Od čega zavisi uspeh psihoterapije?

Od čega zavisi uspeh psihoterapije?

To je pitanje koje me često pitaju klijenti. Mislim da je to dobro pitanje koje zahteva odgovor. Uspeh terapije zavisi od tri faktora: motivacije klijenta, kvaliteta terapeuta i tehnika koje terapeut koristi u svom radu. Redosled važnosti je upravo takav.

Uspeh psihoterapije zavisi od klijenta i njegove motivacije

Uspeh terapije najviše zavisi od klijenta. Klijent koji ne želi da se promeni neće se promeniti kakvog kod terapeuta da ima. Ko ne želi da se promeni ni bog mu ne može pomoći a kamoli terapeut. Pa zar ne žele svi da se promene da bi im bilo bolje? Zvuči razumno zar ne? Odogovor nije uvek da. Neki klijenti jednostavno ne žele da se promene, neki nisu spremni da to učine u datom trenutku a nekima je potrebna podrška da bi to učinili. Kada bi se ljudi tako lako menjali ne bi im bio potreban terapeut. Zašto je to tako? Zato što promena na bolje često podrazumeva suočavanje sa neprijatnim osećanjima i uvođenjem nečeg novog što odstupa od onog sa čim se osoba identifikuje. Svi ljudi bez izuzetka se opiru promenama čak i kada su promene na bolje. Promena podrazumeva ulaganje dodatnog napora, a to ne ide bez neke doze nelagodnosti.

Navešću primer jedne klijentkinje koja je došla kod mene da reši problem koji mi zovemo opsesivno-kompulzivni poremećaj. Iako je to prilično zahtevan, uporan i žilav problem, može se rešiti ali znatnim ulaganjem napora i to od strane klijenta i terapeuta. Pošto sam na početku ocenio da klijentkinja nije dovoljno motivisana da reši problem ja sam je pitao: Da li vi želite da rešite ovaj problem? Ona je munjevito i samouvereno rekla: DA, 100 %. Onda sam je pitao drugo pitanje: Da li ste spremni da se suočite sa vašim strahovima? Ona je isto tako nedvosmisleno rekla, nema šanse. Znači 100% želi da se reši straha i 100% ne želi da ga oseti, to je ukupno 0%. Kako da pomognem ovoj devojci da se reši straha ako ona ne želi da se suoči sa njim? Nikako. Dakle, klijentova motivacija da reši problem je od presudne važnosti za uspeh. Naravno da terapeut pomaže klijentu da pojača motivaciju, da istraje i problem reši do kraja ali bez početne motivacije klijenta to nije moguće. Kada je promena u pitanju odluka je samo na klijentu.

I psihoterapeut je važan faktor uspeha psihoterapije

Drugi faktor uspeha je terapeut. Važno je da li je terapeut iskusan ili je početnik, da je motivisan i želi da pomogne, da li kao osoba ima dovoljno životnog iskustva, da li ima iskustva sa datim problemom ili nema. Pored terapijskog i životnog iskustva terapeuta jako je važno da li je terapeut empatična osoba i da li je dovoljno motivisan da radi sa klijentima.

Psihoterapijske tehnike i psihoterapijski pristup

Treći faktor uspeha su tehnike koje terapeut koristi. Iako tehnike nisu od presudnog značaja ipak imaju važnu ulogu. Za određene probleme postoje određene tehnike koje daju proverene rezultate. Nije svejedno koje tehnike ćemo koristi u radu sa klijentima koji pate od anksioznih poremećaja, na primer. Postoje brojni neefikasni pristupi. Dobar terapeut po pravilu se ne drži jednog pravca i u svom radu koristi više različitih tehnika. Iskusan terapeut prilagođava tehnike i svoj pristup klijentu a ne obrnuto.

Pitanje lične odgovornosti za uspeh psihoterapije

Nekoliko puta mi se desilo da me klijent pita da li vi meni možete da garantujete da ću rešiti problem (na primer: osloboditi se anksioznosti, prestati da pušim, prestati da budem ljubomoran i sl.)? Već u samom pitanju se krije problem koji osoba ne uviđa. Da li ja mogu da garantujem nekome nešto što ne zavisi 100% od mene? Naravno da ne? Da li to znači da terapeut nije odgovoran za klijentovu promenu? Ne. Psihoterapeut ima odgovornost i odgovoran je za uspeh ili nesupeh terapije ali nikada 100%. S obzirom da ja radim isključivo sa onim problemima koje umem da rešim ja klijentima odgovoram na pomenuto pitanje na sledeći način: Mogu vam 100% garantovati da ćete rešiti vaš problem ako vi meni 100% garantujete da ćete uraditi sve što budem tražio od vas. Kada to kažem, tako i mislim. Kada su klijenti voljni da sarađuju uspeh je zagarantovan.

Koje je merilo uspešnosti psihoterapije?

Psihoterapija ili psihološki tretman se može smatrati uspešnim ako je postignut cilj u vezi kojeg su se dogovorili terapeut i klijent zajedno na početku. Svaka psihoterapija ili tretman su uvek usmereni ka nekom konkretnom, specifičnom cilju. Na primer: klijent želi da se reši napada panike, straha od javnog nastupa, da reši neki bračni ili partnerski problem i sl. Nije moguće raditi na više ciljeva u isto vreme. Kada klijent ostvari jedan cilj onda se terapija završava ili klijent odlučuje da rešava neki drugi problem.

Koliko traje psihoterapija?

Psihoterapija mora imati ograničeno trajanje. Kada je terapija uspešna, rezultati su vidljivi već nakon dve ili tri seanse. To naravno ne znači da svaki problem može da se reši za tri seanse. Većinu problema nije moguće rešiti za tri seanse. Ali je moguće napraviti značajan napredak za tri seanse. Prema mom iskustvu, ako klijent nema pomaka na bolje posle tri seanse terapija neće biti uspešna ni posle trista tri. Kada nema pomaka nakon dve seanse to obično znači da klijent nije motivisan, klijent i terapeut nisu uspostavili dobar odnos (radni savez) ili terapeut nije kompetentan da pomogne tom klijentu. Ne morate ići na terapiju dvedeset seasni da biste uvideli da li napredujete. Ako vam terapeut odgovara kao osoba na samom početku najverovatnije će terapija biti uspešna. Ako vam ne leži, najverovatnije neće biti uspeha. Svaki klijent ima pravo da nađe sebi dobrog terapeuta, odnosno terapeuta koji njemu odgovara.

Klijenti me često pitaju: koliko će psihoterapija da traje, koliko seansi? To je potpuno individualno. Neki klijenti jako brzo napreduju, neki sporo a neki odustaju. Nemogu znati koliko će terapija da traje za klijenta sa kojim nisam nikada radio. Prve procene je moguće dati tek nakon prve seanse u kojoj se obavlja dijagnostički intervju i određuje lista problema koji će se rešavati. Dužina psihoterapije najviše zavisi od klijentove motivacije. Motivisani klijenti brže napreduju, ali nisu svi klijenti podjednako motivisani. Moje mišljenje je da je terapija uspešna dokle god postoji kontinuirani progres. Brzina nije toliko važna koliko kontinuirani progres jer je to pokazatelj da će terapija biti uspešna. Tempo uvek određuje klijent, nikada terapeut. Ako dođe do zastoja u napretku to je najčešće uzrokovano otporom klijenta koji se u najvećem broju slučajeva može razrešiti.

Najvažnija karakteristika svakog uspeha pa i terapijskog je istrajnost. Da bi se rešio problem treba istrajati i rešiti ga do kraja koliko god to trajalo. Ja lično ne praktikujem dugoročne terapije, terapije koje traju godinama. Ako se neki problem sa određenim klijentom ne reši za mesec, dva ili tri najverovatnije da se neće ni rešiti. Tako da prosečna dužina tretmana iznosi oko 8 seansi, u vremenskom periodu od dva meseca. To ne važi samo za teže probleme kao što je opsesivno-kompulsivni poremećaj.

Dr Vladimir Mišić

psiholog

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

Šta je lekovito u psihoterapiji

Šta je lekovito u psihoterapiji

Neki ljudi poistovećuju psihoterapiju sa ortodoksnom psihoanalizom. To je slika koju mnogi imaju u glavi kada čuju reč psihoterapija a koja je kreirana i dolazi iz holivudskih filmova. U tim filmskim scenama pacijent leži na kauču, slobodno asocira, analizira se njegovo detinjstvo, snovi itd. Sve to ima neki nadrealni prizvuk i ezoteričan karakter. Imajući ovu vrstu predstave o psihoterapiji, neobavešteni pojedinci ocenjuju psihoterapiju kao jedan beskorisan, misteriozan i nerazumljiv proces koji se svodi na analiziranje ponašanja, iskustva iz ranog detinjstva i snova. Kada bih ovako gledao na psihoterapiju i sam ne bih imao baš neko zavidno mišljenje o njoj.

Dobra vest je u tome što stereotip i slike koje nam šalju filmovi i tradicionalni mediji, ne odgovaraju realnom stanju stvari u svetu psihoterapije. Savremena psihoterapija se toliko udaljila od opisanog stereotipa da više uopšte ni ne liči na njega. Ortodoskna psihoanaliza gotovo da ni ne postoji više nigde na svetu a savremeni psihoterapijski pravci ne liče na nju uopšte.

Cilj ovog teksta biće da pruži realniju sliku psihoterapije i onoga što ona klijentu može stvarno da ponudi. S obzirom da je psihoterapija jedna od vrsta psihološke pomoći, prvo se možemo zapitati šta je to lekovito u psihoterapiji? U tekstu koji sledi ukratko ću navesti elemente njene lekovitosti i učinkovitosti.

Terapijski odnos – podrazumeva specifičan odnos između klijenta (korisnika psihoterapije) i psihoterapeuta. Bez pozitivnog terapijskog odnosa nema ni psihoterapije. Terapijski odnos je nužan ali ne i dovoljan uslov za psihoterapijski proces. Terapijski odnos može biti pozitivan, negativan a može imati i oba elementa. Demistifikovano gledano, pozitivan terapijski odnos sastoji se u tome da klijent veruje terapeutu, doživljava kao kao osobu koja je u stanju da mu/njoj pomogne, sasluša, razume, pruži objašnjenje, podršku itd. Jednom rečju osoba veruje da je terapeut ta osoba koja može podstaći pozitivan ishod terapije. Negativan terapijski odnos može podrazumevati suprotnost pozitivnom (klijent ne veruje terapeutu) ili klijent ima neku manje ili više skrivenu ljutnju, neprijateljstvo (otpor) prema terapeutu. U prvom slučaju klijenti obično napuštaju terapiju, odustaju uopšte ili tragaju za drugim terapeutom za kojeg procenjuju da im više odgovara. Većina klijenata ima vrlo dobre procene terapeuta. Mnogi klijenti veoma ispravno i brzo procenjuju ko je u stanju da im pomogne a ko ne (zato se mnogi ne zadržavaju dugo kod terapeuta kojeg ne preferiraju od prve seanse). U drugom slučaju, klijent i terapeut zajadeno rade na prevazilaženju otpora, otkrivanje izvora ljutnje itd. Kada u tome uspeju to dodatno pojačava pozitivan terapijski odnos. Dakle, terapijski odnos je pre svega odnos poverenja klijenta i poštovanja stručnog autoriteta terapeuta.

Korektivno iskustvo – psihoterapijski proces omogućava klijentu da reparira, koriguje svoja negativna iskustva koja je imao/la sa drugim važnim ljudima u njegovom/njenom iskustvu tokom razvoja. Odnosi sa važnim figurama ostavili su traga na klijenta i on/ona je mnoge od tih obrazaca i odnosa zadržao/la i u sadašnjem funkcionisanju. Neka od tih iskustava i obrazaca mišljenja i reagovanja su za klijenta štetni. Tokom psihoterapije klijent ih prerađuje i menja kako na psihoterapijskim seansama tako i svom životnom okruženju .

Otkrivanje i menjanje štetnih obrazaca mišljenja i ponašanja – da bi klijent mogao nešto da promeni neophodno je da nauči koji su to obrazci mišljenja i ponašanja kojima on/ona stvara i održava svoje/a disfunkcionalna osećanja i ponašanja. Terapeut vodi klijenta kroz taj proces, uči ga/je da na sistematski način otkriva i promeni svoje štetne obrazce mišljenja. Znanje koje klijent stekne na psihoterapiji postaje klijentov alat koji on/ona zadržava i kada napusti terapiju. U svakom slučaju cilj svake dobre psihoterapije jeste da klijent sam nauči da bude sopstveni terapeut kako se ne bi vraćao na terapiju kada ponovo ima neki sličan problem.

Učenje i uvežbavanje novih veština – tokom psihoterapije ponekad je neophodno za rešavanje nekog problema da klijent nauči i uvežba neke veštine koje nema u svom repertoaru. Kao na primer: socijalne veštine, veštine prevaladanja stresa, stida, upravljanja sobom, upravljanja vremenom, asertivne veštine komunikacije itd. Nekada prosto nije dovoljno samo da klijent stekne uvide kako stvara i održava svoje probleme već je neophodno i da nauči neko novo ponašanje i veštine kojima će zameniti stara disfunkcionalna ponašanja.

Izražavanje osećanja – psihoterapija je sigurno mesto za izražavanje svih onih osećanja kojih se klijent plaši ili koje njegova okolina ili on/ona sam/a ne prihvata. Psihoterapeut ponekad pospešuje i ohrabruje  klijenta da izrazi svoja osećanja, da ne bi morao/la više da ih se plaši ili da ih potiskuje. Izražavanje osećanja ne samo da vodi trenutnom olakšanju, već može dovesti i do promene načina razmišljanja o nekom problemu, redukovati telesne napetosti i blokade i generalno dovesti do pozitivnog stava prema prihvatanju i izražavanju osećanja.

Motivisanje klijenata – jedan od zadataka psihoterapeuta je i da motiviše klijenta tokom celog psihoterapijskog procesa. Svakom klijentu je to potrebno do izvesne mere a nekim klijentima je to zaista neophodno da bi istrajali u procesu otkrivanja, menjanja i učenja. Upravo je to jedan od razloga zašto je psihoterapija mnogo superiornija nego bilo koja vrsta psihološke samopomoći.

Socijalna podrška – psihoterapija predstavlja jednu vrstu socijalne podrške. Većini ljudi mnogo znači socijalna podrška koju dobijaju od svoje okoline (pre svega porodice, prijatelja itd.). Neki ljudi jednostavno nemaju da od koga da je dobiju. Neki su ostali bez porodice, a neki su ostali bez podrške u svojoj porodici. U porodici nailaze na nerazumevanje, odbacivanje ili kritiku što im otežava rešavanje problema i samoprihvatanje. U današnje vreme surovog kapitalizma i otuđenosti, mnogi ljudi širom planete su prepušteni sami sebi, mnogi su usamljeni, ostavljeni ili zaboravljeni. Jednom rečju bez oni su ostali bez socijalne podrške. Brojna psihološka i sociološka istraživanja su pokazala koliko je veliki značaj socijalne podrške za mentalno zdravlje i socijalno funkcionisanje ljudi. Pre svega u kriznim situacijama, kao što su ekonomske krize, gubitak posla, preseljenje, promena posla, odlazak u penziju itd.

Uzimajući u obzir sve navedeno, možemo zaključiti da je psihoterapija jedan složen i sveobuhvatan, holistički proces pružanja pomoći ljudima. Psihoterapija je mnogo više od analize, psihoterapija je pre svega ljudski odnos, proces edukacije i reedukacije, pružanja motivacije i podrške.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Greške u mišljenju koje su uzrok emocionalnih problema

Greške u mišljenju koje su uzrok emocionalnih problema

Tvorac kognitivne terapije je Aron Bek, američki psihijatar. Ova vrsta terapije nastala je na osnovu Bekovog proučavanja i istraživanja kognitivnih sadražaja koje su iznosili njegovi depresivni pacijenti. Osnovna pretpostavka kognitivne terapije jeste da emocionalne poremećaje stvaraju naše automatske misli i maladaptivna uverenja.

Ljudi putem samoposmatranja mogu postati svesnih ovih misli i stoga ih mogu menjati. Klijentova uverenja imaju izričito lično značenje i veći terapijski efekat se postiže ako klijent navodi da sam dođe do uvida u svoja maladaptivna uverenje nego ako se to čini kroz interpretacije koje daje terapeut. Jedna od glavnih pretpostavki kognitivne terapije jeste da se emocionalni poremećaj najbolje može razumeti analizom kognitivnog (misaonog) sadržaja individualne reakcije na neki spoljašnji ili unutrašnji događaj.

Na osnovu iskustva u radu sa svojim pacijentima Aron Bek izdvojio je i opisao niz tipičnih kognitivnih grešaka (kognitivnih distorzija) u opažanju i zaključivanju koji uvode osobu u emocionalne poremećaje.

Primeri kognitivnih greški

Skok na zaključak: “Primetili su moju grešku i smatraju me totalno nekompetentnom osobom.”

Proricanje sudbine:” Zbog ove greške će me prezirati do kraja života”

Fokusiranje na negativno: ”Ovo je dokaz da mi se dešavaju samo loše stvari”

Diskvalifikovanje pozitivnog:” Taj uspeh ne znači ništa drugo do trenutnu sreću.”

Emocionalni rezon: “Pošto se osećam ovako manje vredno, to znači da sam manje vredan čovek.”

Peronalizovanje: “Pošto sam pogrešio, ovi što se smeju sigurno ismevaju mene.”

Definicione izjave:” Ono što ja definišem kao kobno i neoprostivo, to zaista jeste kobno i neoprostivo.”

Polarizovano mišljenje: “ Sve je loše, i ništa nije dobro”

Selektivno izdvajanje iz konteksta: “Lupanje srca znači infarkt”

Osnovni zadatak kognitivne terapije je pronaženje i menjanje kognitivnih distrozija, kako bi klijent prestao da stvara disfunkcionalne emocije.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

Dve vrste psihoterapijskog tretmana

Dve vrste psihoterapijskog tretmana

Različiti klijenti dolaze sa različitim razlozima i motivima na psihoterapiju. Neki se obraćaju psihologu zato što pate od neprijatnih simptoma (kao što su anksioznost, napadi panike, strah od javnog nastupa, fobije, depresivnost, preterana briga za sopstveno zdravlje, opsesivnost, glavobolje, nesanca, impotencija i sl.).

Drugi dolaze jer su nezadovoljni svojim samopouzdanjem, odnosima sa partnerom, prijateljima ili kolegama na poslu, dok neki klijenti dolaze iz želje da bolje upoznaju sebe, prodube svoj kontakt sa osećanjima, ili naučene neke veštine (na primer: da otkriju svoje talente, unaprede svoje tehnike učenja, da nauče da se bolje samomotivišu i upravljaju vremenom, nauče da se relaksiraju i budu više u kontaktu sa svojim telom i osećanjima, otklone emocionalne i telesne blokade koje ih ograničavaju u dostizanju seksualnog zadovoljstva i td.).

Kako izgleda prva seansa kod psihoterapeuta

Bez obzira o kojoj vrsti klijenata je reč, prva seansa je uvek ista i ona uključuje međusobno predstavljanje i intervju koji obavlja psihoterapeut sa klijentom. Svrha intervjua je da psihoterapeut prikupi relevantne informacije o klijentu kako bi mogao da ga bolje razume, što je neophodan preduslov za postavljanje psihoterapijskih ciljeva i određivanje strategija rada.

Na prvoj seansi psihoterapeut i klijent zajedno utvrđuju listu problema i terapijske ciljeve koje klijent želi da ostvari. Glavnu ulogu u postavljanju ovih ciljeva i njihove prioritetnosti ima klijent i njegove/njene potrebe. Dakle, klijent i psihoterapeut se zajedno dogovaraju koji su to ciljevi koje klijent želi da ostvari i kojim redosledom. Detaljnije o prvoj senasi kod psihologa pogledajte ovde

Psihoterapijski ciljevi

Kratkoročni terapijski ciljevi ulgavnom se odnose na prevazilaženje nekog neprijatnog simptoma (na primer: straha od vožnje liftom) ili rešavanje nekog aktuelnog problema (na primer: problema u odnosima sa partnerom). Međutim pored kratkoročnih ciljeva koje uglavnom definiše sam klijent, terapeut postavlja i tzv. dugoročne terapijske ciljeve.

Dugoročni terapijski ciljevi podrazumevaju rad na klijentovoj karakternoj strukturi, što podrazumeva prepoznavanje i proradu klijentovih bazičnih konflikata, osećanja koja su potisnuta i blokirana. Zašto je ova vrsta rada važna? Zato što klijent nije skup simptoma ili problema već je klijent osoba sa svojom istorijom, prošlošću, identitetom i karakternom strukturom. Karakterna struktura oslikava kako je klijent tokom razvoja razrešio konflikte i bolna osećanja sa kojima se suočavao u interakciji sa značajnim osobama  iz njegove/njene okoline. Ova vrsta rada zahteva dosta dublji i dugotrajniji psihoterapijski rad i intenzivniji terapijski odnos. U ovoj vrsti rada klijent ne samo da osvešćuje i izražava osećanja već tokom ovog procesa dolazi do reparacije klijentovih obrazaca ponašanja i kontakta sa sobom i drugima, što dovodi do trajne modifikacije njegovih/njenih odbrambenih mehanizama, osećanja i obrazaca ponašanja.

Neki klijenti nisu spremni za ovakvu vrstu rada jer to zahteva strpljenje, upornost, hrabrost i dugoročniji rad, pa se stoga opredeljuju isključivo za rešavanje aktuelnih problema i/ili otklanjanje simptoma. Prednosti koje donosi ova vrsta rada su dublje i stabilnije psihološke promene, trajnije i dublje poboljšanje i modifikovanje slike o sebi i drugima i dostizanje viših nivoa psihološkog razvoja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com