Lična odgovornost u procesu promene

Lična odgovornost u procesu promene

Preuzimanje odgovornosti za vlastite probleme je ključni faktor uspeha u psihoterapiji, radu na sebi i bilo kom procesu promene. Čovek ne može biti spašen a da sam ne učestvuje u tom procesu. Problemi ne postoje bez subjektove percepcije sebe i sveta. Pogledajte kratak video na tu temu.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog.com

www.vaspsiholog

Čemu služe kompulsivne (prisilne) radnje i kako da ih se oslobodite?

Čemu služe kompulsivne (prisilne) radnje i kako da ih se oslobodite?

Kompulsivne ili prisilne radnje su rituali koje upražnjavaju osobe koje imaju tzv. opsesivno kompulsivni poremećaj. Opsesivno kompulsivni poremećaj spada u anksiozne poremećaje. Može se prevazići, ali zahteva dosta rada i upornosti. Suština ovog poremećaja je u izbegavanju osobe da se suoči sa sopstvenim strahovima, njenim nastojanjem da strah i druga neprijatna osećanja kontroliše i suzbije .

Osoba koja pati od opsesivno kompulsivnog pormećaja treba da nauči:

  1. da napravi distancu u odnosu na iracionalne opsesivne misli, da nauči da ne pridaje mislima magijski značaj
  2. da prekine da upražnjava prisilne, kompulsivne rituale
  3. suoči se sa strahom i oslobodi ga se
  4. nauči da ne izbegava negativna osećanja i nauči da ih toleriše

Kako izgledaju kompulsivne, prisilne radnje i rituali u praksi?

Primeri kompulsivnih (prisilnih) radni su prekomerno pranje ruku, preterano čišćenje, brojanje predmeta, izbegavanje nekih mesta, vraćanje na neko mesto da se “ponište negativne misli”, stalno proveravanje vrata, šporeta i sl.

Šta karakteriše prisilne radnje:

  1. iracionalnost, nelogičnost, “magijski karakter”
  2. izrazita upornost
  3. osećaj da ih osoba radi protivno svojoj volji
  4. praktikovanje ovih radnji je jako isrcpljujuće i naporno jer osoba sprovodi rituale svakodnevno mnogo puta

Značenje prisilnih radnji

Prisilne, kompulsivne radnje i rituali imaju svoje značenje ali je to značenje simboličko a ne bukvalno. Na primer, pranje ruku može pretstavljati želju osobe da se oslobodi od nekih osećanja koje ona smatra “prljavim”. “Poništavanje negativnih misli” može simbolizovati kontrolu nad negativnim osećanjima i mislima i sl.

Kada je u pitanju značenje rituala, treba da znate dve stvari:

  1. značenje je subjektivno i različito od osobe do osobe, ne postoji univerzalno značenje isto za sve osobe koje sprovode isti ritual
  2. otkrivanje značenja tog rituala neće dovesti do nestanka straha i prestanka želje da se ritual i dalje praktikuje, zato što poznavanje značenja, ne znači eliminsanje uzroka problema.

Zašto su prisilne radnje prisilne?

Osoba koja ima prisilne rituale ima osećaj unutrašnje prisile da uporno obavlja te rituale. Iako ti rituali i samoj osobi izgledaju besmisleno i nelogično osoba ipak oseća snažnu potrebu da ih upražnjava.

Koji je razlog tome? Razlog tome je njihova funkcija a ne sadržaj samih radnji. Funkcija prisilnih radnji je da skrene pažnju sa anksioznosti i pomogne osobi da trenutno smanji anksioznost i tako je “drži pod kontrolom”. Problem s tim je što je iluzija da osoba može kontrolisati anksioznost na taj način. Ali osoba veruje da može, jer oseća trenutno olakšanje i nadu da će anksioznost nestati, zato tako uporno sporovodi rituale.

Zašto prisilne radnje ne dovode do nestanka anksioznosti?

Prisilne radnje su čin skretanja pažnje i trenutno dovode do olakšanja ali ne i nestajanja anksioznosti. Upravo iz tog razloga osoba je zavisna od tih radnji i oseća stalnu potrebu da ih upražnjava.

Prisline radnje su jako uporne jer osoba ima dvostruku motivaciju da ih upražnjava jer:

  1. dovodi do osećaja privremenog rasterećenja anksiznosti
  2. osoba se jako plaši da prestane da ih upražnjava jer bi to dovelo do inteziviranja anksioznosti sa kojom osoba ne zna šta da radi

Kratkoročno gledano, praktikovanje prisilnih rituala dovodi do olakšanja ali dugoročno gledano doprinosi upornom održavanju opsesivno kompulsivnog poremećaja. Rešenje ovog problema se ogleda u prestanku praktikovanja rituala i suočavanju sa strahom.

Šta bi se desilo ako bi osoba prestala da upražnja prisilne radnje, kompulsivne rituale?

Ako bi osoba svesno i namerno, prestala da upražnjava rituale došlo bi do javljanja i pojačavanja anksioznosti a to je upravo ono čega se osoba najviše plaši. Osoba se najviše plaši da se suoči sa anksioznošću i drugim neprijatnim osećanjima koje potiskuje (često to može biti bes prema nekog bliskoj osobi, osećaj krivice, stid i sl.).

Odustajanje od praktikovanja rituala neminovno dovodi osobu u situaciju da se suoči sa osećanjima od kojih beži, pre svega sa strahom. Jedini način da osoba prevaziđe iracionalne strahove je da se suoči sa njima, ne postoji drugo rešenje. Ne postoji rešenje koje isključuje suočavanje sa strahom.

Suočiti se sa strahom znači da se osoba prepusti strahu, ne opire mu se, pusti da strah dođe i prođe. Da bi to osoba učinila mora se distancirati od iracionalnih, misli koje kada je preplave ne ume da kontroliše. Ako želite da naučite kako da se distancirate od iracionalnih, strašnih, opsesivnih misli i da naučite kako da ih stvarno kontrolišete poručite moj program samopomoći kako da sami prevaziđee opsesivne misli u samo 4 jednostavna koraka.

Kako da se oslobodite prisilnih rituala?

Pre nego što počnete bilo šta da radite u praksi, potrebno je da:

  1. donesete odluku da zaista želite da se oslobodite rituala koliko god to bio neprijatno i koliko god vremena bilo potrebno da to uradite
  2. donesete odluku da više nećete bežiti od straha već da ćete se suočiti sa njim svaki put kada se on javi
  3. doneste odluku da ćete istrajati do kraja, koliko god vremena bilo potrebno

Kada ste doneli ove odluke, učinite sledeće korake:

  1. Kada osetite potrebu da uradite neki ritual koji ste do sada mnogo puta radili, recite sebi: STANI, ne moram ovo da radim sada, spreman sam da se suočim sa strahom i da ga istolerišem sada, ne moram više da bežim od straha
  2. Vratite pažnju na sadašnji momenat, napravte razliku između mašte i realnosti, zamišljanja i sadašnjeg momenta, pogledajte ovaj video
  3. Usmerite pažnju na osećaj straha u telu i prepustite mu se skroz bez opiranja
  4. Fokusirajte se na disanje, primenite na primer tehniku disanja stomakom kako biste smanjili anksioznost
  5. Govorite sebi: Sada osećam iracionalni strah, to nije opasno, nisam u opasnosti, ne gubim kontrolu, samo se prepuštam iracionalnom strahu, ne moram da ga kontrolišem jer je to samo osećanje, neprijatno je ali ja to mogu da tolerišem sada u ovom momentu
  6. Recite sebi: Ja nisam ovaj strah, strah je samo osećanje i nije odraz mog identiteta, mojih želja, ovaj strah se bazira na imaginaciji, mašti
  7. Sačekajte da strah prođe skroz
  8. Ponovite sve ove korake svaki put kada osetite potrebu za nekim ritualom

Šta ne treba da radite ako želite da se oslobodite prisilnih, kompulsivnih rituala?

  1. nemojte nekada prestati da koristite ritual a nekada ne, budite dosledni u odustajanju od vršenja rituala
  2. kada strah naraste i osetite neprijatnost, nemojte odustati tada, jer će to učvrstiti iracionalni strah. Ako to uradite to je kao da sebi kažete: ja to ne mogu da podnesem, moram i dalje da izbegavam strah i da mu se opirem.
  3. kada se suočavate sa strahom nemojte se stezati i stvarati napetost u telu jer to sprečava da strah prođe brzo i lako
  4. nemojte odlagati da se suočite sa strahom i prestanete sa ritualima jer to održava iracionalni strah
  5. nemojte se udubljivati u iracionalne misli koje se mogu javiti tokom suočavanja sa strahom, već ih pustite da dolaze i prolaze, nemojte ih analizirati niti pokušavati da ih oterate
  6. ako ste odlučili da se suočavate sa strahom, nemojte piti alkohol, uzimati dorge ili benzodijazepime (sedative) dok se suočavate sa strahom. Ako ste pod terapijom lekovima, konsultujte se sa vašim psihijatrom.

Primenjujte ove korake što češće možete. Budite istrajni. Ako vam nekada ne uspe, nije smak sveta, nemojte odustati. Naučite da tolerišete strah i druga negativna osećanja. Naučite kako da se ne opirete strahu.

Da li je moguće osloboditi se kompulsivnih rituala i prisilnih radnji?

Da, moguće je. Da li ih je lako prevazići? Nije lako. Potrebna je upornost i doslednost. Koliko će vam trebati vremena da uspete da ih prevaziđete? To zavisi najviše od vas samih, odnosno od vaše spremnosti da dosledno primenjujete opisane korake, naterate sebe da prestanete sa ritualima namerno i prepustite se strahu. Da li svi mogu da se solobode rituala sami? Neki da neki ne, zavisi od intenziteta straha i težine poremećaja. Ako ne možete sami, obratite se za pomoć psihoterapeutu.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

 

Šta je uzrok napada panike?

Šta je uzrok napada panike?

Mnogi klijenti koji imaju napade panike me pitaju šta je uzrok napada panike? Ne postoji jedan jedinstveni uzrok napada panike. Postoji tri faktora koji kada se udruže zajedno dovode do javljanja napada panike. Sada ću opisati i razmotriti svaki od njih.

Genetska predispozicija – emocionalna senzitivnost

Prvi faktor je genetska predispozicija. Ne postoji genetska predispozicija za napade panike ali postoji genetska predispozicija za emocionalnu senzitivnost. Emocionalno senzitivne osobe imaju veće šanse da tokom svog života dobiju napade panike ili imaju neki drugi anksiozni poremećaj. Emocionalna senzitivnost je odlika temperamenta i određena je uglavnom nasleđem, odnosno genima. To nije niti poremećaj niti slabost. Emocionalno senizitivne osobe imaju niz dobrih karakeristika, oni su obično umetnučke duše, tople i empatične osobe. Ako ste senzitivna osoba, biće vam od koristi da pročitate ovaj članak. O crtama ličnosti anksioznih osoba i osoba koje su sklone napadima panike možete pročitati ovde.

Kumulativni stres

Kumulutavni stres je posledica niza stresnih događaja koji su se desili osobi zaredom u nizu. Kumulativni stres može biti posledica skorašnjih, uzastopnih stresnih događaja ili niza negativnih, stresnih događaja koji su se dešavali tokom godina. Niz traumatskih iskustava takođe dovodi do kumulativnog stresa. Male traume se sabiraju i posle nekog vremena daju isti efekat kao jedna velika trauma.

Neadekvatne strategije nošenja sa stresom

Neadekvatan način nošenja sa stresom je glavni razlog za javljanje napada panike. Kumulativni stres nikada ne bi ni nastao kada bi osoba znala da se nosi sa stresom na pravi, adekvatan, zdrav način. Odusustvo adekvatnih veština za nošenje sa stresom dovodi do gomilanja stresa i posledično do javljanja anksioznosti i napada panike. Osoba koja ima napade panike je osoba koja trpi stres već duže vreme. Rešenje nije u trpljenju, jer niko ne može trpeti do veka. Trpljenje dovodi do nagomilavanja unutrašnje tenzije. Osobi je potrebno da nauči da toleriše negativne emocije a ne da ih trpri. To se naročito odnosi na strah. Pročitajte o razlici između trpljenje i tolerisanja straha ovde.

Neadekvatne strategije za nošenje sa stresom su:

  1. borba (potiskivanje, supresija)
  2. izbegavanje i
  3. somatizovanje.

Glavni razlog opstajanja straha i drugih negativnih emocija je opiranje. Ako želite da naučite kako da prestanete da se opirete strahu pročitajte ovaj tekst.

Dve grupe osoba koje sklone napadima panike

Jedna grupa su oni koji su pretrpeli previše stresa, trauma i frustracija i zbog toga njihova frustraciona tolerancija je slaba. Oni su previše trpeli, imali su previše strasa kada nisu bilu u stanju da se sa njim nose. Previše negativnog naboja se skupilo i sada se javljaju napadi panike kao pokušaj organizma da se oslobodi tog naboja. Ovom tipu osoba je potrebno da nauče da otpuste stres i negativni emocionalni naboj, da ga više ne trpe i ne bore se sa njim kako se u budućnosti ne bi opet nagomilavao stres i ne bi ponovo dolazilo do javljanja anksioznosti i panike.

S druge strane tu su osobe koje nisu naučile da se samostalno nose sa frustracijama, već su bile prezaštićivane i negde su ostale zavisne od pomoći, nege i podrške drugih. Zbog oslanjanja na druge i nesamostalnosti njihova tolerancija na frustraciju je takođe mala. Kada su oni prinuđeni da se sami nose sa nekim problemima, poteškoćama i frustracijama oni su skloni da se osećaju nemoćno i lako upadaju u paniku. Ovim osobama je potrebno da nauče da se osamostale, da nauče da veruju u sebe i svoje kapacitete da se nose sa sopstvenim emocija. Potrebno im je da nauče da mogu da tolerišu strah i druge neprijatne emocije sami bez ičije pomoći i podrške.

Ako ste pročitali ovak tekst korisno je da pročitate i ovaj tekst o napadima panike.

Kako da se oslobodite napada panike?

Najbolji način da prevaziđete napade panike je da krenete na psihoterapiju kod stručnjaka koji se bavi rešavanjem tog problema. Najbolja i najbrža psihoterapijska metoda za rešavanje napada panike je KBT (kognitivno bihejvioralna terapija). Psihoterapeut će vam pomoći da naučite sve što treba da naučite da biste se oslobodili napada panike, održaće vašu motivaciju, pomoći će vam da prevaziđete iracionalna uverenja koja čine da se opirete strahu i nagomilavate unutrašnju tenziju.

Ono što treba da znate, napadi panike se vrlo uspešno rešavaju. To je empirijska činjenica. Ja sam lično pomogao stotinama ljudi da prevaziđu ovaj problem. To čine i drugi psihoterapeuti koju znaju kako se rešava ovaj problem.

Takođe, treba da znate da se ovaj problem može rešiti relativno brzo. Zašto kažem relativno? Zato što različiti ljudi imaju različit tempo prevazilaženja ovog problema ali u globalu može se reći da se problem može rešiti brzo. Ne postoji nikakva misterija u vezi napada panike. Iskusan psihoterapeut zna kako da pomogne klijentu na najbolji i najbrži način kako bi se klijent rešio napada panike.

Šta ako nisam u mogućnosti da priuštim sebi psihoterapiju a želim da sam / sama rešim napade panike?

Ako niste u mogućnosti da sebi priuštite psihoterapiju ja vam nudim moj program samopomoći Kako da sami zauvek prevaziđete napade panike. Ovaj program je nastao kao posledica mog dugogodišnjeg rada sa klijentima koji su imali i prevazišli napade panike uspešno.

Protokol se sastoji od niza proverenih tehnika i koraka koje treba da primenite u praksi kako biste se zauvek oslobodili panike i anksionzosti. U okviru ovog programa naučiću vas šta sve treba da uradite a šte treba da izbegavate kako biste se oslobodili napada panike.

Pogram je praktičan, bez teoretisanja. Program se sastoji od PDF priručnika sa jasnim isntrukcijama i MP3 audio snimka sa dodatnim instrukcijama. Do sada su mnogi pomogli sebi i prevazišli napade panike koristeći ovaj program.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Od čega zavisi uspeh psihoterapije?

Od čega zavisi uspeh psihoterapije?

To je pitanje koje me često pitaju klijenti. Mislim da je to dobro pitanje koje zahteva odgovor. Uspeh terapije zavisi od tri faktora: motivacije klijenta, kvaliteta terapeuta i tehnika koje terapeut koristi u svom radu. Redosled važnosti je upravo takav.

Uspeh psihoterapije zavisi od klijenta i njegove motivacije

Uspeh terapije najviše zavisi od klijenta. Klijent koji ne želi da se promeni neće se promeniti kakvog kod terapeuta da ima. Ko ne želi da se promeni ni bog mu ne može pomoći a kamoli terapeut. Pa zar ne žele svi da se promene da bi im bilo bolje? Zvuči razumno zar ne? Odogovor nije uvek da. Neki klijenti jednostavno ne žele da se promene, neki nisu spremni da to učine u datom trenutku a nekima je potrebna podrška da bi to učinili. Kada bi se ljudi tako lako menjali ne bi im bio potreban terapeut. Zašto je to tako? Zato što promena na bolje često podrazumeva suočavanje sa neprijatnim osećanjima i uvođenjem nečeg novog što odstupa od onog sa čim se osoba identifikuje. Svi ljudi bez izuzetka se opiru promenama čak i kada su promene na bolje. Promena podrazumeva ulaganje dodatnog napora, a to ne ide bez neke doze nelagodnosti.

Navešću primer jedne klijentkinje koja je došla kod mene da reši problem koji mi zovemo opsesivno-kompulzivni poremećaj. Iako je to prilično zahtevan, uporan i žilav problem, može se rešiti ali znatnim ulaganjem napora i to od strane klijenta i terapeuta. Pošto sam na početku ocenio da klijentkinja nije dovoljno motivisana da reši problem ja sam je pitao: Da li vi želite da rešite ovaj problem? Ona je munjevito i samouvereno rekla: DA, 100 %. Onda sam je pitao drugo pitanje: Da li ste spremni da se suočite sa vašim strahovima? Ona je isto tako nedvosmisleno rekla, nema šanse. Znači 100% želi da se reši straha i 100% ne želi da ga oseti, to je ukupno 0%. Kako da pomognem ovoj devojci da se reši straha ako ona ne želi da se suoči sa njim? Nikako. Dakle, klijentova motivacija da reši problem je od presudne važnosti za uspeh. Naravno da terapeut pomaže klijentu da pojača motivaciju, da istraje i problem reši do kraja ali bez početne motivacije klijenta to nije moguće. Kada je promena u pitanju odluka je samo na klijentu.

I psihoterapeut je važan faktor uspeha psihoterapije

Drugi faktor uspeha je terapeut. Važno je da li je terapeut iskusan ili je početnik, da je motivisan i želi da pomogne, da li kao osoba ima dovoljno životnog iskustva, da li ima iskustva sa datim problemom ili nema. Pored terapijskog i životnog iskustva terapeuta jako je važno da li je terapeut empatična osoba i da li je dovoljno motivisan da radi sa klijentima.

Psihoterapijske tehnike i psihoterapijski pristup

Treći faktor uspeha su tehnike koje terapeut koristi. Iako tehnike nisu od presudnog značaja ipak imaju važnu ulogu. Za određene probleme postoje određene tehnike koje daju proverene rezultate. Nije svejedno koje tehnike ćemo koristi u radu sa klijentima koji pate od anksioznih poremećaja, na primer. Postoje brojni neefikasni pristupi. Dobar terapeut po pravilu se ne drži jednog pravca i u svom radu koristi više različitih tehnika. Iskusan terapeut prilagođava tehnike i svoj pristup klijentu a ne obrnuto.

Pitanje lične odgovornosti za uspeh psihoterapije

Nekoliko puta mi se desilo da me klijent pita da li vi meni možete da garantujete da ću rešiti problem (na primer: osloboditi se anksioznosti, prestati da pušim, prestati da budem ljubomoran i sl.)? Već u samom pitanju se krije problem koji osoba ne uviđa. Da li ja mogu da garantujem nekome nešto što ne zavisi 100% od mene? Naravno da ne? Da li to znači da terapeut nije odgovoran za klijentovu promenu? Ne. Psihoterapeut ima odgovornost i odgovoran je za uspeh ili nesupeh terapije ali nikada 100%. S obzirom da ja radim isključivo sa onim problemima koje umem da rešim ja klijentima odgovoram na pomenuto pitanje na sledeći način: Mogu vam 100% garantovati da ćete rešiti vaš problem ako vi meni 100% garantujete da ćete uraditi sve što budem tražio od vas. Kada to kažem, tako i mislim. Kada su klijenti voljni da sarađuju uspeh je zagarantovan.

Koje je merilo uspešnosti psihoterapije?

Psihoterapija ili psihološki tretman se može smatrati uspešnim ako je postignut cilj u vezi kojeg su se dogovorili terapeut i klijent zajedno na početku. Svaka psihoterapija ili tretman su uvek usmereni ka nekom konkretnom, specifičnom cilju. Na primer: klijent želi da se reši napada panike, straha od javnog nastupa, da reši neki bračni ili partnerski problem i sl. Nije moguće raditi na više ciljeva u isto vreme. Kada klijent ostvari jedan cilj onda se terapija završava ili klijent odlučuje da rešava neki drugi problem.

Koliko traje psihoterapija?

Psihoterapija mora imati ograničeno trajanje. Kada je terapija uspešna, rezultati su vidljivi već nakon dve ili tri seanse. To naravno ne znači da svaki problem može da se reši za tri seanse. Većinu problema nije moguće rešiti za tri seanse. Ali je moguće napraviti značajan napredak za tri seanse. Prema mom iskustvu, ako klijent nema pomaka na bolje posle tri seanse terapija neće biti uspešna ni posle trista tri. Kada nema pomaka nakon dve seanse to obično znači da klijent nije motivisan, klijent i terapeut nisu uspostavili dobar odnos (radni savez) ili terapeut nije kompetentan da pomogne tom klijentu. Ne morate ići na terapiju dvedeset seasni da biste uvideli da li napredujete. Ako vam terapeut odgovara kao osoba na samom početku najverovatnije će terapija biti uspešna. Ako vam ne leži, najverovatnije neće biti uspeha. Svaki klijent ima pravo da nađe sebi dobrog terapeuta, odnosno terapeuta koji njemu odgovara.

Klijenti me često pitaju: koliko će psihoterapija da traje, koliko seansi? To je potpuno individualno. Neki klijenti jako brzo napreduju, neki sporo a neki odustaju. Nemogu znati koliko će terapija da traje za klijenta sa kojim nisam nikada radio. Prve procene je moguće dati tek nakon prve seanse u kojoj se obavlja dijagnostički intervju i određuje lista problema koji će se rešavati. Dužina psihoterapije najviše zavisi od klijentove motivacije. Motivisani klijenti brže napreduju, ali nisu svi klijenti podjednako motivisani. Moje mišljenje je da je terapija uspešna dokle god postoji kontinuirani progres. Brzina nije toliko važna koliko kontinuirani progres jer je to pokazatelj da će terapija biti uspešna. Tempo uvek određuje klijent, nikada terapeut. Ako dođe do zastoja u napretku to je najčešće uzrokovano otporom klijenta koji se u najvećem broju slučajeva može razrešiti.

Najvažnija karakteristika svakog uspeha pa i terapijskog je istrajnost. Da bi se rešio problem treba istrajati i rešiti ga do kraja koliko god to trajalo. Ja lično ne praktikujem dugoročne terapije, terapije koje traju godinama. Ako se neki problem sa određenim klijentom ne reši za mesec, dva ili tri najverovatnije da se neće ni rešiti. Tako da prosečna dužina tretmana iznosi oko 8 seansi, u vremenskom periodu od dva meseca. To ne važi samo za teže probleme kao što je opsesivno-kompulsivni poremećaj.

Dr Vladimir Mišić

psiholog

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

Kako da znate da li vas neko zaista voli?

Kako da znate da li vas neko zaista voli?

Mnogi su spremni da nam izjave ljubav, kažu mnogo toplih reči i obećanja. Da li su te reči i postupci uvek izraz ljubavi? Kako da prepoznamo da li jesu ili nisu? Reč ljubav se često olako koristi iako mnogi ne znaju njeno pravo značenje.

Zašto je zaista važno da znamo da li nas neko stvarno voli ili ne?

Zato što mnogi ljudi su zbog ljubavi spremni da urade mnogo toga, da pate, odriču se, rade protiv sebe i sl. Prava ljubav nikada ne uključuje patnju, dramu, osećanja krivice, laži i manipulaciju. Mnogi su spremni da vam izjave ljubav kako bi nešto dobili od vas, sa ljubavlju se često manipuliše u porodici, vezi i prijateljstvima. To što vam neko govori da vas voli ne znači da je to automatski i istina. Mnogi ljudi i sami ne znaju šta je ljubav. S obzirom da su nam odnosi u porodici, vezi i prijateljstvima važni, bitno je da znamo da li nas neko stvarno voli ili ne.

Da bismo sa sigurnošću mogli da znamo da nas neko voli moraju biti ispunjena dva uslova. Prvi je poštovanje. Možemo poštovati nekoga koga ne simpatišemo ko nam čak nije ni drag (na primer neku osobu koju smatramo autoritetom). Ali obrnuto ne važi. Ne mogu reći da nekoga volim a da ga pritom nepoštujem. Ljubav nužno uključuje poštovanje druge osobe, poštovanje njenog integriteta, identiteta, potreba, njenih potreba i želja. Da li vas neko poštuje ili ne najbolje ćete uočiti kroz ponašanja te osobe prema vama. Da li vas ta osoba uvažava, da li uvažava vaše mišljenje (čak iako ima drugačije mišljenje od vas), da li uvažava vaše pravo da imate svoj život, svoje potrebe, emocije i stavove? Ili ta osoba prelazi vaše granice, ne uvažava vaše potrebe, stavove, pokušava da vam nametne svoje i sl. Slatkorečivost, obećanja i usluge nisu zamena za poštovanje. Ako vas neko poštuje on ili ona to čini stalno i na uočljiv, iskren način.

Drugi važan uslov je sloboda. Sloboda je osnovo čovekovo / ženino pravo, jedna od osnovnih ljudskih psiholoških potreba. Osoba ne može živeti zdravo, kvalitetno i srećno ako nema svoju slobodu ili ako je se odrekne zarad nekoga ili nečega. Na primer, često ćete čuti da jedan od partnera kaže da voli onog drugog a onda kada taj drugi želi da donosi neke svoje odluke, ima svoj socijalni život i sl., ona druga strana to brani, negoduje i pokušava da je ograniči i kontroliše. Poštovanje prava na slobodu izbora osobe je neizostavni deo ljubavi. Ne mogu reći da volim svoju ženu ako joj branim da izlazi, branim da bira svoje društvo, karijeru, svoje stavove, interesovanja i sl. Ljudi često nastoje da kontrolišu partnera, guše njegovu / njenu slobodu zarad sopstvenog egoizma (nedostatka emaptije) i / ili sopstvenih stahova (straha od odbacivanja, osećanja inferiornosti). U vezi ili braku je nemoguće da kontrolišemo onu drugu stranu jer ako u tome čak i uspemo ugušli smo njenu / njegovu slobodu i na taj način stvorili konflikt.

Kada vam neko kaže da vas voli vi se upitajte da li me ova osoba poštuje i da li mi ne ograničva moju slobodu? Ako je odgovor potvrdan možete biti sigurni da vas voli. Mnogi roditelji ograničavaju slobodu svoje dece (čak iako ta “deca” imaju 40 godina) zarad “ljubavi” prema njima. Ne priznaju njihovo pravo da sami sebi odaberu supružnika, posao, mesto gde će živeti i sl. I sve to zarad “ljubavi”. Ustvari tu se ne radi o ljubavi nego o sebičnosti i vlastitim strahovima od samoće, besmisla i sl. Kako će deca naučiti da žive samostalno, budu nezavisna, imaju samopouzdanja i donose samostalno odluke ako im se roditelji stalno mešaju i ograničavaju njihovu slobodu i njihova nastojanja da sami izgrade svoj život. Samopouzdanje se može steći samo u praksi, zato roditelji treba da sve vreme ohrabruju dete da samo i postupno rešava stvari, uči i preuzima odgovornost.

Ako želite da budete zaista srećni, nemojte pristajati na manipulaciju zarad nečije “ljubavi”. Ljubav nikada ne uključuje ucene, ultimatume, kršenje granica, nepoštovanje i gušenje slobode. Baš naprotiv, ljubav znači tolerancija različitosti, uvažavanje, poštovanje i priznavanje tuđe slobode.

Nedostatak znanja da prepoznamo da li nas neko stvarno voli ili manipuliše može dosta da nas košta. Osobe koje ne umeju da naprave tu razliku često imaju loše brakove, lažna prijateljstva i lak su plen za manipulaciju.

Ono što sam napisao da važi za ljubav važi i za ljubav prema sebi. Ako kažem da volim sebe onda to znači da sam sebe poštujem, preuzimam sto posto odgovornost za svoje postupke i odluke, ne krivim druge niti sebe, ne žrtvujem svoju slobodu, donosim slobodne izbore iza kojih stojim.

Učenje da volimo sebe je jedan od najvažnijih resursa za srećan i kvalitetan život. Upravo to radimo u psihoterapiji. Pomažemo ljudima da nauče (ako već nisu to naučili u svojoj porodici) da vole sebe, da razliku ljubav od manipulacije, što značajno poboljšava kvalitet njihovog života. Naučiti da volimo sebe i druge je važnije čak i od pisanja i čitanja ali se te veštine ne uče u tradicionalnoj školi. U nekim porodicama ljudi nauče te veštene a u nekima ne (u zavisnosti od toga da li njihovi roditelji mogu da im te veštine prenesu ili ne). Kao što se ljubav prenosi sa kolena na koleno isto važi i za njenu suprotnost. Odsustvo tih znanja i veština osoba može naučiti na psihoterapiji, bez obzira koliko ima godina. Jedini preduslov je da to želi. Ako želite da naučite da volite i poštujete sebe i steknete pravo samopouzdanje pogledajte moj program formula samopouzdanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com