Nelogične „logičnosti“ u okviru opsesivno-kompulzinog poremećaja

Nelogične „logičnosti“ u okviru opsesivno-kompulzinog poremećaja

Svi anksiozni poremećaji imaju nešto što im je zajedničko: disfunkcionalni način razmišljanja i zaključivanja koji održava strah odnosno anksioznost. Osobe koje pate od anksioznih poremećaja izvode iracionalne zaključke koji njima izgledaju sasvim racionalno i zastrašujuće fantazije poistovećuju sa realanošću. Iako je ovaj mehanizam isti za svaki od anksioznih poremećaja, tematika razmišljanja se razlikuje u odnosu na vrstu poremećaja. U ovom tekstu biće reči o iracionalnim zaključcima koji su karakteristični za opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP).

Fuzija misli i akcije.

Opsesivne misli su po sadržaju na neki način bizarne, uznemiravajuće i najčesće u suprostonsti sa moralnim vrednostima osobe. Za osobu koja je razvila OKP je apsolutno nedopustivo da se takve misli jave u njenoj glavi jer zaključuje da ako se one jave i ponavljaju onda će se one sigurno pretvoriti u delo. Na primer, ako osoba razvije opsesivnu misao da će povrediti nekog od svojih bližnjig (dete, partnera i sl.) ona počinje sve više i više da je plaši i svakim danom osoba postaje sve sigurnija da ako se te misli stalno javljaju da one nešto znače i da će ona zaista u jednom tenutku „izgubiti kontrolu nad svojim razumom“ ili „poluditi“ i da će tako nešto zastrašujuće i učiniti. Takođe, kada je osoba u strahu prirodno dolazi do rasta adrenalina što osobu mobiliše na aktivnost (ovo je prirodni „bori se ili beži“ mehanizam koji se razvijao kroz evoluciju i služi nam da se odbranimo od opasnosti) i takvo stanje osoba tumači kao da se kod nje javio „nagon“ da ono što joj prolazi kroz glavu pretvori u delo. Rezultat ovoga je da osoba npr. krije/baca sve predmete kojima bi mogla da naudi onima koje voli. Sve ovo je zapravo samo pogrešna interpretacija sopstevnih uznemiravajućih misli i senzacija.

Fuzija misli i ličnosti.

Slično prethodno opisanom iracionalnom razmišljanju, osoba poistovećuje svoje ponavljajuće opsesivne misli sa sopstevanom ličnoću. Logika je sledeća: Ako se te misli ponavaljaju to znači da su one deo mene, ja sam počeo da se menjam, moja ličnost je počela da se menja ili moja podsvest mi govori u stvari ko sam ja zapravo. Ovakvo razmišljanje dalje vodi u strah, očaj i bespomoćnost. Ova logika je takođe apsolutno pogrešna.

Poništvanje misli upotrebom kompulzivnih radnji.

Kompulzivne radnje u vidu ponavljanja različitih aktivnosti više puta služe osobama koje imaju OKP da se zastrašujući sadršaj opsesivnih misli poništi a kao rezultat se javlja smanjenje ili neutralisanje straha odnosno anksioznosti. Pa tako ako osoba npr. upali i ugasi svetlo 7 puta ništa se neće loše desiti njenim ukućanima. Dakle, osoba povezuje dve sasvim uzročno-posledično nepovezane stvari (paljenje-gašenje svetla i npr.bolest bliskih osoba). Na ovaj način osoba stvara mehanizam koji joj pomaže da se oslobodi velike količine napetosti koja je prepravljuje.

Zašto osoba koja inače logično i racionalno razmišlja to ne čini način kada se suoči sa opsesivnim mislima? Većina ljudi koji imaju OKP znaju da zapravo njihovo razmišljanje i postupanje nije racionalno, taj kritički deo im i omogućava da shvate da imaju psihološki problem i da pokušaju da ga prevaziđu. Ipak, emocionalni simptom odnosno strah koji se ubrzano pojačava kada osoba analizira sopstvene opsesivne misli, potpuno preplavi osobu i čini da logičko zaključivanje „utihne“.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog-master

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

Homoseksualni opsesivno-kompulzivni poremećaj (HOKP)

Homoseksualni opsesivno-kompulzivni poremećaj (HOKP)

U jednom od prošlih tekstova o mehanizmu delovanja opsesivno-kompulzivnog poremećaja kao primer korišćene su opsesije koje po sadržaju pripadaju jednom tipu OKP-a sa seksualnim sadržajem koji se tiče sumnje u sopstvenu seksualnost. Naziv „homoseksualni opsesivno-kompulzivni poremećaj“ nije zvanični naziv ali ga tako nazivaju ljudi koji imaju ovaj problem. Lično mislim da je dobro nazvati ga ovako jer na taj način osobi može lakše dopreti do svesti činjenica da je to samo jedan od niza anksioznih poremećaja i ništa više. Cilj ovog teksta je upravo da osvesti kod osoba sa ovim problemom da je njihov problem rešiv i da potiče od pogrešnog načina razmišljanja i pogrešnog interpretiranja informacija kako spoljašnjih tako i unutrašnjih (fiziološke senzacije).

Prevashodno, jako je važno da shvatite da niste jedini sa ovakvim problemom i da se on odvija manje više po sličnom šablonu. Postoji spoljašnji okidač (najčešće  je to neko neprijatno iskustvo sa suprotnim polom, bilo u domenu komunikacije ili seksualnih odnosa ali može biti i nešto potpuno drugačije), postoji opsesivna misao „Da li sam ja homuseksualac?“, „Da li ja mogu postati homoseksualac?“, „Kako mogu biti potpuno siguran da li jesam ili nisam?“, postoji uverenje o temi homoseksualizma koje je ključno „Biti homoseksualac je nešto što je za mene nezamislivo!“ i pritom to izaziva kod Vas neku nelagodu i gađenje kao i uverenje o samim opsesivnim mislima „Ako preispitujem svoju seksualnost to mora da znači da ja možda nisam heteroseksualac“. Dodatno, postoje tzv. lažne senzacije koje se tumače kao seksualna uzbuđenja a koje su zapravo senzacije straha i nelagode. Ove senzacije se javljaju u okviru tzv. proveravanja svoje seksualnosti. Zapravo osoba koja odjednom postaje homoseksualac (ovo čitajte sa dozom ironije jer je to nemoguće) očekuje da će imati seksualnu reakciju na osobe istog pola pri tom ona ne doživljava seksualno uzbuđenje već strah i nelagodu koju tumači kao seksualno uzbuđenje. Takođe, postoji uverenje „Ja ne smem imati bilo kakvu prijatnu reakciju na osobu istog pola i ako to imam to znači na sam homoseksualac.“ koje dodatno pojačava ovaj problem jer  osoba lažne senzacije (npr. u predelu genitalija) doživljava kao dokaz koji ide u prilog njenoj pogrešnoj pretopostavci. Takođe, postoji potreba da se forsira heteroseksualno ponašanje npr. izlaganje erotičnim sadržajima kako bi proverili da li i dalje postoji seksualno uzbuđenje na suprotni pol. Paradoksalno, može se desiti da ovo uzbuđenje izostane ali ne zato što je hetero osoba odjednom počela da se preobražava u homo već zato što je strah usled pogrešnog razmišljanja i zaključivanja preplavljujući i blokira njene senzacije koje prirodno postoje i postojale su celog života.

Ono što svaka osoba koja ima HOKP želi, jeste da se uveri da njena orjentacija nije homoseksualna. Problem je sto u stvari  heteroseksualna osoba ne zna kako je biti homoseksualne orjentacije i samo pravi pogresna nagađanja. Kakva je razlika između HOKP-a i prave homoseksualne orjentacije?

  1. Osobe sa HOKP-om svoje misli o odnosu sa osobom istog pola doživljavaju kao neprijatne i one kod njih izazivaju strah, osobe homoseksualne orjentacije takve misli doživljavaju kao poželjne i to ih dovodi do prijatnijh senzacija i seksualnog uzbuđenja.
  2. Osobe sa HOKP-om uživaju u seksualnom iskustvu sa osobom suprotnog pola (pritom ovo uživanje može biti blokirano strahom), osobe homoseksualne orjentacije uživaju u seksualnom iskustvu sa osobom istog pola.
  3. Osobe sa HOKP-om brinu o tome da li će fizički privući osobe istog pola, osobe homoseksualne orjentacije vole da privuku osobe istog pola.
  4. Osobe sa HOKP-om imaju fantazije o tome da budu u vezi sa osobom suprotnog pola, osobe homoseksualne orjentacije imaju fantazije da budu u vezi sa osobom istog pola.
  5. Osobe sa HOKP-om žele da saznaju više o svom seksualnom identitetu da bi sebe razuverile da nisu homoseksualno orjentisane, osobe homoseksualne orjentacije to žele da bi bolje upoznale sebe i ostale svoje seksualne orjentacije.

(pogledajte više na: http://www.neuroticplanet.com/hocd.php)

Jedan od mojih klijenta mi je prosledio zanimljivo upoređivanje razmišljanja osobe sa HOKP-om i osobe homoseksualne orjentacije. Ovo poređenje je napravio muškarac koji je homoseksualne orjentacije a koji je pomagao osobama sa HOKP-om da prevaziđu ovaj problem.

Razmišljanje osobe sa HOKP-om: „Znam da sam gej, jer imam teškoća da budem s devojkama. Ali na pomisao da budem sa drugim momkom meni se smuči. Biti sa momkom je tako odvratno! Nikad nisam voleo da me neki momak dodiruje na taj način. Ipak, moj mozak mi govori da je to ono što ja želim i da će biti u redu kada jednom priznam da sam gej. Ali ja nisam gej! Do đavala, zašto moj mozak ne umukne? Pokušavao sam da gledam gej porniće, ali ja ipak samo želim da gledam atraktivne žene umesto toga. Nikada me nisu privlačili muškarci ali ja znam da sam gej. Uf, ova anksioznost me ubija. Ne mogu ni da čujem reč „gej“ a da se ne osetim anksiozno!“

Razmišljanje osobe homoseksualne orjentacije: „Znam da sam gej, ali imam teškoća da budem sa momcima. Plašim se da će me odbiti, ali sve u meni želi da se preda muškarcu koji će mi uzvratiti ljubav. To bi bilo tako lepo. Mislio sam da je biti sa muškarcem loše, ali kada pomislim na to da sam u naručju muškarca osetim prijatnost i leptiriće u stomaku. Kada vidim muškarca osetim se kao da je on ono što mi treba. Jedini strah koji osećam jeste povodom toga šta drugi misli o gejevima i kako će se osobe strejt orjentacije ponašati prema meni. Kako bih voleo da mogu jasno da se izrazim o svojim osećanjima to bi bila prava sreća za mene.“

Dakle, sve gore navedeno je nešto čega su osobe sa HOKP-om delimično i same svasne ali i dalje sumnjaju u tu priču. Problem je sto je ta sumnja podstaknuta iracionalnim strahom odnosno anksioznošću koju su sami sebi stvorili i strah postaje jedini dokaz njihovoj sumnji. Zapamtite, to što se plašite opsesivne misli koju ste proizveli ne znači da je ona istinita. Sve je to deo pogrešnog mehanizma koji ste razvili nerazmišljajući racionalno!

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

kontakt: 064 64 93 417

skypename: psihologsanja

Mehanizam funkcionisanja opsesivno-kompulzivnog poremećaja

Mehanizam funkcionisanja opsesivno-kompulzivnog poremećaja

U osnovi opsesivno-kompulzivnog poremećaja, kao i kod ostalih anksioznih poremećaja, postoji disfunkcionalni mehanizam koji ovaj poremećaj inicira i održava. Ključnu ulogu u ovom mehanizmu  imaju opsesivne misli koje doprinose stvaranju anksioznosti, kompulzivnih radnji i izbegavajućih ponašanja.  Opsesivne misli su automatske i njih je osoba trenutno svesna, ona ih analizira, na osnovu njih donosi zaključke i sl. Ovi zaključci su pogrešni i dovode do povećanja intenziteta anksioznosti. Na dubljem nivou, nalaze se disfunkcionalna uverenja o opsesivnim mislima koja su zapravo mnogo važnija za održavanje poremećaja od samih opsesivnih misli. Osoba pogrešno veruje da opsesivne misli imaju značaja, da su one dokaz da je ona npr. homoseksualne orjentacije, psihopata, pedofil i sl. Praktično, samo postojanje takvih misli za nju je nešto nedopustivo i najverovatnije govori nešto o njoj samoj. Usled ovakvih uverenja svaka opsesivna misao postaje nešto što ugrožava osobu, njenu  dosadašnju sliku o sebi i ona počinje da se pita da li je ona nešto drugo i tako se konstantno samozastrašuje. U situaciji kada pored opsesivnih misli postoje i kompulzivne radnje, osoba veruje da obavljanje određenih radnji (brojanje, simetrija i sl.) doprinosi tome da se ne desi nešto loše njoj/njoj bliskim osobama. Kada uradi određenu radnju osoba  poništava tu mogućnost  i postaje smirenija.

Kako se opsesivno-kompulzivni poremećaj samoodržava

Pre nego što objasnimo kako ovaj mehanizam funkcioniše u konkretnoj situaciji, važno je napomenuti da se anksiozni poremećaji javljaju kod ljudi koji su genetski predisponirani za ovaj vid poremećaja a okidač je neki vid spoljašnjeg stresora (bolest ili smrt bližnjih, razvod, raskid, gubitak posla, problemi na poslu ali i upotreba psihoaktivnih supstanci).   Naime, intruzivne misli su one misli koje se javljaju kod svakog čoveka a koje su na neki način neprijatne i nisu u skladu sa njegovim vrednostima, uverenjima i sl. Npr. takva je misao muškarca heteroseksualne orjentacije: „Da li sam ja možda homoseksualac?“, „Da li ja mogu povrediti svoje dete?“.  Ukoliko osoba nema predispoziciju da razvije anksiozni poremećaj i nije trenutno već uznemirena povodom nekog spošanjeg stresnog/-ih događaja, ona će vrlo brzo zanemariti ovo pitanje i neće osećati intenzivniju nelagodu ili strah povodom toga. U suprotnom, intruzivna misao postaje opsesivna i osoba počinje da traži dokaze u svom prošlom ili sadašnjem ponašanju, na internetu, u stručnoj literaturi, kod različitih stručnjaka, koji bi mogli da joj opovrgnu ili potvrde da li je ona zaista to ili nije i sve vreme se povodom toga osećaju anksiozno. Okidač za ovo pitanje može biti neki spoljašnji događaj, npr. to može biti pad u seksualnom uzbuđenju, problem sa erekcijom ali i neki sasvim drugačiji događaji. Disfunkcionalno uverenje koje osoba može imati je  sledeće: „Ako se meni javila ovakva misao onda ja verovatno jesam homoseksualac.“    Ovime se pridaje značaj opsesivnoj misli i ona sama po sebi postaje dokaz homoseksualizma (što je potpuno nelogičan zaključak).  Osoba sa ovakvim uverenjima i mislima postaje „lovac“ na nove dokaze a obično se oni nalaze u spoljašnjem svetu. Npr. ako je muškarac iz primera pogledao nekog drugog muškarca i pomislio da lepo izgleda to ponovo pokreće sumnju i preispitivanje. Preispitivanje prati intenzivan strah odn. anksioznost i taj strah takođe predstavlja pokretač za nove opsesivne misli. Takođe, informacije se mogu javiti i u vidu pogrešno protumačenih senzacija. Npr. muškarac koji ima problema sa opsesivnom mišlju vezanom za homeseksualizam sedi pored svog prijatelja i oseća kako mu kroz telo prolaze „žmarci“  a posebno u predelu genitalija– ovo postaje novi dokaz da je on homoseksualac. Ovo je takođe pogrešno jer „žmarci“ su zapravo produkt emocije straha a ne seksualnog uzbuđenja (kako obično biva protumačeno) . Dakle, spoljašnje informacije se uklapaju u pogrešni patern razmišljanja i patološki mehanizam se pokreće i održava opsesivno-kompulzivni poremećaj. Ovo je beskonačna petlja kojom se održava disfunkcionalna navika, čiji je konačni produkt anksioznost, izbegavanje određenih socijalnih situacija i kao nusprodukt se može javiti i depresija. Vrlo je važno zaustaviti ovaj patološki mehanizam a prvi korak ka tome je poznavanje i povećanje svesnosti o njegovom funkcionisanju.

Više o razlici između intruzivnih i opsesivnih misli možete pročititati ovde.

Više o vrsti opsesivno-kompulzivnog poremećaja kod koga su dominantne opsesivne misli povodom svoje seksualne orjentacije možete pročitati ovde.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt:064 64 93 417

email: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skype name: psihologsanja

Razlika između opsesivno-kompulzivnog poremećaja i opsesivno-kompulzivnog poremećaja ličnosti

Razlika između opsesivno-kompulzivnog poremećaja i opsesivno-kompulzivnog poremećaja ličnosti

U prethodnim tekstovima je prevashodno bilo reči o opsesivno-kompulzivnom poremećaju (OKP) koji spada u anksiozne poremećaje. Priroda ovog poremećaja je takva da kod osobe postoje određene opsesivne misli povodom kojih dolazi do razvoja anksioznosti koju osoba pokušava da neutrališe određenim kompulzivnim radnjama (koje se manje ili više otvoreno manifestuju). Ovaj kao i svi drugi anksiozni poremećaji su prolazni i uz određen tretman se mogu prevazići. Sa druge strane, kada govorimo o opsesivno-kopulzivnom poremećaju ličnosti onda mislimo o određenim relativno trajnim karakteristikama osobe koje su manje ili više disfunkcionalne.

Šta je opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti (OKPL)?

Osobe sa ovakvim tipom ličnosti karakteriše preterana potreba za redom, preciznošću i perfekcijom. One obavaljaju aktivnosti izrazito detaljno i metodično. Preokupirani su tačnošću, rasporedima i pravilima. Imaju preterano razvijenu odgovornost i želju da sve zadatke obave besprekorno. Usled želje da sve urade savršeno, mogu odlagati obavljenje određenih zadataka kada procene da je nemoguće postići savršenost. Njihov pristup problemima i ljudima je rigidan, te im je ograničen kapacitet za prilagođavanje novim zahtevima sredine. Oni imaju poteškoću da osveste i izraze bilo pozitivne bilo negativne emocije (npr.ljubav ili bes).  Osobe sa ovakvim tipom ličnosti su sklone da kontrolišu ljude oko sebe, da se takmiče sa drugima i da ih kritikuju. Teško prihvataju i razumeju ideje, emocije i ponašanje ljudi u svojoj okolini.

OKP vs. OKPL

Osobe sa OKP-om, kao što je napomenuto, imaju opsesivne misli kojih žele da se „otarase“ jer povodom istih osećaju anksioznost, osobe sa OKPL-om nemaju opsesivne misli niti kompulzivne radnje koje ih ometaju. Oni smatraju da je njihovo ponašanje i razmišljanje u redu i da sve rade na najbolji i najispravniji način.

Osobe sa OKP-om usled pojačane anksioznosti otežano funkcionišu u svim segmentima života, u interpersonalnim odnosima i na poslu, sa druge strane osobe sa OKPL-om mogu imati problema u interpersonalnim odnosima dok su na poslu uglavnom efikasni (ukoliko ih preterani perfekcionizam ne usporava da obavljaju određene zadatke). Pri tom, oni su uverenja da kada bi se svi pridržavali strogih pravila sve bi funkcionisalo kako treba te nemaju potrebu da se obrate psihologu dok osobe sa OKP-om u većini slučajeva otvoreno traže pomoć stručnjaka (iako ponekada to izbegavaju jer imaju osećaj krivice zbog „neprikladnog“ sadržaja njihovih opsesivnih misli) .

Osobe sa OKPL-om mogu loše uticati na ljude koji su neposredno u njihovoj okolini usled svoje osobine da žele preterano da kontrolišu sve oko sebe, pa su tako porodica i poslovni saradnici oni koji najviše ispaštaju dok se osobe sa OKP-om svakodnevno suočavaju sa neprijatnim osećanjem anksioznosti i usled toga im opada funkcionalnost u socijalnoj ili radnoj sredini i najviše trpe oni sami.

Veza između OKP i OKPL

Iako se ranije smatralo da postoji veća povezanost između ova dva poremećaja, pokazalo se da to ipak nije tako. Osobe koje imaju OKP uglavnom  imaju karakteristike tipične za zavisni i izbegavajući poremećaj ličnosti pre nego opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti. Ipak, pokazuje se da se određene karakteristike OKPL-a kao što je, na primer,  perfekcionizam češće javlja kod osoba sa OKP-om u odnosu na populaciju koja nema ovaj poremećaj.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Opsesivno-kompulzivni poremećaj

Opsesivno-kompulzivni poremećaj

Neki ljudi imaju prirodnu tendenciju da budu uredniji, sređeniji i tačniji od drugih. Ove osobine mogu biti korisne u mnogim situacijama, u kući i na poslu. Kod opsesivno-kompulzivnog poremećaja se ove osobine dovode do ekstremnog nivoa koji postaje ometajući za normalno funkcionisanje. Osobe koje provode sate i sate čisteći, sređujući, proveravajući ili uređujući stvari u poseban poredak, i sve to ih odvlači od uobičajenih dnevnih aktivnosti najverovatnije je da se bore sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem. Međutim, nije sve tako jednostavno. Opsesivno-kompulsivni poremećaj je nešto više od preterane urednosti.

Šta su opsesije? Opsesiju su ometajuće, ponavljajuće,uznemiravajuće misli, ideje ili slike koje izgledaju besmislene, ali koje nastavljaju da se javljaju i održavaju u glavi. Takve misli mogu biti jako uznemiravajuće pa osobe pokušavaju da ih potiskuju ili ignorišu; obično su to slike nasilja, misli da ćete nekoga povrediti, scene/misli seksualnog sadržaja koje nisu prihvatljive vašem sistemu moralnih vrednosti, bogohulne misli, ali i misli koje referiraju da sve mora biti po nekom određenom redu jer ako nije tako onda će se nešto loše desiti ili misli o mogućnosti zaraze, itd. Osobe prepoznaju da su ove misli i slike iracionalne i pokušavaju da ih potisnu ali one nastavljaju da im „uskaču“ i da se održavaju u glavi satima, danima, nedeljama i duže. Uobičajeno ove misli nisu vezane za svakodnevne realne životne probleme.

Šta su kompulzije? Kompulzije su ponavljajuća ponašanja ili mentalni rituali koje osoba izvodi kako bi minimizovala anksioznost koju su proizvele opsesije. Na primer, možete prati ruke neizmeran broj puta kako biste se osigurali da se nećete zaraziti, proveravati šporet ponovo i ponovo kako biste bili sigurni da je ugašen, ili neprekidno gledati u retrovizor kako biste bili sigurni da niste nekoga udarili ili pregazili. Iako postoji svest o tome da su ovi rituali besmisleni ne možete ih zaustaviti jer će to povećati anksioznost povodom vaših opsesija. Ponekad se opsesije javljaju bez kompulzija, npr. osoba stalno ima strah da će povrediti nekog bliskog ali nema kompulsivne radnje. Obično svka opsesija ima svog karakterističnog parnjaka u kompulziji. Npr, ako bezbroj puta perete ruke, izbegavare rukovanje, direktno hvatanje za bravu, tuširate se satima da biste se osigurali da niste zaraženi, imate opsesije vezane za mogućnost dobijanja ili prenošenja zaraze. Ili, stalno proveravare da li su vam vrata zaključana zbog opsesije da ćete biti opljačkanji; stalno proveravate da li vam je šporet isključen zbog opsesije da će izbiti požar. Mentalna kompulzija brojanja, koja podrazumeva da morate brojati do određene cifre ili da ponavljate neku reč određeni broj puta javlja se kako biste smanjili anksioznost povodom toga da će se nešto loše deseti vama ili nekom drugome.

Važno je znati da to što imate opsesivno-kompulzivni poremećaj ne znači da počinjete da „ludite“ jer ste sve vreme svesni da su vaše misli i ponašanja besmislena i veoma ste frustrirani činjenicom da ne možete da ih kontrolišete.

Kakav je tretman opsesivno-kompulzivnog poremećaja? Opsesivno-kompulsivni poremećaj spada u kategoruju anksioznoh poremećaja, njegov psihoterapijski tretman se uglavnom zasniva na tehnikama kognitivno-bihejvioralne terapije. Jedna od tehnika koja se primenjije je izlaganje i prevencija reagovanja. Ova tehnika uključuje sistematsko izlaganje osobe situaciji koja izaziva opsesivne misli a zatim se prevenira bilo kakvo kompulsivno ponašanje. Na primer, ako neko ima opsesije o mogućoj zarazi i pere ruke kompulsivno takva osoba se izlaže nečemu za šta ona smatra da je prljavo kao što je kvaka, a zatim vežba da redukuje broj pranja ruku ili se potpuno uzdržava od pranja. Obično osoba izvodi ovo uz pratnju nekog, bliske osobe ili terapeuta kako bi se „izdržalo“ preplavljujuće osećanje anksioznosti kada se kompulzija ukine. Ovo je jedna tehnika vezana za ovu specifičnu opsesiju, međutim postoji niz kognitivnih tehnika koje se uglavnom prvo primenjuju i svode se na to da se opsesije prihvate i posmatruju a ne odbacuju ili potiskuju jer se time samo povećava njihov značaj.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog