Tri faze u razvoju samopouzdanja

Tri faze u razvoju samopouzdanja

Samopouzdanje se razvija i menja tokom života. Te promene su kvalitativne i nastaju kao posledica sticanja životnog iskustva, interackcije sa drugima i promena na unutrašnjem planu osobe koja sazreva i razvija se. Svaka osoba se nužno menja sa godinama, menja svoja shvatanja, stavove, vrednosti i priroritete u životu. Kako se to odražava na samopouzdanje?

Svaka osoba prolazi kroz tri faze u razvoju samopouzdanja, opisanim redosledom.

Mladalačka faza i samopouzdanje

Mlada osoba je puna idealističkih shvatanja o sebi, drugima i svetu, sklona je neralnim očekivanjima od sebe i sveta, ponekad teži perfekcionizmu što je sve posledica nedovoljnog životnog iskustva. To je sasvim normalno i sasvim priliči količini životnog iskustva kojom svaka mlada osoba raspolaže. Istovremeno mlada osoba je željna priznanja, dokazivanja i prihvatanja od strane drugih. Mlada osoba se poredi sa svojim unutrašnjim idealima i ciljivema koji su često nedostižni i nerealni. U poređenju sa savršenim idealom svaka manifestacija u realnom životu deluje nezadovoljavajuće i manje vredno. Zato se mlada osoba oseća uglavnom nesigurno.

Faza mladalačkog odraslog doba i samopouzdanje

Osoba napušta idealistička mladalačka shvatanja bazirana na mašti i nedostatku iskustva i upušta se u realan život i socijalne odnose. Kroz socijalne interakcije osoba evaluira druge i poredi sebe sa drugima u pogledu postignuća, talenata, inteligencije, lepote i sl. Samopouzdanje se u ovoj fazi bazira ne poređenju sa drugima. Osoba sa vremenom zauzima svoju poziciju u društvu i stiče određeni stepen samopouzdanja tako sto uviđa svoje kvalitete, prihvata svoje nedostatke i odustaje od neralističnih ciljeva a okreće se onome što može i hoće da ostvari u realnom životu.

Zrelo odraslo doba i samopouzdanje

Osoba prestaje da se poredi sa drugima i ne procenjuje svoju vrednost više u kontekstu postignuća u društvu. Šta je postignuto, postignuto je i to više nema primarnu važnost. Osoba shvata mudrost života i okreće se sebi. Shvata da su bilo kakva poređenja nepotrebna i da je ljubav koju dobija u porodici i uskom krugu najbližih dovoljna i nezamenljiva. Smisao nalazi u davanju ljubavi a ne toliko u traganju za potvrdom od strane drugih. Okreće se unutrašnjem svetu u kojem vidi izvor svih radosti i rešenja problema. Ne nastoji da druge menja već pušta druge i svet oko sebe da budu takvi kakvi jesu jer shvata da to uopšte nije pprepreka za njegovu/njenu sreću. Težnja za postignućem se zamenjuje težnjom za stvaralaštvom i kreativnošću.

Osoba prolazi kroz ove postepeno kako postepeno stiče životno iskustvo. Osoba ne može preskakati ove faze jer je za svaku od njih potrebna odredjena količina iskustva. Učenje u životu se bazira na ličnom iskustvu i zato svaka osoba mora da bude strpljiva i uči tempom koji njoj odgovara. U mojoj knjizi Formula samopouzdanja govorim o tome kako da postignete pravo i trajno samopouzdanje koje karakteriše zrelu osobu. U toj knjizi ćete pronaći neke korisne savete koje možete primenjivati u realnom životu i interakciji sa drugima što će uticati na to potražite izvor i snagu svog samopouzdanja gde se ono zaista nalazi – unutar vas samih.

Dr Vladimir Mišić

psiholog  i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

Šta je inteligencija i kako se meri?

Šta je inteligencija i kako se meri?

Ljudska inteligencija je kompleksna mentalna sposobnost koja se odnosi na način našeg razumevanja, planiranja, rešavanja problema i učenja. Obično ljudi povezuju inteligenciju sa akademskim postignućem ili akademskom „pameću“ , međutim nju treba shvatiti šire. Rezonovanje, rešavanje problema, apstraktno razmišnjanje, brzo učenje i učenje iz iskustva, su sposobnosti  koje su potrebne osobi da bi se adaptirala i prevazišla prepreke u svom okruženju a ne samo kako bi rešavali intelektualne zadatke.

Koliko vrsta inteligencije postoji?

Među naučnicima koji su se bavili ispitivanjem i merenjem inteligencije vođena je rasprava o tome da li je inteligencija opšta mentalna sposobnost po kojoj se ljudi razlikuju ili se ona sastoji iz više sposobnosti koje su međusobno nezavisne. Pokazalo se da su specifične intelektualne sposobnosti kao što su spacijalna sposobnost, numerička sposobnost, verbalna fluentnost, memorija, rezonovanje, verbalno razumevanje, vizuelna sposobnost mogu tretirati odvojeno ali da među njima postoji nešto zajedničko, jedan opšti faktor ili tzv. g-faktor inteligencije koji predstavlja generalnu intelektualnu sposobnost. Većina testova inteligencije se zasnova na ovom principu, te kao razultat dobijemo IQ koji je mera opšte intelektulne sposobnosti.

Kako se meri inteligencija?

Merenje inteligencije se danas sprovodi uz pomoć testova inteligencije koji su sastavljeni iz grupa zadataka koji mere specifične intelektualne sposobnosti, a kao rezultat se dobija jedinstveni IQ skor koji je produkt merenja svih ovih sposobnosti. Postoje različiti testovi inteligencije i oni se mogu razlikovati po odabiru i stepenu zastupljenosti specifičnih intelektualnih sposbnosti koje mere. Ono što je važno, prilikom upotrebe testova inteligencije, jeste da oni moraju biti standardizovani za populaciju kojoj pripada osoba kojoj se meri inteligencija (više o standardizaciji testova pročitajte ovde).  Testovi inteligencije koji se nalaze na internetu ili u časopisima nisu standardizovani na našem uzorku pa rezultati koji se pritom dobijaju nisu validni.

Čemu služe testovi inteligencije?

Procenjivanje inteligencije najčešće se vrši prilikom upisa u školu, u svrhe profesionalne orjentacije, kliničke svrhe i prilikom selekcije kandidata za posao. Prilikom upisa u školu glavni cilj je utvrditi da li je dete sposobno da obavlja mentalne aktivnosti koje se od njega očekuju na tom uzrastu. Viši IQ je povezan sa istrajnošću, interesovanjem za školu i željom za učenjem. Takođe, skor na testu inteligencije se pokazuje kao najbolji prediktor za uspeh na poslu (bolji je čak i od testova ličnosti) te je danas često uključen u selekciji prilikom zapošljavanja.

U našem savetovalištu od nedavno postoji mogućnost merenja inteligencije, više o tome pročitajte ovde.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

Da li sam ekstravert ili introvert?

Da li sam ekstravert ili introvert?

Kada je u pitanju procena osobina ličnosti, ljudi najčešće postavljaju sebi pitanje da li pripadaju ekstravertima ili introvertima. Odgovor na ovo pitanje nije tako jednostavan. Važno pravilo vezano za procenu osobina ličnosti, jeste da svi mi posedujemo sve osobine samo je pitanje u kom stepenu su one izražene. Pa tako, ako imamo osobinu ličnosti koja se zove Ekstraverzija kod svakog čoveka će ova osobina biti izražena u određenom stepenu. Ako je ova osobina izražena u veoma visokom stepenu onda možemo reći da je osoba tipični ekstravert ako je izražena u veoma niskom stepenu onda možemo reći da je osoba tipični introvert. Međutim, većina ljudi može imati skorove koji su prosečni pa se tako ne mogu jasno svrstati u jedne ili druge. Generalno, osobe čiji su skorovi prosečni na ovoj crti ličnosti pokazuju veću funksionalnost u različitim životnim aspektima.

Šta razlikuje tipične ekstraverte od tipičnih introverata?

Ono što se zapaža u ponašanju tipičnog ekstraverta jeste da je to osoba koja je veoma druželjubiva, voli da je u društvu većeg broja ljudi, lako sklapa nova poznanstva, aktivna je, vedra, obično duhovita, očekuje pozitivne ishode nakon određenog ponašanja ili preduzimanja aktivnosti, optimistična je, u stalnoj je potrazi za spoljašnjom stimulacijom i novim uzbuđenjima, obično imaju visok stepen samopouzdanja. Tipični introvert je u odnosu sa drugim ljudima distanciraniji, ali to ne znači da je negativno nastrojen prema drugima. On pre bira manji krug ljudi sa kojima će ostvariti bliske odnose a postoji i preferencija da se osami i uživa u „solo“ aktivnostima.  Ne ističe se u komunikaciji, niti ima potrebu da doprinese pozitivnoj atmosferi, manje izražava pozitivne emocije u većem krugu ljudi pa ga često drugi mogu proceniti kao hladnu i nezainteresovanu osobu. Deluju ozbiljno, ali to ne znači da je nezadovoljan već kod njega postoji smanjeno izražavanje emocija.

Ono što je, zapravo, glavana razlika između ovih tipova ličnosti jeste razlika u reakciji nervog sistema na spoljašnje stimulacije. Introverti su osetljiviji na različite uticaje koji dolaze od spolja i njihov nervni sistem reaguje intenzivno čak i na stimulacije manjeg intenziteta dok je kod tipično ekstravertnih osoba situacija potpuno suprotna. Na primer, veliki broj nepoznatih ljudi, nepoznate situacije za nervni sistem tipičnog introverta predstavlja veliko opterećenje jer on postiže visoko uzbuđenje i za manje intenzive sitmulacije. Sa druge strane, da bi se nervni sistem ekstraverta dovoljno „pobudio“ potrebno je što više stimulacije, što više novina od spolja, što više neizvesnih situacija.

Da li je bolje biti  ekstravert ili introvert?

Preterano visoki (tipični ekstraverti) ili preterano niski skorovi (tipičan introvert) na crti ličnosti Ekstraverzija mogu ukazivati da osoba ima izvesnih psiholoških problema. Ipak, za ovu procenu nisu dovoljni samo skorovi za crtu ličnosti Ekstraverzija već i skorovi na nekim drugim crtama ličnosti (npr. Neuroticizmu). Obično se u zapadnoj kulturi ekstravertno ponašanje smatra poželjnijim, ipak kada govorimo o tome koliko je neko ponašanje funkcionalno ili poželjno mnogo je bitnije koliki je njegov stepen-svaka ekstremnost je pre loša nego dobra za osobu i njeno okruženje.

Merenje ekstraverzije i introverzije

Najpoznatija podela na ekstraverte i introverte je vezana za Jungovu tipologiju ličnosti , međutim merenje ovih osobina ličnosti je do danas prošlo različite teorijske i praktične provere. Većina savremenih psiholoških testova ličnosti meri ovu osobinu. Kada se vrši procena osobina ličnosti obično se mere i neke druge crte ličnosti kao što su Neuroticizam, Savesnost i sl. Tek na osnovu skorova na svim ovim osobinama ličnosti može se zaključitivati nešto više o profilu ličnosti date osobe. U našem savetovalištu  postoji mogućnost testiranja ličnosti i dobijanja sručnog izveštaja o individualnom profilu ličnosti. Više informacija možete dobiti ovde.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt:  064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

Koje su karakteristike „pravih“ psiholoških testova

Koje su karakteristike „pravih“ psiholoških testova

Većina ljudi je zainteresovano za psihološko testiranje/procenu nekih svojih osobina ili sposobnosti, često na internetu ili u časopisima možemo naići na različite testove kojima se procenjuju neke karakteristike ljudi. Ipak, ovi testovi nisu pravi ili stručni testovi i skorovi na ovim testovima ne mogu pružiti bilo kakvu valjanu informaciju o osobini koju navodno mere. Šta karakteriše „prave“ psihološke testove saznaćete u ovom tekstu.

Proces izrade psiholoških testova

Izrada psiholoških testova obuhvata više faza. Za početak se definiše predmet merenja, obično se kao predmet merenja kod psiholoških testova uzimaju neke osobine za koje se smatra da su u većoj ili manjoj meri prisutne kod uzorka ispitanika koji se ispituje. Na primer, najpopularniji testovi mere osobine ličnosti i intelektualne sposobnosti (testovi inteligencije), ovi testovi se koriste u školama, prilikom selekcije za određene poslove a često ih ljudi na svoju ruku koriste kao bi „izmerili“ date osobine kod sebe. Predmet merenja se dalje, na osnovu teorijskih i empirijskih saznanja deli na manje celine indikatore a zatim se indikatori dele na još manje celine koje se nazivaju ajtemi ili stavke. Ajtemi ili stavke su zapravo rečenice ili tvrdnje koje se nalaze u testu i zadatak ispitanika je obično (kod testova ličnosti ili merenja stavova) da se na određenoj skali izjasne u kom stepenu se slažu sa određenom tvrdnjom (npr. ispitanik treba da odgovori u kojoj meri se slaže sa tvrdnjom: „Volim da sam okružen velikim brojem ljudi.“).  Stavke ne moraju biti samo rečenice, kod testova inteligencije to su određeni zadaci i od ispitanika se zahteva da zaokruže tačno rešenje.

Kada se sačini prva verzija psihološkog testa ajtemi (tvrdnje/zadaci) se podvrgavaju preliminarnoj proveri na manjem uzorku ispitanika. Ovo je tzv. pilot istraživanje koje služi da se određenim naučnim metodama (diskriminativnost, pouzdanost,valjanost, reprezentativnost) odredi u kojoj meri su određene stavke pogodne da se uvrste u test za merenje određene  karakteristike. U psihologiji postoji posebna naučna disciplina psihometrija koja se bavi isključivo principima merenja psiholoških pojava i konstrukcijom psiholoških testova i drugih psiholoških instrumenata.

Standardizacija psiholoških testova

Ono što u najvećoj meri razlikuje „prave“ psihološke testove  od ostalih testova jeste standardizacija. Nakon pilot istraživanja, psihološki test se zadaje velikom ili tzv. reprezentativnom uzorku ispitanika kako bi se izradile norme testa. Na osnovu normi rezultat svakog pojedičanog ispitanka se upoređuje sa rezultatima ostalih ispitanika koji pripadaju istoj populaciji. Šta to zapravo znači? Kada neka osoba uradi određeni psihološki test i dobije nekakav rezultat (sirovi skor), taj rezultat sam po sebi ništa ne znači ako se on ne uporedi sa rezultatima na testu, drugih ispitanika koji su isti sa tom osobom po uzrastu, obrazovanju, polu, nacionalnosti i dr. Ovo upoređivanje se vrši uz pomoć normi (do kojih se dolazi posebnim psihometijskim metodama), pa tako možemo da kažemo da je neka osoba na osnovu svog rezultata bolja ili gora od 70% pripadnika svoje populacije. Na primer, Marko Marković, koji ima 25 godina, i muškog je pola je bolji od 55% svojih vršnjaka istog pola, iz Srbije, na testu intelektualnih sposobnosti. Često se dešava da postoje psihološki testovi koji su standardizovani za populaciju ispitanika npr. iz SAD-a ali ti testovi nisu primenljivi na populaciju ispitanika koja živi u Srbiji.

Zadavanje i tumačenje psiholoških testova

Zadavanje psiholoških testova i njihovo tumačenje obavalja stručna osoba-diplomirani psiholog koji ima teorijska i praktična znanja o zadavanju i karakteristikama konkretnog testa. Na primer, ako osoba radi test ličnosti „Velikih pet“ i ima određen skor na subskali Neuroticizam, psiholog treba da zna šta to znači u konkretnom teorijskom kontekstu koji je vezan za taj test i kako skor na ostalim subskalama npr. Ekstraverzija, Otvorenost i sl. u kombinaciji sa ovim skorom opisuje datu osobu. Do standardizovanih psiholoških testova mogu doći isključivo diplomirani psiholozi i oni se kupuju u Društvu psihologa Srbije.

Izrada pravih psiholoških testova je ozbiljan i dugotrajan proces zasnovan na proverenim naučnim metodama. Koliko je ovaj proces ozbiljan govori u prilog činjenica da postoji posebna naučna disciplina (psihometrija) koja se bavi isključivo pitanjima psihološkog merenja. Prema tome, testiranje uz pomoć testova koji se nalaze na internetu ili u časopisima može biti zabavno ali vam ono neće dati validnu informaciju o vašim karakteristikama ličnosti, intelektualnim sposobnostima i sl.

Od nedavno u našem savetovalištu  postoji mogućnost psihološkog testiranja osobina ličnosti, intelektualnih sposobnosti i profesionalne orjentacije. Više o tome možete pročitati ovde.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Razlika između zdrave i nezdrave sebičnosti?

Razlika između zdrave i nezdrave sebičnosti?

Ljubav podrazumeva dinamički odnos davanja i primanja. To važi za sve vrste ljubavi, prijateljstvo, ljubav u porodici, ljubav između muškarca i žene. Neke osobe samo uzimaju a ništa ne daju za uzvrat. To su sebične osobe. Svi ljudi bez izuzetka su sebični ali nisu svi sebične osobe. Postoji razlika između zdrave i nezdrave sebičnosti.

Šta je to zdrava sebičnost?

Svi ljudi žele da udovolje sebi, zadovolje svoje potrebe i dobiju ono što žele. U tome nema ničeg loše, i to jeste sebično. Pored toga što prirodne žele da zadovolje sebe, normalne osobe, pored osećaja za sebe, imaju i osećaj za druge. Žele drugima dobro, žele da pomognu, brinu o drugima, žele da dele sa drugima i uživaju u tome. Taj osećaj se bazina na jednoj unutrašnjoj crti ličnosti koja se naziva emapatija. Empatija stvara protivtežu sebičnosti i tako se stvara zdrava sebičnost. Osoba brine o sebi, ne dozvoljova da je neko iskorišćava, voli sebe ali u isto vreme ima i osećaj za druge, može da voli druge i da se brine o njima. To je zdrava, uravnotežena sebičnost.

Empatija i sebičnost

Međutim, nemaju svi isti stepen empatije. Kao i kod svake crte ličnosti postoje ljudi koji su ekstremi a njaveći broj ljudi je prosečan, (kao i kod inteligencije). Ekstremno emaptične osobe previše brinu i staraju se o drugima, njihovim osećanjima i životima i često na svoju štetu. Takve osobe ne da nisu zdravo sebične već malo vode računa o sebi. To je loše za njih. Takvo osobe nazivamo “dobričinama”. Ali te osobe koliko su dobre za druge toliko su loše za sebe. Nije dobro biti dobričina. Ako ste previše empatični naučite kako da napravite pravi balans između brige za sebe i brige za druge.

Šta odlikuje nezdravo sebične osobe?

S druge strane postoje sebične osobe, nezdravo sebične osobe. Sebične osobe su deficitarne sa empatijom ili je nemaju uopšte. Njihova empatija je zakržljala ili je nikada nije ni bilo. Zbog toga takve osobe nemaju ili imaju jako malo osećaja za druge, čak i za one najbliže. Ekstremni primeri toga su majke koje bacaju svoje bebe u kontejner, ubice, sadisti, mučitelji, zlostavljači i sl. Pored tih esktrema postoji blaži oblik odsustva empatije, to su osobe koje ne brinu o drugima, manipulišu, iskoričavaju ih i sl. To su jednostavno sebične osobe.

Takve osobe su hladnog srca, one imaju osećaj samo za sebe, odnosno samo su sebične. Takve osobe iskorišćavaju druge, često su veoma uspešne u životu jer mogu da bez problema gaze preko leševa do svog cilja. Sebične osobe često dugo žive jer nemaju mnogo stresa koji nas ostale troši. Sebilne osobe se veoma brinu o sebi i to je jedan od razloga zašto žive duže.

Generalno gledano nezdrava sebičnost je emocionalni hendikep koji osobu čini nesposobnom za ljubav. Neki ljudi su jednostovano nesposobni za ljubav. Takvi ljudi zaista postoje. Imajte to u vidu kada stupate u odnose sa drugima.

Najgora stvar koju možete da uradite sebi je da budete sa sebičnom osobom a da pritom vi niste sebični. Sebična osoba će vas samo iscrpeti a od nje nećete dobiti ljubav. Dobićete samo probleme. Ne može vam neko dati nešto što sam nema.

Sebičnost, odnosno odsusutvo empatije je mnogo više urođena nego stečena osobina i stoga se ne može promeniti. Nikada nisam video da je neko od sebične osobe postao empatičan, brižan za druge, altruistična i osećajna osoba. Ako vidite da je neko sebičan, a vi niste, vi samo produžite dalje. Nema razloga da se nadate da će se ta osoba promeniti li još gore da verujete da ćete je vi “popraviti”. Samo produžite dalje.

Kako da prepoznate da li je neko nezdravo sebičan?

Sebičnost kao i nesebičnost se uvek poznaje samo po delima, nikada po rečima. Nezdravo sebične osobe, samoživi ljudi su često veoma slatkorečivi, oni su “žrtve drugih”, mnogo “daju” i sl.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

Sujeta – slast za ego, otrov za dušu

Sujeta – slast za ego, otrov za dušu

Šta znači biti sujetan? Sujeta ili taština je pojam koji ima negativnu konotaciju. Kada kažemo za nekoga da je sujetan to smatramo negativnom karakteristikom njegovog / njenog karaktera. Svi ljudi su sujetni, bez izuzetka, ali se ljudi razlikuju u stepenu izraženosti njihove sujete. Kada se u svakodnevnom govoru kaže za nekoga da je sujetan obično se misli na nekoga sa izraženom, prenaglašenom sujetom.

Kakva je sujetna osoba?

Sujetna osoba je:

1. preosetljiva na kritiku i odbacivanje
2. ima izraženu želju da dobije potvrdu od strane drugih ljudi
3. ima nisko samopoštovanje
4. čvrsto se identifikuje sa svojim egom i grčevito se drži te idenitifikacije

Sujetne osobe su preosetljive na kritiku. One svaku kritiku doživljavaju intenzivno, lično, kao znak odbacivanja. Ako kritikujete sujetnu osobu ona će postati ljuta i povređena i osećaće se odbačeno. Sujetna osoba žudi za prihvatanjem i odobravanjem od strane drugih. Sujetna osoba je osoba gladna ljubavi. Sujetna osoba se oseća nevoljeno a ne ume da voli sebe u zadovoljavajućoj meri. Zato ona traži potvrdu svoje vrednosti od strane drugih ljudi. Spolja može delovati arogantno, nadmeno i samouvereno. Dok iznutra se oseća nesigurno, povređeno, usamljeno, odbačeno, besno i prazno.

Zašto je sujeta “slast za ego”?

Kada sujetna osoba osvaja druge ljude, dobija njihove komplimente i divljenje, ona procveta. Oseća se kao da je na sedmom nebu. Ti uzbudljivi, ekstatički osećaji moći, lične vrednosti i prihvaćenosti dižu njen ego u nebesa. Osećaj ličnog trijumfa je jako uzbudljiv, prijatan i eksicitirajući kao droga. Osoba lako postaje zavisna od njega i teško ga se odriče. Problem je u tome što svi ti osećaji (kao i svi drugi) ne mogu da traju dugo. Za sujetu važi poznata narodna izreka: ko visoko leti, nisko pada. Kada prestanu aplauzi, divljenje i prihvatanje, sujetna osoba ostaje bez svoje duševne hrane i ponovo zapada u stanje apatije, umerene i hronične potištenosti (distimije), koja može biti praćena povremenim epizodama očaja.

Zašto je sujeta „otrov za dušu“?

Sujeta je “otrov za dušu” jer sprečava prirodan kapacitet osobe da se razvija i dostigne svoj krajnji cilj ličnog i spiritualnog razvoja a to je sloboda od ega. Sloboda od ega ne znači gubitak ega, jer je to nemoguće. Sloboda od ega znači distanciranje od ega, svest da ego postoji ali da je ego samo ego a ne suštinska odlika nečijeg identiteta. Ego je samo filter kroz koji posmatramo sebe, druge i svet. Iako imam ego ja sam mnogo više od njega.

Od čega se sastoji ego?

Ego je dečija i kulturna tvorevina sa kojom smo se identifikovali tokom razvoja. Ego se sastoji od niza kulturnih i porodično uslovljenih vrednosti, uloga i identiteta. Ego ne možemo razoriti niti izbrisati iz našeg uma, ali ga možemo prevaziđi. Možemo se izdići iznad njega, tako što ćemo uvideti da ego nije suština našeg bića. Svako ima ego ali niko od nas nije ego.
Sujetna osoba je osoba koja je centrirana na svoj ego. Ona ne vidi da ona može da postoji izvan svog ega. Zato je tako fragilna i preosetljiva. Dokle god osoba veruje da je ona ego, ona neće biti u stanju da sebe prihvati bezuslovno i oslobodi sebe ropstva sujete.

Kada osoba bezuslovno prihvati sebe ona oseća duševni mir, spokoj, celovitost, radost i iskrenu ljubav prema sebi, drugima i svetu. To je ljubav bez očekivanja i interesa. Volim zato što postojim a ne zato što želim da posedujem nešto ili nekoga. Kada osoba shvati i doživi da nije svoj ego ona više ne žudi za prihvatanjem od strane drugih. Više ne teži savršenstvu. Može slobodno i udobno da živi u svojoj koži jer se više ne identifikuje čvrsto sa svojim ego programima, stečenim identitetima i uverenjima. Takva osoba je svesna sebe, ali je i dalje nesavršena. Ali to više nije problem. Nesavršenost joj ne smeta, jer se više ne vezuje za ego.

Osnovni ego program je: vrediš onoliko koliko te značajni drugi prihvate i potvrde. Kada postanemo svesni tog programa i prestanemo da ga sledimo, postajemo slobodni od ropstva sujete. Ego program je onaj u koji veruju deca. To je program kome smo naučeni i trenirani od rođenja pa sve do odraslog doba. Ego program kaže: budi ono što drugi kažu da ti jesi, oni bolje znaju od tebe kakav si i koliko vrediš. To je naravno iluzija. Ko može da vas bolje zna od vas samih? Ne može niko.

Kako možemo prevazići ego i sujetu?

Tako što ćemo zaviriti u sebe i potražiti odgovore iznutra. Koje odgovore tražimo? Tražimo da odbacimo iluzije o tome ko verujemo da jesmo. Kada odbacimo te iluzije ostaje ono to stvarno jesmo. To se ne može opisati rečima jer to nije koncept već doživljaj. Doživljaj da nismo ego oslobađa i uvodi nas u svet prave samospoznaje i unutrašnjeg mira.

Ako želite da osetite svoje pravo Ja koje leži izvan okvira Ega, prijavite se za online seminar: Direktno iskustvo istine. U okviru ovog seminara doživećete svoje pravo Ja, kada odbacite lažne identitete i impresije sa kojima ste se identifikovali. To je veoma važno otkriće koje će vam pomoći da mnogo brže napredujete u svom psihoškom razvoju. Za sve informacije u vezi ovog seminara možete me kontaktirati putem email adrese onlinepsihoterapija@gmail.com.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog