Prihvatanje u praksi – jednostavna tehnika

Prihvatanje u praksi – jednostavna tehnika

U ovom videu naučiću vas jednu jednostavnu tehniku koja će vam pomoći da prihvatite sve misli, emocije, slike i telesne senzacije koje se javljaju bilo spontano bilo u okviru nekog problema koji imate. Koristeći ovu tehniku svakodnevno samo 5 minuta dnevno i vaš kapacitet za prihvatanjem će se značajno povećati, naučićete da prihvatite sebe i stvorićete distancu u odnosu na sadržaje koji postoje u vama.

Dr Vladimir Mišić

Zašto se mudrost ne može preneti?

Zašto se mudrost ne može preneti?

Mudrost se ne može preneti jer se ne može preneti iskustvo. Ljudi mogu razmenjivati informacije ali ne i iskustva. Samo iskustvo može da promeni čoveka. Svako jače iskusto menja  čovekov idetitet. Pogledajte ovaj kratak video na tu temu.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Šta nam je potrebno da budemo srećni i mentalno zdravi?

Šta nam je potrebno da budemo srećni i mentalno zdravi?

Da bismo bili srećni i mentalno zdravi potrebno nam je da volimo sebe i da to podelimo sa drugima. Ako želimo da iskreno volimo druge prvo moramo naučiti da volimo sebe.

Šta je to ljubav prema sebi?

Ljubav  prema sebi je naš najvažniji resurs i predstavlja temelj mentalnog zdravlja i sreće u životu uopšte. Suprotnost metalnom zdravlju je depresija koja nije ništa drugo nego manjak ili nedostatak ljubavi prema sebi. Ko želi da prevaziđe depresiju mora naučiti da voli sebe.

Nekim ljudima je teško da vole sebe iako je to njihovo prirodno pravo. Zašto je to tako? Zato što nas od rođenja uče da ne treba da slušamo sebe i verujemo sebi nego drugima (roditeljima, nastavnicima, lekarima, autoritetima), da treba da se žrtvujemo za druge, patimo u ime “ljubavi“. Ceo školski sistem je naparvljen da nas ubedi kako mi ne znamo i kako treba da usvojimo ono što drugi kažu, misle ili veruju. Tako se od početka neguje udaljavanje od sebe i svoje unutrašnje suštine.

Kako se manipuliše ljubavlju?

Ljubav je najjače sredstvo manipulacije, jače od straha. Zarad ljubavi ljudi su spremni da učine svašta, i dobro i loše. Kada smo deca, ljubav dobijamo od roditelja i porodice jer kao deca nismo u stanju da volimo sebe. Dete nije u stanju da voli samo sebe, zato što još uvek nema to sebe (nema ego, self). Paradoks je u tome što se ego deteta gradi na impresijama drugih (roditelja i okoline) o detetu. Roditelji i bitni drugi su ogledalo u kojem se dete ogleda gradeći svoj ego. Kako je rekao francuski pesnik Rembo, Ja – to su drugi. Način na koji roditelji tretiraju dete, način na koji ga vole direktno gradi detetovu sliku o sebi sa kojom se ono nesvesno identifikuje.

Da li postoji bezulsovna ljubav?

Ljubav koju dobijamo od roditelja nije bezuslovna kako se to veruje. I ta vrsta ljubavi je uslovna. Roditelji kažu detetu: voleću te ako … ili ako radiš to i to neću te voleti … ti nisi dobar dečko … Drugo, roditelji mogu voleti dete samo onoliko koliko su u stanju da vole sebe. U najvećem broju slučajeva roditelji vole svoje dete na isti ili sličan način na koji su njih voleli njihovi roditelji. To naravno ne mora uvek biti tako jer neki ljudi rade na sebi i ispravljaju pogrešne obrazce ljubavi i vaspitanja koje su usvojili u svojoj porodici. Ipak, većina to ne čini nego samo nesvesno prenose te obrazce sa kolena na koleno. Radeći na sebi, pojedinac ne samo da menja i unapređuje sebe, nego to prenosi i na dalja pokoljenja. To znači da ako radim za sebe da mi bude bolje, automatski činim dobrobit i za svoju decu. Kada to ne bi bilo tako, toliki uložen napor ne bi vredeo mnogo.

Na početku, deca će primati ljubav od roditelja. Ako su roditelji zdrave ličnosti oni će početi da dete ohrabruju da se osamostaljuje, poštovaće njegovu individualnost i daće mu slobodu. Pustiće ga postepeno da ode. Takvo dete će postati zdrava, odrasla, nezavisna osoba koja preuzima odgovornost za sebe. Postaće osoba koja voli sebe i to isto čini i sa drugima. Ljudi koji nisu naučeni da vole sebe ne mogu zaista voleti druge jer obrazac ljubavi koji primenjuju na sebi oni primenjuju i na drugima (drugi ne znaju). Zdravi roditelji se vezuju za dete ali ga kasnije puštaju da ode, daju mu slobodu, ne vezuju ga za sebe i ne ucenjuju „ljubavlju“. Dete kada se odvoji ne oseća krivicu, te i dalje voli svoje roditelje, ali na zdrav način.

S druge strane, nevoljeno dete ostaje zavisno od roditelje ili drugih, uporno žudeći za ljubavlju koje nije dobilo. Neka deca nisu voljena, a nekoj deci roditelji ne daju slobodu već ih guše i ucenjuju. Nevoljeno dete u odraslom dobu pokušava da kompenzuje osećaj nedostatka ljubavi kroz izrazitu ambicioznost, preteranu zavisnost od drugih ili konzumiranje droge. Osoba koja kao dete nije dobila ljubav od strane svojih roditelja se duboko u sebi oseća prazno, ništavno ili manje vredno. Osoba koja nije dobila od svojih roditelja dozvolu da bude slobodna, da se odvoji bez krivice, ostaje preterano vezana, ima osećaj krivice, zarobljenosti. Osoba se nesvesno identifikuje sa tim osećajima i na taj način ona nosi u sebi jedno patološko jezgro u središtvu svog identiteta. Osoba sebe doživljava i vrednuje iznutra na taj način, a pri tom nema svest o tome. To patološko jezgro stvara osnov za javljanje depresije, anksioznosti, adikcija i sl.

Ono što osoba ne zna jeste da je to iluzija, samo jedna od mogućih tačaka gledišta a ne nepromenljiva relanost. Iluzija se bazira na tome što se osoba identifikuje sa bolnim osećanjima. Zbog toga, osobi se to ne čini kao iluzija već kao realno stanje. Ljudi većinu svojih verovanja tretiraju kao apsolutne istine, a ne kao hipoteze ili mogućnosti. Mnogih nisu ni svesni i nikada ih ne dovode u pitanje. Žive sa njima i po njima kao da su uverenja deo objektivne realnosti. Mnoga uverenja ljudi baziraju samo na osnovu svojih unutrašnjih osećaja. Ne prave razliku između osećaja, njegove interpretacije i okolnosti.

Zašto se mnogi ljudi osećaju manje vrednim, nedovoljno dobrim?

Većina ljudi na planeti pati od „osećaja“ da nisu dovoljno dobri ili da su manje vredni. Da li je to uopšte osećaj? Nije, ne postoji osećaj manje vrednosti, postoji samo verovanje (ideja, koncept) da smo manje vredni. Ta misao nema težinu ako nije praćena nekim neprijatnim osećajem (nabojem). Treba praviti razliku između tog osećaja i njegove interpretacije, zaključka koji osoba izvlači o sebi na osnovu osećaja koji ima.

Navešću jedan primer kako bi to dočarao. Devojka ima osećaj manje vrednosti i pati u vezama sa muškarcima, oseća se nesigurno, pronalazi muškarce koji je kritikuju, ona se trudi da im udovolji i pored toga neki je ostavljaju, drugi varaju, a treći ne poštuju dovoljno. Ta devojka je odgajana u porodici gde je majka bila zavisna, submisivna i vaspitavala svoju ćerku da treba da ugađa drugima, da ih poštuje i da je važnije šta drugi kažu nego šta ona sama oseća. S druge strane otac je bio pasivan, inhibiran i nezainteresovan, nije pokazivao mnogo ljubavi prema njoj. Devojčioca usvaja ovaj model posmatrajući roditelje i ona sama počinje da živi po tom modelu. Vodeći se tim modelom, tretirajući ga kao realnost, a ne model (jer ona nema svest da je to model) ona se oseća loše jer ne zadovoljava svoje potrebe, ne sluša sebe, ne veruje sebi. Jednostavno, naučena je da ne voli sebe. Ali ona nije toga svesna, ona samo živi svoj život onako kako ume. Kao reakcija na to javljaju se loši osećaji koje ona sada tumači kao znak i dokaz njene lične slabosti, neadekvatnosti i manje vrednosti. Pošto ona ne želi da se tako oseća, ona ih potiskuje i nastavlja da živi sa ciljem da osećaj manje vrednosti kompenzuje ljubavlju koju će dobiti od muškarca i uspesima u životu. Što se više trudi da udovolji muškarcima oni to sve više zloupotrebljavaju, ne poštuju je i ne vole. Ona jednostavno zrači kao osoba koja sebe ne voli i ne poštuje, drugi to vide i osećaju i tretiraju je isto tako. Što više pokušava da kompenzuje svoj osećaj manje vrednosti, ona se oseća sve lošije jer mora da potiskuje još više i na taj način se stvara još više anksioznosti i unutrašnje tenzije koju ona tumači kao dodatni dokaz njene slabosti i neadekvatnosti. I tako se stvara začarani krug. Kako izaći iz njega? Prvi korak je da devojka postane svesna da ima problem i zatim da krene da ga rešava. Da nauči da prihvati sebe, da nauči da pravi razliku između modela koje je usvojila ili sama konstruisala i toga ko je ona stvarno. Upravo to radimo na psihoterapiji. Tokom terapijskog rada dovodim osobu do uvida da ona nije što i osećanja koja potiskuje, i na taj način osoba se oslobađa svojih lažnih, štetnih identiteta.

Kada se kaže da je patnja iluzija misli se na to da ljudi pate zbog toga što ne vole sebe jer su se identifikovali sa bolnim osećanjima koja su nastala usled neprihvatanja, odbacivanja ili povređivanja od strane njihovih voljenih. Ilizuja se sastoji u toj identifikaciji. Osoba pati ne zato što nije bila voljena i zato što je imala negativna iskustva i bolne emocije. Osoba pati jer se sa njima nesvesno identifikovala i zaboravila ko je ona stvarno. Zato osoba ne voli sebe.

Šta je suština svakog mentalnog poremećaja?

Ne voleti sebe je suština svakog mentalnog poremećaja. Ne voleti sebe može ići od toga da se ne osećam dovoljno dobrim pa sve do toga da mrzim sebe. To je stvar stepana, koji određuje dubinu depresije u koju će osoba zapasti. Dešavalo se da neki veoma depresivni klijenti nađu spasenje u religiji, u ljubavi prema Bogu. Voleći Boga i idetifikujući se sa njim oni pronalaze način da vole sebe, da sebi oproste i sebe prihvate. Za njih je Bog način da dopru do sebe. To je ok, za one kojima je to način da zavole sebe. Drugi način je da dođemo direktno do sebe, do našeg suštinskog Ja koje se zapravo ne svodi ni na kakvu identifikaciju. Kada sagledam to stanje, stanje prisustva, čistog Ja, ja onda uviđam da ja nisam sve ono od čega se moj ego sastoji, ja nisam niz tih identifikacija. Ja nisam ono što sam dobio od svojih roditelja ili društva. Ja imam to, ali nisam to. Ja sam čista svest koja može poprimiti bilo koji oblik i bilo koju identifikaciju, s tim što sada ja znam da koju god identifikaciju da preuzmem to nisam stvarno ja. Identitet koji preuzmem ima samo funkciju u mom životu, ali ne svodi se šuština mog bića na bilo koji identitet koji sam usvojio. Osoba u sebi nema jedan identitet, već mnogo njih.

Kada razvijem svest o tome da nisam ono sa čim sam se identifikovao mogu u potpunosti da volim sebe.

Šta znači voleti sebe?

Voleti sebe znači prihvatati sebe u potpunosti, ne osuđivati sebe, zaštiti sebe, ne upoređivati se sa drugima, preuzimati sto posto odgovornost za sebe i svoje postupke i biti iskren prema sebi. Osoba koja voli sebe, voli i druge. Osoba koja voli sebe, štiti sebe, čuva svoje granice, izlazi u susret svojim željama, nezavisna je i fleksibilna, ne pati već živi i rešava probleme.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

Šta je srž depresije?

Šta je srž depresije?

Ako izuzmemo teške oblike depresije koje imaju svoju biološku osnovu, možemo reći da je depresija pre svega stečeni, naučeni poremećaj. Ljudi se ne rađaju depresivni već to postaju jer depresija nije prirodno stanje. To je stanje koje nastaje postepno tokom razvoja ličnosti.

U čemu je razlika između depresije i depresivne epizode?

Depresiju kao poremećaj ne treba brkati sa depresivnim epizodama. Svi ljudi su skloni depresivnim epizodama koje se mogu javiti kada se osobi u životu desi nešto loše ili još češće kada se osobi iznenada desi zaredom nekoliko loših događaja koji značajno uzdrmaju njenu stabilnost. Smrt bliske osobe, razvod, raskid dugogodišnje veze, gubitak posla, preseljenje u inostranstvo i sl. Sve su to stresni događaji koji mogu prethoditi javljanju prolazne depresivne epizode. Depresivna epizoda je prolazna, osoba spontano izađe iz nje. Za razliku od toga depresija je stanje koje traje duže (duže od 6 nedelja). To je stanje koje osoba sama nesvesno održava i javlja se samo kod osoba koje imaju predispoziciju za depresiju.

Intenzitet depresije

Depresija se može javiti kao blaga, umerena ili teška, sa ili bez psihotičnih simptoma (psihotični simptomi se javljaju kao deo duševnog oboljenja, psihoze i podrazumevaju gubitak kontakta sa realnošću u vidu halucinacija ili sumanutih ideja). U ovom tekstu neću govoriti o depresiji koja se javlja u okviru psihotičnog poremećaja, već ću govoriti isključivo o blagim i umerenim depresijama koje nemaju biološku osnovu, koje se javljaju bez psihotičnih simptoma i koje nisu udružene sa nekim drugim poremećajima (kao što su organski poremećeaji, adikcije, poremećaji ličnosti itd.).

Depresija može trajati u blagom obliku gotovo neprestalno i tada govorimo o distimiji. Distimija je blagi, hroničan oblik depresivnosti koji karakteriše pesimizam, negativna slika o sebi, osećaj manje vrednosti. Drugi oblici depresije se mogu javiti i trajati neko vreme i zatim spontano nestati (spontana remisija). Ako se osoba ne leči od depresije, samo je pitanje vremena kada će se depresija ponovo vratiti. U tretmanu depresije koriste se psihofarmaci (antidepresivi) i psihoterapija. Lekovi samo po sebi ne mogu da izleče depresiju ali mogu da ublaže neke njene simptome, kao što su nesanica, pad energije, razdražljivost i sl. Psihoterapija je nužan i sastavni deo tretmana depresije jer bez promene u načinu razmišljanja, reagovanja, ponašanja i doživljavanja sebe, osoba ne može se trajno rešiti depresije.

Kako se ispoljava depresija?

Depresija se ispoljava na više nivoa. Na telesnom (somatskom) nivou može se manifestovati kroz poremećaje spavanja (problem sa spavanjem ili preterano spavanje), odsustvo seksualne želje (impotencija), promene u kilaži (značajan gubitak ili dobitak na kilaži u kraćem vremenskom periodu), gubitak eneregije i sl. Na misaonom (kognitivnom) nivou osoba ima pesimističke, crne misli (nekada i suicidalne misli), optužuje sebe, ima problem sa koncetracijom, razmišlja crno-belo, opsednuta je prošlošću ili brigom za budućnost koju opaža kao sumornu, preteću i sl. Na emocionalnom planu osoba oseća anksioznost (najčešće generalizovanu anksioznost koja se ispoljava u vidu hronične brige), bes (najčeće bes na sebe), potištenost i očaj, osećanje krivice, bepomoćnost.

Šta je zapravo depresija?

Najprostije rečeno depresivna osoba je osoba koja ne voli sebe. Koliko depresivna osoba sebe ne voli je stvar intenziteta koji varira od neprihvatanja, naglašene kritičnosti prema sebi, osećaja da manje vredi, pa sve do osećaja bezvrednosti, samooptuživanja i otvorene autoagresije, mržnje prema sebi.

Zašto depresivna osoba ne voli sebe?

Postoje dva razloga za to:

  1. Zato što je usvojila niz negativnih modela (šablona) odnošenja prema sebi
  2. Zato što se identifikovala sa tim modelima i negativnim osećanjima koje oseća prema sebi

Kao što sam rekao, niko se ne rađa depresivan već se depresija stiče. Depresija je stvar poistovećenja sa nizom negativnih identiteta koje je osoba stekla i kreirala tokom svog odrastanja i razvoja. Tokom odrastanja osoba je u stalnoj interakciji sa drugim važnim osobama kao što su roditelji, braća i sestre, vršnjaci, nastavnici, razni drugi autoriteti i emocionalno bliske osobe. Najvažniju ulogu naravno igraju roditelji jer su oni prvi objekti ljubavi, prvi i najvažniji uzori (modeli).

Deca su ogledalo svojih roditelja. Ponašanje roditelja prema deci i prema sebi samima predstavlja modele za dete. Dete se nesvesno i automatski identifikuje sa tim modelima. Dete se ne idetifikuje samo sa onim što roditelji govore, već pre svega sa onim kako se oni ponašaju prema detetu i prema sebi. Na primer, ako roditelj govori detetu da ne bude agresivno a onda ga bije kada nešto zgreši, roditelj na taj način uči dete da bude agresivno, da je agresija prihvatljiv vid ponašanja. Takodje na taj način šalje detetu poruku da je dete loše, da nije voljeno. Ako se to ponavlja, dete se identifikuje sa tim osećanjima i počinje sebe da doživljava iznutra kao lošu, manje vrednu, nevoljenu osobu.

Jedan od važnih aspekata tog modelovanja je ljubav prema sebi. Dete niti voli niti ne voli sebe, dete uči da tretira sebe na način na koji ga tretira njegova okolina, pre svega roditelji kao najvažniji modeli. Dete nema izgrađen identitet već ga izgrađuje postepeno tokom razvoja. Dete koje je prihvaćeno od strane roditelje naučiće da samo sebe prihvata i voli. Zanemareno dete naučiće da sebe doživljava kao manje vredno. Zlostavljano dete može doživljavati sebe kao loše, prljavo, zlo. Prezaštićeno dete doživljava sebe kao iskontrolisano, zavisno, nesamostalno, nesposobno, lišeno slobode itd. Sve su to modeli naučeni kroz odnose sa roditeljima i drugim važnim osobama tokom razvoja.

Izloženost lošim modelima nije samo po sebi dovoljno za razvoj strukture ličnosti podložne depresiji. Potrebno je da se osoba identifikuje sa tim modelima i da ih doživljava kao deo svoje ličnosti, sastavni deo svog identiteta. Deca (pa i odrasli) su skloni da se identifikuju sa svojim osećanjima, iskustvima, naročito onima koja se ponavljaju. Na primer, ako je neko više puta doživeo odbačenost od osoba koje doživljava kao značajne, i to iskustvo se ponavljalo više puta ta osoba će se verovatno identifikovati sa osećajem odbačenosti i početi sebe da doživljava kao manje vrednu osobu. Pošto je verovanje da je manje vredna osoba bolno i stvara patnju, osoba će početi da taj deo svog identiteta potiskuje i da se na sve moguće načine opire tome. Na taj način ona nesvesno održava taj identitet koji zbog potiskivanja ostaje zaglavljen.

Suština bilo kog pravog duhovnog razvoja je da osoba shvati da suština njenog ili njegovog bića nije ni u jednom osećanju, uverenju, naučenom šablonu, niti identifikaciji. Ono što stvara patnju su ta uverenja o sebi koje je osoba izgradila, usvojila i identifikovala se sa njima a sada ih potiskuje. Oslobađanje od okova depresije leži u tome da osoba postepeno prihvata, suočava se i otpušta sva ta negativna uverenja, šablone i negativna osećanja sa kojima se identifikovala kako više ne bi više ostajala zaglavljena u njima.

Da li je depresija iluzija?

Gledano iz najviše tačke ličnog razvoja, depresija je posledica jedne iluzije u koju osoba duboko veruje i ne samo da veruje već je oseća kao deo svog identiteta. Ta iluzija je da je ona manje vredna, da ne zaslužuje da bude voljena, da mora da pati, da mora da trpi i muči se i sl. Patnja je posledica idetifikacije sa štetnim uverenjima, patnja nije nužna i nametnuta realnošću već je uvek konstruisana iznutra. Da bi se osoba rešila depresije ona mora da uđe u sebe, prihvati, osvesti i otpusti svoje štetne idetifikacije i na taj način prestane da im robuje.

Odakle dolazi depresija?

Depresija uvek dolazi iznutra a nikada spolja. U spoljašnjem svetu se nalaze okidači, događaji koji mogu pokrenuti depresivne reakcije ali ti događaji nisu uzroci veća samo okidači. Život može u pokrenuti u vama samo ono što imate u sebi a ne ono što nemate. Rešenje za depresiju je da osoba proširi svoju svesnost, uđe u sebe i napravi distancu prema štetnim identifikacijama kako bi prepoznala svoje istinsko biće koje odlikuje ljubav i sloboda. Upravo je to cilj svake dobre psihoterapije.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

Skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Šta o nama govore naša osećanja?

Šta o nama govore naša osećanja?

Osećanja se manifestuju na tri nivoa. Na telesnom, mentalnom  i motivacionom nivou. Na telesnom nivou osećanja se manifestuju u vidu telesnih senzacija (senzacija u stomaku, grudima, glavi, rukama itd.). Osećanje je telesni doživljaj a ne samo mentalni. Na mentalnom nivou osećanja se manifestuju kroz misli. Misli koje prate emocije su njihov sastavni deo i mogu se javiti u formi unutrašnjeg govora ili mentalnih slika. Na motivacionom nivou, emocija podstiče, motiviše na neku reakciju, ponašanje (na primer: bekstvo, borbu, povlačenje, odustajanje , idenje ka nečemu …).

Kako se javljaju emocije?

Emocionalne reakcije se javljaju spontano, automatski kao naša reakcija na neke spoljašnje ili unutrašnje okolnosti. Okolnosti su samo okidač a retko neposredni uzrok naših reakcija (ovde ne ubrajam objektivne okolonosti kao što su na primer situacije u kojima je naš život ugrožen). Okolnosti su onakve kakave ih im vidimo na osnovu našeg prethodnog životnog iskustva, tako da iste spoljašnje okolnosti su po pravilu različito doživljene od različitih osoba. Mi imamo u sebi ustaljen repertoar reakcija kojima reagujemo u različitim situacijama i to čini naše ponašanje prilično predvidivim i doslednim. Na primer neko ko je sklon da reaguje besom u jednoj situaciji, skol je da reaguje isto tako i u sličnim situacijama.

Šta o nama govore naše emocionalne reakcije?

Način na koji emocionalno reagujemo govori nešto o onome što nazivamo Ja. Naše emocionalne reakcije govore o tome sa čim smo se identifikovali, šta doživljavamo kao deo sebe. Unutar svake osobe, onoga što nazivamo Ja, nalazi se mnoštvo identiteta (iskustava sa kojima smo se poistovetili i ugradili ih u naš mozaik koji nazivamo Ja). Mnogi identiteti su u konfliktu jedni sa drugima. To dovodi do javljanja unutrašnih konflikata. Unutrašnji konflikt je uzrok svake duševne patnje i svakog emocionalnog problema. Rešavanje problema je ustvari uklanjanje tih konflikata.

Naše Ja se sastoji iz niza različitih identiteta koje smo kreirali tokom života, identifikujući se sa određenom tačkom gledišta koju smo zauzeli u nekoj nama važnoj situaciji i ciljem koji smo sebi postavili u toj situaciji. Na primer: ako je dečak bio često kritikovan od strane roditelja ili nastavnika on razvija identitet povučene osobe čiji je cilj da ne bude u centru pažnje kako bi zaštitio sebe u budućnosti od potencijalnih poniženja. Svaki put kada osoba postupi suprotno ovom cilju (bude u centru pažnje, recimo zbog javne prezentacije nečega), osoba će osetiti stid i anksioznost. Anksioznost je unutrašnji alarm da osoba postupa suprotno nekom unutrašnjem, nesvesnom (svesno zaboravljenom) cilju i da gledano iz tog ugla izlazi iz zone komfora i ulazi u zonu opasnosti.

Anksioznost je otpor prema izlaganju nekom unutrašnjem iskustvu (doživljaju) koje osoba opaža kao neprihvatljivo  (ne uklapa se u pozitivnu sliku o sebi koju osoba nastoji da grčevito održi) a sa kojim se osoba ujedno identifikuje. Na primer, osoba ima sledeći stav: ne smem osetiti strah jer to onda znači da sam slabić (identitet: ja sam slaba osoba, reakcija: strah). Pošto osoba potiskuje taj identitet i ne želi da sebe doživljava negativno (kao slabu osobu), ona potiskuje svaki osećaj straha što rezultira pojavom anksioznosti. Ako uz to osoba procenjuje da neće moći da potisne strah javiće se i panika. Anksioznost je signal da se osoba opire unutrašnjem iskustvu a panika je signal da osoba uviđa da neće u tome uspeti. Dokle god se osoba opire tom unutrašnjem iskustvu (neprijatnoj emociji koja je izraz nekog njenog unutrašnjeg identiteta) ona će doživljavati anksioznost ili paniku.

Na telesnom nivou osoba se opire emocionalnom doživljaju tako što se steže, ima napete mišiće (na primer: steže i uvlači stomak, podiže ramena, steže noge, karlicu, steže vrat) i ograničava disanje (udah ili izdah, diše samo gornjim delom grudi a ne i stomakom ili obrnuto). Na mentalnom nivou osoba analizira misli koje se javljaju u sklopu tog osećanja, pokušava da ih ospori, potisne, jednostavno udubljuje se u te misli. Udubljujući se u te misli ona zapravo pojačava to osećanje i ujedno mu se i opire (neprihvata ga).

Zašto se osoba tako grčevito i uporno opire ovim emocijama?

Zato što su one odraz unutrašnjih, nepoželjnih identiteta (delova sebe koje osoba ne priznaje, negira i potiskuje). Na taj način osoba postaje zaglavljena u nekom identitetu, i sklona je da reaguje na isti način u budućim situacijama. Opirujući se neprijatnim osećanjima (boreći se sa njima) osoba ih zapravo održava, hrani i potkrepljuje. Sve to osoba radi nesvesno, ne znajući zapravo zašto se opire tim osećanjima.

Kako izaći iz ovog začaranog kruga?

Postoji samo jedan izlaz a to je prihvatanje, odnosno osvešćivanje, neopiranje i integracija unutrašnjih zaraćenih identiteta, do sada nespojivih delova ličnosti. Kada prihvatimo neko unutrašnje iskustvo prestaje borba, anksioznost, panika i drama a nastaje mir, sloboda izbora i svesnost. To je upravo ono čemu učim svoje klijente tokom rada na sebi i svojim problemima. Svaki problem sa kojim klijent dođe je u stvari unutrašnji konflikt koji on ili ona ima u sebi između suprotstavljenih delova svoje ličnosti. Moj zadatak je da pomognem klijentima da osveste i prihvate te delove kako više ne bi bili u konfliktu sami sa sobom i bili sposobni da biraju svoje reakcije i slobodno donose svesne odluke u svom životu.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapije@gmail.com

skype: vaspsiholog