Uticaj okruženja na dečije samopouzdanje

Uticaj okruženja na dečije samopouzdanje

Nivo samopouzdanja, osim što je u vezi sa tim kako sami sebe doživljavamo i vrednujemo, zavisi i od toga koliko su nam važna očekivanja ljudi iz okruženja. Tu dolazi do konflikta između dve komponente naše ličnosti – ,, stvarnog ja “ (ono što mi zaista jesmo) i ,, očekivanog ja “ (ono što drugi smatraju da treba da radimo, kako treba da se ponašamo, kako da izgledamo…). Ukoliko su one u velikoj suprotnosti, mi bivamo nezadovoljni i naše samopouzdanje se urušava.

Porodica i stilovi vaspitanja 

Primarna porodica i stilovi vaspitanja su jedan od glavnih faktora razvoja samopouzdanja (u nekom od narednih tekstova detaljno ćemo se osvrnuti na vaspitne stilove). Roditelji su prve osobe sa kojim dete ostvaruje interakciju, što je osnova za dalje funkcionisanje.

Uočeno je da topao i brižan odnos majke prema detetu već u prvim mesecima života utiče na to da dete sebe doživljava pozitivno, budući da se tada još uvek poistovećuje sa majkom. Takav odnos koji je pun ljubavi i prihvatanja omogućava detetu da razvija adekvatnu sliku o sebi. Roditelji koji su preterano strogi, često kažnjavaju decu, postavljaju nerealne zahteve, kao i oni koji su hladni i nezainteresovani za posledicu će kod svoje dece izazvati nesigurnost.

Roditelji bi trebalo od najranijeg detinjstva kod dece da podstiču razvoj socijalnih veština – da omoguće detetu druženje sa vršnjacima,da razgovaraju s njim o odnosima koje ima sa vršnjacima, da postavljanjem pitanja pomognu detetu da samo dođe do konstruktivnih rešenja određenih problema. Dete treba naučiti da se poredi jedino sa samim sobom, a to ćete učiniti tako što ga ni Vi sami nećete porediti sa drugima. Ako se dete stalno poredi sa najboljima, stvoriće sliku o sebi kao o neuspešnoj i nesposobnoj osobi. Omogućite detetu da se iskaže u različitim aktivnostima kako bi otkrila u čemu su dobra i udoživela uspeh. Ako im ne ide matematika, možda imaju talenta za pevanje, ples, crtanje, košarku. Nagrađujte njegov trud i zalaganje, a ne samo krajnji rezultat.

Potrebno je da dete razvije osećaj da ga volite bezuslovno. Svako dete je jako osetljivo na reči i grubost roditelja. I kada se ljutite zbog nekog neadekvatnog dečijeg postupka, dete mora znati da je voljeno i da ste Vi oslonac na koji uvek može da računa. Negujte toplu porodičnu atmosferu, izbegavajte svađe pred decom. Slušajte šta dete ima da Vam kaže, bez podcenjivanja i preuranjenih donošenja zaključaka. Kada kritikujete dete, radite to na sledeći način: 1) opišite ponašanje koje je kod Vas izazvalo ljutnju, 2) objasnite detetu zašto to nije prihvatljivo, 3) ali pokažite razumevanje i 4) stavite mu do znanja šta očekujete. Kritiku, dakle, usmerite ka ponašanju, a ne ka ličnosti deteta – umesto ,,Zao si i bezobrazan’’ recite ,,Nije u redu da ometaš sestru dok radi domaći’’; ili umesto ,,Nikada nećeš popraviti tu ocenu’’ recite ,,Znam da ćeš dati sve od sebe’’. Za svako vaspitanje neophodna su pravila, kontrola i doslednost, ali nemojte ići u krajnost koja će detetu uskratiti prostor da razvija samostalnost i dati mu poruku da nemate poverenja u njega i da je nesposobno. Kada donosite odluke koje se tiču njega, dajte mu pravo da bira između nekoliko opcija – kako želi da proslavi rođendan, šta želi da mu kupite od odeće, kako želi da postavi nameštaj u svojoj sobi.

Ako primetite da Vaše dete razvija neka pogrešna uverenja vezana za spoljašnji izgled, da usvaja pogrešne vrednosti, da ima pogrešnu percepciju sebe i sveta oko sebe, pomozite mu da izgradi zdraviju sliku, koja će pozitivno uticati i na samopouzdanje.

Bitna stavka u razvoju samopouzdanja je i sposobnost postavljanja i ostvarivanja ciljeva. Dete će tu životnu veštinu naučiti od Vas tako što ćete mu postavljati ciljeve koji su u skladu sa njegovim uzrastom i sposobnostima – koji ga neće demotivisati ukoliko su neostvarivi, odnosno ukoliko su ispod nivoa njegovih sposobnosti. Uključujte decu u aktivnosti koje podstiču saradnju, na primer, dajte starijem detetu zadatak da pomogne mlađem oko domaćeg.

Jako je važno da i sami budete optimistični, realni i da radite na svom samopouzdanju, kako bi deca u Vama imala pozitivan uzor.

 Nastavnici i sportski treneri

 Praksa pokazuje da deca koja ne razviju dobru komunikaciju sa autoritetima, počevši od vaspitača, preko učitelja, pa sve do nastavnika, i koja zbog toga stvore otpor prema instituciji (školi i učenju), uglavnom će postizati i lošiji uspeh. To posledično sužava i krug zanimanja kojim će moći kasnije da se bave.

Ako je učitelj/nastavnik prestrog, i postavlja zahteve koje dete ne može da ostvari, ono počinje da doživljava neuspehe i da gradi i usvaja sliku o sebi kao osobi koja ,,nije za školu’’. Ovde možemo pomenuti i prestroge trenere koji kod osetljive dece stvaraju otpor prema sportu. Mehanizmom introjekcije, negativna uverenja (o kojima više možete pročitati ovde) duboko se ukorenjuju i postaju sastavni deo ličnosti. Tako dete, a kasnije i odrastao čovek, počinje samog sebe da sputava i ograničava.

Stoga nastavnici, ma koliko želeli da izgrade autoritet, kako ne bi otišli u neku krajnost (autoritativnost) moraju raditi i na tome da individualno pristupaju svakom detetu.

 Vršnjačka grupa

Slika o sebi se formira i kroz odnose sa drugim osobama, ne samo sa članovima porodice. Sa polaskom u školu, deca počinju da se porede sa drugom decom, da uočavaju sličnosti i razlike između sebe i njih. Međutim, to postaje posebno izraženo tokom adolescencije kada mišljenje vršnjaka i status u vršnjačkoj grupi (prihvaćenost/odbačenost) postaju veoma važni, a neretko su i ključna tačka za kasnije vrednovanje sebe. Treba obratiti pažnju na to da se ipak postigne određena ravnoteža u uticajima odraslih i vršnjaka – tako što će poverenje između roditelja i dece već biti čvrsto ukorenjeno pre ulaska u pubertet i adolescenciju.

Samopouzdanje u ovom periodu je jedan od osnovnih uzroka uspeha, odnosno neuspeha. Nisko samopouzdanje u ovom periodu javlja gotovo kao redovna pojava, čak i onda kada nema konkretnog uzroka, i uglavnom se kasnije tokom sazrevanja prevaziđe (o razvoju niskog samopouzdanja kod dece i adolescenata više možete pročitati i ovde). Međutim, nikako ga ne treba zanemariti jer u određenom broju slučajeva u vezi je sa pojavom rizičnih ponašanja (o kojima više možete pročitati ovde), anksioznošću, depresijom, samopovređivanjem, pa, u najgorem slučaju, i suicidom.

Tokom adolescencije, deca se međusobno procenjuju na osnovu površnih karakteristika.

Fizički izgled postaje bitan, pa i najbitniji, faktor samopouzdanja, odnosno nesigurnosti. Budući da se putem medija naglašava važnost atraktivnog i provokativnog izgleda, posebno kod ženskog pola, tako se i kod mladih razvijaju nerealni standardi i očekivanja. Činjenica je i da su oni koji su ocenjeni kao ,,lepši’’, bolje prihvaćeni u društvu, jer se lepo i dobro poistovećuju. Veliki uticaj na samopouzdanje u ovom razdoblju imaju i društvene mreže, na šta ćemo se posebno osvrnuti u nekom od narednih tekstova.

Drugi važan faktor je sociekonomski status. Praksa pokazuje da deca iz srednjih i viših slojeva razvijaju viši nivo samopouzdanja nego njihovi siromašniji vršnjaci. To se prvo postiže kroz mogućnosti koje im se pružaju: mogu da se oprobaju u različitim aktivnostima, mogu da priušte privatne časove iz predmeta koji im ne ide, idu u bolje škole. Zatim, na samopouzdanje, odnosno na nesigurnost kod onih koji ne mogu da priušte, utiču i materijalne stvari – mobilni telefon, najnoviji model patika, markirana odeća, skupa šminka. U praksi su jako učestala surova zadirkivanja i podsmevanja na osnovu toga što je neko ,,kupio patike kod Kineza’’, zato što ima polovne udžbenike, glup telefon, nema novca za užinu. Međutim, još dalje od toga idu i uvrede na osnovu toga što neko nema mamu ili tatu ili zato što su mu roditelji razvedeni.

Ovakve stvari su gotovo nezamislive kod odraslih, ali kod dece empatija i socijalizacija nisu u dovoljnoj meri razvijene pa znaju da budu jako grubi jedni prema drugima. Uvređeno dete to veoma ozbiljno shvata i burno emotivno reaguje. Teško je objasniti mu da je takvo ponašanje drugih nezrelo i da zapravo govori o njima samima kada na takav način nekog povređuju.

Deci treba pomoći da nauče da uživaju u svojoj autentičnosti, u tome što po nečemu ,,iskaču iz kalupa’’, u tome što su svoja. Nema razloga da pate zbog nečeg što imaju drugi, jer i oni sami svakako imaju nešto svoje i drugačije.

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Samopouzdanje u detinjstvu i adolescenciji

Samopouzdanje u detinjstvu i adolescenciji

Samopouzdanje, odnosno nedostatak istog, podrazumeva pozitivnu, odnosno negativnu sliku o sebi. To je naša svest o tome koliko vredimo, koju razvijamo vrednujući ono što jesmo, svoje postupke i ostvarene rezultate. Samopouzdana osoba prihvata i voli sve svoje vrline i mane. Stoji iza svojih grešaka i neuspeha, isto kao i iza uspeha. Možemo razlikovati unutrašnje i spoljašnje samopouzdanje. Unutrašnje podrazumeva osećaj zadovoljstva samim sobom, dok je spoljašnje u vezi sa našim veštinama i sposobnostima.

Samopouzdanje nije nasledno, ono se gradi, ali i ruši. Može varirati iz dana u dan, podložno je promenama koje proističu iz novih iskustava. Međutim, osnova koju nadograđujemo tokom sazrevanja stiče se u detinjstvu. Početkom adolescencije, deca postaju svesnija sebe, nastoje da razumeju sebe, pitaju se ko su oni zapravo. Svakako je to nešto čemu treba posvetiti pažnju budući da se loša slika koju razvijemo o sebi jako teško menja.

Samopouzdanje nije odraz samo vlastitih već i tuđih procena deteta. Sva iskustva u životu, kako pozitivna tako i negativna, utiču na sliku koju će dete razviti o sebi, a samim tim i na njegov pogled na različite situacije. Mišljenje koje dete ima o sebi povezano je sa opažanjem drugih osoba, situacija i celokupnog okruženja. Dete prihvata (intojektuje) mišljenje koje o njemu imaju osobe koje su mu važne i usvaja ih kao vlastita. Ako je dete prihvaćeno, poštovano i nagrađeno za svoje uspehe, podjednako će prihvatati svoje pozitivne i negativne strane.

Za razvoj samopouzdanja u detinjstvu bitne su dve komponente: osećaj da smo za nešto sposobni i osećaj da smo voljeni. To znači da dete koje dobija dobre ocene, ali izostaje pohvala od strane roditelja može razviti nisko samopouzdanje, isto kao i dete koje je u centru pažnje, ali ne postiže željene rezultate.

Uopšteno, možemo reći da samopouzdanje podrazumeva da očekujemo od sebe ono što možemo da ostvarimo, ne postavljajući zahteve ni koji su previsoki ni koji su preniski, da se hvatamo u koštac sa izazovima na koje nailazimo i da ostvarujemo svoje ciljeve, strpljivo, korak po korak. Međutim, nisko samopouzdanje koje nosimo iz detinjstva može uticati na pojavu različitih mentalnih problema kasnije tokom života – depresivnosti, anksioznosti, pasivnosti, problema u partnerskim odnosima.

Deca sa razvijenim vs. deca sa nerazvijenim samopouzdanjem

 Deca koja imaju razvijeno samopouzdanje su sigurnija u sebe i svoje sposobnosti. Optimistična su, otvorena, energična, odlučna. Lako stupaju u kontakte sa drugom decom i odraslima. Postižu uspehe u školi, sportskim aktivnostima, kreativna su. Znaju da se nose sa neuspesima i kritikama, i da ih pretvore u motivaciono sredstvo.

Deca niskog samopouzdanja su zatvorena i stidljiva, a na frustraciju mogu odgovoriti i agresijom. Izbegavaju nove i nepoznate situacije, posebno one gde su izloženi proceni, i lako odustaju jer im kritike i neuspesi teško padaju. Teško donose odluke, a kada donesu, smatraju da je pogrešna. Misle da nisu vredni pažnje, da se ne uklapaju sa vršnjacima iz svog odeljenja, da su svi bolji, lepši, pametniji od njih i teško ostvaruju komunikaciju sa njima. Smatraju da drugi imaju više sreće u školi, da su uspešniji sportisti, da su privlačniji suprotnom polu i slično. Imaju teškoću da iskažu svoje želje, potrebe, stavove. Ne umeju da postave granicu prema drugima. Kada im neko pokloni pažnju, u ponašanju se javljaju dve krajnosti: 1) stavljaju tu decu ispred sebe pa često postaju žrtve tih za koje pomisle da ih prihvataju – onih kod kojih je takođe u velikoj meri prisutna nesigurnost i unutrašnje nezadovoljstvo, što pokušavaju da prevaziđu omalovažavajući druge, slabije od sebe (to je posebno izražena crta kod tinejdžerki koje su sklone promiskuitetu, kao i kod dece koja ćute o vršnjačkom nasilju), ili 2) odbijaju poziv za druženje, potpuno se zatvaraju i izoluju zbog nepoverenja prema okolini i kako bi se zaštitili od mogućih negativnih iskustava – propuštajući tako i šansu da im se desi nešto lepo.

Skloni su perfekcionizmu. Zbog toga odustaju kada procene da ne mogu da dostignu savršenstvo, da ne mogu da pobede i budu najbolji, što vodi ka tome da pokazuju manje od svojih mogućnosti. Na primer, ne žele da se jave i odgovaraju kako bi ispravili lošu ocenu koju su dobili na kontrolnom. Pohvale i komplimente ne umeju da prihvate, već podcenjuju sebe. Izražena crta može biti i ljubomora prema drugoj deci.

Kako se nisko samopouzdanje održava?

 Proces introjekcije podrazumeva da tuđe mišljenje o nama samima usvajamo kao naše vlastito. Tako, na primer, dečak koje ne može da savlada geometriju i od roditelja, nastavnika i/ili drugara stalno čuje kako je glup, počinje i sam to o sebi da misli. Devojčica kojoj simpatija kaže da mu se ne sviđa, počinje o sebi da misli da je ružna. Tako nastaju takozvana negativna uverenja o sebi. Ona mogu da nestanu kada se doživi određeni uspeh. Međutim, što ih je više, počinjemo da ih doživljavamo kao svoje realne osobine, te je samopouzdanje sve krhkije, a eventualni uspeh počinje da se pripisuje sreći. Na osnovu negativnih uverenja, naša pažnja postaje selektivna i usmerava se samo na ono što je loše – dete koje je u odeljenju neprihvaćeno od strane jedne grupe učenika, smatra da ga ni drugi neće prihvatiti iako oni pokazuju inicijativu pa odbija da krene na ekskurziju ili da im se pridruži na odmoru. U vezi sa ovim primerom je i generalizacija, koja se javlja u našem mišljenju u vezi sa situacijama koje izazivaju nesigurnost, a na osnovu nekog prethodnog događaja ili donošenja uopštenih zaključaka. Tako dete može odustati od druženja jer ima stav ,,ako im priđem, i oni će me odbaciti’’.

U narednim tekstovima biće više reči o tome kako okruženje utiče na dečije samopouzdanje, kao i o nekim tehnikama za prevazilaženje nesigurnosti.

 

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Pubertet i adolescencija

Pubertet i adolescencija

Pubertet i adolescencija su razdoblje kada dete postaje formirana ličnost. Na tom putu, često su isprepletane karakteristike potisnutog deteta i odraslog čoveka. Do promena ne dolazi kod svih mladih u isto vreme, svako dete ima svoj ritam rasta i sazrevanja. Početak i trajanje ove razvojne faze zavise od genetskih predispozicija, socioekonomskih faktora, načina ishrane, i sl. Savremeni način života dovodi do ubrzanog fizičkog i intelektualnog razvoja što rezultira, između ostalog, i time da se u pubertet i adolescenciju ulazi na sve ranijem uzrastu.

Između ova dva pojma postoji razlika, iako naizgled označavaju isti razvojni period. Pubertet prvenstveno podrazumeva fizičke promene, dok adolescencija obeležava psihičke promene koje prate telesne.

S obzirom na niz promena do kojih dolazi, u pubertetu se razlikuju tri faze:

  • Predpubertet, kada dolazi do ubrzanog rasta i pojave sekundarnih polnih karakteristika;
  • Pubertet u užem smislu, kada dolazi do prve menstruacije kod devojčica i prve ejakulacije kod dečaka;
  • Postpubertet, kada dolazi do zastoja u fizičkom rastu, ali se nastavlja razvoj polnih organa, te njihova puna zrelost predstavlja kraj ove faze.

Adolescencija počinje sa početkom puberteta, a završava se formiranjem identiteta, pa se tako i kroz adolescenciju mogu razlikovati tri faze:

  • Predadolescencija, odnosno faza opozicije, koja je obeležena drskim, prkosnim i buntovnim ponašanjem
  • Adolescencija u užem smislu, što podrazumeva težnju za osamostaljivanjem;
  • Postadolescencija, koja podrazumeva prihvatanje uloga odraslih, i formiranje kompletne ličnosti. Ova faza se završava tek oko 26. godine.

Pubertet i adolescencija su periodi velikih turbulencija, preosetljivosti, nesigurnosti, emocionalne nestabilnosti. Javljaju se veliki nemiri i stresovi, i često je vrlo komplikovano postaviti granicu između prihvatljivih i patoloških reakcija. Roditelji su često vrlo zbunjeni. Dolazi do velikih psihičkih promena, socijalnog razvoja, formiranja identiteta i samopouzdanja, intimnosti i seksualnosti. U daljem tekstu čemo se osvrnuti na ove pojave koje možemo smatrati očekivanim.

Psihološke promene

Ove promene podrazumevaju ubrzani intelektualni razvoj (razvoj apstraktnog mišljenja) i formiranje ličnosti. Adolescent razvija sposobnost razmišljanja o budućnosti, pa je često okupiran različitim planovima. Radije slušaju sebe nego druge jer stvaraju sliku ,,idealnog sveta’’, i sliku sebe kao posebnog, drugačijeg, jedinstvenog, kao nekog ko je u središtu pažnje svog okruženja koje ga bez prestanka kritički procenjuje (kaže se da imaju ,,zamišljenu publiku’’).

Počinju sve bolje da razumeju međuljudske odnose, da razvijaju veštine rešavanja problema, empatiju. Razvija se sposobnost razmišljanja u okvirima uzrok-posledica i sagledavanja svog ponašanja iz perspektive drugih osoba. Prihvataju pravila grupa kojima pripadaju, ali postaju svesni da se pravila mogu i kršiti.

Pred adolescentom je zadatak da prihvati svoje ,,novo’’ telo, da postane samostalniji, da prevaziđe konflikt zavisnost-nezavisnost, koji podrazumeva da sa jedne strane teško podnosi ,,zvocanje’’ roditelja, otvoreno im se suprotstvlja, a sa druge strane odsustvo podrške, nežnosti i zaštite doživljava burno. Okruženje je puno privlačnih mogućnosti, ali je ujedno i izvor opasnosti. Usled velikih hormonskih promena, česte su promene raspoloženja, pa se javlja problem kanalisanja agresije. Sport je dobar i poželjan način izbacivanja viška energije.

Fizički izgled postaje glavna preokupacija. Često fizičkim izgledom pokušavaju da skrenu pažnju na sebe (farbanjem kose, upadljivom šminkom, provokativnom garderobom) ili da postave granicu i pokažu različitost u odnosu na većinu (na primer, pankerskim ili darkerskim stilom oblačenja). Nagle telesne promene mogu dovesti i do toga da adolescent svoje telo počne doživljavati kao nešto tuđe, nepoznato.

Socijalni razvoj

Tokom ovog perioda odrastanja, mladi se sve više okreću ka vršnjacima i vršnjačkim grupama kojima žele da pripadaju. Ukoliko su te grupe prosocijalne, mladi razvijaju i dobijaju prostor da izražavaju svoje sposobnosti.

Neki od njih ne uspevaju svoje ponašanje da usklade sa pravilima koja postoje u školi, na ulici, među vršnjacima, u komunikaciji sa odraslima. To su uglavnom deca čiji roditelji su razvedeni ili je porodica dezorganizovana (hronične bolesti, bolesti zavisnosti, nasilje, emocionalna hladnoća, odsustvo pravila i discipline). To mogu biti i deca koja su često kažnjavana, i kada zaslužuju i kada ne zaslužuju, deca koja su ponižavana, podcenjivana. Oni svoje strahove rasterećuju na različite načine. Neki od njih se potpuno povlače u sebe, dok drugi reaguju agresivno. Dolazi do toga da ih prosocijalni vršnjaci odbacuju, da bivaju izbačeni iz škole, što dodatno produbljuje probleme. Vezuju se za određene grupe koje glorifikuju kršenje normi tako što im se potčinjavaju, što razvija prividan osećaj pripadnosti, nedodirljivosti, jedinstvenosti.

Moramo prihvatiti da je eksperimentisanje normalan deo odrastanja. Međutim, ako nema jasnih granica, dolazi do usvajanja navike takvog ponašanja, što vodi u probleme koji se održavaju i u odraslom dobu.

Formiranje identiteta i samopouzdanja

Identitet se formira onda kada dete sebe počne da doživljava kao ličnost koja se razlikuje od drugih po određenim osobinama i kada počne da osvešćuje svoje misli i osećanja. Taj proces je ključna tačka adolescencije – dete postaje individua, nezavisna odrasla osoba. Uviđa da roditelji nemaju odgovore na sva pitanja i postaje veoma kritično prema njima. Oprobava se u različitim ulogama tragajući za samim sobom. Na putu ka formiranju identiteta, prepreka mogu biti određeni događaji koji su za dete traumatični – bolest, smrt bliskih osoba, razvod roditelja, odbacivanje od strane vršnjaka.

Samopouzdanje predstavlja osećanje koje prati identitet – kako vidimo i vrednujemo sebe. U adolescenciji je kod većine mladih ono u padu. Nezadovoljni su prvenstveno zato što ne izgledaju onako kako bi želeli, što je usko povezano sa gubitkom samopouzdanja. Jako im je bitno kako ih drugi doživljavaju, posebno osobe do kojih im je stalo. U današnjem svetu, veliki uticaj na samopouzdanje, odnosno gubitak istog, imaju društvene mreže.

Koren niskog samopouzdanja je često i u porodičnim odnosima. Osećaj manje vrednosti razvija se kod dece čiji roditelji daju poruke da bi dete više voleli da je drugačije, pametnije, poslušnije, da su druga deca bolja. Takođe, samopouzdanje narušavaju i roditelji koji dete stavljaju u ,,sopstvene kalupe’’ i ne daju mu nikakvu slobodu odlučivanja, odnosno nemaju poverenja u njega.

Više o problemima sa samopouzdanjem u adolescenciji možete pročitati ovde.

Intimnost i seksualnost

Usled velikih hormonskih promena i porasta intelektualnih sposobnosti, jačaju i radoznalost i emocionalna pobuđenost mladih. Tako dolazi i do formiranja polnog identiteta. Javlja se interesovanje za suprotan pol, prve ljubavi, koje su često dramatične, burne, sklone idealizovanju i pod velikim uticajem mašte. Budući da je seksualno ponašanje mladih danas pod velikim uticajem medija i društvenog okruženja, veliku pažnju treba posvetiti edukaciji. Roditelji ne bi trebalo da izbegavaju tu temu.

Nije retkost da mladi nastoje da kroz seksualne interakcije grade svoj identitet misleći na osnovu toga da su poželjni, vredni, voljeni, popularni. Međutim, tako ulaze u promiskuitet i rizična ponašanja. Odgovorno seksualno ponašanje razvija se usvajanjem relevantnih znanja, stavova i razvijanjem samopouzdanja i samopoštovanja.

Više o problematičnim ponašanjima u adolescenciji možete pročitati ovde.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com

Tri faze u razvoju samopouzdanja

Tri faze u razvoju samopouzdanja

Samopouzdanje se razvija i menja tokom života. Te promene su kvalitativne i nastaju kao posledica sticanja životnog iskustva, interackcije sa drugima i promena na unutrašnjem planu osobe koja sazreva i razvija se. Svaka osoba se nužno menja sa godinama, menja svoja shvatanja, stavove, vrednosti i priroritete u životu. Kako se to odražava na samopouzdanje?

Svaka osoba prolazi kroz tri faze u razvoju samopouzdanja, opisanim redosledom.

Mladalačka faza i samopouzdanje

Mlada osoba je puna idealističkih shvatanja o sebi, drugima i svetu, sklona je neralnim očekivanjima od sebe i sveta, ponekad teži perfekcionizmu što je sve posledica nedovoljnog životnog iskustva. To je sasvim normalno i sasvim priliči količini životnog iskustva kojom svaka mlada osoba raspolaže. Istovremeno mlada osoba je željna priznanja, dokazivanja i prihvatanja od strane drugih. Mlada osoba se poredi sa svojim unutrašnjim idealima i ciljivema koji su često nedostižni i nerealni. U poređenju sa savršenim idealom svaka manifestacija u realnom životu deluje nezadovoljavajuće i manje vredno. Zato se mlada osoba oseća uglavnom nesigurno.

Faza mladalačkog odraslog doba i samopouzdanje

Osoba napušta idealistička mladalačka shvatanja bazirana na mašti i nedostatku iskustva i upušta se u realan život i socijalne odnose. Kroz socijalne interakcije osoba evaluira druge i poredi sebe sa drugima u pogledu postignuća, talenata, inteligencije, lepote i sl. Samopouzdanje se u ovoj fazi bazira ne poređenju sa drugima. Osoba sa vremenom zauzima svoju poziciju u društvu i stiče određeni stepen samopouzdanja tako sto uviđa svoje kvalitete, prihvata svoje nedostatke i odustaje od neralističnih ciljeva a okreće se onome što može i hoće da ostvari u realnom životu.

Zrelo odraslo doba i samopouzdanje

Osoba prestaje da se poredi sa drugima i ne procenjuje svoju vrednost više u kontekstu postignuća u društvu. Šta je postignuto, postignuto je i to više nema primarnu važnost. Osoba shvata mudrost života i okreće se sebi. Shvata da su bilo kakva poređenja nepotrebna i da je ljubav koju dobija u porodici i uskom krugu najbližih dovoljna i nezamenljiva. Smisao nalazi u davanju ljubavi a ne toliko u traganju za potvrdom od strane drugih. Okreće se unutrašnjem svetu u kojem vidi izvor svih radosti i rešenja problema. Ne nastoji da druge menja već pušta druge i svet oko sebe da budu takvi kakvi jesu jer shvata da to uopšte nije pprepreka za njegovu/njenu sreću. Težnja za postignućem se zamenjuje težnjom za stvaralaštvom i kreativnošću.

Osoba prolazi kroz ove postepeno kako postepeno stiče životno iskustvo. Osoba ne može preskakati ove faze jer je za svaku od njih potrebna odredjena količina iskustva. Učenje u životu se bazira na ličnom iskustvu i zato svaka osoba mora da bude strpljiva i uči tempom koji njoj odgovara. U mojoj knjizi Formula samopouzdanja govorim o tome kako da postignete pravo i trajno samopouzdanje koje karakteriše zrelu osobu. U toj knjizi ćete pronaći neke korisne savete koje možete primenjivati u realnom životu i interakciji sa drugima što će uticati na to potražite izvor i snagu svog samopouzdanja gde se ono zaista nalazi – unutar vas samih.

Dr Vladimir Mišić

psiholog  i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

Kako da povratite vaše samopouzdanje?

Kako da povratite vaše samopouzdanje?

Složićete se da je samopouzdanje veoma važna tema? Velika većina ljudi širom sveta ima problem sa samopouzdanjem u većoj ili manjoj meri.

Zašto je samopouzdanje tako važno?

Zato što problem sa samopouzdanjem smanjuje osobi kvalitet života. Zar ne? Zato ću u ovom tekstu govoriti o tome kako da zaista izgradite pravo, realno i trajno samopouzdanje. Želim da odmah na početku napomenem da to što ćete ovde pročitati je potpuno različito od 99% saveta koje ste mogli pročitati u raznim knjigama samopomoći, knjigama iz takozvane popularne psihologije i sl. Ako ste spremni da čujete nešto drugačije, pročitajte ovaj tekst.

U čemu je razlika između pravog i lažnog samopouzdanja?

Kada pričamo o samopouzdanju, prvo što treba da znate jeste razlika između pravog (autentičnog, realnog) samopouzdanja i lažnog, kvazi samopouzdanja. Obratite pažnju, samopouzdanje je samo termin, reč u rečniku i svakodnevnom govoru. Šta se krije iza te reči? Treba razmisliti o tome a ne nužno slepo verovati i slediti ono što misli većina, ono što nameće kultura. Ako ste spremni na takav iskorak na pravom ste mestu.

Lažno, kvazi, samopouzdanje se bazira na mitu da vi kao osoba vredite onoliko koliko ste dobri, vredni, poželjni, usepšni, voljeni, dopadljivi drugima, onima za koje vi mislite da su vama važni, vredni ili bolji od vas. To je koncept sampouzdanja u koji veruje velika većina ljudi, implicitno (skriveno, neizrečeno) ili eksplicitno. Lažno samopouzdanje se bazira na ideji vrednovanja sebe u odnosu na druge. Za vrednovanje su potrebne dve stvari: poređenje sa drugima i kriterijum na osnovu kojeg se poredimo.

Kome ste vredni, dobri, dopadljivi a kome niste? U odnosu na koga ste uspešni a u odnosu na koga niste? Lažno samopouzdanje se bazira na poređenju sa drugima i usvojenim kriterijuma uspeha, lepote, ljubavi itd. Ti kriterijumi su pozajmljeni od drugih, od društva, kulture u kojoj živite.

Da li postoji neki objektivni kriterijum za to koliko vredite?

Naravno da ne. Vi niste roba pa da imate cenu. Vrednosti su arbitrarne. Ono što je za nekog vredno za nekog može biti bezvredno. Kakva god da ste osoba i kakve god kvalitete i mane da imate možete biti dopadljivi, dobri i vredni samo nekim ljudima, obično članovima vaše porodice i onim ljudima kojima ste iz nekog njihovog razloga bitni, njima slični ili imate sa njima neke zajedničke interese. Nije realno očekivati da ćete se dopasti svima i da ćete svima biti podjendako dragi, vredni, atraktivni. To je nerealno zar ne? Ukusi su različiti. Ni vama se ne dopadaju svi podjednako, zar ne? Ako se odlučite da bazirate svoj stav prema sebi (samopouzdanje) na principu dopadljivosti drugima, onda ćete sigurno imati problem sa samopouzdanjem. Ako implicitno procenjujete vlastitu vrednost (koliko sami sebe cenite i vrednujete) na osnovu toga šta drugi misle o vama, odnosno na osnovu toga koliko se njima dopadate, sigurno ćete biti u problemu. Šta drugi misle o vama nema veze sa tim kakvi ste vi. Zato je samopouzdanje bazirano na poređenju sa drugima lažno, kvazi samopouzdanje. Postoje mnogi ljudi koji su atraktivni, pametni, uspešni a imaju jako malo samopouzdanja, zavisni su od drugih, nesrećni, stalno moraju da se nekome dokazuju, ne vole sebe dovoljno. Postoje i suprotni primeri. To implicira da samopouzdanje nema veza sa vašim objektivnim karakteristikama već sa tim kako se vi sami odnosite prema sebi, da li imate pravo ili lažno samopouzdanje.

Šta čini pravo samopouzdanje?

Naspurot lažnom samopouzdanju koje je produkt kulture, postoji pravo, realno i autentično samopouzdanje koje se uopšte ne bazira na tome šta misle druge. Pravo samopouzdanje je vaša lična stvar. Ono je odraz vašeg i samo vašeg odnosa prema samom sebi. Onako kako se vi odnosite prema sebi tako ćete se osećati. Svako sasvim prirodno ima ovo pravo samopouzdanje samo ono je kod većine ljudi blokirano jer su usvojili štetan koncept poređenja sa drugima. Verovanje u lažno samopouzdanje blokira prirodnu sposobnost da imamo pravo, realno i trajno samopouzdanje. Za razliku od lažnog samopouzdanja, pravo samopouzdanje nije varijabilno, ne zavisi od drugih ljudi i okolonosti, ne bazira se na iluzijuma o vlastitoj inferiornosti / superiornosti niti osećanjima poput euforije / stida, straha.

Pravo samopouzdanje nije stvar osećanja već stava prema sebi. Osoba koja ima pravo smopouzdanje se ne oseća ni inferiorno ni superiorono, ni euforično ni depresivno. Osoba koja ima pravo samopouzdanje nema strah od javnog nastupa, mišljenja i kritike drugih, nema strah da će biti odbačena, ponižena i sl. Osoba koja ima pravo samopouzdanje se oseća spokojno i celovito. Nije u konfliktu sa sobom, ne teži nikoga da fascinira.

Šta treba da uradite da bi ste dozvolili sebi da imate realno, pravo, tajno sampouzdanje?

Treba nešto da promenite. Šta? Treba da se odreknete nekih loših navika i zamenite ih drugim, korisnim. Sada ću vam reći šta možete odmah da promenite, već danas.

Prva stvar koju treba odbaciti ako želite da imate pravo samopouzdanje je odbaciti koncept vrednovanja sebe. Vrednovanje se bazira na poređenju sa drugima. Odustati od vrednovanja znači odustati od poređenja sa drugima. Odustati od stalnog preispitivanja kakvi su drugi a kakav sam ja? Ko je sve bolji od mene i u čemu? Od koga sam ja bolji? Ako se poredite sa drugima u velikom ste problemu jer uvek će biti neko ko je bolji od vas u nečemu. Uvek postoji neko ko bolje izgleda, neko ko ima više novca, talenta, inteligencije, ko je zdraviji, jači i sl.

Ako se poredite sa onima koji su u nečemu bolji od vas osećaćete se inferiorno, manje vredno, nedovoljno dobro. Ako se poredite sa onima za koje vi smatrate da su u nečemu lošiji od vas i tu ste u problemu jer kada sretnete one koji su bolji, cela vaša krhka i veštačka superironost će se urušiti kao kula od karata. Zato odbacite svako poređenje. Zaboravite na to. Nemojte se porediti uopšte.

Zašto je dobro da odustanete od poređenja?

Ako prestanete da se poredite sa drugima:

1. uštedećete sebi puno energije i vremena
2. nećete se više osećati frustrirano, bespomoćno i inferiorno kada vidite da je neko bolji od vas u nečemu
3. počećete da više cenite sami sebi
4. više ćete se baviti sobom i rešavanjem vaših problema
5. stvorićete sebi važan preduslov da zavolite i prihvatite sebe bezuslovno

Zašto ne treba da poredite sebe sa drugima?

Zato što:

1. Drugi su drugi, razlikuju se od vas u svemu, u genitici, porodičnom i kulturnom nasleđu, životnim okolnostima koje su imali i imaju itd. To su nefer poređenja. Fer poređenja imamo samo kada su uslovi za svakog isti. Na primer na sportskom takmičenju svi imaju iste uslove pa ko pobedi svaka mu čast. U životu nije tako, svako ima različite uslove, različite startne pozicije. Na primer: nije isto roditi se u bogatoj ili u siromašnoj porodici, nije isto roditi se zdrav ili bolestan, nije isto roditi se u bogatoj i siromašnoj zemlji itd. Ljudi nemaju iste šanse u društvu i životu ali zato imaju iste šanse da vole i prihvate sebe i budu srećni sa onim što imaju. Imati i voleti nisu iste stvari.
2. Poređenje sa drugima implicira da vi treba da budete kao neko drugi. To je potpuna laž, vi ne treba da budete kao neko drugi. Vi treba da budete samo ono što već jeste i ono što Vi autentično možete da budete. Pustite druge, drugi su drugi, vi ste vi. Vi imate u sebi jedinstveni sklop talenata, sposobnosti, vrlina i ograničenja, mana, limita. Bićete ono što možete biti i ono što istinski i autentično osećate iznutra da želite biti.
Poređenje sa drugima vas odvraća od vaših ciljeva, namera i težnji. Možete stvarati sebi konfuziju u vidu samopreispitivanja, da li ovo što radim jer dobro, šta kažu drugi? Nije bitno šta kažu drugi, bitno je šta vi kažete. Drugi imaju svoje težnje, ciljeve i namere a vi imate svoje.
3. Poređenje sa drugima je izbegavanje lične odgovornosti za vlastiti život, postupke i odluke. Moje odluke su uvek moje, bez obzira da li sam se pre odlučivanja savetovao sa nekim ili nisam. Ako očekujete da drugi donose odluke umesto vas, u velikom ste problemu. Niko vam ne može pomoći i ugoditi koliko vi možete sami sebi. Niko vas ne poznaje kao vi sami sebe. Često vi ne umete da to verbalizujete precizno ali vi sebe zaista poznajete najbolje, čak bolje i od vaših roditelja, braće i sestara.

Druga stvar koje se treba odreći da biste imali pravo samopouzdanje jeste očekivanje da vas drugi prihvate i pokažu prema vama simpatije, razumevanje i naklonost. Zaista je komforno i prijatno kada vas neko hvali, razume, pomaže, voli i prihvata. To je sjajno. Ali koliko često se to zaista dešava u realnom životu van vašeg porodičnog gnezda? Koliko je realno da to očekujete od vaših prijatelja, poznanika, kolega i sl. I oni to negde očekuju od vas. Ali s druge strane i oni su kao i vi preokupirani svojim problemima, brigama, sobom, negativnim emocijama sa kojima ne znaju šta da rade. Oni, kao i vi vide svet kroz prizmu vlastitih uverenja, briga i želja. Što osoba ima više svojih problema (naročito onih koje ne ume da reši) to osoba ima manje kapaciteta da se bavi drugima, da njima pomaže i njih razume. Takođe treba istaći da nisu svi ljudi podjednako empatični. Neki ljudi su sebični i nemaju kapacitete da se empatišu sa drugima.

Ali kakve to veze ima sa vama, tačnije sa vašim odnosnom prema sebi? Ne bi trebalo da ima. To kako se vi odnosite prema sebi ne bi trebalo da ima veze sa drugim ljudima jer to vaša unutrašnja, intimna stvar. Prestanite da očekujete, zahtevate i nadate se da drugi treba da vam pomognu, da vas razumeju, uteše i vole i preporodićete se. Doživećete ogromno olakšanje. Zbacićete stenu sa vaših leđa koju ste nosi jako dugo. Ako vam neko ponudi simpatiju, pomoć ili razumevanje, to je ok, prihvatite ali nemojte vi to tražiti, nemojte vi to zahtevati jer vam to nije potrebno.

Podrška, ljubav, razumevanje prija ali vam nije neophodna i na kraju krajeva ne pomaže jer uvek vlastite probleme morate rešiti sami. Kada prestanete da očekujete da se dopadnete drugima, vi ste slobodni, nezavisni i autentični. Nikoga ništa ne molite, niste više emocionalni prosjak. Zar to nije pravo samopouzdanje? Kako sama reč kaže samo – pouzdanje, koliko se vi uzdate sami u sebe, a ne koliko se vi uzdate u druge.

Ne očekujte od drugih da misle na isti način kao i vi, da dele iste vrednosti, stavove i uverenja. To je toksično za vaše samopouzdanje i nadovezuje se na iracionalnu želju da morate da dobijete prihvatanje i razumevanje od strane drugih. Vi imate prava da mislite i verujete u šta hoćete i ne tražite sledbenike. Ako u nešto zaista verujete nije vam potrebna potvrda sa strane. Ako u nešto sumnjate onda tražite potvrdu od drugih, zar ne? Najbolji način da naučite da verujete u sebe jeste da ne tražite potvrdu od drugih. Umesto toga, život će vam uvek, pre ili kasnije dati potvrdu za vaša verovanja ili će ih opovrgnuti. Ne možete i ne morate uvek biti u pravu, jer to nije realno. Nemate dovoljno životnog iskustva. Koliko god da ste pametni i šta god da ste prošli u životu, nemate dovoljno iskustva. Život je uvek mnogo kompleksniji, raznovrsniji, fleksibilniji nego sva vaša pamet, uverenja i svo vaše iskustvo. Život uvek može da vas iznenadi, čak iako ste mnogo toga prošli. Zato ne morate biti mudriji od života. Budite samo spremni na učenje i promene, budite fleksibilni i spremni da se menjate.

Još gora stvar od toga da očekujete potvrdu vaših stavova od drugih jeste da vi njih ubeđujete u vaše stavove. To je vrhunac rigidnosti i očajničke potrebe da održite lažno i veoma fragilno samopouzdanje. Ne traba vam to. Ako nastojite da druge ubedite u vaše stavove potrošićete mnogo energije i ništa nećete postići. Okrenite se sebi i rešavajte svoje probleme. Pitajte sebe iskreno zašto ja moram da druge ubeđujem u ono što ja mislim? Da li ja zaista verujem u to što mislim ili samo tražim potvrdu u nešto u šta nisam ni sam siguran?

Ako želite jako, zdravo, stabilno i trajno, pravo i realno samopouzdanje:

1. odmah od sada i zauvek prestanite da se poredite sa drugima u bilo kom pogledu, umesto toga možete se porediti sa sobom, sa vašim prethodnim iskustvom
2. prestanite da vrednujete sebe na osnovu uspeha i neuspeha, uspesi i neuspesi su u vezi sa vašim ciljevima a ne vama kao osobom
3. odustanite od očekivanja i zahteva da vas drugi prihvate, vole, razumeju i podrže i olakšaćete sebi život i komunkaciju sa drugima
menjate sebe, učite iz iskustva i nemojte forsirati druge da misle isto što i vi
4. sledite samo vaš put, put koji ste sami odabrali jer svaki drugi put koji su vam drugi odabrali je stranputica, nije onaj pravi. Čak i kada zalutate to ste sami učinili. Iz toga možete naučiti nešto i vratiti se na vaš pravi put.
5. dozvolite da verujete sebi tako što ćete raditi i odlučivati ono što vi mislite da treba a ne šta drugi misle. Druge možete saslušati i dobiti korisne informacije ali odluka je uvek vaša. Prezumite odgovornost za vaš život.

Počnite da primenjujete ove savete u praksi, u vašem realnom životu, u svakodenvnim situacijama. Zapamtite, bez primene nema uspeha. Dobri saveti ne vrede ništa ako se ne primene u životu. Ako vam se desi da se ponekad vratite na staro, počnete ponovo i automatski da se poredite sa drugima, očekujete njihovu pažnju i prihvatanje i sl., ne brinite samo se podsetite na ovo što ste naučili i počnite iz početka. Svako učenje je proces uvežbavanja i primene i potrebno je vreme da se proces automatizuje i na kraju postane automatska radnja, navika. Zato vežbajte.

Šta još možete učini da povećate vaše samopouzdanje i učinite ga trajnim?

Možete naučiti kako da volite sebe bezuslovno. Šta to znači? To znači da odbacite sva iracionalna uverenja koja vas sprečavaju da volite sebe onakvim kakvi zaista jeste, volite i prihvatate sebe sa svim svojim vrlinama i manama koje ne možete prevazići. Ako vam to zvuči privlačno, pogledajte moj program formula samopouzdanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

kontakt: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

Kako nisko samopouzdanje utiče na našu psihu

Kako nisko samopouzdanje utiče na našu psihu

Iako se često koristi izraz “osećaj samopouzdanja”, sam koncept samopouzdanja je pre svega vezan za kognitivnu procenu nas samih. Obično se ova procena formira u skladu sa informacijama koje dobijamo, najpre, iz primarne porodice a zatim i uopšte socijalne sredine (više o razvoju samopouzdanja pročitajte ovde), i u zavisnosti od toga koliko je vulnarabilna naša ličnost stvorićemo zdravu ili disfunkcionalnu sliku o sebi. Osobe koje imaju nisko samopouzdanje su zapravo stvorile niz disfunkcionalnih, iracionalnih uverenja o sopstvenoj vrednosti, koja dalje vode u negativna osećanja kao što su strah, stid, povređenost a zatim i izbegavajuća ponašanja- osoba izbegava nove aktivnosti koje mogu doprineti njenom razvoju u različitim sferama života (škola, posao, međuljudski odnosi).

Iako je suština niskog samopouzdanja vezana za našu kogniciju odnosno misli o nama samima, te misli ne postoje izolovano već su u stalnoj interakciji sa onime šta osećamo i kako se ponašamo. Dalje u tekstu će biti reči o tome kako se problem sa niskim samopouzdanjem manifestuje na naše misli a posredstvom njih na naše emocije i ponašanje.

Osobe koje imaju problem sa niskim samopouzdanjem su sklone da konstruišu lanac osujećujućih misli koji ih blokira da urade bilo šta konstruktivno za sebe. Najkarakterističnije misli su vezane za neprestalnu samokritiku, kritikuju se sopstvene sposobnosti, izgled, postignuće se minimizira a greške preuveličavaju. Tuđa kritika se uzima kao potvrda već postojeće negativne slike o sebi. Postoji globalizovana procena sebe kao kompletno neadekvatne osobe, npr. ako uradi nešto pogrešno osoba će sebe oceniti kao kompletno nesposobnim bićem što će je blokirati da ispravlja greške i napreduje. “Čitanje misli” drugih osoba je često prisutno-osoba je uverena da je i druge osobe procenjuju negativno kao što i ona procenjuje samu sebe. Postoji tendencija da se osoba previše fokusira na samu sebe, na sopstvene misli i osećanja, te postaje “slepa” za tuđe reakcije, što je udaljava od mogućnosti da uspostavlja bolju komunikaciju sa drugima. Sa druge strane, može imati prevelika očekivanja od drugih , često procenjuju da drugi ne brinu dovoljno o njenim osećanjima i da bi trebalo da znaju šta joj smeta.

Ovakvi načini razmišljanja usloviće pojavu rezličitih negativnih emocija kao što su pre svega anksioznost, stid, povređenost, bes, deprimiranost. Suočavajući se sa lošim osećanjima osobe nemaju dovoljno dobre strategije da sa njima izađu na kraj već sve više potkrepljuju svoje pogrešane obrasce razmišljanja. Posledično se javlja nedostatak u asertivnom izražavanju te su osobe često pasivne, pasivno-agresivne pa čak i agresivne u komunikaciji sa drugima (više o oblicima komunikacije pročitajte ovde). U ponašanju se pored nedostatka u asertivnoj komunikaciji nisko sampouzdanje manifestuje u izbegavanju ulaženja u nove situacije i rigidnom ostajanju u istom ma koliko to bilo štetno po osobu (npr. loš posao, loša veza), takođe osoba može postati radoholočar i perfekcionistički se odnositi prema sebi kako bi smanjila mogućnost da postigne grešku jer se greška izjednačava sa neadekvatnošću.

Izraženo nisko samopouzdanje se javlja kao simptom u različitim psihološkim poremećajima. Osobe koje imaju socijalnu anksioznost, depresiju ili pate od poremećaja ishrane imaju manje ili više disfunkcionalnu predstavu o sebi. Takođe, osobe koje pate od poremećaja ličnosti (PL) npr. granični PL, narcistički PL, zavisni PL, izbegavajući PL imaju jako iskrivljenu procenu sopstvene vrednosti koje često nisu ni svesni.

Na koncept samopozdanja odnosno niskog samopouzdanja treba posebno obratiti pažnju u radu sa klijentima. Sam proces oporavka se stoji iz toga da se pre svega razbiju određene disfunkcionalne kognitivne šeme koje su osobe godinama potkrepljivale i razvijale. Ono što je bitno jeste da osoba ne shvati samopouzdanje kao nešto što je dato i što je neporomenljivo i realistično, već kao sistem misli-emocija-ponašanja koji je u svojoj strukturi pogrešno postavljen te da svaku novu situaciju posmatra izolovano i ne dozvoljava ovom sistemu da prevlada. Dakle, iako se osećate loše u situaciji u kojoj je “izazvano” vaše samopouzdanje, protumačite to kao reakciju koja je posledica pogrešnog sistema zaključivanja iz prošlosti i da to sada i u ovom trenutku ne znači ništa samo jednu neprijatnu reakciju orgaizma koju treba zanemariti.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com