Socijalna anksioznost kod dece i adolescenata

Socijalna anksioznost kod dece i adolescenata

Najčešći poremećaji sa kojima se susreću sve uzrasne kategorije jesu anksiozni poremećaji. Među najčešćim poremećajima iz anksioznog spektra je socijalna anksioznost. Socijalna anksioznost podrazumeva intenzivan iracionalan strah od jedne ili više socijalnih situacija u kojima se pojedinac izlaže mogućnosti da ga drugi procenjuju, i očekivanje da će procena biti negativna. Kao procenjivači se opažaju kako autoriteti tako i vršnjaci. Sinonimi na koje se nailazi su: socijalna fobija, socio-anksiozni poremećaj, evaluativna anksioznost, socijalno povlačenje, socijalna izolacija.

S obzirom na to da su preadolescencija i adolescencija periodi kada je pozitivna slika (pre svega među vršnjacima) jako bitna, a važnost grupe i grupnih normi dominantna, ne čudi što je socijalna anksioznost problem sa kojim se veliki broj mladih suočava. Ismevanje, poniženost i odbačenost su tada za njih neprihvatljivi i burno ih doživljavaju. Odrasli koji se susreću sa ovim poremećajem često definišu da su se sa simptomima suočavali od detinjstva. Negativnim predrasudama posebno su izložena deca i mladi sa određenim fizičkim ili psihičkim problemima i različitostima, kao što su, mucanje ili druge govorne barijere, drugačiji akcenat, gojaznost, niži materijalni status, netipična interesovanja zbog kojih se dete ne uklapa u većinu. Deca onda, posebno ako su po prirodi izraženo osetljiva, generalizuju takav odnos prema sebi i očekuju odbacivanje od strane svih osoba sa kojima mogu da dođu u kontakt. Problem se može javiti i na ranijem uzrastu, ali ga tada treba razlikovati od separacione anksioznosti.

Telesni simptomi koji prate izraženu neprijatnost u socijalnim interakcijama su: crvenjenje lica i vrata, znojenje, ubrzano disanje i rad srca, drhtanje glasa i tela, mučnina, blokade u govoru. Simptomi mogu biti toliko intenzivni da dovedu i do paničnog napada. Neke od situacija u kojima dolazi do intenziviranja simptoma socijalne anksioznosti su: usmeno odgovaranje za ocenu, pisanje na tabli pred razredom, prezentovanje radova, iznošenje ličnih stavova pred grupom, vannastavne aktivnosti (sport, ples, hor, gluma…), upoznavanje novih ljudi, žurke, rođendani i druge proslave, razgovor sa osobama koje pojedinac ne opaža kao bliske, formalni telefonski razgovori, i slično. Socijalna anksioznost, dakle, podrazumeva dve vrste socijalnog straha: 1) strah od procene i kritike od strane drugih ljudi, najčešće autoriteta (koji se javlja pod uticajem razmišljanja da osoba mora da impresionira), i 2) anksioznost u neformalnim socijalnim interakcijama (koja se javlja pod uticajem razmisljanja da osoba mora da bude prihvaćena od strane svih). Samo ove krajnosti se uzimaju kao prihvatljive i kao dokaz o sopstvenoj vrednosti.

Problem koji se nadovezuje i dodatno pogoršava simptome je strah da će okolina prepoznati nelagodnost i uznemirenost i da to pojedinca izlaže dodatnom osramoćivanju.
Najčešći oblik ponašanja koji se razvija, odnosno strategija kojoj se pribegava kako ne bi dolazilo do ovih neprijatnih senzacija je izbegavanje situacija koje se percipiraju kao rizične. To dalje značajno umanjuje kvalitet svakodnevnog života, i pogoršava raspoloženje. Socijalno anksiozna deca i mladi imaju vrlo malo prijatelja, ne ostvaruju uspehe u skladu sa svojim intelektualnim kapacitetom, prvo zbog teškoća čitanja na glas, a zatim zbog teškoća u usmenom izlaganju, izbegavaju grupne aktivnosti i timski rad. Socijalna anksioznost može prerasti u školsku fobiju i dovesti do ranog napuštanja školovanja.

 

Uzroci socijalne anksioznosti

 

Socijalna anksioznost se razvija kao posledica interakcije više faktora – genetike, sklonosti ličnosti ka neuroticizmu, različitih životnih događaja.
Konkretnije, uzroke nalazimo u:

  • Sklonosti ka anksioznom reagovanju jednog ili oba roditelja;
  • Nedostatku modela od kojih dete usvaja socijalne veštine i strategije suočavanja sa stresom;
  • Vršnjačkom nasilju, odbacivanju i ismevanju od strane vršnjaka;
  • Konstantnoj izloženosti kritikama od strane autoriteta (roditelja, nastavnika, trenera) i postavljanje standarda koji nisu u skladu sa mogućnostima deteta;
  • Prezaštićivanju od strane roditelja u odnosu na spoljašnji svet;
  • Događajima kao što su zanemarivanje, razvod ili smrt roditelja.

Decu i adolescente kod kojih se razvija socijalna anksioznost odlikuju neke od sledećih karakteristika:

  • Nizak nivo samopouzdanja i nesigurnost (može biti uzrok, ali i posledica socijalne anksioznosti);
  • Izražen kriticizam i samokriticizam (najčešće se razvija pod uticajem kritikujućih roditelja – dete razvija sliku da ono što radi nikada nije dovoljno dobro i da ga drugi nikad ne prihvataju u potpunosti);
  • Perfekcionizam (sami sebi postavljaju standarde koje ne mogu uvek da ispune, i teško podnose neuspehe);
  • Nedostatak socijalnih veština;
  • Usamljenost;
  • Sklonost ka depresivnosti.

 

Kognitivno-bihejvioralna terapija za prevazilaženje socijalne anksioznosti

 

S obzirom na to da su deca i mladi koji se suočavaju sa ovim problemom najčešće mirni, povučeni i nenametljivi, problem može da ostane neprimećen sve dok ne počne ozbiljno da narušava kvalitet života i proizvodi brojna ograničenja. Tada je i sam tretman dosta zahtevniji. Stoga je potrebno problem prepoznati na što ranijem uzrastu. Adekvatan tretman se bazira na kognitivno-bihejvioralnom pristupu, kroz koji mlada osoba uči o svom stanju, o tome kako određena uverenja posledično utiču na disfunkcionalne oblike ponašanja, a zatim i kako da ih modifikuje uz pomoć različitih tehnika. Neke od najzastupljenijih su uživo ili imaginarno izlaganje, trening socijalnih veština i relaksacija.

U nekom od narednih tekstova detaljnije ćemo se osvrnuti na sam tretman socijalne anksioznosti.

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Kako roditelji treba da postupaju tokom razvoda

Kako roditelji treba da postupaju tokom razvoda

Na lestvici životnih situacija koje izazivaju najveći stres, razvod se nalazi na drugom mestu, odmah nakon smrti najbližih osoba. Uticaj razvoda na decu je takođe nešto što ne smemo zanemarivati i poricati. Štaviše, burni razvodi mogu na decu uticati ozbiljno i trajno. Stoga, pod pretpostavkom da je razvod neminovnost, moramo se zapitati šta možemo da učinimo kako bi deca što lakše prebrodila i prihvatila novonastalu situaciju.  U nastavku teksta, pročitajte savete kako da se postavite i pomognete deci.

Dozvolite detetu da bude tužno i razumite da mu je teško

Često odrasli dečiju patnju pripisuju traženju pažnje, ili smatraju da nisu ni svesna šta se dešava. Greška! Dečija osećanja su vrlo jaka, ali ih pokazuju na drugačiji način nego mi odrasli – kroz ponašanje i fizičke simptome. Nemojte ih potcenjivati i minimizirati situaciju misleći da ćete im tako olakšati (,,nije to ništa strašno’’). To će ih samo zbuniti. Na odraslima je da pomognu deci da rečima definišu kako se osećaju (a osećaju se povređeno, zabrinuto, bespomoćno…). Ukoliko ne znaju da pokažu emocije i ,,zdravo tuguju’’, potražite stručnu pomoć. Potisnute, zarobljene emocije mogu dovesti do ozbiljnijih problema.

Saopštite tu vest zajedno i budite spremni na pitanja i potpitanja

Time ćete detetu staviti do znanja da ozbiljno shvatate roditeljsku ulogu, što će im uliti sigurnost. Potrudite se da svoja osećanja odvojite od objašnjenja koje dajete detetu – smireno i racionalno im objasnite da ste se otuđili, i da je to odluka koju su doneli odrasli, a da ćete za njih uvek biti njihovi mama i tata koji ih vole i tu su za sve što treba. To će umiriti strašnu pomisao o fizičkoj razdvojenosti. Pažljivo odaberite i vreme kada ćete im saopštiti. Najbolje je da to bude kada nemaju puno obaveza narednih dana, i kada će biti prostora za puno pitanja, plakanje i zbunjenost. Budite uvek tu za njih da im odgovorite i saslušate ih.

Kako odrastaju, nizaće se nova pitanja i način na koji razumeju stvari. Pružajte im one informacije koje su u skladu sa njihovim uzrastom. Ono što nije u skladu ni sa jednim uzrastom, jeste da ružno pričate o svom doskorašnjem partneru, o preljubama, alkoholizmu, finansijskim problemima… To će ih samo uvesti u zbunjenost – pitaće se kog roditelja smeju da vole. Deci pružajte odgovore koji imaju smisla, a svoj bes i tugu ostavite za razgovore sa prijateljima.

Budite emocionalno dostupni

Nemojte zapostaviti dete zbog svoje emocionalne rastrojenosti, ono mora da zna da ste tu za njega. Ima primera i kada roditelji, zaokupljeni građenjem novog života, stave svoju roditeljsku ulogu u drugi plan. Ne dovodite dete u situaciju da se bori za vašu pažnju jer bi to moglo da preraste u različita rizična ponašanja! Ako primetite da ne možete da se posvetite detetu na odgovarajući način zbog svoje potištenosti, u svakodnevni život uključite baku, deku, tetku, ujaka i druge značajne odrasle, jer dete mora da zna da nije samo.

Gradite sliku dobrih roditelja

Prisećajte se lepih stvari i trenutaka kada ste bili srećni. Deca vole da vole oba roditelja i da znaju da su plod ljubavi. Tako će razvijati i dobru sliku o sebi, i imati osnovu da održavaju dobar odnos sa oba roditelja, bez dileme koga smeju da vole, i da li će, ako vole oboje, time povrediti nekog od njih.

Dete treba uvek da bude dobrodošlo u oba doma

Boravak kod oba roditelja treba da bude što prijatniji. Osmislite zajedničke aktivnosti i što kvalitetnije ispunjavajte zajedničko vreme. Ako dete poželi da, na primer, ode kod tate i pre predviđenog vikenda, nemojte mu to uskraćivati i strogo se pridržavati sudskih odluka ukoliko to neće značajno poremetiti svakodnevne obaveze. Sve to će uveriti dete da se oba roditelja dobro nose sa novonastalom situacijom i da briga o njima ne izostaje.

Napravite dogovor oko vaspitanja

Često se desava da odrasli za svoju povređenost koriste decu kako bi ,,vratili’’ i inatili se svom bivšem partneru, ili kako bi pridobijali naklonost deteta. Tako, jedan roditelj može zahtevati da se domaći uradi čim se dođe iz škole, dok kada je dete kod drugog roditelja domaći ostane neurađen. Jedan roditelj može postaviti pravilo da se iz grada dolazi u određeno vreme ili da se za kompjuterom provodi pola sata dnevno, dok je kod drugog vreme neograničeno. Roditelji moraju biti dosledni, za većinu pitanja uspostaviti ista pravila i svoje frustracije ostaviti po strani kada su u pitanju deca! I deci će biti lakše kada ne moraju iznova da se prilagođavaju i procenjuju situaciju

Razumite da dete ima pravo na svoj život

Sa odrastanjem i ulaskom u adolescenciju deca počinju da se osamostaljuju. Roditeljima može teško pasti to što će, ionako ograničeno vreme koje imaju na raspolaganju sa detetom, početi još više da se skraćuje. Dete će, na primer, imati potrebu da ostane preko vikenda kod roditelja sa kojim živi kako ne bi propustilo rođendan kod druga ili drugarice iz kraja. Razumite to, prilagođavajte se i pravite kompromise. Insistiranjem na zajedničkom vremenu samo ćete odgurnuti dete od sebe. Dajte deci prostora da grade svoj život.

Nemojte prerano upoznavati dete sa novim partnerima

Detetu treba dosta vremena da se navikne na samu činjenicu da su se roditelji razveli i da prihvate nov način života. Većina dece to nikad suštinski i ne prihvati, pa i kao odrasli ljudi često definišu da im je najveća želja bila i ostala da imaju oba roditelja pod istim krovom. Nemojte im dodatno otežavati tu fazu i činjenicom da su tu već i neke nove osobe kojima treba da se posvetite i sa kojima će deliti vašu pažnju. Posebno ih nemojte opterećivati neozbiljnim vezama. Reakcije na nove partnere će biti različite, i imajte razumevanja za to.

 

Kako bi dete što bolje obradilo i prihvatilo čitavu novonastalu situaciju, kao i svu zbrku osećanja koja je prate, ne zanemarujte značaj psihološke podrške. Biće vam zahvalna na tome kada odrastu – na tome što su imala sa kim da pričaju i ko da ih razume.

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Uticaj okruženja na dečije samopouzdanje

Uticaj okruženja na dečije samopouzdanje

Nivo samopouzdanja, osim što je u vezi sa tim kako sami sebe doživljavamo i vrednujemo, zavisi i od toga koliko su nam važna očekivanja ljudi iz okruženja. Tu dolazi do konflikta između dve komponente naše ličnosti – ,, stvarnog ja “ (ono što mi zaista jesmo) i ,, očekivanog ja “ (ono što drugi smatraju da treba da radimo, kako treba da se ponašamo, kako da izgledamo…). Ukoliko su one u velikoj suprotnosti, mi bivamo nezadovoljni i naše samopouzdanje se urušava.

Porodica i stilovi vaspitanja 

Primarna porodica i stilovi vaspitanja su jedan od glavnih faktora razvoja samopouzdanja (u nekom od narednih tekstova detaljno ćemo se osvrnuti na vaspitne stilove). Roditelji su prve osobe sa kojim dete ostvaruje interakciju, što je osnova za dalje funkcionisanje.

Uočeno je da topao i brižan odnos majke prema detetu već u prvim mesecima života utiče na to da dete sebe doživljava pozitivno, budući da se tada još uvek poistovećuje sa majkom. Takav odnos koji je pun ljubavi i prihvatanja omogućava detetu da razvija adekvatnu sliku o sebi. Roditelji koji su preterano strogi, često kažnjavaju decu, postavljaju nerealne zahteve, kao i oni koji su hladni i nezainteresovani za posledicu će kod svoje dece izazvati nesigurnost.

Roditelji bi trebalo od najranijeg detinjstva kod dece da podstiču razvoj socijalnih veština – da omoguće detetu druženje sa vršnjacima,da razgovaraju s njim o odnosima koje ima sa vršnjacima, da postavljanjem pitanja pomognu detetu da samo dođe do konstruktivnih rešenja određenih problema. Dete treba naučiti da se poredi jedino sa samim sobom, a to ćete učiniti tako što ga ni Vi sami nećete porediti sa drugima. Ako se dete stalno poredi sa najboljima, stvoriće sliku o sebi kao o neuspešnoj i nesposobnoj osobi. Omogućite detetu da se iskaže u različitim aktivnostima kako bi otkrila u čemu su dobra i udoživela uspeh. Ako im ne ide matematika, možda imaju talenta za pevanje, ples, crtanje, košarku. Nagrađujte njegov trud i zalaganje, a ne samo krajnji rezultat.

Potrebno je da dete razvije osećaj da ga volite bezuslovno. Svako dete je jako osetljivo na reči i grubost roditelja. I kada se ljutite zbog nekog neadekvatnog dečijeg postupka, dete mora znati da je voljeno i da ste Vi oslonac na koji uvek može da računa. Negujte toplu porodičnu atmosferu, izbegavajte svađe pred decom. Slušajte šta dete ima da Vam kaže, bez podcenjivanja i preuranjenih donošenja zaključaka. Kada kritikujete dete, radite to na sledeći način: 1) opišite ponašanje koje je kod Vas izazvalo ljutnju, 2) objasnite detetu zašto to nije prihvatljivo, 3) ali pokažite razumevanje i 4) stavite mu do znanja šta očekujete. Kritiku, dakle, usmerite ka ponašanju, a ne ka ličnosti deteta – umesto ,,Zao si i bezobrazan’’ recite ,,Nije u redu da ometaš sestru dok radi domaći’’; ili umesto ,,Nikada nećeš popraviti tu ocenu’’ recite ,,Znam da ćeš dati sve od sebe’’. Za svako vaspitanje neophodna su pravila, kontrola i doslednost, ali nemojte ići u krajnost koja će detetu uskratiti prostor da razvija samostalnost i dati mu poruku da nemate poverenja u njega i da je nesposobno. Kada donosite odluke koje se tiču njega, dajte mu pravo da bira između nekoliko opcija – kako želi da proslavi rođendan, šta želi da mu kupite od odeće, kako želi da postavi nameštaj u svojoj sobi.

Ako primetite da Vaše dete razvija neka pogrešna uverenja vezana za spoljašnji izgled, da usvaja pogrešne vrednosti, da ima pogrešnu percepciju sebe i sveta oko sebe, pomozite mu da izgradi zdraviju sliku, koja će pozitivno uticati i na samopouzdanje.

Bitna stavka u razvoju samopouzdanja je i sposobnost postavljanja i ostvarivanja ciljeva. Dete će tu životnu veštinu naučiti od Vas tako što ćete mu postavljati ciljeve koji su u skladu sa njegovim uzrastom i sposobnostima – koji ga neće demotivisati ukoliko su neostvarivi, odnosno ukoliko su ispod nivoa njegovih sposobnosti. Uključujte decu u aktivnosti koje podstiču saradnju, na primer, dajte starijem detetu zadatak da pomogne mlađem oko domaćeg.

Jako je važno da i sami budete optimistični, realni i da radite na svom samopouzdanju, kako bi deca u Vama imala pozitivan uzor.

 Nastavnici i sportski treneri

 Praksa pokazuje da deca koja ne razviju dobru komunikaciju sa autoritetima, počevši od vaspitača, preko učitelja, pa sve do nastavnika, i koja zbog toga stvore otpor prema instituciji (školi i učenju), uglavnom će postizati i lošiji uspeh. To posledično sužava i krug zanimanja kojim će moći kasnije da se bave.

Ako je učitelj/nastavnik prestrog, i postavlja zahteve koje dete ne može da ostvari, ono počinje da doživljava neuspehe i da gradi i usvaja sliku o sebi kao osobi koja ,,nije za školu’’. Ovde možemo pomenuti i prestroge trenere koji kod osetljive dece stvaraju otpor prema sportu. Mehanizmom introjekcije, negativna uverenja (o kojima više možete pročitati ovde) duboko se ukorenjuju i postaju sastavni deo ličnosti. Tako dete, a kasnije i odrastao čovek, počinje samog sebe da sputava i ograničava.

Stoga nastavnici, ma koliko želeli da izgrade autoritet, kako ne bi otišli u neku krajnost (autoritativnost) moraju raditi i na tome da individualno pristupaju svakom detetu.

 Vršnjačka grupa

Slika o sebi se formira i kroz odnose sa drugim osobama, ne samo sa članovima porodice. Sa polaskom u školu, deca počinju da se porede sa drugom decom, da uočavaju sličnosti i razlike između sebe i njih. Međutim, to postaje posebno izraženo tokom adolescencije kada mišljenje vršnjaka i status u vršnjačkoj grupi (prihvaćenost/odbačenost) postaju veoma važni, a neretko su i ključna tačka za kasnije vrednovanje sebe. Treba obratiti pažnju na to da se ipak postigne određena ravnoteža u uticajima odraslih i vršnjaka – tako što će poverenje između roditelja i dece već biti čvrsto ukorenjeno pre ulaska u pubertet i adolescenciju.

Samopouzdanje u ovom periodu je jedan od osnovnih uzroka uspeha, odnosno neuspeha. Nisko samopouzdanje u ovom periodu javlja gotovo kao redovna pojava, čak i onda kada nema konkretnog uzroka, i uglavnom se kasnije tokom sazrevanja prevaziđe (o razvoju niskog samopouzdanja kod dece i adolescenata više možete pročitati i ovde). Međutim, nikako ga ne treba zanemariti jer u određenom broju slučajeva u vezi je sa pojavom rizičnih ponašanja (o kojima više možete pročitati ovde), anksioznošću, depresijom, samopovređivanjem, pa, u najgorem slučaju, i suicidom.

Tokom adolescencije, deca se međusobno procenjuju na osnovu površnih karakteristika.

Fizički izgled postaje bitan, pa i najbitniji, faktor samopouzdanja, odnosno nesigurnosti. Budući da se putem medija naglašava važnost atraktivnog i provokativnog izgleda, posebno kod ženskog pola, tako se i kod mladih razvijaju nerealni standardi i očekivanja. Činjenica je i da su oni koji su ocenjeni kao ,,lepši’’, bolje prihvaćeni u društvu, jer se lepo i dobro poistovećuju. Veliki uticaj na samopouzdanje u ovom razdoblju imaju i društvene mreže, na šta ćemo se posebno osvrnuti u nekom od narednih tekstova.

Drugi važan faktor je sociekonomski status. Praksa pokazuje da deca iz srednjih i viših slojeva razvijaju viši nivo samopouzdanja nego njihovi siromašniji vršnjaci. To se prvo postiže kroz mogućnosti koje im se pružaju: mogu da se oprobaju u različitim aktivnostima, mogu da priušte privatne časove iz predmeta koji im ne ide, idu u bolje škole. Zatim, na samopouzdanje, odnosno na nesigurnost kod onih koji ne mogu da priušte, utiču i materijalne stvari – mobilni telefon, najnoviji model patika, markirana odeća, skupa šminka. U praksi su jako učestala surova zadirkivanja i podsmevanja na osnovu toga što je neko ,,kupio patike kod Kineza’’, zato što ima polovne udžbenike, glup telefon, nema novca za užinu. Međutim, još dalje od toga idu i uvrede na osnovu toga što neko nema mamu ili tatu ili zato što su mu roditelji razvedeni.

Ovakve stvari su gotovo nezamislive kod odraslih, ali kod dece empatija i socijalizacija nisu u dovoljnoj meri razvijene pa znaju da budu jako grubi jedni prema drugima. Uvređeno dete to veoma ozbiljno shvata i burno emotivno reaguje. Teško je objasniti mu da je takvo ponašanje drugih nezrelo i da zapravo govori o njima samima kada na takav način nekog povređuju.

Deci treba pomoći da nauče da uživaju u svojoj autentičnosti, u tome što po nečemu ,,iskaču iz kalupa’’, u tome što su svoja. Nema razloga da pate zbog nečeg što imaju drugi, jer i oni sami svakako imaju nešto svoje i drugačije.

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Rizična ponašanja u adolescenciji – II deo

Rizična ponašanja u adolescenciji – II deo

U prvom delu teksta bilo je reči o tome šta su rizična ponašanja i zašto ona nastaju,a dat je i prikaz nekih od tih ponašanja. U ovom delu nastavljamo sa prikazom rizičnih ponašanja u adolescenciji.

Tekst “Rizična ponašanja – I deo” možete pročitati ovde.

Bežanje od kuće i skitnja 

Bežanje od kuće se odnosi na svako duže udaljavanje od kuće bez znanja roditelja. Javlja se kao posledica želje za osamostaljivanjem – da bi živeli sa prijateljima, partnerom. Bežanju često prethode osećanje neshvaćenosti, doživljaj vršenja pritiska od strane roditelja, loša porodična atmosfera. Žele da kazne roditelje i izazovu osećaj krivice, ali to može biti i poziv u pomoć. Bežanju i skitnji podložne su emocionalno nestabilne osobe, vaspitno zapuštene, sa crtama impulsivnosti i agresivnosti. Tim činom oni roditeljima šalju neke od sledećih poruka: ,,bežim zbog preteranih zabrana, kontrole, nepoverenja’’; ,,bežim zbog straha od kazne za loše ocene i ponašanje’’; ,,bežim jer mi se ne sviđaju naši porodični odnosi’’; ,,bežim tamo gde osećam da me više vole’’; ,,bežim jer imam lične probleme sa kojima ne umem da se izborim (ljubavni problemi, loše društvo, odbačenost)’’.

Davanje mogućnosti adolescentu da iskaže svoje mišljenje, kao i uvažavanje tog mišljenja, doprinosi tome da se gradi odnos međusobnog poverenja i poštovanja adolescenta kao ličnosti.

Eksperimentisanje sa psihoaktivnim supstancama (PAS)

Starosna granica prvog kontakta sa PAS je sve niža. Prvi kontakt sa alkoholom deca najčešće imaju u porodici, kada probaju na nagovor roditelja i rodbine.

 

Uzroke ove pojave nalazimo u:

 

  • toleranciji društva prema pušenju, alkoholu i sve češće marihuani (sve popularniji među mladima su nargila barovi);
  • transgeneracijskom prenosu i učenju po modelu (mada, ima i slučajeva kada deca alkoholičara razvijaju otpor prema alkoholu);
  • pritisku vršnjaka i težnji da se ne izdvajaju iz društva;
  • radoznalosti, znatiželji, prevazilaženju dosade jer nemaju prosocijalne hobije i interesovanja;
  • bežanju od problema;
  • prevazilaženju psihičke napetosti, anksioznosti, stidljivosti, želji za opuštanjem i popravljanjem raspoloženja.

 

Praksa pokazuje da adolescenti konzumiranje cigareta vide kao odraz zrelosti, odraslosti, nezavisnosti. Kada je u pitanju alkohol, izražena pojava među mladima je da piju da bi se napili. Sve zastupljenija je i politoksikomanija, odnosno istovremeno kombinovanje više različitih PAS. Široko je zastupljeno neznanje da je delovanje PAS na nervni sistem i ponašanje nepredvidivo i da se od eksperimentalne upotrebe lako postaje konzument i zavisnik.

Uticaj roditelja i edukacija su ključna tačka na mlađem uzrastu, kada su odnosi još uvek neopterećeni turbulencijama. Kasnije, u adolescenciji, mnogo značajniji je uticaj vršnjaka i same dostupnosti PAS.

Rizično seksualno ponašanje

Kako se u adolescenciji formira polni identitet, mladi i eksperimentisanjem kroz seksualne odnose žele da pokažu svoju zrelost i autonomiju. Međutim, fizičku zrelost prati psihosocijalna nezrelost. Period adolescencije obeležen je nedostatkom znanja i iskustva za donošenje odgovornih odluka. Rizična seksualna ponašanja dovode do maloletničkih trudnoća, širenja polno prenosivih bolesti i seksualne viktimizacije. Iako porodica i škola nastoje da promovišu zdravo i odgovorno ponašanje (ili bi barem trebalo), vršnjaci i mediji šalju poruke koje požuruju seksualnu aktivnost.

Česta pojava je učestalo menjanje seksualnih partnera. Sklonost ka takvom ponašanju može biti način traženja objekta ljubavi, nadoknade uskraćivanja ljubavi od strane roditelja, pridobijanja pažnje i jačanja samopouzdanja (na pogrešan način). Posle ovakvih iskustava, osećaju se prazno i loše, ali to dalje produbljuje emocionalnu glad pa nalaze novog partnera u nadi da će zadovoljiti emotivne potrebe.

Sklonost krađi

 Kod dece koja su sklona krađi, još u predškolskom periodu uočavaju se problemi u funkcionisanju sa grupom vršnjaka, slaba kontrola nagona, nizak prag tolerancije, potpuna povučenost ili hiperaktivnost i agresivnost. Krađe napreduju od uzimanja novca iz kuće da bi dete kupilo slatkiše, preko krađa u školi i prodavnicama, pa do krađa automobila i imovine velike vrednosti.

Kada kradu deca iz porodica koje nemaju finansijskih poteškoća, to je način da kazne roditelje, istaknu se i budu prihvaćeni u društvu koje podržava takvo ponašanje, ili da prevaziđu dosadu i dožive uzbuđenje. Ponekad kradu deca čiji se roditelji razvode kako bi skrenuli pažnju na sebe. Međutim u takvim i sličnim stresnim situacijama, to može biti i kompenzacija za unutrašnji, emotivni nedostatak – oni zapravo kradu malo ljubavi i pažnje. Kod neke dece, krađa je čin uzimanja nečega što smatraju da treba da imaju i da im pripada, a nemaju jer roditelji ne pridaju važnost tome ili nisu u situaciji da priušte, pa su tako, na primer, u školama česte krađe telefona, patika, šminke.

Na prve krađe treba odmah reagovati, kako to ne bi bilo ponašanje koje postaje navika i teško se iskorenjuje u kasnijem periodu. Međutim, dešava se da roditelji dete nazovu lopovom, strogo ga kazne, a ono prihvati sliku o sebi kao lošoj i nepopravljivoj osobi. Roditelji bi trebalo da se potrude da otkriju šta muči dete, da mu pomognu, ukažu poverenje, posvete mu više vremena i pažnje. Ukoliko krađe postanu učestala pojava, trebalo bi da se obrate i za stručnu pomoć.

Maloletnička delinkvencija

Ovaj pojam obuhvata različite oblike asocijalnog, antisocijalnog, socio-patološkog i kriminogenog ponašanja. U širem smislu predstavlja kršenje društvenih i moralnih, a u užem smislu kršenje pravnih normi. Javlja se kao posledica narušenih porodičnih odnosa i čestih konflikata, izostajanja discipline još od najranijeg uzrasta, ličnih karakteristika, školskog neuspeha, nepovoljne društvene sredine i kulture, neadekvatne socijalizacije. Delinkvencija obuhvata sve prethodno navedene oblike ponašanja koji se učestalo ponavljaju – odbijanje prihvatanja i kršenje pravila u kući, školi, zajednici; krađe; učestvovanje u tučama, okrutnost, nasilje prema ljudima i životinjama; vandalizam i huliganizam; česti ukori i disciplinski postupci u školi; laži i manipulacije; razvijanje zavisnosti od psihoaktivnh supstanci; impulsivnost i ,,zavisnost od adrenalina’’;  izostanak empatije i griže savesti.

Uglavnom većina dece tokom odrastanja ispolji neki od oblika ponašanja koje krši norme. Međutim, ukoliko izostane adekvatna reakcija (što predstavlja potkrepljenje za ovakvo ponašanje) ili ako se i nakon kazne nastavi po starom, neophodno je potražiti pomoć stručnjaka.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Samopouzdanje u detinjstvu i adolescenciji

Samopouzdanje u detinjstvu i adolescenciji

Samopouzdanje, odnosno nedostatak istog, podrazumeva pozitivnu, odnosno negativnu sliku o sebi. To je naša svest o tome koliko vredimo, koju razvijamo vrednujući ono što jesmo, svoje postupke i ostvarene rezultate. Samopouzdana osoba prihvata i voli sve svoje vrline i mane. Stoji iza svojih grešaka i neuspeha, isto kao i iza uspeha. Možemo razlikovati unutrašnje i spoljašnje samopouzdanje. Unutrašnje podrazumeva osećaj zadovoljstva samim sobom, dok je spoljašnje u vezi sa našim veštinama i sposobnostima.

Samopouzdanje nije nasledno, ono se gradi, ali i ruši. Može varirati iz dana u dan, podložno je promenama koje proističu iz novih iskustava. Međutim, osnova koju nadograđujemo tokom sazrevanja stiče se u detinjstvu. Početkom adolescencije, deca postaju svesnija sebe, nastoje da razumeju sebe, pitaju se ko su oni zapravo. Svakako je to nešto čemu treba posvetiti pažnju budući da se loša slika koju razvijemo o sebi jako teško menja.

Samopouzdanje nije odraz samo vlastitih već i tuđih procena deteta. Sva iskustva u životu, kako pozitivna tako i negativna, utiču na sliku koju će dete razviti o sebi, a samim tim i na njegov pogled na različite situacije. Mišljenje koje dete ima o sebi povezano je sa opažanjem drugih osoba, situacija i celokupnog okruženja. Dete prihvata (intojektuje) mišljenje koje o njemu imaju osobe koje su mu važne i usvaja ih kao vlastita. Ako je dete prihvaćeno, poštovano i nagrađeno za svoje uspehe, podjednako će prihvatati svoje pozitivne i negativne strane.

Za razvoj samopouzdanja u detinjstvu bitne su dve komponente: osećaj da smo za nešto sposobni i osećaj da smo voljeni. To znači da dete koje dobija dobre ocene, ali izostaje pohvala od strane roditelja može razviti nisko samopouzdanje, isto kao i dete koje je u centru pažnje, ali ne postiže željene rezultate.

Uopšteno, možemo reći da samopouzdanje podrazumeva da očekujemo od sebe ono što možemo da ostvarimo, ne postavljajući zahteve ni koji su previsoki ni koji su preniski, da se hvatamo u koštac sa izazovima na koje nailazimo i da ostvarujemo svoje ciljeve, strpljivo, korak po korak. Međutim, nisko samopouzdanje koje nosimo iz detinjstva može uticati na pojavu različitih mentalnih problema kasnije tokom života – depresivnosti, anksioznosti, pasivnosti, problema u partnerskim odnosima.

Deca sa razvijenim vs. deca sa nerazvijenim samopouzdanjem

 Deca koja imaju razvijeno samopouzdanje su sigurnija u sebe i svoje sposobnosti. Optimistična su, otvorena, energična, odlučna. Lako stupaju u kontakte sa drugom decom i odraslima. Postižu uspehe u školi, sportskim aktivnostima, kreativna su. Znaju da se nose sa neuspesima i kritikama, i da ih pretvore u motivaciono sredstvo.

Deca niskog samopouzdanja su zatvorena i stidljiva, a na frustraciju mogu odgovoriti i agresijom. Izbegavaju nove i nepoznate situacije, posebno one gde su izloženi proceni, i lako odustaju jer im kritike i neuspesi teško padaju. Teško donose odluke, a kada donesu, smatraju da je pogrešna. Misle da nisu vredni pažnje, da se ne uklapaju sa vršnjacima iz svog odeljenja, da su svi bolji, lepši, pametniji od njih i teško ostvaruju komunikaciju sa njima. Smatraju da drugi imaju više sreće u školi, da su uspešniji sportisti, da su privlačniji suprotnom polu i slično. Imaju teškoću da iskažu svoje želje, potrebe, stavove. Ne umeju da postave granicu prema drugima. Kada im neko pokloni pažnju, u ponašanju se javljaju dve krajnosti: 1) stavljaju tu decu ispred sebe pa često postaju žrtve tih za koje pomisle da ih prihvataju – onih kod kojih je takođe u velikoj meri prisutna nesigurnost i unutrašnje nezadovoljstvo, što pokušavaju da prevaziđu omalovažavajući druge, slabije od sebe (to je posebno izražena crta kod tinejdžerki koje su sklone promiskuitetu, kao i kod dece koja ćute o vršnjačkom nasilju), ili 2) odbijaju poziv za druženje, potpuno se zatvaraju i izoluju zbog nepoverenja prema okolini i kako bi se zaštitili od mogućih negativnih iskustava – propuštajući tako i šansu da im se desi nešto lepo.

Skloni su perfekcionizmu. Zbog toga odustaju kada procene da ne mogu da dostignu savršenstvo, da ne mogu da pobede i budu najbolji, što vodi ka tome da pokazuju manje od svojih mogućnosti. Na primer, ne žele da se jave i odgovaraju kako bi ispravili lošu ocenu koju su dobili na kontrolnom. Pohvale i komplimente ne umeju da prihvate, već podcenjuju sebe. Izražena crta može biti i ljubomora prema drugoj deci.

Kako se nisko samopouzdanje održava?

 Proces introjekcije podrazumeva da tuđe mišljenje o nama samima usvajamo kao naše vlastito. Tako, na primer, dečak koje ne može da savlada geometriju i od roditelja, nastavnika i/ili drugara stalno čuje kako je glup, počinje i sam to o sebi da misli. Devojčica kojoj simpatija kaže da mu se ne sviđa, počinje o sebi da misli da je ružna. Tako nastaju takozvana negativna uverenja o sebi. Ona mogu da nestanu kada se doživi određeni uspeh. Međutim, što ih je više, počinjemo da ih doživljavamo kao svoje realne osobine, te je samopouzdanje sve krhkije, a eventualni uspeh počinje da se pripisuje sreći. Na osnovu negativnih uverenja, naša pažnja postaje selektivna i usmerava se samo na ono što je loše – dete koje je u odeljenju neprihvaćeno od strane jedne grupe učenika, smatra da ga ni drugi neće prihvatiti iako oni pokazuju inicijativu pa odbija da krene na ekskurziju ili da im se pridruži na odmoru. U vezi sa ovim primerom je i generalizacija, koja se javlja u našem mišljenju u vezi sa situacijama koje izazivaju nesigurnost, a na osnovu nekog prethodnog događaja ili donošenja uopštenih zaključaka. Tako dete može odustati od druženja jer ima stav ,,ako im priđem, i oni će me odbaciti’’.

U narednim tekstovima biće više reči o tome kako okruženje utiče na dečije samopouzdanje, kao i o nekim tehnikama za prevazilaženje nesigurnosti.

 

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Rizična ponašanja u adolescenciji – I deo

Rizična ponašanja u adolescenciji – I deo

Društveno neprihvatljivo – rizično – ponašanje je ponašanje koje ugrožava samog pojedinca, osobe iz okruženja i/ili imovinu. Predstavlja namerno nanošenje povreda drugima ili samom sebi. Neki od sinonima za rizično ponašanje su: antisocijalno, devijantno, delinkventno ponašanje, poremećaj ponašanja, vaspitna zapuštenost. Ova raznolikost termina upućuje na to da se radi o složenoj pojavi koja se ispoljava na mnogo načina.

Kada su u pitanju deca i mladi, korene takvog ponašanja nalazimo u vaspitanju, crtama ličnosti, obrazovanju, vršnjačkim grupama, kulturi, medijima, nepovoljnom okruženju u kom dete raste. Oni su posebno podložni svim tim uticajima. Različite situacije kojima deca tokom odrastanja budu izložena, mogu ih učiniti osobama rizičnog životnog stila, odnosno sa poremećajem ponašanja. Prepoznajemo ih po tome što se ne uključuju u prosocijalne aktivnosti, izbegavaju obaveze, skloni su lenjosti, konzumiranju psihoaktivnih supstanci, promiskuitetu, destruktivnosti, laganju, neposlušnosti i suprotstavljanju, skitnji, krađi.

Budući da je adolescencija period kada deca na putu da odrastu traže sebe, radoznala su i sklona eksperimentisanju. To je očekivani deo razvoja, ali ako dete nema usvojene granice i izgrađene moralne vrednosti, ukoliko izostane reakcija porodice i društva, takvo ponašanje će postati navika, učvrstiće se, prerašće u ozbiljno kršenje normi i izazivaće trajne nepovoljne posledice.

U daljem tekstu, sledi pregled ponašanja na koja treba posebno obratiti pažnju, te potražiti pomoć stručnog lica u rešavanju problema, što je najbolje učiniti čim se jave naznake takvog ponašanja, a to je često i pre same adolescencije.

Ispoljavanje agresivnosti

Agresivno ponašanje najčešće je izazvano besom koji proizilazi iz nesporazuma i pogrešnog uvida u međuljudske odnose. Uključuje i bihejvioralnu (ponašajnu), i kognitivnu (saznajnu) i emocionalnu komponentu, pa je to veoma stabilna crta ličnosti – agresivna deca često postaju agresivni odrasli. Već kod male dece, agresivnost se javlja u cilju odbrane ili borbe za nešto (otimanje oko igračaka). Ovakav način reagovanja nastavlja se kroz odrastanje ukoliko dete ne nauči veštine komunikacije i rešavanja sukoba bez primene sile. Za adolescente su karakteristični ljutnja, vika, bacanje stvari, nekontrolisani izlivi besa, psovanje, vređanje, grubost, pretnje usmerene ka roditeljima, autoritetima ili vršnjacima. Konflikti među vršnjacima su svakodnevna pojava. Svoju odgovornost za takvo ponašanje uglavnom negiraju. Česta rečenica koja se u praksi čuje kao opravdanje je ,,samo sam se malo šalio’’, ,,malo sam ga/je udario/udarila’’ ili ,,on/ona je mene prvi psovao/zadirkivao/zakačio u prolazu’’. Skloni su pasivno-agresivnom ponašanjuzaboravljaju, odlažu, odugovlače ono što treba da urade, prave se da ne čuju, u cilju nerviranja najčešće roditelja ili nastavnika.

Kada se agresija javlja nevezano za osećanje besa, ljutnje, straha, radi se o takozvanoj predatorskoj agresiji čiji je cilj neka lična dobit, i uglavnom ukazuje na psihopatske crte ličnosti.

U nekom od narednih tekstova detaljno ćemo se baviti agresivnim ponašanjem kod dece i adolescenata.

Sklonost laganju

Laganje kod dece predškolskog uzrasta, laži proističu iz toga što još uvek nisu razvijene sposobnosti razlikovanja fantazije i mašte od realnosti. To su bezopasne laži koje se prevazilaze sa urednim sazrevanjem. Adolescenti, s druge strane, često lažu svesno, namerno i sa određenim ciljem – da bi izbegli kaznu, da bi bili što bolje prihvaćeni, da bi nešto dobili, da bi skrenuli pažnju na sebe. Često daju socijalno prihvatljive odgovore da bi, na primer, izbegli raspravu sa roditeljima i da ne bi rušili sliku o sebi. Tako laži, ako ih zanemarujemo, postaju navika. Takođe, one mogu biti naučene i po modelu ponašanja roditelja – kada roditelj detetu koje ne želi da ide u školu zbog kontrolnog da opravdanje, on mu šalje poruku da je u redu lagati.

Na laži koje nisu svakodnevna pojava ne treba reagovati burno i prestrogo jer ih deca, kod koje inače laganje nije navika i karakterna crta, doživljavaju kao teret, grize ih savest i osećaju olakšanje kada dobiju priliku da isprave grešku.

Prkosno ponašanje

Kada adolescent odnos roditelja prema njemu doživljava kao vršenje pritiska i ako uvidi da ga roditelji i dalje posmatraju kao dete u koje nemaju poverenja da je sposobno da donosi ispravne odluke i izbore, javlja se suprotstavljanje. Što roditelji više budu nastojali da ga kontrolišu i proveravaju, javljaće se veći otpor i pobuna. Neki od oblika prkosnog ponašanja su: kontinuirani sukobi sa odraslima (roditeljima, nastavnicima) i doživljavanje odraslih kao neprijatelja; nekontrolisano vikanje i plakanje; odbijanje izvršavanja obaveza; teranje inata; namerno provociranje i ispitivanje mogućnosti prelaženja dozvoljenih granica.

Da bi komunikacija između dece i odraslih bila što adekvatnija, od najranijeg uzrasta treba raditi na razumevanju, predvidljivosti, doslednosti, postavljanju i primeni jasnih principa. Tako dete uči pravila, i uviđa moguće posledice kršenja istih. Umesto neprijateljskog odnosa i slike dve strane koje su u sukobu, odnosno odnosa nadređenosti i podređenosti, roditelj gradi sliku ličnog autoriteta, sa određenim granicama, ali i toplim odnosom.

Bežanje iz škole i školski neuspeh

 U periodu adolescencije, dolazi i do prvih neopravdanih izostanaka. Bežanje iz škole može biti manifestacija bežanja od odgovornosti, straha od neuspeha, prevelikih očekivanja od strane roditelja i kazne, neizgrađenih mehanizama suočavanja sa problemom i nošenja sa sopstvenim greškama. Takođe, može biti i posledica niskog samopouzdanja i treme, pa tako beže i ona deca koja su se spremila za odgovaranje, ali ne veruju u sebe. Mora se voditi računa o tome kako dete doživljava određenu stresnu situaciju (na primer, razvod roditelja) i koliko to demotivišuće utiče na njega. Još jedan od razloga može biti i dosada – bežanje iz škole i onda kada nema ispitivanja i kontrolnih jer obrazovanje ne posmatraju kao vrednost, na šta posebno treba obratiti pažnju.

Sve navedeno vodi ka lošim ocenama i ograničavanju perspektive za zanimanja u odraslom dobu. Tako i sami razvijaju negativnu sliku o sebi pa pribegavaju dokazivanju na neprihvatljiv način. Često se jedni drugima hvale lošim ocenama jer to doživljavaju kao bunt prema odraslima i obavezama koje nameće društvo.

Treba pomoći adolescentu da shvati da takvim kratkoročnim rešenjem sebi stvara dugoročnu štetu. Radne navike i veštine organizacije treba razvijati od najranijeg uzrasta (na primer, kroz obavljanje kućnih poslova u skladu sa uzrastom). Roditelji moraju imati realna očekivanja od svoje dece i poštovati njihove intelektualne kapacitete, pomoći detetu oko metoda i tehnika učenja, plana rada. Nezainteresovanost za dete i njegove školske obaveze je takođe nepoželjna.

Drugi deo teksta možete pročitati ovde.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com