Kako da povratite vaše samopouzdanje?

Kako da povratite vaše samopouzdanje?

Složićete se da je samopouzdanje veoma važna tema? Velika većina ljudi širom sveta ima problem sa samopouzdanjem u većoj ili manjoj meri.

Zašto je samopouzdanje tako važno?

Zato što problem sa samopouzdanjem smanjuje osobi kvalitet života. Zar ne? Zato ću u ovom tekstu govoriti o tome kako da zaista izgradite pravo, realno i trajno samopouzdanje. Želim da odmah na početku napomenem da to što ćete ovde pročitati je potpuno različito od 99% saveta koje ste mogli pročitati u raznim knjigama samopomoći, knjigama iz takozvane popularne psihologije i sl. Ako ste spremni da čujete nešto drugačije, pročitajte ovaj tekst.

U čemu je razlika između pravog i lažnog samopouzdanja?

Kada pričamo o samopouzdanju, prvo što treba da znate jeste razlika između pravog (autentičnog, realnog) samopouzdanja i lažnog, kvazi samopouzdanja. Obratite pažnju, samopouzdanje je samo termin, reč u rečniku i svakodnevnom govoru. Šta se krije iza te reči? Treba razmisliti o tome a ne nužno slepo verovati i slediti ono što misli većina, ono što nameće kultura. Ako ste spremni na takav iskorak na pravom ste mestu.

Lažno, kvazi, samopouzdanje se bazira na mitu da vi kao osoba vredite onoliko koliko ste dobri, vredni, poželjni, usepšni, voljeni, dopadljivi drugima, onima za koje vi mislite da su vama važni, vredni ili bolji od vas. To je koncept sampouzdanja u koji veruje velika većina ljudi, implicitno (skriveno, neizrečeno) ili eksplicitno. Lažno samopouzdanje se bazira na ideji vrednovanja sebe u odnosu na druge. Za vrednovanje su potrebne dve stvari: poređenje sa drugima i kriterijum na osnovu kojeg se poredimo.

Kome ste vredni, dobri, dopadljivi a kome niste? U odnosu na koga ste uspešni a u odnosu na koga niste? Lažno samopouzdanje se bazira na poređenju sa drugima i usvojenim kriterijuma uspeha, lepote, ljubavi itd. Ti kriterijumi su pozajmljeni od drugih, od društva, kulture u kojoj živite.

Da li postoji neki objektivni kriterijum za to koliko vredite?

Naravno da ne. Vi niste roba pa da imate cenu. Vrednosti su arbitrarne. Ono što je za nekog vredno za nekog može biti bezvredno. Kakva god da ste osoba i kakve god kvalitete i mane da imate možete biti dopadljivi, dobri i vredni samo nekim ljudima, obično članovima vaše porodice i onim ljudima kojima ste iz nekog njihovog razloga bitni, njima slični ili imate sa njima neke zajedničke interese. Nije realno očekivati da ćete se dopasti svima i da ćete svima biti podjendako dragi, vredni, atraktivni. To je nerealno zar ne? Ukusi su različiti. Ni vama se ne dopadaju svi podjednako, zar ne? Ako se odlučite da bazirate svoj stav prema sebi (samopouzdanje) na principu dopadljivosti drugima, onda ćete sigurno imati problem sa samopouzdanjem. Ako implicitno procenjujete vlastitu vrednost (koliko sami sebe cenite i vrednujete) na osnovu toga šta drugi misle o vama, odnosno na osnovu toga koliko se njima dopadate, sigurno ćete biti u problemu. Šta drugi misle o vama nema veze sa tim kakvi ste vi. Zato je samopouzdanje bazirano na poređenju sa drugima lažno, kvazi samopouzdanje. Postoje mnogi ljudi koji su atraktivni, pametni, uspešni a imaju jako malo samopouzdanja, zavisni su od drugih, nesrećni, stalno moraju da se nekome dokazuju, ne vole sebe dovoljno. Postoje i suprotni primeri. To implicira da samopouzdanje nema veza sa vašim objektivnim karakteristikama već sa tim kako se vi sami odnosite prema sebi, da li imate pravo ili lažno samopouzdanje.

Šta čini pravo samopouzdanje?

Naspurot lažnom samopouzdanju koje je produkt kulture, postoji pravo, realno i autentično samopouzdanje koje se uopšte ne bazira na tome šta misle druge. Pravo samopouzdanje je vaša lična stvar. Ono je odraz vašeg i samo vašeg odnosa prema samom sebi. Onako kako se vi odnosite prema sebi tako ćete se osećati. Svako sasvim prirodno ima ovo pravo samopouzdanje samo ono je kod većine ljudi blokirano jer su usvojili štetan koncept poređenja sa drugima. Verovanje u lažno samopouzdanje blokira prirodnu sposobnost da imamo pravo, realno i trajno samopouzdanje. Za razliku od lažnog samopouzdanja, pravo samopouzdanje nije varijabilno, ne zavisi od drugih ljudi i okolonosti, ne bazira se na iluzijuma o vlastitoj inferiornosti / superiornosti niti osećanjima poput euforije / stida, straha.

Pravo samopouzdanje nije stvar osećanja već stava prema sebi. Osoba koja ima pravo smopouzdanje se ne oseća ni inferiorno ni superiorono, ni euforično ni depresivno. Osoba koja ima pravo samopouzdanje nema strah od javnog nastupa, mišljenja i kritike drugih, nema strah da će biti odbačena, ponižena i sl. Osoba koja ima pravo samopouzdanje se oseća spokojno i celovito. Nije u konfliktu sa sobom, ne teži nikoga da fascinira.

Šta treba da uradite da bi ste dozvolili sebi da imate realno, pravo, tajno sampouzdanje?

Treba nešto da promenite. Šta? Treba da se odreknete nekih loših navika i zamenite ih drugim, korisnim. Sada ću vam reći šta možete odmah da promenite, već danas.

Prva stvar koju treba odbaciti ako želite da imate pravo samopouzdanje je odbaciti koncept vrednovanja sebe. Vrednovanje se bazira na poređenju sa drugima. Odustati od vrednovanja znači odustati od poređenja sa drugima. Odustati od stalnog preispitivanja kakvi su drugi a kakav sam ja? Ko je sve bolji od mene i u čemu? Od koga sam ja bolji? Ako se poredite sa drugima u velikom ste problemu jer uvek će biti neko ko je bolji od vas u nečemu. Uvek postoji neko ko bolje izgleda, neko ko ima više novca, talenta, inteligencije, ko je zdraviji, jači i sl.

Ako se poredite sa onima koji su u nečemu bolji od vas osećaćete se inferiorno, manje vredno, nedovoljno dobro. Ako se poredite sa onima za koje vi smatrate da su u nečemu lošiji od vas i tu ste u problemu jer kada sretnete one koji su bolji, cela vaša krhka i veštačka superironost će se urušiti kao kula od karata. Zato odbacite svako poređenje. Zaboravite na to. Nemojte se porediti uopšte.

Zašto je dobro da odustanete od poređenja?

Ako prestanete da se poredite sa drugima:

1. uštedećete sebi puno energije i vremena
2. nećete se više osećati frustrirano, bespomoćno i inferiorno kada vidite da je neko bolji od vas u nečemu
3. počećete da više cenite sami sebi
4. više ćete se baviti sobom i rešavanjem vaših problema
5. stvorićete sebi važan preduslov da zavolite i prihvatite sebe bezuslovno

Zašto ne treba da poredite sebe sa drugima?

Zato što:

1. Drugi su drugi, razlikuju se od vas u svemu, u genitici, porodičnom i kulturnom nasleđu, životnim okolnostima koje su imali i imaju itd. To su nefer poređenja. Fer poređenja imamo samo kada su uslovi za svakog isti. Na primer na sportskom takmičenju svi imaju iste uslove pa ko pobedi svaka mu čast. U životu nije tako, svako ima različite uslove, različite startne pozicije. Na primer: nije isto roditi se u bogatoj ili u siromašnoj porodici, nije isto roditi se zdrav ili bolestan, nije isto roditi se u bogatoj i siromašnoj zemlji itd. Ljudi nemaju iste šanse u društvu i životu ali zato imaju iste šanse da vole i prihvate sebe i budu srećni sa onim što imaju. Imati i voleti nisu iste stvari.
2. Poređenje sa drugima implicira da vi treba da budete kao neko drugi. To je potpuna laž, vi ne treba da budete kao neko drugi. Vi treba da budete samo ono što već jeste i ono što Vi autentično možete da budete. Pustite druge, drugi su drugi, vi ste vi. Vi imate u sebi jedinstveni sklop talenata, sposobnosti, vrlina i ograničenja, mana, limita. Bićete ono što možete biti i ono što istinski i autentično osećate iznutra da želite biti.
Poređenje sa drugima vas odvraća od vaših ciljeva, namera i težnji. Možete stvarati sebi konfuziju u vidu samopreispitivanja, da li ovo što radim jer dobro, šta kažu drugi? Nije bitno šta kažu drugi, bitno je šta vi kažete. Drugi imaju svoje težnje, ciljeve i namere a vi imate svoje.
3. Poređenje sa drugima je izbegavanje lične odgovornosti za vlastiti život, postupke i odluke. Moje odluke su uvek moje, bez obzira da li sam se pre odlučivanja savetovao sa nekim ili nisam. Ako očekujete da drugi donose odluke umesto vas, u velikom ste problemu. Niko vam ne može pomoći i ugoditi koliko vi možete sami sebi. Niko vas ne poznaje kao vi sami sebe. Često vi ne umete da to verbalizujete precizno ali vi sebe zaista poznajete najbolje, čak bolje i od vaših roditelja, braće i sestara.

Druga stvar koje se treba odreći da biste imali pravo samopouzdanje jeste očekivanje da vas drugi prihvate i pokažu prema vama simpatije, razumevanje i naklonost. Zaista je komforno i prijatno kada vas neko hvali, razume, pomaže, voli i prihvata. To je sjajno. Ali koliko često se to zaista dešava u realnom životu van vašeg porodičnog gnezda? Koliko je realno da to očekujete od vaših prijatelja, poznanika, kolega i sl. I oni to negde očekuju od vas. Ali s druge strane i oni su kao i vi preokupirani svojim problemima, brigama, sobom, negativnim emocijama sa kojima ne znaju šta da rade. Oni, kao i vi vide svet kroz prizmu vlastitih uverenja, briga i želja. Što osoba ima više svojih problema (naročito onih koje ne ume da reši) to osoba ima manje kapaciteta da se bavi drugima, da njima pomaže i njih razume. Takođe treba istaći da nisu svi ljudi podjednako empatični. Neki ljudi su sebični i nemaju kapacitete da se empatišu sa drugima.

Ali kakve to veze ima sa vama, tačnije sa vašim odnosnom prema sebi? Ne bi trebalo da ima. To kako se vi odnosite prema sebi ne bi trebalo da ima veze sa drugim ljudima jer to vaša unutrašnja, intimna stvar. Prestanite da očekujete, zahtevate i nadate se da drugi treba da vam pomognu, da vas razumeju, uteše i vole i preporodićete se. Doživećete ogromno olakšanje. Zbacićete stenu sa vaših leđa koju ste nosi jako dugo. Ako vam neko ponudi simpatiju, pomoć ili razumevanje, to je ok, prihvatite ali nemojte vi to tražiti, nemojte vi to zahtevati jer vam to nije potrebno.

Podrška, ljubav, razumevanje prija ali vam nije neophodna i na kraju krajeva ne pomaže jer uvek vlastite probleme morate rešiti sami. Kada prestanete da očekujete da se dopadnete drugima, vi ste slobodni, nezavisni i autentični. Nikoga ništa ne molite, niste više emocionalni prosjak. Zar to nije pravo samopouzdanje? Kako sama reč kaže samo – pouzdanje, koliko se vi uzdate sami u sebe, a ne koliko se vi uzdate u druge.

Ne očekujte od drugih da misle na isti način kao i vi, da dele iste vrednosti, stavove i uverenja. To je toksično za vaše samopouzdanje i nadovezuje se na iracionalnu želju da morate da dobijete prihvatanje i razumevanje od strane drugih. Vi imate prava da mislite i verujete u šta hoćete i ne tražite sledbenike. Ako u nešto zaista verujete nije vam potrebna potvrda sa strane. Ako u nešto sumnjate onda tražite potvrdu od drugih, zar ne? Najbolji način da naučite da verujete u sebe jeste da ne tražite potvrdu od drugih. Umesto toga, život će vam uvek, pre ili kasnije dati potvrdu za vaša verovanja ili će ih opovrgnuti. Ne možete i ne morate uvek biti u pravu, jer to nije realno. Nemate dovoljno životnog iskustva. Koliko god da ste pametni i šta god da ste prošli u životu, nemate dovoljno iskustva. Život je uvek mnogo kompleksniji, raznovrsniji, fleksibilniji nego sva vaša pamet, uverenja i svo vaše iskustvo. Život uvek može da vas iznenadi, čak iako ste mnogo toga prošli. Zato ne morate biti mudriji od života. Budite samo spremni na učenje i promene, budite fleksibilni i spremni da se menjate.

Još gora stvar od toga da očekujete potvrdu vaših stavova od drugih jeste da vi njih ubeđujete u vaše stavove. To je vrhunac rigidnosti i očajničke potrebe da održite lažno i veoma fragilno samopouzdanje. Ne traba vam to. Ako nastojite da druge ubedite u vaše stavove potrošićete mnogo energije i ništa nećete postići. Okrenite se sebi i rešavajte svoje probleme. Pitajte sebe iskreno zašto ja moram da druge ubeđujem u ono što ja mislim? Da li ja zaista verujem u to što mislim ili samo tražim potvrdu u nešto u šta nisam ni sam siguran?

Ako želite jako, zdravo, stabilno i trajno, pravo i realno samopouzdanje:

1. odmah od sada i zauvek prestanite da se poredite sa drugima u bilo kom pogledu, umesto toga možete se porediti sa sobom, sa vašim prethodnim iskustvom
2. prestanite da vrednujete sebe na osnovu uspeha i neuspeha, uspesi i neuspesi su u vezi sa vašim ciljevima a ne vama kao osobom
3. odustanite od očekivanja i zahteva da vas drugi prihvate, vole, razumeju i podrže i olakšaćete sebi život i komunkaciju sa drugima
menjate sebe, učite iz iskustva i nemojte forsirati druge da misle isto što i vi
4. sledite samo vaš put, put koji ste sami odabrali jer svaki drugi put koji su vam drugi odabrali je stranputica, nije onaj pravi. Čak i kada zalutate to ste sami učinili. Iz toga možete naučiti nešto i vratiti se na vaš pravi put.
5. dozvolite da verujete sebi tako što ćete raditi i odlučivati ono što vi mislite da treba a ne šta drugi misle. Druge možete saslušati i dobiti korisne informacije ali odluka je uvek vaša. Prezumite odgovornost za vaš život.

Počnite da primenjujete ove savete u praksi, u vašem realnom životu, u svakodenvnim situacijama. Zapamtite, bez primene nema uspeha. Dobri saveti ne vrede ništa ako se ne primene u životu. Ako vam se desi da se ponekad vratite na staro, počnete ponovo i automatski da se poredite sa drugima, očekujete njihovu pažnju i prihvatanje i sl., ne brinite samo se podsetite na ovo što ste naučili i počnite iz početka. Svako učenje je proces uvežbavanja i primene i potrebno je vreme da se proces automatizuje i na kraju postane automatska radnja, navika. Zato vežbajte.

Šta još možete učini da povećate vaše samopouzdanje i učinite ga trajnim?

Možete naučiti kako da volite sebe bezuslovno. Šta to znači? To znači da odbacite sva iracionalna uverenja koja vas sprečavaju da volite sebe onakvim kakvi zaista jeste, volite i prihvatate sebe sa svim svojim vrlinama i manama koje ne možete prevazići. Ako vam to zvuči privlačno, pogledajte moj program formula samopouzdanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

kontakt: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

Od čega zavisi uspeh psihoterapije?

Od čega zavisi uspeh psihoterapije?

To je pitanje koje me često pitaju klijenti. Mislim da je to dobro pitanje koje zahteva odgovor. Uspeh terapije zavisi od tri faktora: motivacije klijenta, kvaliteta terapeuta i tehnika koje terapeut koristi u svom radu. Redosled važnosti je upravo takav.

Uspeh psihoterapije zavisi od klijenta i njegove motivacije

Uspeh terapije najviše zavisi od klijenta. Klijent koji ne želi da se promeni neće se promeniti kakvog kod terapeuta da ima. Ko ne želi da se promeni ni bog mu ne može pomoći a kamoli terapeut. Pa zar ne žele svi da se promene da bi im bilo bolje? Zvuči razumno zar ne? Odogovor nije uvek da. Neki klijenti jednostavno ne žele da se promene, neki nisu spremni da to učine u datom trenutku a nekima je potrebna podrška da bi to učinili. Kada bi se ljudi tako lako menjali ne bi im bio potreban terapeut. Zašto je to tako? Zato što promena na bolje često podrazumeva suočavanje sa neprijatnim osećanjima i uvođenjem nečeg novog što odstupa od onog sa čim se osoba identifikuje. Svi ljudi bez izuzetka se opiru promenama čak i kada su promene na bolje. Promena podrazumeva ulaganje dodatnog napora, a to ne ide bez neke doze nelagodnosti.

Navešću primer jedne klijentkinje koja je došla kod mene da reši problem koji mi zovemo opsesivno-kompulzivni poremećaj. Iako je to prilično zahtevan, uporan i žilav problem, može se rešiti ali znatnim ulaganjem napora i to od strane klijenta i terapeuta. Pošto sam na početku ocenio da klijentkinja nije dovoljno motivisana da reši problem ja sam je pitao: Da li vi želite da rešite ovaj problem? Ona je munjevito i samouvereno rekla: DA, 100 %. Onda sam je pitao drugo pitanje: Da li ste spremni da se suočite sa vašim strahovima? Ona je isto tako nedvosmisleno rekla, nema šanse. Znači 100% želi da se reši straha i 100% ne želi da ga oseti, to je ukupno 0%. Kako da pomognem ovoj devojci da se reši straha ako ona ne želi da se suoči sa njim? Nikako. Dakle, klijentova motivacija da reši problem je od presudne važnosti za uspeh. Naravno da terapeut pomaže klijentu da pojača motivaciju, da istraje i problem reši do kraja ali bez početne motivacije klijenta to nije moguće. Kada je promena u pitanju odluka je samo na klijentu.

I psihoterapeut je važan faktor uspeha psihoterapije

Drugi faktor uspeha je terapeut. Važno je da li je terapeut iskusan ili je početnik, da je motivisan i želi da pomogne, da li kao osoba ima dovoljno životnog iskustva, da li ima iskustva sa datim problemom ili nema. Pored terapijskog i životnog iskustva terapeuta jako je važno da li je terapeut empatična osoba i da li je dovoljno motivisan da radi sa klijentima.

Psihoterapijske tehnike i psihoterapijski pristup

Treći faktor uspeha su tehnike koje terapeut koristi. Iako tehnike nisu od presudnog značaja ipak imaju važnu ulogu. Za određene probleme postoje određene tehnike koje daju proverene rezultate. Nije svejedno koje tehnike ćemo koristi u radu sa klijentima koji pate od anksioznih poremećaja, na primer. Postoje brojni neefikasni pristupi. Dobar terapeut po pravilu se ne drži jednog pravca i u svom radu koristi više različitih tehnika. Iskusan terapeut prilagođava tehnike i svoj pristup klijentu a ne obrnuto.

Pitanje lične odgovornosti za uspeh psihoterapije

Nekoliko puta mi se desilo da me klijent pita da li vi meni možete da garantujete da ću rešiti problem (na primer: osloboditi se anksioznosti, prestati da pušim, prestati da budem ljubomoran i sl.)? Već u samom pitanju se krije problem koji osoba ne uviđa. Da li ja mogu da garantujem nekome nešto što ne zavisi 100% od mene? Naravno da ne? Da li to znači da terapeut nije odgovoran za klijentovu promenu? Ne. Psihoterapeut ima odgovornost i odgovoran je za uspeh ili nesupeh terapije ali nikada 100%. S obzirom da ja radim isključivo sa onim problemima koje umem da rešim ja klijentima odgovoram na pomenuto pitanje na sledeći način: Mogu vam 100% garantovati da ćete rešiti vaš problem ako vi meni 100% garantujete da ćete uraditi sve što budem tražio od vas. Kada to kažem, tako i mislim. Kada su klijenti voljni da sarađuju uspeh je zagarantovan.

Koje je merilo uspešnosti psihoterapije?

Psihoterapija ili psihološki tretman se može smatrati uspešnim ako je postignut cilj u vezi kojeg su se dogovorili terapeut i klijent zajedno na početku. Svaka psihoterapija ili tretman su uvek usmereni ka nekom konkretnom, specifičnom cilju. Na primer: klijent želi da se reši napada panike, straha od javnog nastupa, da reši neki bračni ili partnerski problem i sl. Nije moguće raditi na više ciljeva u isto vreme. Kada klijent ostvari jedan cilj onda se terapija završava ili klijent odlučuje da rešava neki drugi problem.

Koliko traje psihoterapija?

Psihoterapija mora imati ograničeno trajanje. Kada je terapija uspešna, rezultati su vidljivi već nakon dve ili tri seanse. To naravno ne znači da svaki problem može da se reši za tri seanse. Većinu problema nije moguće rešiti za tri seanse. Ali je moguće napraviti značajan napredak za tri seanse. Prema mom iskustvu, ako klijent nema pomaka na bolje posle tri seanse terapija neće biti uspešna ni posle trista tri. Kada nema pomaka nakon dve seanse to obično znači da klijent nije motivisan, klijent i terapeut nisu uspostavili dobar odnos (radni savez) ili terapeut nije kompetentan da pomogne tom klijentu. Ne morate ići na terapiju dvedeset seasni da biste uvideli da li napredujete. Ako vam terapeut odgovara kao osoba na samom početku najverovatnije će terapija biti uspešna. Ako vam ne leži, najverovatnije neće biti uspeha. Svaki klijent ima pravo da nađe sebi dobrog terapeuta, odnosno terapeuta koji njemu odgovara.

Klijenti me često pitaju: koliko će psihoterapija da traje, koliko seansi? To je potpuno individualno. Neki klijenti jako brzo napreduju, neki sporo a neki odustaju. Nemogu znati koliko će terapija da traje za klijenta sa kojim nisam nikada radio. Prve procene je moguće dati tek nakon prve seanse u kojoj se obavlja dijagnostički intervju i određuje lista problema koji će se rešavati. Dužina psihoterapije najviše zavisi od klijentove motivacije. Motivisani klijenti brže napreduju, ali nisu svi klijenti podjednako motivisani. Moje mišljenje je da je terapija uspešna dokle god postoji kontinuirani progres. Brzina nije toliko važna koliko kontinuirani progres jer je to pokazatelj da će terapija biti uspešna. Tempo uvek određuje klijent, nikada terapeut. Ako dođe do zastoja u napretku to je najčešće uzrokovano otporom klijenta koji se u najvećem broju slučajeva može razrešiti.

Najvažnija karakteristika svakog uspeha pa i terapijskog je istrajnost. Da bi se rešio problem treba istrajati i rešiti ga do kraja koliko god to trajalo. Ja lično ne praktikujem dugoročne terapije, terapije koje traju godinama. Ako se neki problem sa određenim klijentom ne reši za mesec, dva ili tri najverovatnije da se neće ni rešiti. Tako da prosečna dužina tretmana iznosi oko 8 seansi, u vremenskom periodu od dva meseca. To ne važi samo za teže probleme kao što je opsesivno-kompulsivni poremećaj.

Dr Vladimir Mišić

psiholog

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

Socijalna anksioznost ili „Šta misli publika?“

Socijalna anksioznost ili „Šta misli publika?“

Socijalna anksioznost se manifestuje kroz kontinuirani strah (i stid) u situacijama koje uključuju neku vrstu socijalne interakcije u kojima osoba može biti procenjivana od strane drugih ljudi. Anksioznst može početi i neko vreme ili neposredno pre tzv. „opasne“ socijalne situacije te se dešava da osoba izbegne takvu situaciju, što je takođe sastavni deo ovog problema. Strah se može javljati generalno u većini situacija koje uključuju prisustvo drugih  ljudi ili to mogu biti samo određene situacije kao što su npr. javni nastupi ili situacije ispitivanja i testiranja. U ovom tekstu će biti reči o mehanizmu koji održava anksioznost u socijalnim situacijama.

„Šta misli publika?“

Osobe koje imaju problema sa socijalnom anksioznošću obično pretpostavljaju da su drugi ljudi po prirodi kritični što dalje implicira da će ih verovatno procenjivati negativno. Ujedno, oni imaju jaku želju da budu pozitivno ocenjeni od strane drugih. Kada je osoba u socijalnoj situaciji koju doživljava kao „opasnu“ ili „preteću“, ona stvara pretpostavku o tome kako publika (publika se odnosi na druge ljude sa kojima je osoba u interakciji a ne samo na publiku u okviru nekog javnog nastupa) ocenjuje njeno ponašanje i spoljašnji izgled a istovremeno pokušava da „uhvati“ svaku reakciju iz socijalne sredine (npr. fokusira se na gestove ljudi oko sebe, njihovu facijalnu ekspresiju i sl.). Osoba želi da se pokaže u što boljem svetlu, plaši se da ne napravi grešku jer će publika to na neki način kazniti. Dolazi do povećanja napetosti, straha i stida te počinju da se javlju fiziološke reakcije kao što su crvenjenje, znojanje i sl., takođe menja se i ponašanje osobe ona postaje ukočena, zamuckuje, pukušava da pobegne iz situacije i sl. Osoba je sve vreme svesna ovih reakcija i istovremeno ima predstavu u glavi kako te reakcije vide i ostali ljudi i kako je verovatno negativno procenjuju te hvata svaki „dokaz“ iz spoljanje sredine koji će joj to potvrditi (npr. perocenjuje da je ljudima dosadno u njenom prisustvu i sl.). Na ovaj način osoba ulazi u začarani krug, koji joj onemogućava da pažnju usmeri na bilo šta drugo osim na verovatne negativne procene drugih i sopstveno neadekvatno ponašanje što ima za posledicu povećanje anksioznosti.

Koliko je korisno pitati se „Šta misli publika?“

Osoba koja ima problema sa socijalnom anksioznošću je zapravo preokupirana netačnim i osujećujućim informacijama. Jedan deo tih informacija odnosi se na  negativne (i većinom netačne) pretpostavke o tome šta o njoj misle drugi ljudi i preteranim obraćanjem pažnje na najsitnije reakcije drugih a drugi deo se odnosi na preokupitanost sopstvenim fiziološkim reakcijama i ponašanjem (crvenjenje, znojenje, ubrzano lupanje srca, zamuckivanje i sl.) koje osoba smatra neprimerenim i pokušava sve vreme da ga iskontroliše (što je nemoguće). I jedne i druge informacije su potpuno beskorisne a njihova jedina funkcija je održavanje anksioznosti i disfunkcionalnog ponašanja. Prema tome, razmišljanje o tome šta mislie drugi ljudi ne samo da je beskorisno već je i štetno jer pojačava anksioznost kod osobe, ona postaje ukočena i to primećuje što je dalje obeshrabljuje. Istina je da mi nikada ne možemo da znamo šta misle drugi ljudi koji su oko nas, mi nemamo moć da čitamo tuđe misli pa prema tome to ne treba da nam okupira pažnju. Umesto toga pažnju treba usmeriti na ono što želimo da kažemo ukoliko nešto izlažemo ili na to o čemu nam neko govori ako komuniciramo.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Samopouzdanje mit ili realnost?

Samopouzdanje mit ili realnost?

Siguran sam da ste milion puta čuli nekoga da kaže: Ne mogu to da uradim jer nemam dovoljno  samopouzdanja … ili Ne mogu da nađem devojku jer sam izgubio samopouzdanje … ili Izgubio sam samopouzdanje i ne osećam se više dobro… itd.

Sve te izjave sugerišu da je samopouzdanje nešto što se može izgubiti, nešto što je dobro imati ili čak možda neophodno imati da biste uradili neke važne stvari u svom životu, bili uspešni i dobro se osećali. Da li je to zaista tako? Šta je zapravo samopouzdanje? Da li ste ikada razmislili o tome malo dublje?

Samopouzdanje se toliko često pominje u svakodnevnom govoru i životu (kao i reč ljubav), pri čemu svi su implicitno ubeđeni da kada se kaže reč samopouzdanje svi pod time podrazumevaju istu stvar (kao kada kažemo na primer reč drvo). Da li je to zaista tako? Da li samopouzdanje ima više značenja?

Da li se samopouzdanje može izgubiti? Kakva je osoba bez samopouzdanja? Kakva je veza između samopouzdanja i lične vrednosti? Da li je samopouzdanje crta ličnosti? Da li je samopouzdanje realnost ili kultruni mit? To su glavna pitanja kojima ćemo se baviti u ovom tekstu.

Prvo treba reći da u svakodnevnoj upotrebi reči samopozdanje ta reč ima više različitih značenja pa je i to jedan od razloga za stvaranje zabune šta je to uopšte samopouzdanje. Prvo i često upotrebljavano značenje koje ljudi pridaju samopouzdanju je sigurnost, lakoća i samouverenost sa kojom osoba izvodi neku veštinu ili radnju. Na primer neko je samopouzdan vozač, samopouzdan igrač, samopouzdan muzičar itd. U ovom slučaju pod samopouzdanjem se podrazumeva osećaj sigurnosti dok osoba izvodi neku radnju, dakle odsusutvo straha, sumnje i preispitavanja. Osoba je smirena i fokusirana jer dobro barata određenom radnjom ili veštinom koju je dugo vežbala i ponavljala. U ovom smislu osoba može biti samopouzdana dok izvodi jednu dobro uvežbanu veštinu i isto tako nesamopouzdana kada izvodi neku drugu veštinu koju nije tako dobro izvežbala i dovoljno automatizovala. Na primer osoba može jako dobro svirati klavir i osećati se nesigurno kada vozi automobil. U ovakvim slučajevima osoba svoju sigurnost ili nesigurnost pri izvođenju povezuje isključivo sa uvežbanošću date radnje ili veštine, iskustvom i ponavljanjem ali ne i sa vlastitiom ličnošću, odnosno ličnom vrednošću kako se to popularno kaže.

Ali šta se događa kada osoba ima izrazitu tremu pred i na javnom nastupu? Ili kada prilazi osobi suprotnog pola? Ili kada treba da bliskim osobama saopšti neke neprijatne stvari? Ili kada treba da se suprostavi autoritetu? Često u takvim situacijama neke osobe su sklone da zaključe da nemaju dovoljno samopouzdanja i da to govori nešto negativno o njihovoj ličnosti. Oni često zaključuju: Ako imam tremu to znači da nemam samopouzdanja što znači da nešto fali u mojoj ličnosti, nisam dovoljno dobar i sl. Dakle, osoba povezuje svoju nesigurnost u socijalnim odnosima sa nedostatkom samopouzdanja kao nekim vitalnim sastojkom zdrave i jake ličnosti. A da li je to zaista tako? Da li ovim osobama zaista nedostaje neki vitalan sastojak koji bi učinio njihovu ličnost boljom? Odgovor je izričito Ne. Ono što nedostaje ovim osobama su asertivne veštine. Dakle, opet veštine ne osobine ličnosti. Ove osobe su žrtve kulturnog mita kojem smo svi mi bili kontaminirani decenijama, pre svega putem medija. To je mit o samopouzdanju kao nekom čarobnom sastojku ili crti ličnosti koja neke osobe čini samouvrenim, srećnim, vrednim a one koje ga nemaju nesrećnim, manje vrednim i osuđenim na neuspehe. Vreme je da odbacimo taj toksični kulturni mit jer on potkrepljuje naše iluzije koje nas čine nesrećnim. Umesto verovanja da nemate samopouzdanja naučite veštine asertivne komunikacije i postanite direktni i iskreni u komunikaciji sa drugima, izražavajte slobodno vaše stavove i osećanja bez stida, straha i sumnje u sebe.

Zablude o samopouzdanju

Jedna od čestih iluzija u koju mnogi ljudi veruju jeste da je samopouzdanje onaj fenomalni osećaj koji osećamo kada nam nešto super ide, kada samo uspešni u nečemu, ostvarujemo neki cilj. Taj osećaj nema nikakve veze sa “samopouzdanjem”. Taj osećaj je osećaj zadovoljstva koji imamo kada konstatujemo da smo nešto dobro uradili, ostvarili neki cilj i uspeli u nečemu. Zadovoljstvo uspehom je čest pratilac i posledica uspeha a ne njegov nužni preduslov. Dok osoba ne ostvari određeni cilj ona ne mora da oseća zadovoljstvo. To znači da nije nužno da osećate zadovoljstvo, radost ili euforiju kada nešto radite da biste verovali da imate samopouzdanja jer tako nešto vam nije potrebno.

Druga česta zabluda u vezi samopouzdanja je mešanje samopouzdanja sa narcizmom. Mnogi misle da biti samopouzdan znači misliti o sebi sve najbolje, veličati sebe ili kako se to kaže parati nosem oblake. To je narcizam, odnosno lažna ubeđenost u sopstvenu superiornost, u ideju da ste bolji od drugih i da više vredite od drugih. Narcizam je laž jer ne odgovara realnosti i u isto vreme je patološka pojava jer se upravo iza ove narcističke fasade krije njena suprotnost (samoobezvređivanje, negativna slika o sebi, zavist, nisko samovrednovanje, praznina i depresija itd.). Dakle, samopouzdanje nije narcizam. Da biste se osećali sigurno nije vam neophodno a ni poželjno da mislite da ste bolji od drugih, da više vredite jer ćete se brzo uveriti da to nije istina pa kada se to desi osećate će se potišteno i/ili besno (na sebe i/ili druge). Pošto ne postoji lična vrednost kao objektivna kategorija to znači da samopouzdanje nema nikave veze sa ličnom vrednošću. Pojam lične vrednosti je takođe kulturni proizvod a ne deo objektivne realnosti. Svako je sebi bitan i teži da ima vrednost u sopstvenim očima kao i u očima osobi bitnih i/ili bliskih osoba. Ali to nema nikave veze sa nekim objektivnim kriterijumom. Svako vrednovanje podrazumeva postojanje nekog kriterijuma. Kada kažemo da nešto više vredi uvek se pitamo u odnosu na šta? U tom smislu nema objektivnog kriterijuma za vrednovanje nečije ličnosti dok postoje razni socijalni kriterijumi za vrednovanje nečijeg ponašanja, postignuća, stavova itd.

Mnogi ljudi veruju da kada osećaju socijalnu anksioznost, izrazitu tremu i stid da je to siguran pokazatelj da nemaju dovoljno samopouzdanja. Socijalna anksioznost nije pokazatelj da osoba nema samopouzdanja. To bi bio cirkularni zaključak. Nemam samopouzdanja zato što imam tremu a imam tremu zato što nemam samopouzdanja. Dakle to ne objašnjava ništa. Postojanje socijalne anksioznosti nije pokazatelj da osoba nema samopouzdanja već je to siguran pokazatelj da osoba sebe obezvređuje, sebe omalovažava i misli negativno o sebi, da pokušava da bude nešto što nije, forsira sebe da ostavi pozitivan utisak i dopadne se drugima itd. Taj neprijatni osećaj koji nazivamo socijalna anksioznost kada bi mogao da govori rekao bi osobi sledeće: Sada se osećaš loše jer sebe forsiraš da budeš nešto što nisi a to je nemoguće. Svaka anksioznost pa i socijalna je pokazatelj i posledica nekog unutrašnjeg konflikta koji je nerešiv u smislu da će jedna strana pobediti a druga kapitulirati. U unutrašnjem konfliktu obe strane su delovi ličnosti iste osobe tako da je kapitulacija ili pobeda jedne strane nad drugom nemoguća. U slučaju socijalne anksioznosti jedan deo ličnosti produkuje strah da neće biti prihvaćen onakav kakav jeste a drugi deo ličnosti forsira sebe da se ponaša na način koji to sakriva i čak šta više mora da ostavi dobar utisak kod publike, dobije odobravanje i pohvale koje bi trebale da ponište vlastite sumnje u sopstvenu vrednost (kompenzacija). Na taj način stvara se konflikt jer osoba tera sebe da radi oprečne i nespojive stvari u isto vreme i teži neostvarivim ciljevima. Razrešenje konflikta koji proizvodi socijalnu anksioznost ne sastoji se u pridobijanju što većeg odobravanja i prihvatanja od strane drugih nego se sastoji u odustajanju od dobijanju tih odgobravanja i bezuslovnog prihvatanja sebe. Bezuslovno prihvatanje sebe je pravo “samopouzdanje”.

Neki ljudi su skloni da nakon nekoliko proživljenih stresova i/ili životnih kriza zaključe da su izgubili samopouzdanje. Na primer neko je raskinuo dugogodišnju vezu, ostao bez posla ili ima neki drugi problem i onda zaključuje kako mu je opalo samopouzdanje. Kao da je samopouzdanje neki nevidljivi fluid koji može da fluktuira i varira u zavisnosti od toga šta osoba radi ili doživljava. Niz stresnih događaja može ljudima pokvariti raspoloženje ili ih čak uvesti u kratkotrajnu depresivnu epizodu, pad raspoloženja i motivacije ali to nipošto nije pad “samopouzdanja” već samo prolazna i normalna reakcija na nenormalne i neprijatne okolnosti. Dakle, nemojte povezivati samopouzdanje sa promenama u raspoloženju. Promene u raspoloženju su normalna stvar naročito ako osoba prolazi kroz izazovne, stresne ili jednostavno nove životne situacije. Promene u raspoloženju same po sebi ne ostavljaju negativne posledice po ličnost osobe stoga ih nemojte povezivati sa vlastitiom ličnošću.

Neki ljudi su skloni da veruju da je samopouzdanje u korelaciji sa brojem ostvarnih uspeha u životu. Ti ljudi su skloni da veruju da ako neko postiže uspehe on više vredi nego neko ko ih ne postiže ili ih postiže u manjem stepenu. Ove osobe su često sklone perfekcionizmu i zapravo nikada nisu zadovoljne sobom kakve god rezultate da ostvare (jer uvek može bolje). Dakle, kao kriterijum vlastite vrednosti osoba uzima sopstveno postignuće. Uspesi i neuspesi u nečemu skoro nikada nemaju veze sa ličnošću osobe već sa onim šta ta osoba radi, njenom strategijom, pristupom, motivacijom, znanjem, okolnostima itd. Verovati da su uspesi u vezi sa “samopouzdanjem” je štetno jer tada osoba neće biti u stanju da sagleda i menja ono što zaista treba promeniti da bi postigla željeni cilj.

Dakle ako je samopouzdanje kulturni mit i ne postoji u relanosti o čemu je onda tu zapravo reč? Možemo reći da na “samopouzdanje” možete gledati ovako:

Pravo samopouzdanje je odsusutvo anksioznosti, samoobezvređivanja i preisipitivanja sebe kao osobe koje dovodi do toga da se osoba ponaša spontano, autentično (onakva kakva zaista jeste) nestrahujući od tuđih potencijalno negativnih evaluacija (kritike, podsmevanja ili vređanja) što dovodi do toga da se osoba ponaša prirodno, oseća se smireno (bez anksioznosti i stida) i umesto da bude fokusirana na to šta drugi misle uglavnom je fokusirana na zadatak (radnju) koji obavlja u datom trenuntku.

Dosta ljudi zapravo ne shvata da je samopouzdanje samo koncept, kulturni mit, koji su ljudi skovali i u koji veruju. U odsustvu znanja o sebi, naročito u stresnim situacijama ljudi su skloni da poveruju u ovaj mit i tada ga oni ne vide kao koncept već kao opipljivu, objektivnu realnost. Ljudi su skloni da veruju u mit o samopouzdanju kao što veruju u postajanje gravitacije. Neki ljudi su čak i duboko ubeđeni da se odsustvo “samopouzdanja” može isto tako verno manifestovati i opažati kao i padanje jabuke sa grane. Ali oni ne vide da je reč o njihovom verovanju i tumačenju a ne o objektivnoj realnosti.

Na kraju možemo zaključiti sledeće:

  1. Samopouzdanje nije crta ličnosti jer osoba može biti samouverena kada izvodi jednu radnju a nesamouverena kada izvodi neku drugu radnju koju nije dovoljno uvežbala. Dakle samouverenost je stvar vežbe a ne ličnosti.
  2. Samopouzdanje je kulturni mit, koncept u koji možete ili ne morate verovati.
  3. Samopouzdanje nije narcističko veličanje sebe i verovanje da ste bolji ili više vredite od drugih.
  4. Samopouzdanje nije osećanje (zadovoljstva, sreće, euforije ili ushićenosti) koje imate kada vam nešto dobro ide ili ostvarujete neki dobar rezulat.
  5. Pošto samopouzdanje ne postoji u realnosti ne može se ni izgubiti.
  6. Osobe koje ne veruju u koncept samopouzdanja više sebe cene, manje su anksiozne i imaju više “samopouzdanja”.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Sigurna ponašanja-korak od rešavanja problema

Sigurna ponašanja-korak od rešavanja problema

Sigurna ponašanja predstavljaju ona ponašanja za koja mislimo da nam pomožu a ustvari nam odmažu u rešavanju problema. Osobe koje imaju problema sa nekom vrstom anksioznog poremećaja često primenjuju ovakva ponašanja. Na primer, ukoliko osoba ima panične napade sa agorafobijom ona će uvek kada odlazi negde van kuće povesti sa sobom neku tzv. sigurnu osobu (obično onu u koju ima najviše poverenja) koja će biti uz nju ukoliko se panični napad ponovi. Čest je slučaj da osobe kojima su prepisani (a često i nisu prepisani) anksiolitici nose sa sobom ove lekove kako bi ih „za svaki slučaj“ imali pri sebi ako se uznemire-ovo može biti problem jer se dešava da se lek uzima mimo prepisane doze i na svoju ruku pa tako osoba počne da veruje da ako nema lek pri sebi ona neće moći da se smiri što je zapravo zabluda. Osobe koje imaju fobiju od npr.vožnje autobusom mogu stajati blizu vozača ili blizu vrata kako bi im bilo lakše da izađu ukoliko im se poveća strah. Kada je u pitanju problem sa socijalnom anksioznošću kao sigurno ponašanje može se koristiti konzumiranje alkohola koje ima za cilj stvaranje osećaja „opuštenosti“ u komunikaciji sa drugima.

Šta je cilj sigurnih ponašanja?

Kao što je navedeno na početku, za osobe koje imaju problema sa povišenom anksioznošću  sigurna ponašanja predstavljaju načine rešavanja problema. Međutim, sigurna ponašanja to nisu. Osoba ima privid da dolazi do rešenja jer ovakva ponašanja dovode do trenutnog smanjenja napetosti odnosno anksioznosti. Efekat je na žalost samo trenutan-na duže staze sigurna ponašanja ne samo da neće dovesti do potpunog rešavanja problema već neka od njih mogu napraviti nove probleme (npr. zloupotreba medikamenata ili alkohola).

Šta su zapravo sigurna ponašanja?

U suštini sigurna ponašanja su disfunkcionalne strategije rešavanja problema koje se primenjuju jer su za osobu to jedini načini da (bar donekle) umanji svoju anksioznost. U terapijskoj praksi je cilj da se usvoje nove, funkcionalne strategije rešavanja problema koje će pomoći osobi da potpuno reši svoj problem. Nekada klijenti pokazuju otpor da ukinu sigurna ponašanja što je razumljivo jer je za njih to dugo vremena bilo najbolje i često najlakše rešenje.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja