Da li plakanje pomaže da se osećamo bolje?

Da li plakanje pomaže da se osećamo bolje?

Plakanje predstavlja univerzalno ponašanje za čitavu ljudsku populaciju, još od starih Grka verovalo se da ono ima katarzičku funkciju odnosno funkciju da nam olakša tenziju i “očisti um” usled nagomilanih negativnih emocija. Kasnije je katarzička funkcija plakanja bila naglašavana kroz Frojdovu psihoanalizu kao način otpuštanja neizraženih i blokiranih negativnih emocija. Generalno, plakanje deluju oslobađajuće, ipak ne doprinosi svako plakanje da se osećamo bolje već samo ono koje će nam doneti novo razumevanje ili prihvatanje situacije koja je bila okidač za plakanje.

Zašto plačemo?

Postoje različite psihofiziološke teorije zašto ljudi plaču, jedna od poznatijih je teorija dve faze. Prema ovoj teoriji, plakanje predstavlja ponašajnu manifestaciju prebacivanja rada organizma sa simpatičkog na parasimpatički autonomni nervni sistem. Šta to zapravo znači? Kada smo uzbuđeni i pod tenzijom, emotivim nabojom, radi simpatički nervnin sistem suprotno kada smo relaksirani, smireni, aktiviran je parasimpatički nervni sistem. U trenutku kada napetost doživi vrhunac, plakanje predstavlja tačku prebacivanja aktivnosti sa jednog sistema na drugi, te vraća organizma u stanje smirenosti. Ovo se dešava ne samo kada smo preplavljeni tugom, već i kada osećamo neizmernu sreću.

Zašto neki ljudi ne plaču?

U psihoterapijskoj praksi srećemo se sa ljudima koji izveštavaju da ne mogu da plaču iako imaju potrebu za time. Problem sa nemogućnošću plakanja je interpretacija plakanja kao nečeg što je sramotno, nedozvoljeno, odražava slabost. Na primer, takve osobe su kroz odrastanje dobijale poruku da ne treba da plaču, da je to ružno, da samo “kukavice” plaču i sl. Pošto se plakanjem obično izražavaju negativna osećanja, najčešće osećanja tuge i žaljenja osobe potiskuju. Vremenom osobe ne dopuštaju sebi da budu tužne, što može kasnije doprineti razvoju psihosomatike, anksioznosti ili depresije . U radu sa ovakvim klijentima, cilj nam je da im objasnimo da plakanje i priznavanje postojanja emocije tuge nije odraz slabosti već prirodna reakcija na negativne događaje (gubitke-raskid, razvod, smrt bliskih ljudi, gubitak posla i sl.) i da plakanje i prhvatanje tuge može doprineti da ona bude manje intenzivna i vremenom nestane. Ne postoje dobre i loše emocije, već su sve to stanja koja treba prihvatiti i osvestiti jer nam pomažu da razumemo sebe i svoje unutarpsihičke konflikte. Ipak, plakanje ne treba biti samo proces pražnjenja, katarze, ono što je važno jeste da nakon plakanja razmislimo kako najbolje da rešimo ili prihvatimo problem koji je bio okidač za plakanje. Dakle, i plakanje treba zaokružiti smislom.

Zašto se neki ljudi lako zaplaču?

Za razliku od ljudi koji ne plaču ili to retko kada čine, postoje i oni koji će skoro uvek zaplakati ako npr. gledaju neki tužan film, ili prisustvuju nekoj tužnoj sceni, ali takođe i ako se dešava nešto što ih je jako obradovalo. Ovakvi ljudi su po prirodi osetljiviji, pa bilo kakve draži od spolja ili iznutra (neke misli ili sećanja) mogu isprovocirati njihovo plakanje. Ovo lako plakanje može biti problem u socijalnoj interakciji, npr. u školi ili na poslu, te osobe često mogu osećati stid i neadekvatnost. Kod ovakvih osoba cilj je da pre svega prihvate svoju osetljivost, da ne osećaju da su manje vredni zbog toga a zatim da nauče da je mogu kontrolisati. Plakanje može služiti i za manipulaciju, po prirodi ovo ponašanje predstavlja poziv za pomoć, pa se ljudi često saosećaju i žele da pomognu osobi koja plače što neki umeju da upotrebe za dolaženje do različitih ličnih ciljeva – psiholoških ili materijalnih.

Kada se u terapijskom kontekstu osoba zaplače, zadatak psihologa je da sačeka i podrži ovaj proces (gest kada terapeut ponudi maramice označava odobravanje procesa plakanja i dozvolu klijentu da nastavi) a zatim postavi pitanje “Šta Vas je rastužilo” ili “Šta Vam je prolazilo kroz glavu dok ste plakali”. Često već sama priča o stvarima koje je muče osobu potakne na plakanje što je signal da je to za nju bolna ali i značajna tema i da smo na pravom putu. Dakle, plakanje pored katarze i olakšanja, omogućava da se dođe do onoga što zapravo muči osobu.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

e-mail: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Koje su uobičajene negativne emocije koje se javljaju nakon raskida

Koje su uobičajene negativne emocije koje se javljaju nakon raskida

Raskid emotivne veze sa partnerom/-kom predstavlja jedan od nezaobilaznih stresnih životnih događaja. Kao i svaki stresni događaj i ovaj je praćen nizom negativih emocija – tugom, povređenošću, besom, strahom i ponekad krivicom. Mešavina i intenzitet ovih emocija stvaraju visok nivo neprijatnosti i bola te zbog toga neke osobe doživljavaju raskid kao nešto što je preplavljujuće i nepodnošljivo i izbegavaju da izađu iz disfunkcionalne veze ili se zadovoljavaju površnim emotivnim odnosima. Ipak, da bismo mogli da naučimo kako da gradimo kavalitetne emotivne odnose moramo biti spremni da se suočimo sa neprijatnošću koju donose negativne emocije nakod raskida, i prihvatimo svaku kao sastavni deo jednog procesa koji ima ograničeni „rok trajanja“.

Tuga

Tugovanje nakon raskida je proces koji se apsolutno mora dogoditi. To je prirodan proces koji na početku može izgledati dramatično i veoma intenzivno, pa nekima može ličiti da su upali u depresiju; postoji pad u raspoloženju, plačljivost i razdražljivost, gubitak interesovanja, otežano obavljanje svakodnevnih aktivnosti, nesanica, gubitak apetita. Ipak, ovaj period se završava nakon nekoliko nedelja i vremenom gubi na intenzitetu. Ukoliko period tugovanja izostane i ako se tuga negira, potiskuje, to može samo pogoršati situaciju jer će se svakako tuga i i neraspoloženje pojaviti u nekom trenutku (pa čak i nakon nekoliko meseci). Dakle, nemojte bežeti od emocije tuge ma koliko vam to izgledalo trenutno nepodonošljivo i neprijatno, imajte na umu da je prirodno da se tako osećate i da će proći vremenom. Ipak, postoje različiti faktori zašto ovaj period kod nekih ljudi traje duže a kod nekih kraće, npr. važno je koliko je veza bila duga i koliko su emocije bile dubinske, kakva je osoba po strukturi ličnosti (npr. osobe koje su zavisnog karaktera ne mogu da funkcionišu bez podrške bliskih ljudi, pa im često raskid sa partnerom izgleda kao da su potpuno izgubile stabilnost i sposobnost da bilo šta samostalno urade), kakve mehanizme prevladavanja osoba koristi (npr. da li upada u manično ponašanje negirajući tugu obavljajući sve životne aktivnosti kao da se ništa nije dogodilo i čak preteruje u tome), kao i da li je osoba ranije u svom životu imala iskustvo raskida/ostavljanja od strane bliskih osoba. U ovom periodu važno je imati podršku bliskih ljudi, porodice i prijatelja, ali u suštini najvažnije je osloniti se na svoje resurse i nastojati da se postepeno vraćate u one aktivnosti koje se tiču vas samih i koje su bile manje/više zanemarene u vezi.

Povređenost

Ova emocija se takođe često javlja nakon raskida, posebno u situacijama kada raskid nije usledio kao obostrana želja oba partnera već kada jedan od partnera odluči da raskine. Razlozi za ostavljanje mogu biti više ili manje eksplicirani, najčešće se dešava da je postojao neki problem koji se dugo nije rešavao ili je njegovo rešavanje bilo bezuspešno pa jedan od partnera raskid vidi kao jedini mogući izlaz, neretko partner/-ka već imaju ili planiraju da stupe u vezu sa trećom osobom, ili su otkriveni u prevari. Kada se nešto ovako dogodi obično se ostavljani partner oseća iznevereno i ne može sebi da objasni zašto se osoba u koju je toliko emotivno uložio tako ponela. Osećanje povređenosti je produkt uverenja i očekivanja da partner/-ka apsulutno ne sme da donese takvu odluku jer mi nismo to zaslužili i zato što nam takvim ponašanjem može naneti bol. Ovakvo razmišljanje nije racionalno, partner/-ka apsolutno sme da vas ostavi bez obzira koliko ga/je volite, koliko ste mu/joj pažnje,vremena i emocija poklonili. Prema tome, prirodno je da budemo razočarani u bivšeg partnera/-ku i da nastavimo dalje, ali ne i da osećamo povređenost koja je intenzivnija od razočarenja i može nas blokirati da ulazimo u emotivne odnose sa drugim partnerima kako ponovo ne bismo bili povređeni.

Bes

Ova emocija ima sličnu osnovu kao osećanje povređenosti. Besni smo na partnera jer nije pravedno što nas je ostavio, i što je to učinio na ovaj ili onaj način i to baš u ovom trenutku, to ga čini lošim čovekom i sl. Bes obično implicira i želju za osvetom, nekada osveta ostane samo na nivou mašte a nekada se zaista i realizuje. Postoji i bes na sebe, obično smo besni na sebe jer nismo ranije primetili da su se partner/-ka „čudno“ ili „drugačije“ ponašali, i trebalo je da mi budemo ti koji će izaći iz veze, trebalo je da na vreme obezbedimo sebi rezervu i sl. Bes kao i osveta takođe nemaju smisla, naravno da ćete biti nezadovoljni što se sve tako odigralo ali ne morate biti besni (o razlici između besa i nezadovoljstva možete pročitati ovde). Bes vas čini samo još više besnim, to je negativno osećanje koje pre svega ima fiziološki loše posledice (npr. povišeni krvi pritisak), takođe svoj bes možete preneti na druge ljude, na potencijalne partnere (kad ste besni i/ili povređeni možete stvoriti generalizacije tipa „ svi muškarci/žene nevreni/-e“ i sl.). Prihvatite činjenicu da su postojali problemi koji se nisu rešavali i da je prosto moguće da partner/-ka poželi da izađe iz veze, razmslite koji su bili ključni momenti u kojima je trebalo da reagujete a niste, ali o tome razmišljate racionalno i sa težnjom da izvučete pouku a ne prekoravajući sebe.

Strah

Ovde se pre svega misli na strah od samoće. Osoba kojoj se dogodio raskid može očekivati da nikada više neće naći partnera/-ku, da i ako je nađe to neće biti isto, verujući da je moguće voleti samo jednom u životu. Ovakavo katastrofično razmišljanje može vas odvesti u stanje anksioznosti i očaja. Istina je da vi ne možete predvideti šta će se dogoditi, da ste trenutno pod uticajem negativnih emocija i da ste skloni da razmišljate katastrofično, da postoji toliko ljudi na ovoj planeti sa kojima možete imati toliko toga zajedničkog i da je stoga moguće biti zaljubljen više puta samo ako to sebi dozvolite (ne vodeći se pogrešnim mitom o „jednoj ljubavi za ceo život“). Sa druge strane, samoća može doneti mnogo toga korisnog-npr. ostaje vam puno vremena za druženje sa prijateljima, upoznavanje novih ljudi, uključenju u nove aktivnosti, širenju interesovanja što nekako niste baš uspevali da postignete dok ste bili u vezi.

Krivica

Ovo osećanje može postojati kod jednog od partnera kada razmišlja o tome da izađe iz veze koja je disfunkcionalna a to ne radi da ne bi „povredio/-la“ drugu osobu, može se javiti kada parter/-ka preuzme odgovornost da on/ona bude taj/ta koji će raskinuti pa se nakon raskida javi krivica jer vidi kako „ostavljena“ osoba pati ili osoba sebe krivi jer je možda mogla uraditi još nešto u vezi a ona se završila. U bilo kakvoj od navedenih situacija krivica predstavlja disfunkcionalno osećanje i samo vas uvodi u veće emotivne probleme. Ostajući u disfunkcionalnoj vezi samo zbog osećanja krivice, čini vas sve manje prisutnim i iskrenim prema partneru u tom odnosu. Katad će partner/-ka primetiti da „stvari“ ne funkcionišu baš najbolje. Prema tome, ako izađete iz disfunkcionalnog odnosa vi nikoga ne povređujete više nego da ostajete u njemu bez „davanja sebe“. I na kraju, moguće je da ste mogli neke stvari uraditi drugačije ali nakon raskida nema smisla razmišljati o tome. Pre nego što dođe do raskida potrebno je pričati o nekim problemima i načinima kako da se oni reše, ali nekada nema inicijative i truda sa druge strane tako da prosto i da ste hteli niste mogli ništa da uradite.

Raskid jeste jedan od jako neprijatnih događaja u životu baš usled mešivine svih ovih negativnih emocija koje se pojave manje/više momentalno. Ali, imajte na umu da ova lavina može da se svakako može da se preživi i prevlada i da ćete moći kroz određeni period ponovo da funkcionišete sasvim normalno.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Zašto je nakon raskida bolje biti neko vreme sam

Zašto je nakon raskida bolje biti neko vreme sam

Neki ljudi su skloni da odmah nakon raskida ili već pre raskida pronađu novog dečka/devojku kako ne bi bili sami. Zašto je nekim ljudima problem da budu sami nakon raskida? Da li je biti sam posle raskida zaista neizdrživo? Da li to nešto govori o osobi koja je raskinula? Da li se to isplati činiti? To su pitanja na koja ću odgovoriti u ovom tekstu.

Ljudi koji su skloni da odmah nakon raskida traže novog parnera ili ga već pronađu pre nego što raskinu se zapravao užasavaju samoće. Za njih biti sam je nešto što je užasno, nešto što se ne može izdržati.

Čega se ljudi užasavaju kada je u pitanju samoća?

Posle raskida sledi tugovanje a tuga je neprijatno osećanje. Neki ljudi se užasavaju tuge, pogrešno misleći da će ih tuga preplaviti, da će biti toliko tužni da neće više biti zainteresovani za druge, za život i sl. To naravno nije tačno. Tuga se obično javlja u talasima a ne svaki dan i nije preplavljujuća. Što više sebi dozvolimo da tugujemo, tuga sve više prolazi, napetost i bol se smanjuju a u nama se stvara prostor za radost i nova iskustva.

Ideje da će ostati sami najviše se užasavaju osobe koje veruju u ideje da je užasno biti sam, da su osobe koje nemaju dečka/devojku jadne, da oni ne mogu biti srećni i smireni ako nema druge osobe koja će to učiniti za njih i sl. Ove i slične ideje uvode osobu u osećanje očaja nakon raskida. Problem naravno nije u raskidu već u tim idejama.

Najveći problem da budu sami posle raskida imaju osobe koje izlaze iz prve duge veze (pre toga nisu imali veze ili nisu imali dugu vezu) i/ili osobe koje imaju pasivno-zavisni pristup životu. Osobe koje nemaju u svom iskustvu iskustvo raskida nakon duže veze su uplašeni da nakon tolikog vremena provedenog u vezi neće biti u stanju da tolerišu usamljenost, tugu i osećanja koja imaju prilikom sećanja na momente provedene sa bivšim/bivšom. Osobe koje su sklone pasivno-zavisnoj životnoj filozofiji su osobe koje su navikle da njihovo raspoloženje, osećanja, aktivnosti i smisao budu regulisani od strane drugih ljudi, najčešće bliskih osoba u koje spada i dečko/devojka. Ove osobe nisu nikada sebi dozvolile da nauče da upravo one same mogu regulisati svoje raspoloženje i upravljati svojim osećanjima i željama.

Izbegavanje raskida ili panično tražnje novog dečka/devojka odmah nakon raskida je manevar koji služi da bi se izbegle sve neprijatnosti koje raskid nosi sa sobom. Te neprijatnosti su osećanje tuge, usamljenost, ponekad i razočaranje, nezadovoljstvo. Ove emocije iako su neprijatne one su zdrave, jer nam pomažu da prebolimo gubitak i nastavimo dalje. Sasvim je prirodno da se tako osećamo nakon raskida, a bilo bi sasvim neprirodno i čudno da ne osećamo ništa od toga nakon raskida (to bi onda značilo da uopšte nismo ni bili vezani za osobu sa kojom smo bili u vezi). Sva ta neprijatna osećanja su podnošjiva i prolazna ako im dozvolimo da se pojave i odu, odnosno ako ih prihvatimo i izrazimo, bez da sebe dodatno uznemiravamo. Potiskivanje ovih osećanja ili njihovo poricanje mogu osobu uvesti u anksioznost ili depresiju.

Posle raskida (to naročito važi za raskid posle duge veze) je dobro biti sam neko vreme. Zašto? Svako ljudsko biće ima neke emocije i svakoj osobi je potrebno neko vreme da te emocije izrazi, prihvati i obradi kako više ne bio/bila emocionalno vezan/na za osobu sa kojom je raskinuo/la i da bi sredio/la svoje utiske i doživljaje. Nakon raskida sledi tugovanje odnosno emocionalno razvezivanje. To je proces koji mora trajati neko vreme.  Što je veza bila duža (a samim tim vezanost za tu osobu je veća i jača) taj proces će trajati duže. Što osoba sebi više dozvoli da tuguje to će taj proces kraće trajati.

Proces razvezivanja nije tako bolan proces kao što neki zamišljaju, to je samo proces u kome je osobi potrebno da ne bude u kontaktu sa tom osobom, da dozvoli sebi da tuguje i preboli raskid. Taj proces se odvija postepeno i pored tugovanja podrazumeva da se osoba polako navikne na život bez te osobe i da ponovo pronađe nove rutine, interesovanja i aktivnosti koje će sada obavljati samostalno bez bivšeg dečka/devojke. Dopuštanje da se taj proces odigra i završi je važno ako osoba želi da se smiri, preboli gubitak, emocionalno se odveže i sačuva svoje samopouzdanje. Kako neko može zadržati samopouzadanje ako veruje u iracionalne ideje da ne može živeti bez druge osobe, da ne može biti srećan/na ako nije u vezi i sl.

Ljudi mogu biti sasvim srećni i zadovoljni čak i kada su sami i kada nemaju partnera. Razlog za to je što mogu pronaći smisao u raznim drugim aspektima života i aktivnosti koje obavljaju. Iako je ljubav važan aspekt života svakako nije jedini. Ako ste sami, nemate parnera duže vreme i zbog toga se osećate usamljeno i nezadovoljno to ne znači da nužno morate biti nesrećni, depresivni ili besni. Ako osećate da imate prazninu u vašem životu, ako primećujete da imate nedostatak sadržaja odaberite aktivan pristup i osmislite svoj život. Budite kreativni, otkrijte nove aktivnosti, pronađite neka nova interesovanja, pronađite neke nove prijatelje, bavite se nekim sportom ili jogom, pronađite neku intelektualnu aktivnost koja će okupirati vašu pažnju, izlazite i družite se. Na taj način pokazaćete sebi da vi možete biti sasvim zadovoljni i dobro raspoloženi čak i kada nemate partnera, kada nemate vezu. Pokazaćete sebi da Vi upravljate vašim raspoloženjem i da vam nije neophodan dečko/devojka da vas usreći. Ako zauzmete ovakav aktivan stav, bićete pozitivniji, zadovoljniji i imaćete više inicijative u narednoj vezi. Na taj način zadržaćete svoje samopouzdanje i postaćete manje zavisni od drugih što će doprineti da sa drugima više uživate.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

 

 

Praktični saveti za prevazilaženje raskida ili gubitka voljene osobe

Praktični saveti za prevazilaženje raskida ili gubitka voljene osobe

U ovom tekstu iznosimo neke praktične savete kako da što bezbolnije prevaziđete raskid ili gubitak voljene osobe. Pre nego što pročitate ovaj tekst, radi sveobuhvatnijeg razumevanja savetujemo vam da prvo pročitate sledeće tekstove ovom sajtu: “O povređenosti“, „Ljubav i tugovanje“ i „Da li je nužno da budete depresivni posle raskida?“. Evo nekih praktičnih saveta:

  1. Izrazite i prihvatite neprijatna osećanja (tuge, usamljenosti, praznine i sl.) – umesto da ih negirate (čime ih zapravo povećavate i održavate), slobodno ih prihvatite i izrazite. Plačite, razgovarajte sa osobama od poverenja i na taj način izrazite umesto da bežite, pijete, trpite, zatvarate se u sebe, pušite ili se prejedate. Izražavanje tuge eliminisaće napetost koju osećate.
  2. Družite se, radite sve što radite uobičajeno ali bez prisile ili preterivanja – radite i družite se koliko vam prija u tom momentu, nemojte bežati u rad ili povišeno raspoloženje jer na taj način samo produžavate tugovanje i prevazilaženje gubitka. Nemojte se povlačiti iz socijalnog života, budite u kontaktu sa ljudima.
  3. Pronađite aktivnosti koje će okupirati vaše misli i vašu pažnju – to može biti bilo neka misaona aktivnost (učenje, čitanje knjiga, surfovanje na Internetu i sl.) ili neka fizička aktivnost (sport, teretana, joga i sl.). Nije bitno koju ćete aktivnost odabrati bitno je da to bude nešto u čemu Vi uživate i nešto što Vas zanima. Time što ćete biti aktivni skrenućete privremeno misli na neke interesantne i prijatne sadržaje i podsetićete sebe da može da uživate i kada ste sami.
  4. Osmislite vaše vreme tako da vaš svaki dan bude pounjen sadržajem – ne ostavljajte sebi praznog prostora za dosadu i slobodno vreme bez sadržaja, jer upravo u takvim okolnostima ljudi su skloni da se prepuste negativnim, pesimističkim razmišljanjima, nepotrebnom samoposmatranju, kritičnom samoanaliziranju i osećanju usamljenosti. Popunite vaše vreme, što bolje možete. Osmislite šta je to što sve možete raditi tokom dana, uključujući obaveze, svakodnevne poslove ali i zabavu i druženje, napravite jednu iscrpnu listu ovih aktivnosti i napravite raspored obaveza. Nastojte da one aktivnosti koje ste obavljali zajedno sa bivšim/bivšom sada obavljate sami ili sa nekim drugim ili naprosto pronađete neke nove aktivnosti koje će vam pružati podjednako zadovoljstvo. Kada se probudite ujutru poželjno je da znate šta ćete sve raditi danas sve dok ne odete na spavanje. Ne ostavljate prostor za crne misli i analiziranje prošlosti.
  5. Uvedite neke novine u vaš život – učinite nešto novo za sebe, nešto što do sada niste radili, makar to bile i sitnice. To može biti neka sitna promena (na primer: promenite frizuru, kupite nešto što ste želeli od odeće, napravite novi razmeštaj u stanu i sl.), ili neka nova aktivnost (upišite neki kurs, tragajte za novim interesovanjima, upoznajte neku novu osobu, pronađite neko novo mesto za izlazak u gradu, promenite društvo i sl.). Uvođenje ovakvih novina učini će da se osećate svežije i nezavisnije i ojačaće vaš stav da možete sasvim kvalitetno da provodite vreme i kada niste u vezi.
  6. Ako ste skloni da idealizujete bivšeg partnera/partnerku podsetite se šta vam je sve smetalo u vezi i zbog čega ste i odlučili da iz te veze izađete – da bi ste prestali da nerealistično opažate svog bivšeg/bivšu podsestite se svega što je bilo loše, šta vam je smetalo, šta ste trpeli, šta je to što niste mogli nikako da prihvatite kod svog bivšeg/bivše, šta vas je sve iritiralo. Jednostavno pojasnite sebi zašto je dobro što više niste u toj vezi. Na taj način ćete umanjiti nedostatak vašeg bivšeg/bivše a ujedno ćete poboljšati vaše samopouzdanje i pojačati osećaj slobode (jer više ne morate da trpite nešto što vam ne odgovara i što vam je pravilo probleme u vezi).
  7. Odaberite da se više oslanjate na sebe i da sebe ohrabrujete kada je to potrebno – ubedite sebe da to što ste sada sami ne znači da ćete biti sami do kraja života, da to kako se sada osećate je prolazno i da tome u skorijoj budućnosti nećete pridavati skoro nikakav značaj, ubedite sebe da vi možete mnogo toga da učinite za sebe da bi ste se dobro osećali i da vam za to nisu neophodni drugi ljudi. Kako ćete se Vi osećati najviše zavisi od vas samih, bez obzira sa kim ste i gde ste. Vaše raspoloženje najviše zavisi od toga šta radite i kako razmišljajte o sebi i drugima.
  8. Odbijte da se samoobezvređujte i kritikujete – ako ste ostavljeni ili prevareni to ne znači da sa vama nešto nije uredu. Možda ste nešto ili nekog loše procenili, neadekvatno se ponašali ali to svakako ne znači da ste Vi neadekvatna ili manje vredna osoba. Ako niste dovoljno vredni za nekoga to ne znači da niste vredni uopšte. Ne postoiji neka generalna i univerzalna vrednost koja nam govori ko je vredan a ko ne. Za jednu osobu ste vredni dok za drugu možete biti sasvim bezvredni i neatraktivni, pa šta to govori o vama i vašoj ličnoj vrednosti? Ništa. Govori samo o prefrencijama drugih ljudi. Kao što vi ne bi ste želeli da budete u vezi sa svakom osobom koju ste upoznali u životu isto tako ni drugi to ne žele.
  9. Energično odbijte da se osećate besno i povređeno, umesto toga možete biti razočarani i nezadovoljni – koliko god da je vaš bivši/bivša se loše poneo prema vama, izigrao/la  vaše poverenje, nije vam neophodno da budete besni i da se osećate povređeni, jer vam to svakako ne koristi. Mnogo kostruktivnije viđenje stvari jeste da prosto prihvatite da su vaša očekivanja izneverena, da to nije ono što ste želeli i zaslužili pa ste zbog toga razočarani, krivo vam je i nezadovoljni ste. Možemo očekivati svašta (naročito kada smo zaslepljeni zaljubljenošću i ne želimo da uvidimo neke strane osobe sa kojom smo) ali to ne znači da tako i mora biti. Možemo pogrešiti u proceni, to je sasvim ljudski jer su ljudi bića veoma sklona greškama. Ako smo nešto želeli i očekivali od osobe koju smo odabrali a to nismo dobili, sasvim je uredu da budemo razočarani. Razočaranje predstavlja uvod u gubitak želje i vezanosti za tu osobu.
  10. Ako ste upravo raskinuli nemojte forsirati sebe da odmah započinjete nove veze ili neobavezno viđenje sa drugim osobama – s obzirom da niste kompjuter, ne možete se restartovati na dugme. To što se osećate loše posle raskida sasvim je normalna i prirodna stvar. Potrebno vam je malo vremena i strpljenja da to prevaziđete, prihvatite i obradite kao i da se naviknete na malo izmenjen način savkodnevnog življenja. S toga nema razloga da žurite, ne forsirajte sebe jer će vam se to kasnije vratiti kao bumerang. Dok god se oporavljate od raskida, nećete biti u stanju da se ponovo vežete za nekog, kao ni da procenite ko je za vas odgovarajući/a a ko nije jer ste još uvek sveži i pod uticajem negativnih emocija vezanih za raskid. Potrebno vam je neko vreme da ponovo uspostavite unutrašnju ravnotežu kako bi ste ponovo mogli da uživate i da sebe podelite sa drugom osobom.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspiholog

www.vaspsiholog.com

Da li je nužno da budete depresivni posle raskida?

Da li je nužno da budete depresivni posle raskida?

raskidSvako od nas je nekada bio ostavljen/na, ostavio/la nekoga, izgubio/la neku dragu osobu, osobu sa kojom je proveo/la dugo vremena i podelio/la mnogo toga. Bez ozbzira da li smo ostavili nekog ili je neko ostavio nas, svako od nas je nekada osetio bol raskida. Raskid je svakako bolno i neprijatno iskustvo koje uključuje izvesnu količinu tuge, bola, osećanja gubitka i praznine, razočaranja i usamljenosti. Koliko će nas raskid boleti pre svega zavisi od toga koliko dugo smo proveli vremena sa nekom osobom, koliko smo bili vezani za nju, koliko toga lepog smo podelili, jednostavno od toga do koje mere smo tu osobu uključili u sopstveni život. Posle raskida nam je potrebno da uložimo napor da ponovo osmislimo svoj život, svoje ponašnje i svakodnevne navike, sada sami ili sa nekim drugim. Ali prvo treba preboleti gubitak i prihvatiti osećanja koje raskid nosi sa sobom.

Zašto raskid mora da boli?

Raskid je bolan samo ako smo bili vezani za osobu sa kojom nismo više u vezi i ako je ta veza trajala dovoljno dugo da smo mogli podelili svoja osećanja, uživati u intimi, seksualnosti i ako smo tokom veze stvorili blizak i prijateljski odnos. Ono što je bolno u raskidu je misao da sa tom osobom više nikada nećemo imati ono lepo što smo doživeli, gradili, delili. Ono što boli u raskidu su lepe uspomene iz prošlosti i praznina koja se javlja nakon prekida veze ili gubitka osobe koju smo voleli. Raskid može da boli i zbog prevare, odbacivanja, laži i gubitka poverenja u osobu sa kojom smo bili u vezi. Sve je to svakako bolno i neprijatno ali ne užasno i nepodnošljivo. Posle raskida nastojimo da prebolimo gubitak i prevaziđemo frustraciju koju donosi privremeni osećaj praznine ili povređenosti (pogledajte tekst „O povređenosti“).

Kako da prevaziđemo raskid na što bezbolniji način?

Prvo treba prihvatiti da je raskid samo neprijatno iskustvo koje ima ograničen vek trajanja, što znači da iako je neprijatan i frustrirajući, raskid je ipak podnošljiv i prolazan. Tuga, osećanje praznine i druga osećanja koja prate raskid normalna su i neizbežna posledica raskida i ako ih osoba prihvati bez užasavanja i katastrofiziranja, ona polako i postepeno prolaze (pogledajte tekst „Ljubav i tugovanje“). Verovanje da je raskid nepodnošljivo, neizdrživo stanje bola dovodi do još veće neprijatnosti i do pojave straha, panike i osećanja bespomoćnosti što osobu može zaista uvesti u stanje depresije. Da bi ste izbegli depresiju, dozvolite sebi da tugujete, podelite svoja osećanja sa nekim, nemojte poricati osećanja već ih prihvatite, tako ćete olakšati sebi. Ova neprijatna osećanja će postepno prolaziti, javljati se sve ređe i vremenom slabiti, budite strpljivi.

Zašto su neki ljudi skloni da upadaju u depresiju posle raskida?

Neki ljudi se užasavaju samoće, pogrešno, preterano i nerealistično veruju da ne mogu da budu sami, da je to nepodnošljivo, da ne mogu da tolerišu osećanja dosade, neispunjenosti i frustracije. Takođe, oni često pogrešno procenjuju da će takvo stanje trajati veoma dugo što može dovesti do iscrpljenja, povlačenja u sebe i pada motivacije za životne aktivnosti i svakodnevne poslove. Dakle, reč je o strahu i depresiji povodom neprijatnih osećanja. Ako zauzmete čvrst stav da je raskid samo neprijatno i prolazno iskustvo umesto užasno i trajno, bićete samo tužni, nezadovoljni (možda čak i frustrirani) ali ne i depresivni. Prihvatanjem bez straha i panike ovih neprijatnih osećanja, vi činite da ona prođu i da se vaš život polako vrati u normalne tokove.

Neki ljudi upadaju u depresiju posle raskida zato što (implicitno ili eksplicitno) veruju i duboko su ubeđeni da ne mogu živeti bez ljubavi. Ovo je potpuno iracionalna, nerealistična i opasna ideja. Ako samo malo razmislimo lako ćemo uvideti da se ljubav između dvoje ljudi veoma retko događa, u odnosu na zaljubljenost, euforiju, nerazumevanje, neslaganje, isprazne veze, flertovanje, seks bez emocija i sl. Dakle, ako se složimo sa činjenicom da se ljubav između dvoje ljudi retko događa, to onda znači da mi veći deo svog života provodimo upravo bez ljubavi. Što dalje znači da je život bez ljubavi sasvim podnošljiv ali ne možda i toliko lep i ispunjavajući, ali svakako podnošljiv i sasvim zadovoljavajući.

Neki ljudi su skloni da upadnu u derpesiju posle raskida jer veruju da su to i zaslužili, da ih je voljena osoba ostavila zato što sa njima nešto nije uredu, zato što manje vrede i sl. Ove osobe čvrsto veruju u iracionalnu ideju da to što su ostavljene predstavlja siguran dokaz njihove neadekvatnosti. Ovakvi i slični samoporažavajući stavovi dovode do depresivnosti, osećanja beznadežnosti a ne sam raskid. Ovde se radi o strahu od negativne samoprocene. Dakle, dok se jedni plaše svojih neprijatnih osećanja i pokušavaju da ih suzbiju (tako što ne dozvoljavaju sebi da tuguju, piju alkohol i koriste druge psihoaktivne supstance, ili prosto poriču bol i ulaze u hipomanično, povišeno raspoloženje koje predstavlja odbranu od tuge i praznine) drugi samoobezvređuju sebe. To se dešava kod osoba koje su preosetljive na kritiku i odbacivanje jer su u svojoj prošlosti (pre svega u svojoj primarnoj prodici) imale dosta takvih neprijatnih i bolnih iskustava. Ako smo skloni da mislimo da smo manje vredni ili bezvredni nakon raskida, onda je verovatno da ćemo tako mišljenje o sebi imati i u budućnosti. U takvim slučajevima potrebno je raditi na menjanju slike o sebi i učenju bezuslovnog samoprihvatanja kako bi se prevazišle aktuelne i sprečile buduće depresivne rekacije na gubitak i odbacivanje.

Neki ljudi upadaju u depresiju posle raskida zato što su jako besni na osobu koja ih je ostavila, prevarila ili na neki način povredila. Taj bes ili nisu izrazili, ne znaju kako da ga izraze ili su besni na sebe. Osoba može biti besna na bivšeg partnera ali i na sebe (na primer: osoba je besna na sebe jer je dugo ostajala u vezi u kojoj se osećala loše i trpela iz straha da ne ostane sama, osoba može biti besna na sebe jer veruje da je morala znati i sprečiti da je partner vara i laže i sl). Bes prema sebi se teže podnosi nego bes prema drugome. U ovakvim slučajevima potrebno je otkriti zašto je osoba besna, raditi na prihvatanju i izražavanju besa kao i učenju veština asertivnog izražavanja osećanja kako osoba u budućnosti ne bi ponovo trpela i ostajala u vezama za koje smatra da nisu kvalitetne.

I na kraju postavimo ponovo pitanje: da li je nužno da budemo depresivni posle raskida? Naravno da ne. Koliko god da smo tužni, povređeni, usamljeni i koliko god da osećamo prazinu mi ne moramo da budemo depresivni. Zašto? Zato što je depresivnost posledica našeg poricanja neprijatne realnosti (izbegavanje i poricanja osećanja tuge, usamljenosti i praznine) ili nerealističnog preuveličavanja i izobličavanja neprijatne realnosti (samoobezvređivanja, katastrofiziranja, potcenjivanja sebe a precenjivanje drugog i sl) i preterane ljutnje na sebe ili drugoga. Dakle, sam raskid ne stvara depresiju već naš način razmišljanja o raskidu i sebi. Odaberite da budete tužni ali ne i depresivni, odaberite da budete razočarani umesto besni i povređeni, dokažite sebi da to što ste ostavljeni ne znači da ne vredite ili da ste manje atraktivni, pokažite sebi da je raskid samo neprijatan i prolazan a ne užasan, prihvatite tugu i druga osećanja i nastavite svoj život jer mnogo toga je pred vama.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog