Dve vrste posesivnosti

Dve vrste posesivnosti

U tekstu ljubomora i posesivnost na našem sjatu, govorio sam o razlici između ljubomore i posesivnosti. Ako niste pročitali ovaj tekst, pročitajte ga. U ovom tekstu govoriću o dve različite vrste posesivnosti, o tome kako da ih prepoznate i šta možete da očekujete od osobe koja ima jednu ili drugu vrstu posesivnosti.

U čemu je razlika između posesivnosti i ljubomore?

Posesivnost nije isto što i ljubomora. Ljubomora postoji kada je osoba zabrinuta da može biti ostavljena ili prevarena od strane partnera zbog postojanja neke treće osobe koja je zaista u kontaktu sa njenim / njegovim partnerom. Ako treća osoba postoji, ljubomora je realan strah, zabrinutost za opstanak veze i nije pokazatelj psihopatologije. Ljubomora kao realan strah pomaže osobi da se zaštiti i donose prave odluke.

Posesivnost potiče od engleske reči “to possess” što znači posedovati. Posesivna osoba želi da neki način da poseduje onu drugu osobu sa kojom je u vezi. Postoje dve vrste posesivnosti jedna je “benigna” i može se prevazići a druga je “maligna”, zloćudna i ne može se prevazići.

Šta je to „benigna“ posesivnost?

“Benigna” posesivnost se javlja kod osoba koje su nesigurne u sebe. To su osobe koje su gladne ljubavi i pažnje. S jedne strane oni jako žele da dobiju ljubav i pažnju a s druge strane pošto je nisu dobijali u dovoljnoj meri u svojoj porodici oni se plaše da je neće dobiti, da ne zaslužuju ljubav, da će biti odbačeni, ostavljeni, iznevereni, povređeni ili prevareni. Razlozi za nastajanje ove vrste posesivnosti su: nedovoljno ljubavi od strane roditelja, zanemarivanje, preterana kritika od strane roditelja, vršnjaka, prethodna negativna iskustva u vezi (ostavljanje, prevara, vređanje ili uslovljavanje od strane bivših partnera). Svi ovi faktori udruženi sa nedovoljno ljubavnog iskustva dovode do javljanja ove vrste posesivnosti. Pod nedostatkom ljubavnog iskustva podrazumevamo da osoba nije imala dovoljno iskustva u vezama, naročito nije imala iskustvo vezivanja i odvezivanja od partnera. Neke osobe su imale puno veza i vezica, i kvantitativno gledano oni imaju iskustva. Ali većina tih iskustava mogu biti površna. Pod iskustvom se ne podrazumeva samo broj veza nego stepen dubine (intenziteta) vezivanja, ostvarene bliskosti i emocionalnog iskustva.

Da li ste dostigli elementarnu zrelost u ljubavi?

Da bi osoba sazrela u ljubavnom smislu ona mora da iskusi sve lepote vezivanja za nekog ali i sav bol odvezivanja od nekog s kim je bila duže u vezi. Osobe koje nisu prebolele odvezivanje posle duge i intenzivne ljubavne veze se obično preterano boje ostavljanja. Tek kada osoba prođe kroz iskustvo bola koji nastaje kao posledica odvezivanja osoba je zrela, slobodna i ima bolji kapacitet da uđe u novu vezu bez straha od odbacivanja i gubitka. Ono čega se ljudi plaše nije prevara i gubitak sam po sebi, već sopstveni bol koji osećaju povodom gubitka ili prevare. Osobe koje nisu imale iskustvo odvezivanja zamišljaju taj bol kao preplavljujući i onda zbog toga ostaju grčevito u vezama koje im suštinski ne odgovaraju ili stalno strahuju od ostavljanja.

Nekada se dešava da osoba strahuje da će je partner ostaviti, proverava ga, ispituje, sumnja u njegovu iskrenost. A na kraju se ispostavi da ona je ta koja nije dovoljno zagrejana i da zapravo ona želi da ode iz te veze, napusti njega ali se ujedno toga i plaši, jer se plaši odvezivanja, bola i toga da bude sama ili ima osećaj krivice. Ko ne nauči da bude sam nije sazreo za zrelu ljubav i kvalitetnu vezu. Nema ničeg lošeg u tome da se bude sam neko vreme.

Iskustiti odvezivanje je druga važna lekcija u ljubavnom sazrevanju. Odvezivanje može biti bolno čak i kada smo se totalno ohladili od partnera. Na primer, zamislimo da sam bio u vezi sa devojkom sedam godina, to je prilično duga veza zar ne? Već posle pet godina ja sam se totalno ohladio, ona me više ne privlači, ne vidim našu zajedničku budućnost, previše smo različiti i to je sada jasno kao dan. Međutim u isto vreme proveli smo mnogo vremena zajedno, imamo mnogo lepih uspomena, zajedničkih putovanja, prijatelja i sl. Ja sam joj mnogo učinio i pomogao u životu i ona meni isto toliko. Jednistavno rečeno mi smo se vezali, zbližili i postali jako dobri prijatelji. Ja u potpunosti poznajem njen život do detalja, sve one intimne strane, lepe i bolne, ona isto tako. Više se ne volimo kao muškarac i žena ali se volimo kao ljudi, kao prijatelji. To naravno nije dovoljno za vezu između muškarca i žene i mi raskidamo. U mom srcu se sada javlja jedan paradoks. S jedne strane ja sam srećan što više nisam u toj vezi, ponovo osećam slobodu, sa radošću provodim vreme sam ili gledam druge devojke. Ali u isto vreme osećam neku tugu, nostalgiju, neku prazninu, neki gubitak. Nedostaje mi bivša partnerka, nedostaje mi parče mog života koji smo proveli zajedno, sada znam da je to završeno i da nikada više takvog života neće biti. Taj deo mene jednostavno želi da odtuguje gubitak, neće ispariti iz mene za par dana. Osećam se srećno i slobodno a u isto vreme tužno, nostalgično. Jedno raspoloženje, smenjuje drugo. Većina ljudi kada se nađe na takvoj emotivnoj klackalici počinje da potiskuje onu negativnu stranu i tako blokira proces odvezivanja. Odvezivanje je moguće samo ako priznamo i osetimo tugu, dozvolimo joj da nesmetalno dođe i prođe. Potiskivanje remeti taj proces i usporava odvezivanje. Zato, ako ste tužni nakon prekida veze, to je ok, prihvatite tugu jer to će vam pomoći da se odvežete.

Šta je to „maligna“ posesivnost?

“Maligna”, zloćudna posesivnost nije izraz nesigurnosti i gladi za ljubavlju već najčeće izraz psihopatsko-narcističkih crta ličnosti koje postoje kod određene grupe poremećaja ličnosti. Ove osobe pre svega teže kontroli i posedovanju partnera u pravom smislu te reči. Oni žele da znaju gde se njihova partnerka kreće, šta radi kada nisu zajedno i sl. Osoba analizira i kritikuje njene / njegove prijatelje, rodbinu i sl. Takva osoba pokušava da ostvari potpunu kontrolu i uticaj nad partnerom tako što će redukovati njen / njegov krug prijatelja i članova porodice, naročito onih kojima se on / ona ne dopada i koji uviđaju da se radi o manipulaciji i kontroli a ne ljubavi. Ove osobe manipulišu, lažu, igraju igru vruće-hladno, ograničavaju slobodu partneru a sve to pod izgovorom ljubavi, sve kao za njihovo dobro.

Ova vrsta posesivnosti se ne može prevazići jer ona potiče iz devijantne strukture ličnosti osobe koja ima taj problem. Osoba se ne može promeniti kao ličnost. Ovde je reč o patološkoj simbiozi u koju mogu da upadnu osobe koje su takođe sklone patološkoj simbiozi (kao na primer: narcistička i zaivsna osoba) ali i osobe koje nisu patološke ličnosti ali imaju sklonost da preterano veruju drugima, empatične su i imaju sklonost ka osećanju krivice. Tipičan primer je normalna, dobra, empatična devojka koja je imala narcističkog oca koji je nije voleo, stalno ju je nešto kritikovao i omalovažavao što je kod nje stvorilo osećaj da nije dovoljno dobra, da nije voljena, da je uvek kriva za nešto, da njeno mišljenje nije važno itd. Ta devojka, gladna ljubavi nailazi sutra na momka koji joj posvećuje mnogo pažnje (na početku), čak preteruju u tome, donosi joj ruže i hranu na posao, šarmira celu njenu okolinu (prijateljice, familiju, kolege sa posla), spreman je da se žrtvuje, doleti avionom u drugu državu da je poseti i sl. Ona naravno pada na te gestove, oseća se kao princeza i sve joj to jako prija. Kasnije kada je momak skroz osvojio i opčinio, on počinje sada sa drugom pričom. On joj govori sa kim da se druži a sa kim ne, koje su njene drugarice i drugovi zli i pokvareni, koji članovi porodice manipulišu sa njom i sl. Zatim on traži da se ona uvek slaže sa njim, da misli isto što i on, da mu se ne konfrontira. Devojka se sada nalazi u stanju konfuzije, prvo ruže i kraljevski tretman a sada kontrola, agresija i ograničavanje slobode. Posle nekog vremena ona odlučuje da ga napusti ali onda nastaje drama, gde on preti da će da se ubije ili njoj preti nasiljem, dolazi kod nje kući, zove njene roditelje, drugarice i sl. Jedini način da se ona odvoji od njega je da se totalno izoluje od njega, izbriše njegov telefon, zabrani drugaricama i rodbini da stupaju sa njim u kontakt i ako je potrebno prijavi ga policiji ako on pokuša da je uznemirava.

Zašto je važno da znamo razliku između ove dve vrste posesivnosti?

Zato što ova prva je nešto što se može prevazići a druga ne može. Iako je poseivnost generalno nešto loše u vezi, nešto što guši vezu, osoba koja ima posesivnog partnera se može naći u dilemi da li da ga ostavi ili ne. Problem se javlja kada s jedne strane osoba joj odgovara jer ima puno kvaliteta ali je s druge strane posesivna i to guši vezu. Tada treba imati u vidu o kojoj vrsti posesivnosti se radi. Da li je osoba samo nesigurna i ljubavno nezrela ili se radi o osobi koja ima neki poremećaj ličnosti.

Ako ste posesivni i želite da se rešite te vrste samoterora, zakažite vaš termin savetovanja putem skajpa. Ja ću vas naučiti kako da se oslobodite posesivnosti, straha od obacivanja i ego anksioznosti što će vam omogućiti da imate više samopouzdanja i gradite veze na zdravijim osnovama, jer je to jedini način da budete sreći u ljubavi.

Dr Vladimir Mišić

psiholog, psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

skype: vaspsiholog

Šta su najčešći razlozi za prevaru u vezi ili braku?

Šta su najčešći razlozi za prevaru u vezi ili braku?

U ovom tekstu govorićemo o prevarama u vezi i braku. Prevare su česta pojava u vezi i braku i čest su razlog za dolazak na psihoterapiju. Do sada smo imali veliki broj klijenata koji su dolazi kod nas zbog prevare. Praksa pokazuje da su i muškarci i žene podjednako skloni prevari. Obično na terapiju dolazi osoba koja je prevarena, ponekad dolaze i oba partnera ako žele da se pomire i rešavaju probleme u braku ili vezi. Ponekad partneri dolaze zajedno jer žele da rasčiste neke stvari, kažu jedno drugom ono što žele pre nego što odluče da se razvedu ili rastave. Obično partneri dolaze na terapiju jer žele da čuju sud i profesionalno mišljenje stručne i pre svega neutralne osobe.

Kako se oseća prevarena osoba?

Prevarena osoba se često oseća povređeno, besno, depresivno, očajno, ima psihosomatske tegobe, nesanicu i druge simptome stresa. Obično je prva reakcija na otkrivenu prevaru neverica i šok, zatim sledi faza ljutnje, i na kraju faza razočarenja koja se nekada završava razdvajanjem a ponekad pomirenjem.

Da li može doći do pomirenja nakon prevare?

Da li će do pomirenja uopšte doći zavisi od mnogo faktora kao na primer: motivacije da se sačuva veza ili brak, spremnost na iskrenu komunikaciju i rešavanje problema, spremnost na izvinjenje i pokajanje, spremnost na promenu itd.

Koje je značenje prevare u braku ili vezi?

Prevara predstavlja čin rušenja poverenja. Partner koji je varao izgubio je poverenje onog drugog partnera. Taj gubitak se teško nadoknađuje, jer poverenje se stiče postepeno a ruši veoma lako. Često je lakše oprostiti prevaru nego ponovo izgraditi narušeno poverenje. Problem sa tim je i činjenica da osobe koje su sklone prevarama u ljubavnim odnosima često su sklone i drugim oblicima laganja i neiskrenosti.

Ko je sklon prevari u vezi ili braku?

Postoje dve grupe osoba koje su sklone prevarama. Prvi tip su osobe koje imaju problem da se emocionalno vežu zbog straha od vezivanja (to su obično nezrele osobe) ili osobe koje nemaju kapacitet da se vežu (osobe koje imaju neki od poremećaja ličnosti, najčešće, granični, narcistički ili neki od oblika psihopatije). Osobe koje imaju strah od vezivanja najčešće stupaju u površne emocionalne odnose, ne vezuju se i obično biraju sebi slične osobe. Za njih prevara predstavlja novu avanturu i na taj način takve osobe se samopotvrđuju, dokazuju sebi da su atraktivne, željene i to čini jedan vid kompenzacije za sopstveni osećaj ego anksioznosti (popularno osećaj manje vrednosti) i osećaj unutrašnje praznine. Osobe koje nemaju kapacitet da se vezuju stalno varaju svoje partnere jer takve osobe nisu ni sposobne za ljubav i dublji emotivni odnos. Takve osobe su najčešće sklone promiskuitetu, pa čak i rizičnim oblicima ponašanja.

Drugi tip osoba koje čine prevaru su tzv. “normalne osobe”. Najčešći uzrok prevare kod ove grupe ljudi je hronično nezadovoljstvo u vezi ili braku. Većina ljudi ne varaju jedni druge samo zato što su videli nekog mlađeg, atraktivnije, zanimljivijeg ili zabavnijeg, već zato što imaju problem u sopstvenoj vezi ili braku koji oni doživljavaju da ih guši, čini nezadovoljnim, frustriranim i usamljenim. Dakle, prevara najčešće se ne javlja kao posledica slučajne prilike koja se ukazala osobi, već obično osobe koje varaju same traže takve prilike.
Hronično nezadovoljstvo u vezi ili braku nastaje kao posledica nagomilanih, nerešenih i zamrznutih konflikata, odsustva komunikacije, hronične ljutnje i razočarenja, stalnih svađa i nesuglasica, seksualnih problema i sl.

Koji je najčeći razlog za prevaru u braku ili dugoj vezi?

Kada je osoba dugo u vezi ili braku a ne rešava probleme sa svojim partnerom ili partnerkom, dolazi do javljanja usamljenosti, frustracije, hroničnog nezadovoljsva pa čak i zahlađenja odnosa. Tako usamljena i nezadovoljna osoba traga za zadovoljstvom, pažnjom ili seksualnim užitkom negde drugde, izvan veze, izvan braka. To predstavlja najčešći motiv da osoba počne da pokazuje interesovanje za druge osobe, najčešće osobe iz svoje bliže okoline (najčešće na poslu, komšiluku i sl.) ili jednostvano aktivno traži drugu osobu preko Interneta ili ih upoznaje u noćnim izlascima.

Kako reaguju oni koji su prevareni kada to otkriju?

Mnogi bračni supružnici i osobe u dugoj vezi se iznenade i šokiraju kada saznaju da su prevareni, neshvatajući da je njihova veza ili brak već dugo u krizi, da postoji mnogo nerešenih problema i da nema međusobne konstruktivne komunikacije već duže vreme. Neke osobe su u braku dvadeset godina kada jedna strana slučajno sazna da je muž ili žena vara već deset godina. Neki su imali više avantura i veza u braku nego neki koji nisu u braku. Za neke prevara i povremene seksualne avanture predstavljaju vid bekstva od realnosti, bekstva od problema, seksualno zadovoljenje koje ne mogu da dobiju kod kuće, traganje za pažnjom ili divljenjem koje ne dobijaju kod kuće i sl.

Najčešći motivi za prevaru

Usamljenost u braku ili vezi često može biti motiv za traženje pažnje i avanture sa strane. Osobe koje mnogo rade i odsutne su fizički i mentalno veći deo vremena, osobe koje se previše bave decom a zanemaruju potrebe partnera, osobe koje nekvalitetno provode vreme sa partnerom često mogu doprineti osećanju usamljenosti, odbačenosti i nerazumevanja kod drugog partnera. Ako takvo stanje traje duže vreme i nema izgleda da se reši kroz komunikaciju i nalaženje kompromisa, osoba koja se oseća usamljeno može početi da se zanima za druge žene / muškarce.

Čest motiv prevare može biti hronično odsustvo seksualnih odnosa u vezi ili braku. Seksualnih odnosa nema jer jedan od partnera ima neki seksualni problem koji ne rešava. Drugi partner pokušava da pomogne ali saradnje nema sa druge strane.

Neke osobe ostaju u vezi ili braku iako nisu više emotivno naklonjeni svom partneru, nego ostaju iz straha od samoće, neke koristi, dece i sl. Osoba je formalno u vezi ali emotivno nije i čeka se prilika za prevaru, kao impuls da se iz veze izađe ili da se olakša monotonija života u braku sa osobom koju više ne voli.

Jedan od motiva za prevaru može biti osveta. Jedan od partnera je varao i bio je uhvaćen u tome ili samo osumnjičen i sada drugi partner želi da se osveti pa uzvraća istom merom. U ovom slučaju radi se o ispoljavanju ljutnje, revolta, kako bi se osoba osećala manje povređeno. Iako možda na prvi pogled izgleda da prevarena osoba vara da bi povratila narušenu ravnotežu takav vid osvete ne donosi trajnu satisfakciju onome ko se sveti, niti umanjuje osećaj povređenosti i bola.

Preterana ljubomora i posesivnost može dovesti do prevare. Osoba koja je posesivna kontroliše partnera i narušava njegovo pravo na slobodu. Takve osobe mogu biti i agresivne. To dovodi do nagomilavanja ljutnje i nezadovoljstva kod drugog partnera koje može rezultirati u prevari koja se doživljava kao osveta za kontrolisanje ili izlaz iz loše veze ili braka.

Kako da prepoznate da li vas partner vara?

Mnogi klijenti koriste sofisticiranu tehnologiju kako bi pronašli dokaze da ih partner vara. Danas su dostupne razne aplikacije za pametne telefone i kompjuterski programi koji mogu biti instalirani na telefonu ili kompjuteru i pratiti šta radite, pišete ili s kim pričate bez da osoba koja je špijunara to može da primeti. Moje mišljenje je da je mnogo lakše saznati da li vas partner vara tako što ćete biti prisutni i u kontaktu sa njim / njom, tako što ćete pokazati interesovanje za njega / nju i njegovo / njeno ponašanje prema vama.

Najčešći signali da vas partner vara su:

1. Česta odsutnost od kuće i / ili izbegavanje viđanja
2. Česti izlazci ili zadržavanje na poslu, učestali izgovori i “nepredviđene okolnosti” zbog kojih on / ona mora da ode iz kuće
3. Dugi telefonski razgovori sa osobama koje vi ne poznajete, često sms dopisivanje ili dopisivanje na skajpu, facebook-u i sl.
4. Smanjena učestalost seksualnih odnosa, odbijanje seksualnih odnosa ili pojava nekih novih oblika ponašanja u seksu koje vaš partner nije do sada praktikovao, polne infekcije i bolesti
5. Učestale svađe, ljutnja, mrzovoljnost bez nekih značajnijih povoda
6. Mentalna odsutnost, vi govorite a partner vas ne sluša, u mislima je odsustan a znate da to nije zbog posla ili nekog drugog problema
7. Emocionalno zahlađenje, smanjena komunikacija i manjak interesovanja za zajedničko provođenje vremena
8. Učestalije sređivanja, kupovanje nove garderobe, naročito ako osoba nije tome sklona i ako to nije činila često u prošlosti
9. Euforičnost i dobro raspoloženje koje vi ne povezujete sa nekim aktuelnim dešavanjima
10. Grandioznost, bahatost, povećano “samopouzdanje”, arogantnost
11. Laganje, misterioznost
Verovatno da simptoma ima još više, ali ovi su najčešći. Šta možete uraditi da biste sprečili da do prevare dođe:
1. Komunicirajte sa svojim partnerom iskreno i konstruktivno o svemu
2. Rešavajte probleme u vezi i braku umesto da ih ignorišete ili izbegavate
3. Negujte i unapređujte seksualni život
4. Budite aktivni organizator kvalitetnog načina provođenja vremena sa vašim partnerom
5. Nemojte previše kontrolisati partnera, nemojte gušiti njegovu / njenu slobodu

Da li možemo sprečiti partnera da nas ne prevari ili ostavi?

Na kraju ipak treba reći da je svako slobodna osoba koja ima pravo da slobodno donosi odluke. Ako je neko čvrsto odlučio da prevari svog partnera ništa i niko ga / je u tome ne može sprečiti. Ako je tako, zašto bi ga / je neko uopšte sprečavao? Na to možete gledati ovako: ako vas neko ostavi a vi ste dali sve od sebe, niste bili pasivni u vezi, trudili ste se da veza uspe, onda niste vi krivi, onda vas ta osoba nije ni volela. A ako vas neko ne voli, vi to prihvatite koliko god to bolno bilo za vas, jer ljubav druge osobe ne možemo ni isprositi, ni oročiti, ni kupiti već samo dobiti na poklon od srca. Dakle, ako ste prevareni, ne morate biti depresivni, očajni, besni i povređeni jer ako budete iskreni prema sebi bićete samo tužni i nezadovoljni. Nigde ne piše da vi morate biti samo sa određenom osobom u vezi ili braku i da vaša sudbina, mentalno zdravlje i sreća zavise baš i samo od te osobe. Vaša ljubav i vaše srce nije eksluzivno rezervisano samo za određenu osobu.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

Skype: vaspsiholog

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

Kako da se postavite prema posesivnom partneru

Kako da se postavite prema posesivnom partneru

U ovom tekstu izneću nekoliko kratkih i praktičnih saveta o tome kako da se postavite prema posesivnom partneru. Ako do sada već niste preporučujem vam da pročitate tekst ljubomora i posesivnost na našem sajtu i tamo saznate šta je posesivnos i koja je razlika između posesivnosti i ljubomore. Biti u vezi sa posesivnom osobom može biti veoma naporno jer te osobe nastoje da kontrolišu i ograničavaju vašu slobodu. Neke od njih mogu biti i agresivne.

Šta možete preduzeti ako imate posesivnog partnera?

 1. Prva stvar koju treba da ne radite ili prestanete da radite ako ste već radili jeste da prestanete da mu / joj se pravdate i dokazujete da niste ništa loše uradili, bili sa nekim, flertovali i sl. To je jako važno jer na taj način ne pristajete na ulogu koja vam se nameće i ne potkrepljuete iracionalne ideje vašeg partnera. Umesto pravdanja odlučno recite vašem partneru da je on ili ona taj koji ima problem i da bi bilo bolje da se obrati za stručnu pomoć.

 2. Budite asertivni. Nemojte se svađati već smirenim tonom recite vašem partneru da ne želite da se pravdate i da je potrebno da potraži pomoć. Ponovite nekoliko puta ako je neophodno. To ne treba da bude rečeno uvredljivim tonom već odlučnim i smirenim tako da pokaže da vi vladate situacijom, ne pristajete na ulogu koja vam se nameće, imate potpuno kontrolu nad svojim emocijama i držite do sebe.

 3. Budite istrajni i dosledni. Svaki put kada vaš partner pokuša da vas kontroliše, proverava i ograničava vašu slobodu istrajte u vašem stavu da ne prihvatate takvu vrstu odnosa i da ćete ga prekinuti ako se takva vrsta pritiska nastavi. Zapamtite vi ste slobodni i imate pravo izbora. Ako pristajte na odnos u kome se narušava vaša sloboda Vi učestvujete u tome.

4. Zapitajte se da li želite da ostanete u takvoj vezi? Zapitajte sebe da li vam se to isplati. Kako se osećate kada vas neko kontroliše? Da li je to znak ljubavi? Naravno da nije. Posesivnost je emocionalni problem a ne znak ljubavi i pažnje.

5. Ne gajite lažnu nadu da će se stvari promeniti same od sebe. Ljudi se ne menjaju lako i bez razloga. Menjanju se tek kada odluče da ulože odreženi napor u promenu i kada imaju motiv za to. Ako vaš partner ne želi da se menja zbog vas ne krivite ga zbog toga, možda nije spreman/na za promenu i rad na sebi to ne mora zbog vas. Prihvatiti to i nastavite dalje.

6. Ako ste i sami posesivni prvo se Vi obratite za pomoć pre nego što isto zatražite od partnera. Možete mu/joj na taj način pružiti dobar primer. Možete oboje doći na partnersku terapiju.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

Kako da se ponašate u vezi sa preterano posesivnim partnerom

Kako da se ponašate u vezi sa preterano posesivnim partnerom

Kao što sam opisao u tekstu o ljubomori i posesivnosti, posesivnost je jedna vrsta anksioznosti. Posesivna osoba strepi da može biti ostavljena, povređena, prevarena. U nastojanju da prevaziđe, eliminiše ili umanji hroničan i neprijatan osećaj anksioznosti, posesivna osoba često preduzima brojne aktivnosti.

Kako se ponaša posesivna osoba?

Osobe sklone posesivnosti često kontrolišu svoje partnere, ispituju ih gde su bili, šta su radili, s kim su se videli, proveravaju telefone, email, profil na facebook-u itd. Ova vrsta ponašanja jako narušava odnose u vezi i druga strana ih doživljava kao ugrožavanje lične slobode, gušenje i maltretiranje.

Kako se ponaša partner posesivne osobe?

Druga strana u vezi (ona koja trpi posesivno ponašanje) često se oseća krivom u vezi nečega što nije počinio/la, može početi da se pravda, izbegavati određene situacije ili ljude (prijatelje, poznanike, sradnike sa posla i sl.), ne saopštavati gde ide i šta radi i sl. Kada počne da se ponaša na ovaj način, to postaje siguran put ka završetku veze, jer osoba čiji je partner posesivan postaje polako ljuta na partnera, ali postaje i ljuta na sebe što to sve to trpi bez suprotstavljanja. Vremenom, ljutnja raste zbog nesuprotstavljanja i u jednom momentu to može kulminirati u vidu svađa pa čak i raskida.

Kako da se postavite prema posesivnom partneru?

Kako se ponašati u takvoj vezi? Kako se postaviti prema partneru koji je postao previše ljubomoran i počeo da nepoštuje vaše granice? Na ovom mestu izneću nekoliko praktični saveta šta možete uraditi kako bi ste zaštitili sebe.

Praktični saveti:

Jasno mu/joj stavite do znanja šta nećete tolerisati – učinite to direktno, otvoreno i bez okolišanja. Što budete precizniji to bolje. Jako je važno da to ne uradite na agresivan način. Umesto da vičete i svađate se što je loše (jer tako ostavljate utisak nekoga ko je bespomoćan, uplašen ili neodlučan), saopštite ono što mislite na samouveren, dostojanstven način. Tačno naglasite koja su to ponašanja koja nećete tolerisati.

Suprotstavite se ograničavanju slobode – nemojte pristajati na to vaš partner proverava vaš telefon, vaše stvari ili vaš kompjuter. Pošto nemate šta da krijete, nemate razloga da se osećate krivim zbog nečega što je stvar mašte vašeg partnera. Preturanje po vašim stvarima predstavlja ugoržavanje vašeg osnovnog prava – prava na ličnu slobodu.

Prestanite da se pravdate – nemojte se pravdati za nešto što niste uradili. Na taj način dajete provod vašem posesivnom partneru da nastavi sa optuživanjem, ispitivanjem i maltretiranjem. Ako prestanete da se pravdate i vi ćete se osećati, jače, moćnije, samouverenije.

Prestanite sa izbegavajućim ponašanjem – prestanite da izbegavate sve one situacije i osobe koje ste izbegavali zbog posesivnosti vašeg partnera. Vi imate prava na vaš život, slobodu kretanja i slobodno odlučivanje s kim i kada ćete se videti. Ne mojte kriti s kim i kada se viđate. Ako vaš partner krene da vam zamera na tome, vi ga/je podsestite da vi imate pravo na ličnu slobodu i da od tog prava ne želite da odustanete makar to značilo i raskid veze.

Nemojte raditi isto što i vaš partner – jedna od najvećih grešaka koju bi ste mogli da učinite je da zahtevate od partnera da ne bude posesivan, ljubomoran i ograničavajući a vi radite isto što i on/ona, kontrolišete, pravite ljubomorne scene ili još gore svojim ponašanjem zaista potkrepljute njegove/njene strahove. To nemojte raditi jer to nije fer prema vašem partneru.  S druge strane ne zaboravite da sva prava koja imate vi (pravo na ličnu slobodu, poštovanje i sl.) ima i druga strana – vaš partner. Osveta, sistem oko za oko, zub za zub nije dobra strategija za kontrolu poseisvnog ponašanja vašeg partnera. Baš naprotiv takvo ponašanje učvršćuje patološko ponašanje druge strane i uvodi vas u siguran raskid veze.

Budite dosledni – budite isključivo dosledni i nepokolebljivi u sprovođenju gore opisanog jer u suprotnom vaše ponašanje neće imati efekta. Uvek se suprotstavite partneru na asertivan način kada osetite da pokušava da vas kontroliše.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

 

Strah od vezivanja

Strah od vezivanja

Strah od vezivanja pretstavlja emocionalni problem kome su podjednako skloni i muškarci i žene. Strah od vezivanja predstavlja tendenciju da se ulazi u površne i kratkotrajne veze, neobavezne šeme ili “kombinacije” u kojima se osoba emocionalno ne insvestira kako bi izbegla neprijatna osećanja (straha, stida, povređenosti, besa, razočaranja i sl.) i konflikte za koje pretpostavlja da može imati ako se veže i dopusti sebi da oseti bliskost sa nekom osobom. Osobe koje imaju ovaj problem, često menjaju partnere, čim osete da može doći do vezivanja oni raskidaju, sklone su seksualnim avanturama, seksu bez emocija, a mogu imati i seksualne probleme (ne uživaju dovoljno u seksu ili ne mogu da dožive orgazam). Strah od vezivanja uključuje izbegavajuće ponašanje (strah generalno podstiče osobu na izbegavanje objekta kojeg se plaši), osoba nastoji da izbegne vezivanje i svaku vrstu initimizacije koja podrazumeva invenstiranje emocija i emocionalnu razmenu.

Vezati se za neku osobu znači dopustiti toj osobi da nam priđe, da dopre do nas, i u isto vreme dopustiti sebi da podelimo sa drugom osobom intimnost, nežnost, bliskost, emocije i razvijemo međusobno razumevanje i poštovanje. Vezivanje predstavlja osnovni i nužan uslov javljanja istinske ljubavi i kvalitetnog međuljudskog odnosa. Vezivanje je nužan uslov ne samo kvalitetne veze već i izgradnje pravog prijateljstva. Većina ljudi se vezuje za osobe koje procenjuje kao slične, neki ljudi naprosto nemaju kapacitet za to a neki ljudi se toga plaše.

Zašto se neke osobe plaše vezivanja?

Osobe koje se plaše vezivanja imaju u svojoj životnoj istoriji bolna iskustva odbacivanja i povređivanja od strane osoba koje su za njih bile važne tokom razvoja, tu je pre svega reč o članovima porodice ali i bivšim partnerkama/partnerima. Vezati se za nekoga znači otvoriti se za drugog, imati poverenje u drugog. Upravo toga se plaše osobe koje imaju strah od vezivanja. Ove osobe ne veruju drugima, strepe od mogućeg odbacivanja, kritike, prevare ili razočaranja jer misle da će ih drugi odbaciti kada ih zaista upoznaju. Ove osobe nesvesno veruju da one nisu dostojne istinske ljubavi i da zato moraju da se pretvaraju i budu uvek na distanci kako ne bi ponovo bile ranjene, povređene i ostavljene. Zbog toga što stalno izbegavaju bliskost, ove osobe se u suštini osećaju usamljeno, prazno i nevoljeno. Time što izbegavaju da vole, oni zapravo lišavaju sebe mogućnosti da zaista budu voljeni od strane drugih, što za posledicu ima održavanje njihovog nesvesnog stava da oni zapravo i ne zaslužuju da budu voljeni i prihvaćeni. Osećanja usamljenosti, praznine i nesigurnosti, oni često nastoje da kompenzuju kroz stalno flertovanje, seksualne avanture i druge vrste samodokazivanja. Ovakav način ponašanja ima kompenzatornu funkciju ali je po prirodi površan i nikada ne može da osobi zadovolji njegove/njene suštinske želje, a to su želje da budem voljen/voljena, prihvaćen/na i cenjen/na od strane drugih. I flertovanje i seks bez emocija predstavlaju kompromis. S jedne strane osoba od flerta i seksualnih avantura dobija privremenu potvrdu sopstvene vrednosti („ako me drugi žele znači da vredim“) a s druge strane ne rizikuje da se upušta u dublji odnos u kome bi mogla biti povređena. Problem sa ovom strategijom je u tome što ljudi ne mogu steći trajan i istinski osećaj da su voljeni, prihvaćeni i dostojni poštovanja ako se zaista ne vežu za nekog i ne dopuste tom drugom da ih upozna, razume i podrži.

Treba praviti razliku između osoba koje imaju strah od vezivanja i iz tog razloga izbegavaju bliskost i osoba koje nemaju ili imaju veoma slab kapacitet za vezivanje i emocionalnu razmenu. Osobe koje imaju strah od vezivanja će učiniti sve samo da pobegnu od svojih osećanja (to su po pravilu emotivne, nesiugrne, stidljive i povređene osobe) dok osobe koje nemaju kapcitet za vezivanje nisu emotivne, bazične odlike njihovog temperamenta su površnost i praznina (tu pre svega spadaju narcističke, paranoidne, psihopatske, izraženo ekstravertne ličnosti).

Kako izgleda psihoterapijski rad sa osobama koje imaju strah od vezivanja?

Po pravilu osobe koje imaju strah od vezivanja, nisu svesne svog problema. Ove osobe uopšte ne razmišljaju o vezivanju a mnoge od njih nikada nisu ni imale iskustvo pravog i trajnog emocionalnog vezivanja. Osobe koje imaju strah od vezivanja su nesigurne (imaju negativnu sliku o sebi), stidljive (nekada stid može biti maskiran, arogantnim ponašanjem i odbrambenom nadmenošću), i preosetljive na kritiku. Oni se često javljaju psihologu za pomoć tek onda kada njihovi problemi kulminiraju i ispolje se u vidu klasičnih simptoma anksioznosti ili depresije. Terapijski rad tada podrazumeva tretman ovih simptoma ali se kasnije tokom rada može doći i do problema sa vezivanjem ako klijent na tome želi da radi. Ovi klijenti retko kada dobrovoljno i samoinicijativno žele da rešavaju ovaj problem, prvo iz razloga što ga nisu svesni a drugo iz razloga što rešavanje ovog problema može biti bolno za njih. Ovi klijenti kroz terapijski rad uče da se suoče sa bolnim osećanjima koja su proistakla iz odbacivanja i kritike. Oni uče kako da ne budu više preosetljivi na kritiku, da poštuju i cene sebe umesto da budu zavisni od tuđeg prihvatanja, uče kako da prevaziđu stid, da razvijaju poverenje i asertivno izražavanje.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog.com

www.vaspsiholog.com

 

Ljubomora i posesivnost

Ljubomora i posesivnost

Mnogi ne prave razliku između ljubomore i posesivnosti. Iako naizgled slična, reč je o sasvim različitim osećanjima. Ljubomora predstavlja zabrinutost (strah) osobe da može biti ostavljena zbog postojanja neke treće osobe. Jedna od osoba u vezi postaje ljubomorna tek onda kada uvidi da postoji realna opasnost da izgubi osobu sa kojom je u vezi. Za ljubomoru mora postojati neki povod u realnosti (neko ponašanje koje jedan od partnera inicira, na primer flertovanje). Svako od nas je ponekad ljubomoran. To može nekada biti opravdano (sa razlogom) a nekada neopravdano (biti isključivo odraz lične nesigurnosti). Osoba koja je ljubomorna kada uvidi da ne postoji realna opasnost da bude ostavljena, prestaje da bude ljubomoran/na, što nije slučaj kod posesivnosti. Dakle, ljubormora je prolazna a posesivnost često nije.

Za razliku od ljubomore, posesivnost je osećanje anksioznosti (koje može dostići i nivo panike) u čijoj su osnovi nerealistične procene pojedinca da može biti ostavljen/na, prevaren/na i odbačen/na. Na emotivnom planu osoba jako strepi ne samo da će biti ostavljena, već i da će se osećati povređeno, besno i da neće moći da podnese ta osećanja (užasavenje), ili život bez partnera. Na nivou ponašanja, osoba koja je sklona posesivnosti u svemu vidi znakove potencijalnog ostavljanja ili prevare, aktivno traga i konstruiše (fantazira) realnost tako da pronađe potvrdu i “dokaze” za svoje sumnje. Za razliku od ljubomore, kod posesivnosti, bilo koji događaj (čak i izmišljen, trivijalan) može postati povod (okidač) za stalnu sumnju i strepnju. Mišljenje osoba koje su posesivne je paranoidno. U osnovi može biti mehanizam projekcije (osoba svoj strah od odbacivanja prebacuje u spoljašnju realnost pripisujući ga nekim spoljašnjim uzročnicima).

Šta je u osnovi posesivnosti?

U osnovi posesivnosti je duboko osećanje nesigurnosti u vlastiti self, loša slika o sebi (slika o sebi kao nekome koje neadekvatan, loš i zbog toga ne može biti voljen i prihvaćen od strane drugih), fragilan identitet (na primer: kod muškaraca osećaj da nije dovoljno dobar, “pravi” muškarac), osećanje praznine, istorija ostavljanja, zlostavljanja ili zanemarivanja u porodici, ili čak neki od poremećaja ličnosti (psihopatija, granični, zavisni, histrionski itd.).

Na posesivnost ne treba gledati kao na fenomen sve ili ništa. Svako od nas se bar malo oseća nesigurno i samim tim svako je sklon izvesnom stepenu posesivnosti u određenim okolonosti (na primer: kada iracionalno procenjujemo da nismo dostojni partnera, da je on/ona bolji/a, atraktivniji/a od nas i sl.). To ne znači automaski da se radi o nekom poremećaju. Većina ljudi je posesivna u podnošljivoj meri, koja ne prelazi granicu patološkog. Posesivnost se može ispoljavati od retkih ili povremenih epizoda nesigurnosti (što može biti slučaj na početku veze, kada smo jako zagrejani za partnera ali nismo sasvim sigurni da je i druga strana isto toliko zainteresovana) pa sve do patološke posesivnosti koja jeste u sklopu ozbiljnijih poremećaja.

Patološka posesivnost je hronična i u potpunosti iracionalna, paranoidna. Osobe koje su patološki posesivne hronično su preplašene od ideje da mogu biti ostavljene ili prevarene, stalno proveraju partnera (proveravaju njegove/njene lične stvari, telefon, raspituju se kod drugih ljudi, prate ih i sl.), skloni su svađanjima i izlivima besa. Jednom rečju zbog straha nastoje da osobu u potpunosti izoluju i kontrolišu. Ove osobe su duboko nesigurne u sebe, sve do mržnje prema sebi. Patološki posesivne osobe su veoma naporne za partnere sa kojima su u vezi. Problem sa njima je u tome što oni nerado priznaju da imaju ovaj problem i retko se samoinicijativno obraćaju za pomoć (imaju odustvo uvida o problemu, što je genralno karakteristika poremećaja ličnosti). Obično je reč o osobama koje pate od ovog problema godinama, problem se prenosi iz veze u vezu (dakle, nema veza sa osobama sa kojima su trenutno u vezi). To su često anksiozne osobe koje su sklone simbiotskim vezama, ali mogu biti i osobe sa teškim poremećajima ličnosti. Ovi drugi su često veoma egocentrični, manipulativni, emotivno prazni a mogu biti i agresivni. Osobe koje su sa njima u vezi, neretko bivaju totalno izmanipulisane (stalnim kritikama, ucenama i omalovažavanjem), zbog patološke kontrole povlače se iz socijalnog života, osećaju se krivim (za nešto što nisu učinili), prestaju da se druže sa prijateljima ili članovima porodice.

Kako se ponašaju patološki posesivne osobe?

Patološki posesivne osobe nastoje da osobu sa kojom su u vezi skroz izoluju da bi on/ona bili samo pod njihovom kontrolom. Često je slučaj da se upravo osobe koje su bile (ili su) u vezi sa osobom koja je patološki posesivna, obraćaju za pomoć psihologu. Neke od tih osoba su toliko izmanipulisane i zastražene da prosto nemaju snage da preseku i završe vezu. Neke su pak ubeđene (obično na početku veze) da je ponašanje njihovog partnera izraz njihove velike ljubavi i odanosti, što je naravno potpuna besmislica. Osobe koje su patološki posesivne imaju veoma ograničen kapacitet za ljubav, to nije zato što su te osobe loše ili zle, već ni one same nisu bile voljene i pate od ozbiljnih psiholoških problema.

Osobe koje su posesivne nikada se ne manjaju samoinicijativno. Ova vrsta problema se teško rešava, jer se radi o veoma ukorenjenim strahovima, poremećajima ličnosti (više o poremećajima ličnosti pročitajte ovde) i posebno zbog toga što ove osobe odbijaju da se obrate za pomoć. Ova vrsta problema zahteva psihoterapijski tretman jer se sa godina progoršava. Osoba godinama, postaje sve više anksiozna, agresivna i paranoidna, što je sve više udaljava od realnosti.

Naš savet osobama koje imaju partnera koji je patološki posesivan je da ne polažu mnogo nade u to da će se to promeniti. To je težak problem koji zahvata srž identiteta osobe. Budite oprezni ako zapazite da vas vaš dečko/devojka proverava, gleda vaš telefon, govori vam s kim treba a s kim ne treba da se družite i sl. To na početku može izgledati sasvim bezazleno ali kasnije može posatati pakao. Nemojte misliti da ste psiholog i da ćete pomoći osobama koje su patološki posesivne. Najbolje što možete da uradite jeste da ih pošaljete kod psihologa ili psihijatra a vi da se sklonite i sačuvate sebe.

Dr Vladimir Mišić

psiholog

www.vaspsiholog.com

skype:vaspsiholog

email: onlinepsihoterapija@gmail.com