Šta je hronična depresija ili distimija?

Šta je hronična depresija ili distimija?

Da bi se kod nekog dijagnostikovala depresija potrebno je da se simtomi kao što su: sniženo raspoloženje, nesposobnost da se uživa u stvarima koje su nekada predstavljale zadovoljstvo, smanjena fizička energija, poremećaj apetita (gubljenje ili dodavanje kilaže) i spavanja (smanjeno ili preterano spavanje), pesimističko razmišljanje, javljaju u kontinuitetu i intenzivno dve do tri nedelje. Distimija predstavlja hronično stanje depresivnosti i osoba ima sve simptome depresije ali su oni blaži. Ovakvo stanje, pak može trajati godinama, i osoba ima utisak da stalno upada ili izlazi iz depresije.  Praktično ona se saživi sa ovakvim stanjem, a često se dešava da ovi blaži simptomi postanu intenzivniji i osoba može razviti teži oblik depresije što se naziva dupla depresija.

Osobe koje su distimične mogu često ispoljavati razdražljivost u odnosima i izbegavati socijalne aktivnosti. Postoji pad u produktivnosti, teško donose odluke i skloni su neprestanoj ruminaciji. Često se ovakvo stanje pokušava smanjiti zloupotrebom psihoaktivnih supstanci-prekomerno konzumiranje npr. alkohola može dovesti do trenutnog olakšanja simptoma  ali na duže staze zatrpava problem, odlaže njegovo rešavanje i stvara zavisnost. Može postojati sklonost i ka suciadlanim mislima. Prisutno je osećanje niže vrednosti a često i krivice.

Kako prevladati distimiju?

Kao i kod svakog psihičkog poremećaja potrebno je da osoba registruje i razume svoje simptome. Distimija je hronična i ona može početi još u periodu adolescencije, jako je važno da se sniženo raspoloženje i sklonost ka anhedoniji (gubljenju interesovanja za stvari/aktivnosti koje su nekada pričinjavale zadovljstvo) shvate kao simptomi, da se ne produbljuju, da se na pravi način prevladaju. Pošto su većim delom simptomi blagi ali svakodnevni onda je važno delovati svakodnevno,uvođenjem zdravih navika, smanjivanjem opterećanja kad je potrebno, izbegavanjem loših navika (stvaranja zavisnosti od psihoaktivnih supstanci). Za sve depresivne poremećaje jako je važno napraviti strukturu dana, svakodnevna svrsishodna i ne preterano zahtevna aktivnost doprinosi boljem raspoloženju. Psihološki tretman u slučaju distimije obuhvata rad na „razbijanju“ pesimističkih obrazaca razmišljanja, na građenju smopouzdanja, veštinama bolje komunikacije sa drugima, pravljenju realističnih ciljeva i prihvatanju svojih simptoma kao savladivih, sklonih menjanju. U trenutku kada osoba primeti da se simptomi pojačavaju (naročito ako se pojave i učestale suicidalne misli) važno je da se odmah obrati stručnom licu kako bi dobila adekvatnu pomoć, pojačani simptomi zahtevaju upotrebu antidepresiva.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

kontakt: 064/64 93 417

Šta je srž depresije?

Šta je srž depresije?

Ako izuzmemo teške oblike depresije koje imaju svoju biološku osnovu, možemo reći da je depresija pre svega stečeni, naučeni poremećaj. Ljudi se ne rađaju depresivni već to postaju jer depresija nije prirodno stanje. To je stanje koje nastaje postepno tokom razvoja ličnosti.

U čemu je razlika između depresije i depresivne epizode?

Depresiju kao poremećaj ne treba brkati sa depresivnim epizodama. Svi ljudi su skloni depresivnim epizodama koje se mogu javiti kada se osobi u životu desi nešto loše ili još češće kada se osobi iznenada desi zaredom nekoliko loših događaja koji značajno uzdrmaju njenu stabilnost. Smrt bliske osobe, razvod, raskid dugogodišnje veze, gubitak posla, preseljenje u inostranstvo i sl. Sve su to stresni događaji koji mogu prethoditi javljanju prolazne depresivne epizode. Depresivna epizoda je prolazna, osoba spontano izađe iz nje. Za razliku od toga depresija je stanje koje traje duže (duže od 6 nedelja). To je stanje koje osoba sama nesvesno održava i javlja se samo kod osoba koje imaju predispoziciju za depresiju.

Intenzitet depresije

Depresija se može javiti kao blaga, umerena ili teška, sa ili bez psihotičnih simptoma (psihotični simptomi se javljaju kao deo duševnog oboljenja, psihoze i podrazumevaju gubitak kontakta sa realnošću u vidu halucinacija ili sumanutih ideja). U ovom tekstu neću govoriti o depresiji koja se javlja u okviru psihotičnog poremećaja, već ću govoriti isključivo o blagim i umerenim depresijama koje nemaju biološku osnovu, koje se javljaju bez psihotičnih simptoma i koje nisu udružene sa nekim drugim poremećajima (kao što su organski poremećeaji, adikcije, poremećaji ličnosti itd.).

Depresija može trajati u blagom obliku gotovo neprestalno i tada govorimo o distimiji. Distimija je blagi, hroničan oblik depresivnosti koji karakteriše pesimizam, negativna slika o sebi, osećaj manje vrednosti. Drugi oblici depresije se mogu javiti i trajati neko vreme i zatim spontano nestati (spontana remisija). Ako se osoba ne leči od depresije, samo je pitanje vremena kada će se depresija ponovo vratiti. U tretmanu depresije koriste se psihofarmaci (antidepresivi) i psihoterapija. Lekovi samo po sebi ne mogu da izleče depresiju ali mogu da ublaže neke njene simptome, kao što su nesanica, pad energije, razdražljivost i sl. Psihoterapija je nužan i sastavni deo tretmana depresije jer bez promene u načinu razmišljanja, reagovanja, ponašanja i doživljavanja sebe, osoba ne može se trajno rešiti depresije.

Kako se ispoljava depresija?

Depresija se ispoljava na više nivoa. Na telesnom (somatskom) nivou može se manifestovati kroz poremećaje spavanja (problem sa spavanjem ili preterano spavanje), odsustvo seksualne želje (impotencija), promene u kilaži (značajan gubitak ili dobitak na kilaži u kraćem vremenskom periodu), gubitak eneregije i sl. Na misaonom (kognitivnom) nivou osoba ima pesimističke, crne misli (nekada i suicidalne misli), optužuje sebe, ima problem sa koncetracijom, razmišlja crno-belo, opsednuta je prošlošću ili brigom za budućnost koju opaža kao sumornu, preteću i sl. Na emocionalnom planu osoba oseća anksioznost (najčešće generalizovanu anksioznost koja se ispoljava u vidu hronične brige), bes (najčeće bes na sebe), potištenost i očaj, osećanje krivice, bepomoćnost.

Šta je zapravo depresija?

Najprostije rečeno depresivna osoba je osoba koja ne voli sebe. Koliko depresivna osoba sebe ne voli je stvar intenziteta koji varira od neprihvatanja, naglašene kritičnosti prema sebi, osećaja da manje vredi, pa sve do osećaja bezvrednosti, samooptuživanja i otvorene autoagresije, mržnje prema sebi.

Zašto depresivna osoba ne voli sebe?

Postoje dva razloga za to:

  1. Zato što je usvojila niz negativnih modela (šablona) odnošenja prema sebi
  2. Zato što se identifikovala sa tim modelima i negativnim osećanjima koje oseća prema sebi

Kao što sam rekao, niko se ne rađa depresivan već se depresija stiče. Depresija je stvar poistovećenja sa nizom negativnih identiteta koje je osoba stekla i kreirala tokom svog odrastanja i razvoja. Tokom odrastanja osoba je u stalnoj interakciji sa drugim važnim osobama kao što su roditelji, braća i sestre, vršnjaci, nastavnici, razni drugi autoriteti i emocionalno bliske osobe. Najvažniju ulogu naravno igraju roditelji jer su oni prvi objekti ljubavi, prvi i najvažniji uzori (modeli).

Deca su ogledalo svojih roditelja. Ponašanje roditelja prema deci i prema sebi samima predstavlja modele za dete. Dete se nesvesno i automatski identifikuje sa tim modelima. Dete se ne idetifikuje samo sa onim što roditelji govore, već pre svega sa onim kako se oni ponašaju prema detetu i prema sebi. Na primer, ako roditelj govori detetu da ne bude agresivno a onda ga bije kada nešto zgreši, roditelj na taj način uči dete da bude agresivno, da je agresija prihvatljiv vid ponašanja. Takodje na taj način šalje detetu poruku da je dete loše, da nije voljeno. Ako se to ponavlja, dete se identifikuje sa tim osećanjima i počinje sebe da doživljava iznutra kao lošu, manje vrednu, nevoljenu osobu.

Jedan od važnih aspekata tog modelovanja je ljubav prema sebi. Dete niti voli niti ne voli sebe, dete uči da tretira sebe na način na koji ga tretira njegova okolina, pre svega roditelji kao najvažniji modeli. Dete nema izgrađen identitet već ga izgrađuje postepeno tokom razvoja. Dete koje je prihvaćeno od strane roditelje naučiće da samo sebe prihvata i voli. Zanemareno dete naučiće da sebe doživljava kao manje vredno. Zlostavljano dete može doživljavati sebe kao loše, prljavo, zlo. Prezaštićeno dete doživljava sebe kao iskontrolisano, zavisno, nesamostalno, nesposobno, lišeno slobode itd. Sve su to modeli naučeni kroz odnose sa roditeljima i drugim važnim osobama tokom razvoja.

Izloženost lošim modelima nije samo po sebi dovoljno za razvoj strukture ličnosti podložne depresiji. Potrebno je da se osoba identifikuje sa tim modelima i da ih doživljava kao deo svoje ličnosti, sastavni deo svog identiteta. Deca (pa i odrasli) su skloni da se identifikuju sa svojim osećanjima, iskustvima, naročito onima koja se ponavljaju. Na primer, ako je neko više puta doživeo odbačenost od osoba koje doživljava kao značajne, i to iskustvo se ponavljalo više puta ta osoba će se verovatno identifikovati sa osećajem odbačenosti i početi sebe da doživljava kao manje vrednu osobu. Pošto je verovanje da je manje vredna osoba bolno i stvara patnju, osoba će početi da taj deo svog identiteta potiskuje i da se na sve moguće načine opire tome. Na taj način ona nesvesno održava taj identitet koji zbog potiskivanja ostaje zaglavljen.

Suština bilo kog pravog duhovnog razvoja je da osoba shvati da suština njenog ili njegovog bića nije ni u jednom osećanju, uverenju, naučenom šablonu, niti identifikaciji. Ono što stvara patnju su ta uverenja o sebi koje je osoba izgradila, usvojila i identifikovala se sa njima a sada ih potiskuje. Oslobađanje od okova depresije leži u tome da osoba postepeno prihvata, suočava se i otpušta sva ta negativna uverenja, šablone i negativna osećanja sa kojima se identifikovala kako više ne bi više ostajala zaglavljena u njima.

Da li je depresija iluzija?

Gledano iz najviše tačke ličnog razvoja, depresija je posledica jedne iluzije u koju osoba duboko veruje i ne samo da veruje već je oseća kao deo svog identiteta. Ta iluzija je da je ona manje vredna, da ne zaslužuje da bude voljena, da mora da pati, da mora da trpi i muči se i sl. Patnja je posledica idetifikacije sa štetnim uverenjima, patnja nije nužna i nametnuta realnošću već je uvek konstruisana iznutra. Da bi se osoba rešila depresije ona mora da uđe u sebe, prihvati, osvesti i otpusti svoje štetne idetifikacije i na taj način prestane da im robuje.

Odakle dolazi depresija?

Depresija uvek dolazi iznutra a nikada spolja. U spoljašnjem svetu se nalaze okidači, događaji koji mogu pokrenuti depresivne reakcije ali ti događaji nisu uzroci veća samo okidači. Život može u pokrenuti u vama samo ono što imate u sebi a ne ono što nemate. Rešenje za depresiju je da osoba proširi svoju svesnost, uđe u sebe i napravi distancu prema štetnim identifikacijama kako bi prepoznala svoje istinsko biće koje odlikuje ljubav i sloboda. Upravo je to cilj svake dobre psihoterapije.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

Skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Anksioznost vs. depresija – da li biti anksiozan znači biti i depresivan?

Anksioznost vs. depresija – da li biti anksiozan znači biti i depresivan?

Osobe koje pate od nekog anksioznog poremećaja često su u dilemi da li imaju i depresiju ili da li će anksiozni poremećaj „preći“ u depresiju. Anksiozni poremećaji i depresija pripadaju različitim dijagnostičkim kategorijama i svaki ima svoje podkategorije. S jedne strane, postoje osobe koje imaju samo neki od različitih tipova anksioznih poremećaja (npr. panični poremećaj sa/bez agorafobije, generalizovani anksiozni poremećaj, fobiju, OKP) i osobe koje imaju samo neki od različitih tipova depresija (npr. blaga/umerena/teška depresija). S druge strane, dešava se da osoba pati do oba poremećaja odnosno ima i anksiozni poremećaj i depresiju i u ovakvim slučajevima važno je da dijagnostičku diferencijaciju obavi stručno lice (bilo kakvo samodijagnostikovanje samo može štetiti osobi).

Razlike između simptoma anksioznih poremećaja i depresije

Simptomatologija ova dva poremećaja se kvalitativno razlikuje. Dominantna emocija kod anksioznih poremećaja je intenziviran i kontinuiran strah, a karakteristične anksiozne misli imaju opšti oblik „ŠTA AKO+negativan ishod“ i sadrže predviđanja negativnih događaja u budućnosti. Npr. „Šta ako dobijem napad straha i ugušim se dok sam u prevozu“ ili „Šta ako uđem u lift i on se zaglavi“. Dakle, postoji strah da će se dogoditi nešto negativno/katastrofalno što će ugroziti život/zdravlje osobe. Fiziološki postoji ubrzano lupanje srca, ubrzano disanje, znojanje dlanova, drhtanje, osećaj gušenja, osoba je uznemirena i njen energetski nivo je povišen (usled povećanog adrenalina). Na ponašajnom planu mogu se javljati izbegavajuća ponašanja pri čemu osoba počinje da izbegava određene životne situacije za koje proceni da mogu biti ugrožavajuće po nju (npr. izbegava da ide sama na javna mesta, izbegava liftove i sl.).  Depresiju pre svega karakteriše sniženo raspoloženje, kontinuirana tuga koja nema neki vidljivi spoljašnji okidač (npr. gubitak drage osobe/posla), gubitak energije i želje za različitim aktivnostima koje su ranije izazivale zadovoljstvo, prisutan je i pojačan umor. Depresivne misli su pre svega usmerene na loše događaje iz prošlosti, osoba često okrivljuje sebe/druge, ne postoji strah od budućnosti kao kod anksioznog poremećaja, jer je sve crno i beznadežno – budućnost, prošlost, sadašnjost. Mogu se javiti i suicidalne misli (dok anksiozne osobe generalno strahuju za svoj život i zdravlje, depresivne osobe zamišljaju suicid i/ili prave konkretne planove  kako da ga izvrše a u težim situacijama to i pokušaju).

Šta je zajedničko ovim poremećajima?

I jedan i drugi poremećaj prate negativni afekti i lanac negativnih misli koji se ponavlja. Iako depresevne osobe pretežno razmišljaju o „crnoj“ prošlosti i osećaju tugu, nije isključeno da predviđaju negativnu budućnost i da pritom osećaju strah i obrnuto. Po svojoj strukturi ličnosti (povišen neuroticizam) osobe koje pate od oba poremećaja su generalno manje otporne na stresne životne situacije i imaju slabe strategije prevazilaženja istih. Ipak, oba poremećaja je moguće izlečiti i prevazići uz adekvatnu psihološku i/ili medikamentoznu terapiju.

Da li anksiozni poremećaj može preći u depresiju?

Jako je važno shvatiti da anksiozni poremećaj nije podkategorija depresivnog ili da je to depresija u blažem obliku i slično. Šta se zapravo dešava? Na primer, osoba koja ima panični poremećaj sa agorafobijom, se plaši da bude sama, posebno ako mora da ide van kuće jer postoji mogućnost da će joj se dogoditi panični napad koji ona tumači kao opasan po život i zdravlje. Ova osoba smanjuje broj životnih situacija u kojima neometano može da učestvuje, počinje sve više da se izuluje i u socijalnom smislu a njen život se sadržajno osiromašuje. Posledično osoba može razviti osećanje tuge i razočarenja jer ne uspeva da se suprotstavi svom strahu i takvo negativno iskustvo i izolacija je mogu uvesti u depresiju. Dakle, nelečeni anksiozni poremećaji mogu dovesti do depresije koja se javlja kao sekundarni problem. Prema tome, važno je na vreme rešiti se primarnog problema odnsno anksioznosti kako ne bi došlo i do depresije.

Zašto su ljudi skloni da pomešaju ova dva poremećaja?

Često osobe koje pate od nekog anskioznog  poremećaja mogu saopštiti da se osećaju „prazno“ ili „kao da nemaju osećanja“ a nekad to osećanje opisuju kao depresiju. Osećanje praznine koje se može javiti s vremena na vreme kod anksioznih posledica je kontinuranog osećanja intenzivnog straha koji može iscrpeti organizam pa se osoba često oseti „prazno“ ili „depresivno“. Ovo osećanje je ipak kvalitativno drugačije od kontinuiranog sniženog raspoloženja koje ima depresivna osoba.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog-master

kontakt: 064/64-93-417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Pogrešan način razmišljanja kao faktor održavanja depresije

Pogrešan način razmišljanja kao faktor održavanja depresije

Depresija se pre svaga vezuje za kontinuirano osećanje tuge i sniženo raspoloženje, to je simptom koji praktično definiše ovaj poremećaj. Pored ovog simptoma zvanično se kao ključni simptomi navode još i gubitak interesovanja i gubitak energije, dodatno su tu poremećaj spavanja i apetita, osećanje krivice, nisko samovrednovanje, suicidalne misli i pokušaji suicida, problemi sa koncentracijom. Kada sagledamo spisak ovih simptoma, možemo zaključiti da postoje simptomi koji se tiču afekta i emocija (sniženo raspoloženje, tuga, krivica) i simptomi koji opisuju ponašanje (poremećaj sna i apetita, pokušaji suicida, ovde bismo mogli dodati i usporeno obavljanje ili prestanak obavljanja svakodnevnih životnih aktivnosti). Od kognitivnih simptoma imamo suicidalne misli, probleme sa koncentracijom i nisko samovrednvanje, ipak kognitivni aspekt depresije obuhvata mnogo više od toga. U okviru kognitivno-bihejvioralne terapije, kognitivna komponenta odnosno način razmišljanja predstavlja jedan od ključnih faktora održanja negativnog afekta i ponašanja.

Postoji nekoliko pogrešnih načina razmišljanja koji su tipični za depresiju.

Razmišljanje sve ili ništa. Životni događaji se interpretiraju kao potpuno loši ili potpuno dobri, postoji samo crno ili belo stanovište. Npr., osoba sebe doživljava kao potpuno neuspešnu/nevoljenu a druge kao potpuno uspešne/voljene.

Preterana generalizacija. Nekoliko loših situacija ili samo jedna loša situacija navodi osobu da veruje da će sve situacije ispasti loše. Npr., osoba koja je doživela da nekoliko puta bude odbijena za neki posao, smatra da se nikada neće zaposliti i da povodom toga ne može ništa da učini.

Selekcija infrmacija. Traženje i uzimanje u obzir samo negativnih informacija o sebi. Negativne informacije predstavljaju potvrdu o sopstvenoj bezvrednosti i bespomoćnosti, dok se pozitivne informacije ignorišu i pre vide kao izuzeci nego pravilo. Npr. osoba veruje da joj se nikada ništa lepo nije dogodilo u životu, da nikome nije stalo do nje i sl.

Personalizacija. Osoba smatra da je jedino ona uzrok određenih događaja. Npr. Loše se ponašala/-o prema meni jer nisam dovoljno zanimljiv/-a.

Okrivljavanje. Suprotno od personalizacije, okrivljavanje uključuje prebacivanje odgovornosti isključivo na druge ljude/okolnosti i odbijanje rešavanja problema. Npr. Beskorisno je da konkurišem za posao, kad su i onako svi konkursi namešteni.

Da bi se depresija prevazišla potrebno je pozabaviti se svim njenim aspektima, a posebno promenom disfunkcionalnog načina razmišljanja koji pokreće i održava negativan afekat i disfunkcionalno ponašanje.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Depresija vs. normalana reakcija na stresni događaj

Depresija vs. normalana reakcija na stresni događaj

Često se dešava da ljudi pogrešno protumače sopstveno duševno stanje i preteraju u „samodijagnostikovanju“. Iako je važno imati uvid u sopstvene emocije i sveobuhvatno funkcionisanje, pogrešna samodijagnoza može negativno uticati na vas stvarajući strah, napetost i opsesivnu zabrinutost. Najčešće se ovakve greške javljaju u slučaju kada se kratkotrajno sniženo raspoloženje ili normalan proces tugovanja poistovete sa kliničkom depresijom.

Razlika između depresije i normalnog procesa tugovanja

U simptome kliničke depresije spadaju:1) sniženo raspoloženje tokom skoro celog dana, skoro svakog dana, 2) gubitak interesovanja ili zadovaljstava za životne aktivnosti, 3) značajan gubitak (ili povećanje) telesne mase ili promene u apetitu, 4) osećanje bespomoćnosti i krivice, 5) smanjena koncentracija, 6) nesanica ili preterano spavanje, 7) psihomotorni nemir ili usporenost, 8) umor ili gubitak energije i 9) misli o smrti ili samoubistvu. Za dijagnozu kliničke depresije ne moraju biti prisutni svi simptomi osim prva dva.

Slične simptome ljudi mogu doživljavati nakon velikih životnih stresnih događaja kao što su gubitak bliske osobe (smrt, raskid ili razvod) , u nekim slučajevima i gubitak posla, mesta stanovanja. Najizraženiji simptomi su svakako vezani za gubitak bliskih osoba i posledica takvih događaja jeste proces tugovanja koji pored sniženog raspoloženja i osećanja tuge mogu pratiti nesanica, gubitak apetita, smanjena produktivnost. Važna razlika između kliničke depresije i normalnog procesa tugovanja jeste u tome što za tugovanje postoji specifičan okidač (vezan za objekt tugovanja). Na primer, osoba se nakon gubitka oseća bolje kada je u društvu prijatelja ili porodice ali ako je nešto podseti na bivšeg partnera (npr. pesma, neko mesto i sl.) stanje joj se pogorša, može da brizne u plač i sl. Simptomi kliničke depresije su intenzivniji i dugotrajniji (iako proces tugovanja zavisi od osobe do osobe i može trajati po nekoliko meseci) i iako mogu biti izazvani spoljašnjim okidačima to ne mora biti uvek slučaj, a na promenu raspoloženja spoljašnji događaji mogu imati malog ili skoro nikakvog udela.

Zašto se tugovanje poistovećuje sa depresijom

Verovatni razlog zbog kojeg se tugovanje poistovećuje sa depresijom je doživanjaj duševnog bola koji osoba obično doživljava kao nepodnošljiv. Ipak, gubitak i obavezni prateći proces tugovanja je sastavni deo života, tuga je neprijatna emocija ali to je normalna reakcija na gubitak i problem se dešava ukoliko ona izostane. Dakle, ukoliko osoba pokušava da negira tugu ona blokira jednu normalnu reakciju te je veća verovatnoća da će u budućnosti biti depresivna ili anksiozna (npr. doživeti panični napad). Često se dešava da se proces tuguvanja želi sprečiti medikamentima ali pomoć ove vrste je kratkotrajna i održava sliku sopstvene bespomoćnosti. Važan korak je prihvatiti tugu iako je teška i neprijatna (ali se može preživeti) i na taj način proći kroz još jedan neminovan životni proces. Togovanje će proći vremenom sa ili bez psihološke pomoći (s tim što pomoć psihologa može koristiti u formiranju strategija lakšeg prevazilaženja ovog prirodnog emotivnog procesa).

Šta se još tumači kao depresija

Pored procesa tugovanja, osobe često protumače kratkotrajni pad raspoloženja kao depresiju. Dnevni padovi u raspoloženju su normalne pojave i često mogu nastati usled umora, prevelikog stresa i sl. Važno je da oni nisu perzistentni i intenzivni i da ne dovode do sveopšteg pada interesovanja i aktivnosti.

Za kraj, ako imate bilo kakve sumnje u vaše stanje obratite se stručnom licu kako biste proverili šta je u pitanju i smanjili nepotrebni pritisak. Ponekad je i lažna uzbuna bolja nego pogrešno samodijagnostikovanje.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

Depresija i bespomoćnost

Depresija i bespomoćnost

Kada ste depresivni osećate se preplavljeni negativnim respoloženjem, manje vrednim, nesposobnim da započnete neku aktivnost. Ukoliko verujete da ne možete ništa učiniti da izađete iz takvog stanja počećete da vidite sebe kao nekog ko je bespomoćan.  Razmišljanje o tome kako ste bespomoćni za vas dalje znači da ne možete konstruktivno da delujete, i prema tome ostajete zarobljeni u depresivnom raspoloženju. Ipak, razmišanje koje vas uteruje u bespomoćnost se može promeniti i vi na njega možete uticati.

Za početak je dobro „uhvatiti“ takav način razmišljanja i zapitati se „Da li sam ja zaista bespomoćan/-a da uradim bilo šta?“.Istina je da vi imate snage da delujete uprkos depresiji. Imaćete poteškoća u tome, jer ćete teže obavljati neke aktivnosti, slabije ćete biti skoncentrisani na nešto, čitavo telo će se odupirati vašoj nameri da nešto uraditi, raspoloženje će vam biti u padu ali i pored toga mnoge sposobnosti koje ste imali pre depresije su tu. One nisu nestale samo su oslabile usled prirode bolesti.

Bespomoćnost može uključivati i osećanje pada u energiji, snazi. Kada ste depresivni verovatno ćete osećati i pad u energiji. Perzistentno depresivno raspoloženje, usporenost i povećano osećanje umora su očekivani. Ukoliko to posmatrate kao nešto što je stalno i definitivno manja je mogućnost da ga prevaziđete a veća da se definišete kao bespomoćni. Ukoliko na ovo stanje gledate kao na nešto što je prolazno, ali da traje duže od onog vremena koliko biste vi želeli onda ćete manje biti depresivni povodom depresivnog raspoloženja.

Depresivno raspoloženje i bespomoćnost koja ide uz njega imaju veze i sa lokusom kontrole. Osobe koje su depresivne uglavnom misle da ni na šta ne mogu da utiču, da ništa ne mogu promeniti ma šta pokušali i to ih čini bespomoćnim. Često se ovakvo razmišljanje javlja u njihovom domenu življenja, npr. ako ne mogu da nađu posao smatraju da su sve pokušali i da je problem u tome što im spoljni činioci ne idu na ruku, oni nemaju kontrolu nad spoljnim činiocima i zato se osećaju bespomoćnim i ujedno depresivnim. Istina je da mnoge stvari ne možemo da kontrolišemo ali isto iako ne možemo da ih kontrolišemo ne znači da moramo biti depresivni. Frustracije na koje nailazimo a koje možda nisu potpuno u domenu naše kontrole ne moraju nas sputati-uvek je dobro razmišljati i delovati fleksibilno kada ne možemo da ih prevaziđemo iz prvog,drugog ili petog pokušaja. Dobro je zapitati se da li smo zaista sve pokušali što je do nas i da li je moguće da u nekom domenu promenimo rigidno postavljeni cilj ili način delovanja kako bi se stvari promenile.

Sanja Marjanović

dipl. psiholog