Strah od škole

Strah od škole

Za većinu dece, polazak u školu ili povratak u školsku klupu nakon raspusta predstavlja događaj koji sa nestrpljenjem očekuju i kome se raduju. Međutim, kod jednog broja dece javlja se strah od škole. To je otpor deteta da ide u školu zbog iracionalnog straha koji je vezan za određene objektivne ili izmišljene okolnosti. Strah prouzrokuje jaku nelagodnost i dete se na različite načine trudi da izbegne školu, najčešće na početku školske godine, pri povratku u školu nakon preležane bolesti, nakon sukoba sa vršnjacima ili nastavnikom, i sl. Mogu se javiti bolovi u stomaku, povraćanje, glavobolja, psihogena temperatura, prekomerno znojenje, dok je lekarski nalaz uredan. Tegobe nestaju u porodičnom okruženju, tokom vikenda, praznika, raspusta.

Kod dece mlađeg školskog uzrasta, uglavnom se radi o primarnoj separacionoj anksioznosti – strahu od odvajanja od roditelja. Na starijem uzrastu, primarni su strah od procenjivanja i kritike (,,imam tremu da odgovaram pred razredom’’, ,,bojim se da će me ismevati ako pogrešim’’) i sumnja u vlastite sposobnosti (,,plašim se da ću ponavljati’’, ,,plašim se da neću upisati srednju školu koju želim’’, ,,ne mogu ni sa kim da uspostavim dobar odnos’’). Kod dece koja polaze u peti razred, česti su strahovi od preobimnog gradiva, puno novih predmeta i nepoznatih nastavnika, posebno od onih za koje su načuli da su strogi, pa se često pod uticajem predrasuda javlja otpor. Pri polasku u srednju školu, kada dete odlazi u drugi grad, takođe se ponovo mogu aktivirati separacioni strahovi.

Decu kod koje postoji strah od škole, koja kada pobegnu sa časa odu pravo kući, treba razlikovati od one dece koja iz škole beže jer im je dosadna i imaju preča posla. Naročito o tome treba voditi računa na kasnijem uzrastu jer se često dešava da se ove grupe dece na isti način, površno sankcionišu (neopravdani, slabe ocene, ne pružanje prilike da se ocena popravi…).

 Kod koje dece se školska fobija najčešće javlja?

Postoji veća šansa da će se strah od škole razviti:

  • Kod dece koja imaju slabije razvijene socijalne veštine;
  • Kod dece čiji se roditelji preterano zaštitnički ophode prema njima i razmazili su ih ne postavljajući nikakve zahteve pa se dete kada krene u školu suoči sa tim da se mora samo za sebe boriti u grupi vršnjaka;
  • Kod dece čiji su roditelji strogi, kruti i previše zahtevni pa su deca preokupirana strahom od mogućih posledica u slučaju neuspeha. Kod takve dece i trojka ili četvorka izazivaju veliku teskobu, ne samo jedinica;
  • Kod dece čiji roditelji su preambiciozni, nerealni i imaju previsoka očekivanja pa se dete boji ako ne ispuni sve što se od njega očekuje de će biti manje voljeno;
  • Kod dece čiji roditelji su i sami anksiozni i nesigurni, u odsustvu deteta doživljavaju još veće strahove pa nesvesno nalaze razloge da dete ne ode u školu (na primer, kada pada kiša);
  • Kod dece čiji roditelji se često svađaju pa se dete plaši da se nešto loše ne desi dok je ono odsutno;
  • Kod dece čiji roditelji nepotrebno opterećuju dete raznim brigama i bolestima, pa dete dolazi u školu zabrinuto i uznemireno;
  • Kod dece kod koje postoji ljubomora u odnosu na mlađeg brata ili sestru koji ostaju kod kuće sa majkom;
  • Kod dece koja se boje učitelja ili nastavnika. Savet za sve roditelje je da pri polasku u prvi razred strukturaciju odeljenja prepuste psihologu i pedagogu, jer će oni voditi računa i o ličnosti deteta i o ličnosti učitelja, umesto da učitelje sami biraju na osnovu priča iz kraja;
  • Kada izostaje individualni pristup svakom detetu u razredu;
  • Kod dece koja školsko gradivo doživljavaju kao preobimno (što u današnje vreme ono često i jeste). Ovaj problem je naročito izražen kod dece koja kreću ranije u školu, a roditelji odbiju odlaganje upisa pa se od dece sve ranije očekuje sve više;
  • Kod dece koja imaju loša iskustva sa vršnjacima ili su neprihvaćena u grupi. U rešavanje ovog problema neophodno je uključiti razrednog starešinu i stručnu službu;
  • Kod dece koja prolaze kroz neki težak period (razvod, promena sredine, odvajanje od kuće i roditelja, smrt člana porodice);
  • Kod dece koja imaju neke od sledećih karakteristika ličnosti: perfekcionizam, nesigurnost, sklonost depresivnom i anksioznom reagovanju, plašljivost, zavisnost.

 Strah od odgovaranja

Strah od odgovaranja je vid školske fobije, u čijoj osnovi je strah od procene. Javlja se kod zatvorene, plašljive, nesigurne dece koja su preosetljiva na kritiku, potcenjuju sebe i kojoj nedostaju socijalne i veštine komunikacije. Ovaj strah uglavnom biva provociran ruganjem od strane vršnjaka i/ili nastavnika. Kada ustane da odgovara, nastaje blokada. Dolazi potom do toga da dete beži sa časova i kada je potpuno spremno da odgovara, a dalje slede loše ocene, kazne i produbljivanje loših osećanja.

Potrebno je raditi na motivaciji da dete ostane u situaciji straha, a ne da je izbegava, jer izbegavanje produbljuje strah, dok suočavanje i postizanje uspeha dovodi do redukovanja straha.

Od velike pomoći će im biti ohrabrivanje, isticanje i pohvala onoga što su dobro uradili. Na poređenje sa drugom decom koja su uspešnija treba zaboraviti! Potrebno je i pomoći im da se koncentrišu na pitanje postavljanjem potpitanja, podsećanjem kada se zbune, davanjem poruka ,,hajde zajedno ćemo mi to’’, ,,pomoći ću ti da se setiš’’.

 Šta možemo da učinimo?

 Prvo i osnovno je da se utvrdi uzrok straha, i u tome je detetu potrebna pomoć odraslih. Moramo razumeti njegova osećanja, njegovu patnju i posmatrati ga kao ličnost, a ne samo kao učenika. Škola nikako ne sme biti jedina tema razgovora između roditelja i dece. Kada dođe iz škole nemojte ga s vrata pitati kako je bilo u školi i šta ima za domaći. Pitajte ga šta je danas bilo interesantno. Svaki trud treba pohvaliti, bez obzira na rezultat, i treba upamtiti da dete uči za znanje, a ne za ocenu! Detetu ostavite dovoljno vremena i za igru.

Polazak u školu proslavite odlaskom u bioskop, na izlet ili na kolače. Nikako nemojte dete plašiti, i slati mu poruke ,,videćeš ti kada kreneš u školu/u peti razred/u gimnaziju’’! Strah se neće rešiti kod kuće, izostajanjem će se samo produbiti. Ako dete plače, dogovorite se sa učiteljem da nekoliko dana ide kraće u školu, recimo na prva dva časa, a Vi budite ispred učionice, pa postepeno produžavajte vreme, uz planiranje sa detetom. Na primer, pre nego što krene u školu, zajedno isplanirajte ceo školski dan, i pridržavajte se toga, dođite po dete tačno kada ste se dogovorili.

Radite na tome da dete izgradi samostalnost – da se samo oblači, vezuje pertle, usvoji higijenske navike. Kako bi se razvijalo samopouzdanje kod dece, dobro je da imaju određene obaveze u kući primerene njihovom uzrastu. Šetajte sa detetom od kuće do škole, zadržite se u školskom dvorištu, ako je dozvoljeno i uđite u školu kako bi dete osetilo atmosferu. Pričajte sa njim o svojim školskim danima i lepim iskustvima, ali i kako ste prevazišli neka loša iskustva. Dozvolite detetu da samo odabere školski pribor, i često kupujte zajedno još po neku sitnicu za školu. Ritam spavanja i obroka postepeno prilagodite onom koji ga očekuje. Zajedno napravite kutiju za olovke. Podstičite druženje sa drugarima iz razreda, ali ne prisiljavajte dete.

Ako očekujete da Vaše dete bude najbolje u startu, to može smanjiti njegovo samopouzdanje. Stalno kritikovanje će dovesti do toga da se povuče, zatvori i izgubi poverenje u Vas. Morate raditi i na tome da smanjite vlastiti stres i da verujete da će detetu biti dobro u školi.

Sport je dobar način sticanja radnih navika i učenja nošenja sa neuspehom, kao i funkcionisanja u grupi ako je reč o grupnom sportu.

Moramo da pomognemo detetu da zavoli školu i učitelja. U razredu je potrebno razvijati odnose poverenja, uvažavanja različitosti, ravnopravnosti i sigurnosti, gde svako dete ima mogućnost da se dokaže kroz igru, rad i učenje. To detetu dalje pomaže da razvije samopouzdanje i veruje u svoje sposobnosti. U tome će mu pomoći i uključivanje u razne nastavne i vannastavne aktivnosti, kroz koje će se bolje upoznavati i sa vršnjacima.

Čak i kada dete ne prolazi kroz tešku adaptaciju, imajte u vidu da je dolazak u novu sredinu svakako velika promena. Svakom detetu je potrebna topla porodična atmosfera, bez frustracija i strahova, kako bi se fokusiralo na svoje obaveze.

Svaki podstrek i pohvala, što od strane roditelja, što od strane nastavnika, potkrepljenje su za ponovno suočavanje sa strahom, koji vremenom gubi na intenzitetu. To je ujedno i tehnika kognitivno-bihejvioralne terapije. Tehnike se kreću od preplavljivanja dražima koje izazivaju strah i napetost do postepenog izlaganja situacijama, što zavisi od same ličnosti deteta. Decu treba učiti da se suoče sa problemom umesto da od njega beže. Sa sticanjem samopouzdanja uporedo jačaju i socijalne veštine. Posebno su od značaja trening asertivnosti i učenje metoda relaksacije.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com

 

Deset faktora uspeha

Deset faktora uspeha

Mnogi smatraju da je za uspeh neophodno da imate sreće, neke povoljne okolnosti, nečiju podršku, naklonost sredine i sl. Da li je to zaista tako? Većina uspešnih ljudi tvrdi nešto sasvim suprotno. Uspešni ljudi često navode kako su za uspeh potrebni neki drugi kvaliteti, neki unutrašnji pre nego spoljašnji kvaliteti.Uspeh je sve sem stvar sreće, novca, pa čak i inteligencije. Uspeh je više od toga. Mnogi inteligenti ljudi su neuspešni, mnogi ljudi lako i brzo potroše novac koji su nasledili, mnoge je sreća pogledala ali nisu iskoristili priliku da nešto od toga naprave.

Šta je neophodno da bismo bili uspešni?

Za uspeh su potrebni sledeći faktori:

  1. Jasno definisan cilj – podrazumeva da osoba tačno zna kako, zašto i na koji način će ostvariti svoje želje. Svi ljudi imaju mnogo želja ali većina nema jasno definisane ciljeve, odnosno ne zna načine kako bi mogla da te želje ostvari. Želja je neodređena a cilj mora biti određen, jasan, specifičan. Osoba koja nema definisan cilj ne zna u kom smeru ide, nema svoju viziju, nema putokaz. Kako će osoba znati da je uspešna u nečemu ako ne zna šta je merilo njenog uspeha? Merilo uspeha je ostvaren cilj koji je osoba odabrala.
  2. Pozitivna motivacija – kada osoba ima jasno definisan cilj to samo po sebi stvara motivaciju. Osoba zna čemu i zašto tome teži i to stvara motivaciju. Ali to je samo polovina motivacije. Ljudi su često ambivaletni kada su u pitanju ciljevi koji su odabrali. Oni nešto žele a ujedno se toga i plaše, tako da često motivacija nije sto posto pozitivna. Da bi osoba imala pozitivnu motivaciju ona mora prevazići strah od neuspeha. Najčešći uzrok straha od neuspeha leži u tome što se osoba poistovećuje sa ciljem, odnosno uspehom ili neuspehom i na taj način sebi stvara presiju koja rezultira strahom. Dakle, ne treba se identifikovati sa uspehom ili neuspehom. Razloge uspeha ili neuspeha nikada ne treba tražiti u osobi, njenom karakteru nego u njenom ponašanju, načinu na koji definiše ciljeve, strategijama koje koristi za ostvarenje cilja i sl.
  3. Pozitivan fokus – podrazumeva da se osoba fokusira samo na ono što može da uradi a ne na ono što ne može. Mnogi ljudi veći deo vremena provode razmišljajući o svemu onome što ne može da se uradi, o onome što je nemoguće ili teško izvodljivo. Pošto osoba ne može da se u isto vreme udubi u dve stvari, razmišljajući o tome šta sve ne može da se uradi osoba propušta šansu da dođe do kreativnih rešenja i ideja o tome šta može da se uradi kako bi osoba ostvarila svoj cilj. Razmišljajući o tome šta sve ne može da se uradi osobi smanjuje sebi motivaciju, bez koje osoba neće ni imati energiju za početnu akciju na putu ostvarenja cilja.
  4. Orijentacija na rezultat – podrazumeva da osoba analizira postignute rezultate i dovodi ih u vezu sa primenjenom strategijom, ponašanjem i planom kojeg se držala dok se kretala ka cilju. Rezultat je povratna informacija o onome što je osoba radila i ništa ne govori samoj osobi niti njenom karakteru. Rezultat govori o tome šta treba menjati su strategiji ponašanja ili početnom planu.
  5. Upornost – je ključni element uspeha. Mnogi ljudi nisu uporni i lako odustaju kada naiđu na prve prepreke. Upornost podrazumeva da osoba ne odustaje kada naiđe na prepreke već ulaže dodatnu energiju da ih prevaziđe. Ako nešto zaista želite, uporni ste i radite na tome dovoljno dugo, sigurno ćete uspeti, samo je pitanje i toga koliko ćete dobiti imati. Svaki uspeh podrazumva vreme, što znači da treba istrajati, čak i onda kada rezultati nisu vidljivi i kada stvari ne idu onako kako bismo želeli.
  6. Fleksibilnost – se nadovezuje na prethodnu karakteristiku, upornost. Biti uporan ne znači isto što i biti tvrdoglav. Tvrdoglavost je upornost u negativnom smeru, to je situacija kada smo uporni u nečemu što nam ne donosi dobit i željeni rezultat. Tvrdoglavost se više bazira na nekom emocionalnom nego racionalnom razlogu. Da ne bismo bili tvrdoglavi i uporni u nečemu što nam ne donosi dobit, trebamo biti fleksibilni. Suprotnost fleksibilnosti je rigidnost, nepromenljivost, ograničenost. Za uspeh u životu je potrebno da se stalno menjamo, rastemo i razvijamo se, prilagođavamo novim okolnostima i promena. To je neophodno zato što se ceo svet oko nas stalno menja i ako mi nismo spremni da to pratimo nećemo uspeti gledano na duže staze. Najčešći uzrok rigidnosti je strah, pre svega strah da se prizna da nešto nismo dobro radili i strah od priznanja da treba da se menjamo.
  7. Pozitivna očekivanja – podrazumevaju da dovoljno verujumo u ostvarenje cilja koji smo sebi postavili. Bez pozitivnih očekivanja nećemo imati jaku motivaciju što će se odraziti i na upornost koja nam je neophodna da bismo istrajali. Da li ćemo imati pozitivna očekivanja zavisi od procene realističnosti postavljenog cilja, ali i od procene vlastitih sposobnosti i resursa koji su nam potrebni za ostvarenje datog cilja. Sposobnosti za ostvarenje cilja su važne ali često precenjene. Mnogi sposobni ljudi ne ostvaruju odabrane ciljeve dok neki manje sposobni su mnogo više uspešni. Osoba prosečnih intelektualnih sposobnosti uz jaku motivaciju i ostale faktore opisane u ovom tekstu može postići odlične rezultate u onome što radi. Često važniji faktor od sposobnosti su veštine i praktične kompetence i znanja. Sve veštine i kompetence se mogu naučiti i uvežbati.
  8. Hrabrost – podrazumeva spremnost da se rizikuje. Uspeh nužno podrazumeva rizik. Što je cilj izazovniji i veći to je po pravilu i rizik veći. Nema uspeha bez rizika. Spremnost da se rizikuje podrazumeva da osoba ume da racionalno proceni rizik čak i kada oseća strah i neizvesnost. Hrabrost ne podrazumeva odsustvo straha, već upravo suprotno spremnost da se donose racionalne odluke i dela kada je najrizičnije, najneizvesnije. Tu takođe do izražaja dolazi fleksibilnost. Nekada je mudro dobro promisliti i dati sebi dovoljno vremena za važne odluke a nekada je potrebno biti impulsivan i skočiti u vatru. Strategije rizika treba menjati u skladu sa tekućim događanjima.
  9. Realističnost – odrazumeva donošenje racionalnih sudova i postavljanje realističnih ciljeva. Postaviti realistične ciljeve nekada nije lako jer uvek postoji mogućnost da se podcenite ili precenite. Umetnost postavljanja realističnih ciljeva podrazumeva balansiranje između ova dva ekstrema.
  10. Otvorenost – je spremnost da se usvoji novo, da se menjaju navike, stavovi i uverenja i spremnost da stalno učimo nešto novo i usavršavamo se u onome što radimo. Mnogi ljudi nisu otvoreni za menjanje i učenje novog a to je neophodno za uspešnost, naročito dugoročno gledano.

Kada pogledate spisak svih ovih faktora koji nekoga čine uspešnim lako možete shvatiti da uspeh nije stvar sreće ili okolnosti. Uspeh je rezultat svih ovih faktora koji predstavljaju način razmišljanja osobe, njen ugao gledanja na uspeh i sebe.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

Skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Učenje po modelu

Učenje po modelu

Kada se pomene reč učenje, većina ljudi misli na učenje nekog gradiva, obično onog gradiva koje se uči u školi, fakultetu ili u nekom drugom formalnom ili neformalnom obrazovnom kontekstu. Ova vrsta učenja predstavlja samo mali deo onoga što učimo tokom života. Ceo život se sastoji u učenju i to je proces koji nikada ne prestaje.

Još od malih nogu učimo da tolerišemo glad i neprijatne telesne senazacije, učimo da govorimo i hodamo, da komuniciramo sa sredinom koja nas okružuje, učimo da izražavamo osećanja, učimo da pišemo i čitamo, učimo da vozimo bicikl itd. Kasnije tokom adolescencije i mladalaštva učimo da se družimo, sklapamo prijateljstva, učimo kako da se ponašamo u vezi, podnosimo odbacivanje i raskid, učimo kako da izražavamo svoju seksualnost itd. Tokom odraslog doba učimo kako da živimo u braku i porodici koju smo osnovali, kako da odgajamo decu  i mnogo toga još. Jednom, rečju učenje nikada ne prestaje i nikada ne znamo dovoljno. Život je uvek ispred nas. Po pravilu ulazimo u sve važne životne situacije (kao što su brak, veze, posao, roditeljstvo itd.) nespremni, jer nemamo dovoljno iskustva, znanja i veština. Retko kada smo spremni za ono što nam je nepoznato ili malo poznato. Upravo ti zahtevi koje pred nas postavlja život teraju nas da stalno učimo.

Većina ljudi smatra da se uči samo gradivo u školi a u stvari zaboravlja da se zapravo svako ponašanje uči. Pored navika i veština uče se i crte ličnosti koji predstavljaju relativno trajne obrazce reagovanja i ponašanja. Jedan od važnih oblika učenja koji je u osnovi učenja tih relativno trajnih oblika ponašanja i reagovanja je učenje po modelu. Učeći po modelu mi usvajamo različite oblike socijalnog ponašanja, socijalnih veština, stavova, vrednosti, predrasuda itd.

Učenje po modelu je oblik učenja u kojem subjekt (osoba koja uči) posmatrajući model (uzor) usvaja odeređene oblike ponašanja koje taj model ispoljava. Pored direktnog podučavanja dece (ili odraslih) jedan deo socijalizacije i razvoja ličnosti ostvaruje se na taj način što dete ili odrasli aktivno imitira stavove ili ponašanja drugih (roditelja, drugova, nastavnika i sl.). Na taj način osoba koja uči usvaja te oblike ponašanja ili stavova iako uzori koje imitira nisu imali nameru da ih tome nauče. Ponašanje drugih služi kao model i može često da poništi učinke direktnog podučavanja. Na primer: roditelj kažnjava dete zato što se potuklo sa drugovima, čineći to sa namerom da nauči dete da ne udara druge. Međutim dete istovremeno uči na roditeljskom primeru, jedan oblik fizičke agresije i baš to učenje po modelu može da odredi kako će se dete ubuduće ponašati kada bude bilo na sličan način frustrirano u svom odnosu sa drugim ljudima.

Učenje po modelu ima često mnogo moćniji efekat nego bilo koji vid direktnog podučavanja. To je naročito slučaj kod dece. Roditelj koji puši teško će svoju decu savetima podučiti da ne ne puše kada u isto vreme svojim ponašanjem pruža detetu model tog ponašanja. Često je ponašanje roditelja u suprotnosti sa onim što roditelji govore i traže od dece. U takvim situacijama dete će se gotovo uvek ugledati na ono što roditelj čini a ne na ono što govori. Upravo to je mehanizam putem kog roditelji prenose mnogo toga dobrog ali i lošeg na svoju decu bez namere da to učine.

Kako odrastamo tako naši roditelji postaju sve manje važni uzori ali sve veći značaj dobijaju vršnjaci, nastavnici, ili duge osobe koje doživljavamo kao autoritete. Učenjem po modelu možemo naučiti mnoge korisne ali i štetne obrazce ponašanja. Ova vrsta učenja ima veoma važnu ulogu u formiranju vlastitog i socijalnog identiteta.

Vladimir Mišić

dipl. Psiholog