Kako roditelji treba da postupaju tokom razvoda

Kako roditelji treba da postupaju tokom razvoda

Na lestvici životnih situacija koje izazivaju najveći stres, razvod se nalazi na drugom mestu, odmah nakon smrti najbližih osoba. Uticaj razvoda na decu je takođe nešto što ne smemo zanemarivati i poricati. Štaviše, burni razvodi mogu na decu uticati ozbiljno i trajno. Stoga, pod pretpostavkom da je razvod neminovnost, moramo se zapitati šta možemo da učinimo kako bi deca što lakše prebrodila i prihvatila novonastalu situaciju.  U nastavku teksta, pročitajte savete kako da se postavite i pomognete deci.

Dozvolite detetu da bude tužno i razumite da mu je teško

Često odrasli dečiju patnju pripisuju traženju pažnje, ili smatraju da nisu ni svesna šta se dešava. Greška! Dečija osećanja su vrlo jaka, ali ih pokazuju na drugačiji način nego mi odrasli – kroz ponašanje i fizičke simptome. Nemojte ih potcenjivati i minimizirati situaciju misleći da ćete im tako olakšati (,,nije to ništa strašno’’). To će ih samo zbuniti. Na odraslima je da pomognu deci da rečima definišu kako se osećaju (a osećaju se povređeno, zabrinuto, bespomoćno…). Ukoliko ne znaju da pokažu emocije i ,,zdravo tuguju’’, potražite stručnu pomoć. Potisnute, zarobljene emocije mogu dovesti do ozbiljnijih problema.

Saopštite tu vest zajedno i budite spremni na pitanja i potpitanja

Time ćete detetu staviti do znanja da ozbiljno shvatate roditeljsku ulogu, što će im uliti sigurnost. Potrudite se da svoja osećanja odvojite od objašnjenja koje dajete detetu – smireno i racionalno im objasnite da ste se otuđili, i da je to odluka koju su doneli odrasli, a da ćete za njih uvek biti njihovi mama i tata koji ih vole i tu su za sve što treba. To će umiriti strašnu pomisao o fizičkoj razdvojenosti. Pažljivo odaberite i vreme kada ćete im saopštiti. Najbolje je da to bude kada nemaju puno obaveza narednih dana, i kada će biti prostora za puno pitanja, plakanje i zbunjenost. Budite uvek tu za njih da im odgovorite i saslušate ih.

Kako odrastaju, nizaće se nova pitanja i način na koji razumeju stvari. Pružajte im one informacije koje su u skladu sa njihovim uzrastom. Ono što nije u skladu ni sa jednim uzrastom, jeste da ružno pričate o svom doskorašnjem partneru, o preljubama, alkoholizmu, finansijskim problemima… To će ih samo uvesti u zbunjenost – pitaće se kog roditelja smeju da vole. Deci pružajte odgovore koji imaju smisla, a svoj bes i tugu ostavite za razgovore sa prijateljima.

Budite emocionalno dostupni

Nemojte zapostaviti dete zbog svoje emocionalne rastrojenosti, ono mora da zna da ste tu za njega. Ima primera i kada roditelji, zaokupljeni građenjem novog života, stave svoju roditeljsku ulogu u drugi plan. Ne dovodite dete u situaciju da se bori za vašu pažnju jer bi to moglo da preraste u različita rizična ponašanja! Ako primetite da ne možete da se posvetite detetu na odgovarajući način zbog svoje potištenosti, u svakodnevni život uključite baku, deku, tetku, ujaka i druge značajne odrasle, jer dete mora da zna da nije samo.

Gradite sliku dobrih roditelja

Prisećajte se lepih stvari i trenutaka kada ste bili srećni. Deca vole da vole oba roditelja i da znaju da su plod ljubavi. Tako će razvijati i dobru sliku o sebi, i imati osnovu da održavaju dobar odnos sa oba roditelja, bez dileme koga smeju da vole, i da li će, ako vole oboje, time povrediti nekog od njih.

Dete treba uvek da bude dobrodošlo u oba doma

Boravak kod oba roditelja treba da bude što prijatniji. Osmislite zajedničke aktivnosti i što kvalitetnije ispunjavajte zajedničko vreme. Ako dete poželi da, na primer, ode kod tate i pre predviđenog vikenda, nemojte mu to uskraćivati i strogo se pridržavati sudskih odluka ukoliko to neće značajno poremetiti svakodnevne obaveze. Sve to će uveriti dete da se oba roditelja dobro nose sa novonastalom situacijom i da briga o njima ne izostaje.

Napravite dogovor oko vaspitanja

Često se desava da odrasli za svoju povređenost koriste decu kako bi ,,vratili’’ i inatili se svom bivšem partneru, ili kako bi pridobijali naklonost deteta. Tako, jedan roditelj može zahtevati da se domaći uradi čim se dođe iz škole, dok kada je dete kod drugog roditelja domaći ostane neurađen. Jedan roditelj može postaviti pravilo da se iz grada dolazi u određeno vreme ili da se za kompjuterom provodi pola sata dnevno, dok je kod drugog vreme neograničeno. Roditelji moraju biti dosledni, za većinu pitanja uspostaviti ista pravila i svoje frustracije ostaviti po strani kada su u pitanju deca! I deci će biti lakše kada ne moraju iznova da se prilagođavaju i procenjuju situaciju

Razumite da dete ima pravo na svoj život

Sa odrastanjem i ulaskom u adolescenciju deca počinju da se osamostaljuju. Roditeljima može teško pasti to što će, ionako ograničeno vreme koje imaju na raspolaganju sa detetom, početi još više da se skraćuje. Dete će, na primer, imati potrebu da ostane preko vikenda kod roditelja sa kojim živi kako ne bi propustilo rođendan kod druga ili drugarice iz kraja. Razumite to, prilagođavajte se i pravite kompromise. Insistiranjem na zajedničkom vremenu samo ćete odgurnuti dete od sebe. Dajte deci prostora da grade svoj život.

Nemojte prerano upoznavati dete sa novim partnerima

Detetu treba dosta vremena da se navikne na samu činjenicu da su se roditelji razveli i da prihvate nov način života. Većina dece to nikad suštinski i ne prihvati, pa i kao odrasli ljudi često definišu da im je najveća želja bila i ostala da imaju oba roditelja pod istim krovom. Nemojte im dodatno otežavati tu fazu i činjenicom da su tu već i neke nove osobe kojima treba da se posvetite i sa kojima će deliti vašu pažnju. Posebno ih nemojte opterećivati neozbiljnim vezama. Reakcije na nove partnere će biti različite, i imajte razumevanja za to.

 

Kako bi dete što bolje obradilo i prihvatilo čitavu novonastalu situaciju, kao i svu zbrku osećanja koja je prate, ne zanemarujte značaj psihološke podrške. Biće vam zahvalna na tome kada odrastu – na tome što su imala sa kim da pričaju i ko da ih razume.

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Samopouzdanje u detinjstvu i adolescenciji

Samopouzdanje u detinjstvu i adolescenciji

Samopouzdanje, odnosno nedostatak istog, podrazumeva pozitivnu, odnosno negativnu sliku o sebi. To je naša svest o tome koliko vredimo, koju razvijamo vrednujući ono što jesmo, svoje postupke i ostvarene rezultate. Samopouzdana osoba prihvata i voli sve svoje vrline i mane. Stoji iza svojih grešaka i neuspeha, isto kao i iza uspeha. Možemo razlikovati unutrašnje i spoljašnje samopouzdanje. Unutrašnje podrazumeva osećaj zadovoljstva samim sobom, dok je spoljašnje u vezi sa našim veštinama i sposobnostima.

Samopouzdanje nije nasledno, ono se gradi, ali i ruši. Može varirati iz dana u dan, podložno je promenama koje proističu iz novih iskustava. Međutim, osnova koju nadograđujemo tokom sazrevanja stiče se u detinjstvu. Početkom adolescencije, deca postaju svesnija sebe, nastoje da razumeju sebe, pitaju se ko su oni zapravo. Svakako je to nešto čemu treba posvetiti pažnju budući da se loša slika koju razvijemo o sebi jako teško menja.

Samopouzdanje nije odraz samo vlastitih već i tuđih procena deteta. Sva iskustva u životu, kako pozitivna tako i negativna, utiču na sliku koju će dete razviti o sebi, a samim tim i na njegov pogled na različite situacije. Mišljenje koje dete ima o sebi povezano je sa opažanjem drugih osoba, situacija i celokupnog okruženja. Dete prihvata (intojektuje) mišljenje koje o njemu imaju osobe koje su mu važne i usvaja ih kao vlastita. Ako je dete prihvaćeno, poštovano i nagrađeno za svoje uspehe, podjednako će prihvatati svoje pozitivne i negativne strane.

Za razvoj samopouzdanja u detinjstvu bitne su dve komponente: osećaj da smo za nešto sposobni i osećaj da smo voljeni. To znači da dete koje dobija dobre ocene, ali izostaje pohvala od strane roditelja može razviti nisko samopouzdanje, isto kao i dete koje je u centru pažnje, ali ne postiže željene rezultate.

Uopšteno, možemo reći da samopouzdanje podrazumeva da očekujemo od sebe ono što možemo da ostvarimo, ne postavljajući zahteve ni koji su previsoki ni koji su preniski, da se hvatamo u koštac sa izazovima na koje nailazimo i da ostvarujemo svoje ciljeve, strpljivo, korak po korak. Međutim, nisko samopouzdanje koje nosimo iz detinjstva može uticati na pojavu različitih mentalnih problema kasnije tokom života – depresivnosti, anksioznosti, pasivnosti, problema u partnerskim odnosima.

Deca sa razvijenim vs. deca sa nerazvijenim samopouzdanjem

 Deca koja imaju razvijeno samopouzdanje su sigurnija u sebe i svoje sposobnosti. Optimistična su, otvorena, energična, odlučna. Lako stupaju u kontakte sa drugom decom i odraslima. Postižu uspehe u školi, sportskim aktivnostima, kreativna su. Znaju da se nose sa neuspesima i kritikama, i da ih pretvore u motivaciono sredstvo.

Deca niskog samopouzdanja su zatvorena i stidljiva, a na frustraciju mogu odgovoriti i agresijom. Izbegavaju nove i nepoznate situacije, posebno one gde su izloženi proceni, i lako odustaju jer im kritike i neuspesi teško padaju. Teško donose odluke, a kada donesu, smatraju da je pogrešna. Misle da nisu vredni pažnje, da se ne uklapaju sa vršnjacima iz svog odeljenja, da su svi bolji, lepši, pametniji od njih i teško ostvaruju komunikaciju sa njima. Smatraju da drugi imaju više sreće u školi, da su uspešniji sportisti, da su privlačniji suprotnom polu i slično. Imaju teškoću da iskažu svoje želje, potrebe, stavove. Ne umeju da postave granicu prema drugima. Kada im neko pokloni pažnju, u ponašanju se javljaju dve krajnosti: 1) stavljaju tu decu ispred sebe pa često postaju žrtve tih za koje pomisle da ih prihvataju – onih kod kojih je takođe u velikoj meri prisutna nesigurnost i unutrašnje nezadovoljstvo, što pokušavaju da prevaziđu omalovažavajući druge, slabije od sebe (to je posebno izražena crta kod tinejdžerki koje su sklone promiskuitetu, kao i kod dece koja ćute o vršnjačkom nasilju), ili 2) odbijaju poziv za druženje, potpuno se zatvaraju i izoluju zbog nepoverenja prema okolini i kako bi se zaštitili od mogućih negativnih iskustava – propuštajući tako i šansu da im se desi nešto lepo.

Skloni su perfekcionizmu. Zbog toga odustaju kada procene da ne mogu da dostignu savršenstvo, da ne mogu da pobede i budu najbolji, što vodi ka tome da pokazuju manje od svojih mogućnosti. Na primer, ne žele da se jave i odgovaraju kako bi ispravili lošu ocenu koju su dobili na kontrolnom. Pohvale i komplimente ne umeju da prihvate, već podcenjuju sebe. Izražena crta može biti i ljubomora prema drugoj deci.

Kako se nisko samopouzdanje održava?

 Proces introjekcije podrazumeva da tuđe mišljenje o nama samima usvajamo kao naše vlastito. Tako, na primer, dečak koje ne može da savlada geometriju i od roditelja, nastavnika i/ili drugara stalno čuje kako je glup, počinje i sam to o sebi da misli. Devojčica kojoj simpatija kaže da mu se ne sviđa, počinje o sebi da misli da je ružna. Tako nastaju takozvana negativna uverenja o sebi. Ona mogu da nestanu kada se doživi određeni uspeh. Međutim, što ih je više, počinjemo da ih doživljavamo kao svoje realne osobine, te je samopouzdanje sve krhkije, a eventualni uspeh počinje da se pripisuje sreći. Na osnovu negativnih uverenja, naša pažnja postaje selektivna i usmerava se samo na ono što je loše – dete koje je u odeljenju neprihvaćeno od strane jedne grupe učenika, smatra da ga ni drugi neće prihvatiti iako oni pokazuju inicijativu pa odbija da krene na ekskurziju ili da im se pridruži na odmoru. U vezi sa ovim primerom je i generalizacija, koja se javlja u našem mišljenju u vezi sa situacijama koje izazivaju nesigurnost, a na osnovu nekog prethodnog događaja ili donošenja uopštenih zaključaka. Tako dete može odustati od druženja jer ima stav ,,ako im priđem, i oni će me odbaciti’’.

U narednim tekstovima biće više reči o tome kako okruženje utiče na dečije samopouzdanje, kao i o nekim tehnikama za prevazilaženje nesigurnosti.

 

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Pubertet i adolescencija

Pubertet i adolescencija

Pubertet i adolescencija su razdoblje kada dete postaje formirana ličnost. Na tom putu, često su isprepletane karakteristike potisnutog deteta i odraslog čoveka. Do promena ne dolazi kod svih mladih u isto vreme, svako dete ima svoj ritam rasta i sazrevanja. Početak i trajanje ove razvojne faze zavise od genetskih predispozicija, socioekonomskih faktora, načina ishrane, i sl. Savremeni način života dovodi do ubrzanog fizičkog i intelektualnog razvoja što rezultira, između ostalog, i time da se u pubertet i adolescenciju ulazi na sve ranijem uzrastu.

Između ova dva pojma postoji razlika, iako naizgled označavaju isti razvojni period. Pubertet prvenstveno podrazumeva fizičke promene, dok adolescencija obeležava psihičke promene koje prate telesne.

S obzirom na niz promena do kojih dolazi, u pubertetu se razlikuju tri faze:

  • Predpubertet, kada dolazi do ubrzanog rasta i pojave sekundarnih polnih karakteristika;
  • Pubertet u užem smislu, kada dolazi do prve menstruacije kod devojčica i prve ejakulacije kod dečaka;
  • Postpubertet, kada dolazi do zastoja u fizičkom rastu, ali se nastavlja razvoj polnih organa, te njihova puna zrelost predstavlja kraj ove faze.

Adolescencija počinje sa početkom puberteta, a završava se formiranjem identiteta, pa se tako i kroz adolescenciju mogu razlikovati tri faze:

  • Predadolescencija, odnosno faza opozicije, koja je obeležena drskim, prkosnim i buntovnim ponašanjem
  • Adolescencija u užem smislu, što podrazumeva težnju za osamostaljivanjem;
  • Postadolescencija, koja podrazumeva prihvatanje uloga odraslih, i formiranje kompletne ličnosti. Ova faza se završava tek oko 26. godine.

Pubertet i adolescencija su periodi velikih turbulencija, preosetljivosti, nesigurnosti, emocionalne nestabilnosti. Javljaju se veliki nemiri i stresovi, i često je vrlo komplikovano postaviti granicu između prihvatljivih i patoloških reakcija. Roditelji su često vrlo zbunjeni. Dolazi do velikih psihičkih promena, socijalnog razvoja, formiranja identiteta i samopouzdanja, intimnosti i seksualnosti. U daljem tekstu čemo se osvrnuti na ove pojave koje možemo smatrati očekivanim.

Psihološke promene

Ove promene podrazumevaju ubrzani intelektualni razvoj (razvoj apstraktnog mišljenja) i formiranje ličnosti. Adolescent razvija sposobnost razmišljanja o budućnosti, pa je često okupiran različitim planovima. Radije slušaju sebe nego druge jer stvaraju sliku ,,idealnog sveta’’, i sliku sebe kao posebnog, drugačijeg, jedinstvenog, kao nekog ko je u središtu pažnje svog okruženja koje ga bez prestanka kritički procenjuje (kaže se da imaju ,,zamišljenu publiku’’).

Počinju sve bolje da razumeju međuljudske odnose, da razvijaju veštine rešavanja problema, empatiju. Razvija se sposobnost razmišljanja u okvirima uzrok-posledica i sagledavanja svog ponašanja iz perspektive drugih osoba. Prihvataju pravila grupa kojima pripadaju, ali postaju svesni da se pravila mogu i kršiti.

Pred adolescentom je zadatak da prihvati svoje ,,novo’’ telo, da postane samostalniji, da prevaziđe konflikt zavisnost-nezavisnost, koji podrazumeva da sa jedne strane teško podnosi ,,zvocanje’’ roditelja, otvoreno im se suprotstvlja, a sa druge strane odsustvo podrške, nežnosti i zaštite doživljava burno. Okruženje je puno privlačnih mogućnosti, ali je ujedno i izvor opasnosti. Usled velikih hormonskih promena, česte su promene raspoloženja, pa se javlja problem kanalisanja agresije. Sport je dobar i poželjan način izbacivanja viška energije.

Fizički izgled postaje glavna preokupacija. Često fizičkim izgledom pokušavaju da skrenu pažnju na sebe (farbanjem kose, upadljivom šminkom, provokativnom garderobom) ili da postave granicu i pokažu različitost u odnosu na većinu (na primer, pankerskim ili darkerskim stilom oblačenja). Nagle telesne promene mogu dovesti i do toga da adolescent svoje telo počne doživljavati kao nešto tuđe, nepoznato.

Socijalni razvoj

Tokom ovog perioda odrastanja, mladi se sve više okreću ka vršnjacima i vršnjačkim grupama kojima žele da pripadaju. Ukoliko su te grupe prosocijalne, mladi razvijaju i dobijaju prostor da izražavaju svoje sposobnosti.

Neki od njih ne uspevaju svoje ponašanje da usklade sa pravilima koja postoje u školi, na ulici, među vršnjacima, u komunikaciji sa odraslima. To su uglavnom deca čiji roditelji su razvedeni ili je porodica dezorganizovana (hronične bolesti, bolesti zavisnosti, nasilje, emocionalna hladnoća, odsustvo pravila i discipline). To mogu biti i deca koja su često kažnjavana, i kada zaslužuju i kada ne zaslužuju, deca koja su ponižavana, podcenjivana. Oni svoje strahove rasterećuju na različite načine. Neki od njih se potpuno povlače u sebe, dok drugi reaguju agresivno. Dolazi do toga da ih prosocijalni vršnjaci odbacuju, da bivaju izbačeni iz škole, što dodatno produbljuje probleme. Vezuju se za određene grupe koje glorifikuju kršenje normi tako što im se potčinjavaju, što razvija prividan osećaj pripadnosti, nedodirljivosti, jedinstvenosti.

Moramo prihvatiti da je eksperimentisanje normalan deo odrastanja. Međutim, ako nema jasnih granica, dolazi do usvajanja navike takvog ponašanja, što vodi u probleme koji se održavaju i u odraslom dobu.

Formiranje identiteta i samopouzdanja

Identitet se formira onda kada dete sebe počne da doživljava kao ličnost koja se razlikuje od drugih po određenim osobinama i kada počne da osvešćuje svoje misli i osećanja. Taj proces je ključna tačka adolescencije – dete postaje individua, nezavisna odrasla osoba. Uviđa da roditelji nemaju odgovore na sva pitanja i postaje veoma kritično prema njima. Oprobava se u različitim ulogama tragajući za samim sobom. Na putu ka formiranju identiteta, prepreka mogu biti određeni događaji koji su za dete traumatični – bolest, smrt bliskih osoba, razvod roditelja, odbacivanje od strane vršnjaka.

Samopouzdanje predstavlja osećanje koje prati identitet – kako vidimo i vrednujemo sebe. U adolescenciji je kod većine mladih ono u padu. Nezadovoljni su prvenstveno zato što ne izgledaju onako kako bi želeli, što je usko povezano sa gubitkom samopouzdanja. Jako im je bitno kako ih drugi doživljavaju, posebno osobe do kojih im je stalo. U današnjem svetu, veliki uticaj na samopouzdanje, odnosno gubitak istog, imaju društvene mreže.

Koren niskog samopouzdanja je često i u porodičnim odnosima. Osećaj manje vrednosti razvija se kod dece čiji roditelji daju poruke da bi dete više voleli da je drugačije, pametnije, poslušnije, da su druga deca bolja. Takođe, samopouzdanje narušavaju i roditelji koji dete stavljaju u ,,sopstvene kalupe’’ i ne daju mu nikakvu slobodu odlučivanja, odnosno nemaju poverenja u njega.

Više o problemima sa samopouzdanjem u adolescenciji možete pročitati ovde.

Intimnost i seksualnost

Usled velikih hormonskih promena i porasta intelektualnih sposobnosti, jačaju i radoznalost i emocionalna pobuđenost mladih. Tako dolazi i do formiranja polnog identiteta. Javlja se interesovanje za suprotan pol, prve ljubavi, koje su često dramatične, burne, sklone idealizovanju i pod velikim uticajem mašte. Budući da je seksualno ponašanje mladih danas pod velikim uticajem medija i društvenog okruženja, veliku pažnju treba posvetiti edukaciji. Roditelji ne bi trebalo da izbegavaju tu temu.

Nije retkost da mladi nastoje da kroz seksualne interakcije grade svoj identitet misleći na osnovu toga da su poželjni, vredni, voljeni, popularni. Međutim, tako ulaze u promiskuitet i rizična ponašanja. Odgovorno seksualno ponašanje razvija se usvajanjem relevantnih znanja, stavova i razvijanjem samopouzdanja i samopoštovanja.

Više o problematičnim ponašanjima u adolescenciji možete pročitati ovde.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com

Tehnike za prevazilaženje anksioznosti kod dece

Tehnike za prevazilaženje anksioznosti kod dece

Anksioznost je normalna reakcija organizma na predstojeću (realnu ili imaginarnu) opasnost, na događaje u budućnosti. Kod dece i adolescenata vezuje se za pojedine etape u razvoju – prati strahove koji su karakteristični za različite razvojne periode, a koji se uglavnom uspešno prevazilaze (na primer, strah od mraka i čudovišta). Kada anksioznost počne negativno da utiče na svakodnevno funkcionisanje, kada to postane intenzivan doživljaj, neprimeren za detetov uzrast, kada se ispoljava u neuobičajenim situacijama, potrebno je preduzeti određene mere. Roditelji bi trebalo da prepoznaju ove reakcije, da ih ne ignorišu i obrate se stručnom licu za pomoć.

Pristup koji se pokazao kao najefikasniji u radu sa decom koja ispoljavaju anksioznost jeste kognitivno-bihejvioralni. U okviru njega, razlikuju se bihejvioralne, kognitivne i kombinovane, kognitivno-bihejvioralne tehnike.

 

Bihejvioralne tehnike

 

Tehnika hijerarhije strahova, podrazumeva da dete i terapeut prave listu situacija koje izazivaju strah, hijerarhijski, od situacije koja izaziva najmanji do situacije koja izaziva najveći strah i najveći nivo anksioznosti. Dete zatim pristupa svakoj situaciji posebno. Važno je da se započne sa situacijama koje izazivaju samo minimalnu anksioznost. Cilj je da se dete postepeno oslobađa strahova. Na primer, ako se dete plaši psa, pomoći će mu da u parku roditelj prvi priđe i pomazi malog psa dok dete to posmatra i usvaja ponašanje svog modela, a zatim kada ga pozovete da i ono priđe, ono će to mnogo slobodnije uraditi.

 

Tehnika sistemske desenzitizacije podrazumeva da pozitivna emocionalna reakcija suzbija negativnu. To znači da situaciju koja izaziva nelagodna osećanja prati draž koja izaziva potpuno suprotan doživljaj. Na primer, to može biti relaksacija. Sistemska desenzitizacija podrazumeva tri koraka: trening relaksacije, hijerarhiju strahova, i uparivanje postepenog izlaganja situacijama koje izazivaju anksioznost sa relaksacijom. Relaksacija može podrazumevati progresivnu mišićnu relaksaciju, dijafragmatsko disanje i zamišljanje slika. Progresivna mišićna relaksacija koja se primenjuje u radu sa decom razlikuje se od one za odrasle po trajanju i po grupama mišića koji se uključiju. Još neke od strategija sistemske desenzitizacije su: hranjenje deteta omiljenom hranom u situaciji koja izaziva strah, pričanje omiljene priče, igranje neke igre koju dete voli, fizički kontakt sa roditeljem ili terapeutom (zagrljaj). Izlaganje situacijama koje izazivaju anksioznost može biti i na nivou zamišljanja u stanju relaksacije.

 

,,Flooding’’ tehnika, odnosno tehnika preplavljivanja uključuje naglo i produženo izlaganje dražima koje izazivaju strah s ciljem gašenja anksioznog odgovora. To se može izvesti uživo ili zamišljanjem. Od deteta se traži da oceni nivo anksioznosti i ostaje u prisustvu provocirajuće draži sve dok se nivo anksioznosti ne smanji.

Neki roditelji i stručnjaci veruju da je decu najlakše osloboditi straha preplavljivanjem, tako što će ga gurnuti u lift iako se plaši liftova, ili tako što ćete ga baciti u bazen iako se plaši vode. Neka deca to mogu doživeti kao igru, ali deca su različita i za neke od njih to može biti stres koji će ih potpuno obeshrabriti.

Tehnika učenja ponašanja u nepredvidljivim situacijama podrazumeva predviđanje događaja koji prethode anksioznoj reakciji i same anksiozne reakcije. Strategije su pozitivno potkrepljenje i kazna. Na primer, dete dobija nagradu kada stupi u interakciju sa dražima koje izazivaju strah, odnosno nagrada izostaje kada takve draži izbegava. Ova tehnika se često kombinuje sa tehnikom hijerarhije strahova. Koristi se u terapeutskom radu, ali je korisno da se primenjuje i u svakodnevnom životu i porodičnom okruženju.

Učenje ugledanjem na uzor (učenje po modelu) podrazumeva da dete posmatra ili zamišlja model koji se uspešno nosi sa situacijom koja kod deteta izaziva strah. Model može biti, na primer, osoba za koju je dete vezano, terapeut, lik iz crtanog filma ili priče, ili zamišljeni lik. Budući da kod mlađe dece apstraktno mišljenje nije još razvijeno, kod njih je efikasna samo metoda posmatranja modela.

 

Kognitivne tehnike

 

Iako bihejvioralne tehnike kada se primenjuju samostalno daju dobre rezultate u radu na prevazilaženju strahova koji nisu previše kompleksni, one mogu biti manje efikasne kada je reč o složenijim oblicima anksioznosti. U tim slučajevima, kognitivne strategije povećavaju šansu za pozitivan ishod. One podrazumevaju usvajanje određenih stavova i mišljenja, kao i rad na samopouzdanju.

Usvajanje stavova i mišljenja postiže se kroz pristupanje, odnosno suočavanje sa dražima koje izazivaju strah, dok ujedno, prvo terapeut (ili roditelj), a potom i dete verbalizuju svoja osećanja u datoj situaciji, kao i predloge za prevazilaženje nelagodnosti.

Nisko samopouzdanje uglavnom je posledica određenih grešaka u mišljenju, zaključivanju, viđenju stvari. Rad na samopouzdanju podrazumeva identifikovanje i praćenje situacija u kojima dolazi do nesigurnosti i čime je ona izazvana. Kada se te situacije identifikuju, dete sa terapeutom radi na usvajanju alternativnih načina ponašanja i postavljanja u datoj situaciji, u skladu sa drugačijim načinom posmatranja okolnosti.

Terapeut mora da vodi računa o tome koliko dete, s obzirom na svoj uzrast, može da razume i usvoji kognitivne tehnike. Takođe, i ovde se može naići na ograničenja usled nerazvijenosti apstraktnog mišljenja, čije usvajanje počinje tek oko desete godine života. Deca mlađeg uzrasta imaju nedovoljno razvijenu sposobnost identifikovanja i razumevanja svojih osećanja i iskljhučivo su orijentisana na sadašnjost.

Kognitivne tehnike se uglavnom ne primenjuju samostalno, već u kombinaciji sa bihejvioralnim.

Kognitivno-bihejvioralne tehnike

 

Uz pomoć integrisanih, kognitivno-bihejvioralnih strategija, dete uči: 1) da prepozna fiziološke simptome anksioznosti, 2) da izazove i modifikuje osećaj anksioznosti; 3) da razvije plan suočavanja sa situacijom koja izaziva nelagodu, i 4) da proceni svoju reakciju, i iskoristi navedene veštine u konkretnoj situaciji. Radi se još i na bihejvioralnom treningu, kroz učenje po modelu, igranje različitih uloga, relaksaciju, predviđanje situacija u kojima se može javiti strah, i primenu usvojenog ponašanja kroz različite situacije.

 

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Kako poremećeni porodični odnosi utiču na decu i adolescente

Kako poremećeni porodični odnosi utiču na decu i adolescente

Funkcija porodice je nesagledivo značajna. Značajnost se ogleda u emocionalnom, socijalnom, kognitivnom, moralnom, kulturnom razvoju svakog pojedinca. Kada dođe do konflikata između roditelja, to može dovesti do pojave problema u ponašanju kod dece.

Konflikti u svakoj porodici su normalna pojava. Međutim, u dezintegrisanim porodicama oni se ne razrešavaju i ne prevazilaze već postaju ,,hroničan“ problem. Članovi porodice se mogu truditi skladno da funkcionišu i da probleme ,,guraju pod tepih“, ali sve to može imati dugoročne negativne posledice.

Najčešće dolazi do razvoda ili razdvajanja roditelja, što još više umanjuje mogućnost obavljanja osnovnih porodičnih dužnosti. Što je dete mlađe, teže podnosi razvod i odvajanje od jednog od roditelja. Takođe, razvod je jako nepovoljna pojava i u kritičnim razvojnim fazama, kao što su pubertet i adolescencija. Doba adolescencije je već i samo po sebi takvo da su česte krize identiteta, autoriteta, seksualnosti.

Kako se dete može nositi sa problemom?

Kao odgovor na porodičnu situaciju koju dete ne prihvati i ne preradi na zdrav način, mogu se manifestovati razni problemi: asocijalnost i povlačenje u sebe; školski neuspeh kao rezultat smanjene pažnje i koncentracije, odnosno okupiranosti porodičnim problemom; smanjeno samopouzdanje i nesigurnost; agresivnost, kao rezultat učenja po modelu i kao usvojen način rešavanja konflikata; autoagresivnost, kao posledica ličnog kažnjavanja ukoliko dete pomisli da je ono za nešto krivo; druženje sa delinkventnim grupama, usled želje za prihvatanjem od strane drugih i traženjem sopstvenog identiteta, uz privlačenje pažnje grupe na pogrešan način; zloupotreba psihoaktivnih supstanci, kao negativan oblik bežanja od stvarnosti koju ne prihvata; i na kraju može se javiti čak i kriminalno ponašanje kao najteži oblik poremećaja u ponašanju.

Istraživanja pokazuju da kod dece i mladih sa različitim oblicima ispoljenih poremećaja u ponašanju preovladavaju različiti porodični problemi, u preko 40% slučajeva. Kod dece i mladih koji nisu ispoljili poremećaje ponašanja preovladava skladno porodično funkcionisanje. To potvrđuje značaj porodice u (ne)razvijanju poremećaja ponašanja.

Primeri iz prakse pokazuju da dete razvedenih ili rastavljenih roditelja, ma koliko  godina imalo, uvek želi da se roditelji pomire.

Više o poremećajima ponašanja kod dece pročitajte ovde.

Koje okolnosti negativno utiču na dete?

Porodične okolnosti koje mogu negativno uticati na dete ili adolescenta su: odsustvo jednog roditelja, pri čemu je od posebne važnosti da li je taj roditelj istog ili različitog pola kao i dete jer to može dosta uticati na formiranje identiteta; višegeneracijske porodice, polubraća/polusestre, i sl; razvod u detinjstvu, predadolescentskom ili adolescentskom periodu; inverzija uloga među roditeljima, kao i inverzija uloga roditelja i dece; supstituti roditelja; odnos roditelja prema deci – posesivnost, pasivnost, agresivnost i sl; neuroticizam; psihoticizam; haos – nepostojanje jasnih vrednosti, konfuzija autoriteta, različiti stilovi vaspitanja; devijantno funkcionisanje porodice; izolovanost; česte migracije; mešoviti brakovi između pripadnika različitih nacionalnosti; teška somatska oboljenja; loša finansijska situacija – siromaštvo i  nezaposlenost.

 Kako se porodica “bori“ sa pubertetom?

Kako će se porodica nositi sa pubertetlijom svakako da dosta zavisi od njenog prethodnog funkcionisanja. Roditelji mogu intenzivirati neke od roditeljskih uloga koje su već prevazišli, ili se pak distancirati od svojih uloga. Ni jedno od ova dva oblika ponašanja nije prihvatljivo, pa adolescent mora da se nosi sam sa svime, za šta nije još dovoljno zreo i spreman. Takođe, pojava poremećaja u adolescenciji može na površinu izvući potisnute konflikte, ali i pokrenuti nove. Čest slučaj u praksi je da jedan roditelj odgovornost za problematično ponašanje deteta prebacuje na drugog. Još neke od reakcija na detetovo neprihvatljivo ponašanje su: stavljanje uobičajenih razvojnih problema u centar pažnje, dramatizacija i prenaglašavanje brige; minimiziranje ili negiranje poremećaja i trud da se funkcioniše kao da je to samo prolazna faza; posmatranje problema van porodičnog konteksta i prebacivanje odgovornosti na vršnjake, školski sistem, neadekvatno okruženje. 

Kako da pomognemo? 

Sve prethodno navedeno, dakle, ukazuje da loši partnerski odnosi mogu biti faktor rizika za nastajanje, razvijanje i održavanje problema u ponašanju. Porodica je prvo i osnovno socijalno okruženje deteta, u kome se stiču prvi stavovi, formira karakter, usvajaju neophodne vrednosti, norme, prihvataju i uče razne uloge. Porodica koja ne ostvaruje svoj zadatak, i roditelji koji ne obavljaju svoje roditeljske uloge, odmažu svom detetu, a da često toga nisu ni svesni.

Ukoliko primetite da vaše dete teško podnosi i odbija da prihvati porodičnu situaciju, ili ako s druge strane potiskuje svoja osećanja u vezi sa tim, ukoliko VI osećate da ne držite sve pod kontrolom, a odgovaraćuja podrška stručne službe u školi izostaje, obratite se za pomoć stručnom licu. Takođe, i VI kao roditelji na zajedničkom zadatku da dete izvedete na pravi put, možete potražiti podršku u prevazilaženju problema.

Kao najuspešnije u radu sa decom pokazuju se intervencije usmerene, s jedne strane, ka smanjenju rizika za ispoljavanje poremećaja ponašanja i, s druge strane, ka jačanju sposobnosti da se rizicima odupre. To znači da se radi na poboljšanju socijalnih kompetencija i prosocijalnog ponašanja deteta, nasuprot antisocijalnom, kao i na preradi, razumevanju i prihvatanju situacije.  Dete se podučava veštinama nenasilne komunikacije i usmerava na pozitivne procese, jake strane i potencijale. Rezultati se postižu prvenstveno primenom individualizovanog pristupa.

 

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

Kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

Kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com