Kako da raskinete vezanost sa opterećujućim osobama?

Kako da raskinete vezanost sa opterećujućim osobama?

U životu se dešava da budemo u interakciji sa osobama koje su nam opterećujuće. Sa nekim od njih nismo bili ni u mogućnosti da biramo da li ćemo se sresti, komunicirati i imati interakciju. To je na primer slučaj sa članovima bliže ili šire familije, šefom na poslu, saradnicima, klijentima, komšijama i sl.

Naročito kompleksni odnosi su odnosi sa članovima familije. Ti odnosi su po pravilu emotivno obojeni, složeni i ambivalenti. Biti ambivalentan prema nekome znači u isto vreme osećati i privlačnost i odbojnost prema istoj osobi, imati pomešana, konfliktna osećanja. U opterećujuće odnose spadaju sve one osobe sa kojima smo se nekad posvađali, čije ponašanje nas je povredilo, izneverilo i sl., a kada i danas pomislimo na njih osećamo neko kuvanje u stomaku ili neku drugu negativnu senzaciju, negativni naboj. Takvi odnosi pretstavljaju jednu vrstu nezavršenog posla u nama samima. Neke od tih osoba nismo sreli godinama i više nam ne znače ništa, ali nezavršene veze su ostale u nama samima kao opterećujući balast prošlosti.

Kako se zaštiti od osoba koje nas opterećuju na razne načine?

Opterećejujući odnosi su oni u kojima preovladava neiskrenost, manipulisanje, emotivno ucenjivanje, nepoštovanje granica, agresivnost i sl. Mnogi od nas često se povlače iz takvih odnosa, izbegavaju intruzivne, agresivne, hostilne, manipulativne i narcisoidne osobe. Ali čak i kada nismo više u direktnom odnosu sa njima veza ne mora biti raskinuta. Sama pomisao na takvu osobu može izazivati negativne emocije poput besa, ogorčenosti, prezira, krivice, ljutnje na sebe, stida i sl. Dokle god osoba ima negativni naboj vezan za te osobe ona nije slobodna od njih u svom umu, ona nije raskinula vezanost. I negativna vezanost je vezanost i ona nas drži vezanim za nekoga kao i pozitivna vezanost (ljubav).

Kako raskinuti štetne vezanosti?

Za to je potrebno pre svega dve stvari:

1. Doneti svesnu odluku da je dobro raskinuti štetnu vezanost. Za to je potrebna svesnost o štetnosti odnosa i postojanju vezanosti.
2. Odustati od svakog očekivanja vezanog za tu osobu. Očekivanja i zahtevi su ključni element vezanosti. Dokle god očekujem i / ili zahtevam nešto od nekoga ja sam vezan za tog nekoga.

Kada odustanem od svih očekivanja i zahteva vezanosti više nema. Očekivanja prema nekome su uvek moja i ne pripadaju toj osobi. Stoga ja mogu odustati od mojih očekivanja. Često su očekivanja koja imamo prema drugim ljudima krajnje nerealistična, odraz naše sebičnosti pa su stoga izvor ljutnje, gneva i razočaranja kada osoba ne postupa u skladu sa njima. Očekivanja prema drugima mogu podrazumevati nešto što želimo da dobijemo od drugih, mada očekivanja mogu biti i vezana za osvetu, pokajanje osobe koje nam je nanela zlo, očekivanje da se osoba promeni, izvini, zavoli nas i sl.

Dodatni problem može ležati i u tome što su mnoga naša očekivanja od drugih implicitna, neizrečena, skrivena, polusvesna. Zato ih treba osvestiti, eksplicirati, iskomunicirati samom sebi. Ali čak i u slučaju skrivenih očekivanja ona boje našu percepciju drugih i oblikuju naše emocionalne reakcije i ponašanja prema drugima, sebi i svetu uopšte.

Kako da se oslobodimo očekivanja prema onima sa kojima želimo da raskinemo vezanost?

Prvi korak je da osvestimo ta očekivanja. Drugi korak je da ih svesno odbacimo. U te svhe konstruisao sam jednu jednostavnu tehniku koju možete koristiti sami sa sobom.

Tehnika podrazumeva sledeće korake:

1. Idenitifikujte osobu sa kojom imate opterećujući odnos i sa kojom želite da raskinete vezanost.

2. Zamislite tu osobu kako stoji ispred vas i vi gledate direktno u nju. Dok to činite pitajte iskreno sebe: Šta ja očekujem od ove osobe? Zapišite uvid do kojeg ste došli.

3. Kada ste postali svesni tog očekivanja, izgovorite u sebi to očekivanje tako da se u mašti obraćate baš toj osobi. Očekujem od tebe da …

4. Konstatujte šta se dešava kada ste to učinili. Kako se osećate? Da li osećate neki negativan naboj kada to govorite ili nakon što ste to izgovorili?

5. Osetite taj naboj, prihvatite ga, udahnite sporo i duboko i zatim izdahnite isto tako sporo i do kraja. Prihvatite svaki saržaj koji se javlja u vašoj svesti bez cenzure. Sadržaji mogu biti slike, misli, emocije ili telesne senzacije.

6. Prihvatite ih bez obzira da li se odnose na prošlost, sadašnjost ili hipotetičku budućnost. To nema veze jer sve što osećate, mislite ili zamišljate uvek se dešava isključivo sada i ovde.

7. Sada zamislite da se opet u mašti obraćate toj osobi i sada joj saopštavate da više ne očekujete od nje to što ste očekivali. Saopštavate joj da ste odustali od tog očekivanja. To izgovorite direktno iz srca. Zaiste sebe ubedite da iz srca odustajete od tog očekivanja koje ste imali. Primetite šta se sada dešava sa negativnim nabojem. Da li ga još uvek ima ili ne? Osetite šta god da osećate i prihvatite to, udahnite i izdahnite.

8. Primenite opisanu proceduru od 3. do 7. koraka onoliko puta koliko je potrebno da prođete kroz sva očekivanja koja ste identifikovali i potom otpustili. Indikator da ste uspeli da proces uspešno obavite do kraja jeste da kada zamislite datu osobu više ne osećate baš nikakav naboj prema njoj. Ako nema više naboja nema više ni vezanosti. Naboj je taj koji vas je držao vezanim.
Na kraju zamislite da u mašti se zahvaljujete toj osobi na svemu što ste od nje naučili o sebi, drugima i svetu uopšte, poklonite joj se u mašti, pozdravite se sa njom.

Koje su dobrobiti od ove tehnike?

Raskidanje vezanosti od osoba koje vas opterećuju učiniće:

1. da osećate mnogo manje negativnog naboja prema drugima i sebi
2. da se ne osećate više pasivnom žrtvom koja nema kontrolu nad svojim emocionalnim reakcijama
3. da pojačate svoj uvid o tome da ste vi odgovorni što su odnosi sa nekim ljudima postali opterećujući za vas, time ćete dodatno pojačati osećaj samokontrole
4. više ćete voleti i poštovati sebe
5. nećete se više prekomerno zadržavati u odnosima koji vam ne prijaju
imaćete realističniji odnos prema sebi i drugima

Kako da praktikujete opisanu tehniku?

Za početak odaberite jednu osobu sa kojom ste imali loše odnose u prošlosti ili bliskoj sadašnjosti. To je osoba na koju kada pomislite osećate nešto negativno. Ne morate početi od osobe sa kojom imate najkomplikovaniji ili najgori odnos, takve ostavite ostavite za kasnije kada savladate tehniku. Kada uradite jedan uspešan proces, učinite to i sa drugim osobama. Jedan odnos, jedan proces. Nemojte preterivati sa primenom tehnike u kratkom vremenskom intervalu jer nije poenta da se preforsirate i na kraju odustanete. Primenite tehniku kada vam to odgovara.

Dr Vladimir Mišić

psiholog

www.vaspsiholog.com

skype:vaspsiholog

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

Kako da otkrijete da ste u simbiotskoj emotivnoj vezi

Kako da otkrijete da ste u simbiotskoj emotivnoj vezi

U emotivnoj vezi ste već duže vreme i sve je naizgled u redu, partner vam je maksimalno posvećen i osećate se voljenim. Sa druge strane, to vas ne usrećuje. Imate utisak da ste nekako izgubili sebe, ne možete da razlučite šta je ono što vi želite od onoga što želi vaš partner, hornično ste nezadovoljni, čak i depresivni, imate osećaj da ste u kavezu, kao da vi više niste vi… Ovi signali mogu ukazivati da ste u simbiotskom emotivnom odnosu.

Šta je simbiotski emotivni odnos?

Termin simbiotski odnos se uobičajeno koristi za opisivanje tipa odnosa koji se javlja kod životinjske vrste. To je odnos u kome su dve jedinke u međusobnom sadejstvu zarad zajedničke koristi ili koristi barem jedne od njih. Praktično ove jedinke su funkcionalno i fizički vezane i te često izgledaju kao jedan organizam. Slično, kod ljudi, simbiotski odnos predstavlja stapanje dve osobe u jednu celinu, gde jedna bez druge ne mogu efikasno da funksionišu. Praktično, JA+ TI postaje MI-novi obik postojanja u kome se individualnost obe osobe gubi. Ovakav odnos ne mora nužno postojati između partera u vezi ili braku, to može biti i prijateljski odnos ili odnos roditelj-dete.

Kakve osobe su sklone da grade simbiotske odnose?

Iako emotivni odnos među partnerima podrazumeva podjednako učeće obe strane, obično jedna osoba biva “uvučena” u simbiotski odnos od strane druge. Obično se to dešava pod parolom “prave ljubavi” odnosno partner koji je uvučen je pre svega prvo veoma srećan jer je dobio bezuslovnu ljubav i posvećenost onog drugog. Važno je znati da je simbiotski odnos potpuno normalan na samom početku veze i može trajati nekoliko meseci-partneri se nalaze u stanju zaljubljenosti, osećaju se kao jedno biće, slepi su za sve oko sebe. Ipak ovo je samo faza i nikako ne bi trebalo da odslikava stanje u dugogodišnjoj vezi.

Osobe koje grade isključivo simbiotske emotivne odnose u osnovi imaju strah od ostavljanja/odbacivanja. Ovakve osobe su obično u svom životnom iskustvu (odnosi u primarnoj porodici ili raniji partnerski odnosi) ostavljanje doživele veoma bolno te po svaku cenu žele da se osiguraju da se takvo iskustvo ne ponovi i potpuno se posvećuju partneru zahtevajući da on uzvrati istom merom. Takođe, emotivni gubitak koji je postajao u nekom drugom odnosu/odnosima osoba pokušava da kompenzuje intenziviranjem trenutnog te kod nje postoji glad za neprestanom pažnjom i bliskošću. To su uglavnom zavisni tipovi ličnosti koji ne mogu da funkcionišu samostalno i traže jaku, podržavajuću figuru u drugoj osobi. Ovakve osobe imaju uvernja tipa “ako nisam sa nekim ja ne vredim”, “neophodna mi druga osoba da bih se osećao/-la potpunim”, “zivot bez ljubavi i pažnje druge osobe nije zivot”…

Koji su znaci da ste u simbiotskom emotivnom odnosu?

Kao što je prethodno pomenuto osoba koja je uvučena u simbiotski odnos prvo moze da se oseća voljeno i posebno a onda se javlja neka vrsta prikrivene depresije: iako je na izgled sve u redu osoba je neraspoložena, izgubljena, oseća da gubi sebe. Dalje, socijalni aspekt života postaje potpuno zanemaren¬počeli ste da se udaljavate ili potpuno gubite kontakt sa prijateljima sa kojima ste se intenzivno druzili. I u zdravom odnosu sa partnerom normalno je da ćete deliti vaše vreme i da ćete se nešto ređe viđati s prijateljima ali ovde je u pitanju postepeno potpuno gasenje starih odnosa. Takođe, kada se viđate sa prijateljima uvek je sa vama vaš partner/-ka. Partner ne mora otvoreno da insistira da ga povedete ali će se staviti u ulogu žrtve i nećete “imati srca” da ga/je ostavite. Ne sklapate ni nova prijateljstva, pogotovo ne sa suprotnim polom (npr.kolega/koleginica na poslu) jer će to biti pogresno protumačeno, rezultat je da se vaš krug ljudi smanjuje a vi ostajete “osuđeni” samo na jednu osobu. Lična interesovanja i realizacija želja i ciljava su se smanjila ili ugasila. Zarad provođenja više vremena sa partnerom zanemarićete svoje hobije, interesovanja, aktivnsti, profesionalno usavrsavanje… Iako shvatate da nešto nije u redu, opet osećate krivicu jer ako je on/ona mogao/-la da odustane od svojih interesovanja, hobija, profesionalnih izazova, druženja sa ljudima i posvetio/-la se samo vama kako onda da vi učinite suprotno.

Uvereni da ste našli “pravu ljubav” odlučujete da se potpuno posvetite samo jednoj osobi jer jedino ona to zaslužuje. Simbiotski odnos nije zdrav odnos dvoje ljudi, kada procenite da ne napredujete uz partnera na ličnom planu, kada shvatite da vam se socijalni život potpuno ugasio, kada se osećate nezadovoljno, depresivno, razmislite o tome da li je vreme da promenite neke stvari u vašem emotivnom odnosu, postavite granice i izborite se za svoju individualnost.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Uobičajene greške koje povećavaju strah prilikom javnog nastupa

Uobičajene greške koje povećavaju strah prilikom javnog nastupa

Situacije verbalnog izlaganja određenog sadržaja većem auditorijumu su neprijatne za mnoge ljude. Ovakve situacije često prati osećanje treme koja u malim količinama deluje pozitivno na govornika. Ona pomaže održavanju koncentracije i energije u toku izlaganja. Ipak, kada trema preraste u strah (i stid) koji preplavljuje i blokira izlagača, te on izbegava situacije u kojima mora o nečemu da govori, onda to postaje problem. Sve više se u poslovnom okruženju veštini verbalnog prezentovanja daje na značaju, pa će često ljudi koji su inače dobri u svom poslu ali se teže snalaze u verbalnim izlaganjima ostati po strani i izgubiti mogućnost da napreduju.

Postoji čitav set opstruirajućih rečenica koje možete govoriti sebi kako biste situaciju javnog izlaganja učinili strašnijom-“Nisam ja za to”, “Ljudi se rode da budu govornici, ja nisam takav”, “Ne volim da se ističem”,”Ispašću smešan” i sl. Istina je da se neki ljudi bolje snalaze u ovoj poziciji od drugih ali apsolutno svi imaju određen nivo straha koji ih prati samo ga neko lakše ili teže prevazilazi. Ono što je važno jeste da je strah od javnog nastupa kao i bilo koji drugi strah savladiv ali je za to neophodna upoornost, vežba i suočavanje sa “opasnim” situacijama. U ovom teksu će biti reči o tome koje greške se najčešće prave kada je u pitanju verbalno prezentovanje pred publikom.

Zamišljanje neuspeha i strahovanje unapred

Osoba koja ima strah od javnog nastupa često danima ili mesecima unapred zamišlja kako će njeno izlaganje izgledati i kako će se neslavno završiti. Ovakva razmišljanja uvode osobu u anksioznost, ona je napeta, pod stresom što je sprečava da se bolje fokusira na sadržaj onoga što želi da prezentira. Potpuno je besmisleno trošiti vreme na predviđanje ishoda situacije koja se još uvek nije dogodila umesto toga bolje je posvetiti se prirpemi za svoje verbalno izlaganje . Dobra vežba i priprema smanjuje mogućnost neuspeha. Kada dobro naučite materijal koji želite da izlažete korisno je da vežbate sopstveno izlaganje usmeno ispred ogledala, ili ispred grupe ljudi koje poznajete ili jednostavno sinimite sebe i registrujte eventualne greške koje budite uočili.

Kao deo pripreme pred sam nastup dobro je raditi vežbu relaksacionog disanja. Kada osetite tenziju odradite ovu vežbu i na taj način istrenirajte organizam da iz stanja uzbudjenosti pređe u smireniji mod. Bilo bi dobro ovu vežbu raditi uvek kada se anksioznost pojača kako je ne biste produbljivali. Smirivanje disanja će vam pomoći i na licu mesta tj. neposredno pred i u toku prezentacije.

Preterani fokus na sebe a ne na sadržaj izlaganja

U toku prezentovanja osoba je obično previše fokusirana na svoje emocije, odnosno na svoj strah i fiziologiju-lupanje srca, disanje, osecaj gušenja, znojanje, crvenje kao i na svoje misli odnosno pitanja tipa šta drugi ljudi misle o meni, da li vide da sam se uznemirio, da sam nesiguran i sl. Fokusiranje na sebe je potpuno pogubno i dovodi do toga da osoba ne može da se fokusira na ono zbog čega je tu tj. na sadržaj koji treba da prezentuje drugima. Prema tome, najvažnije je da se fokus preusmeri na teze koje osoba želi da izloži, pritom ne treba razmišljati o poslednjoj tezi ako je izlaganje na početku već o onoj koja prva sledi.

Zahtev za savršenim izlaganjem

Osoba zadaje sebe nemoguć zahtev da ne sme da napravi ni jednu grešku. U startu to je će napraviti još veću tenziju. Odustanite od ovog zahteva, grešaka će biti i greške ćete ispraviti u hodu (možete se usput i izviniti) i niko vam neće zameriti.

Potcenjivanje sebe-precenjivanje publike

Često se dešava da osoba potceni sebe i sopstvenu kompetentnost u odnosu na publiku (u kojoj se često mogu naći autoriteti i/ili nadređeni). Bez obzira ko je u publici, ta publika je tu da čuje izlaganje osobe koja prezentuje. Dakle, taj sadržaj je iz nekog razloga važan za prisutne pa se i osoba koja izlaže treba voditi time da ona na neki način daje i doprinosi širenju znanja/seta informacija osobama koje su došle da je slušaju te se ne treba osećati manje vrednom/kompetentnom u odnosu na njih.

Težnja da se što pre završi sa izlaganjem

Pošto je osoba sve vreme pod tenzijom, strahom i oseća neprijatnost ona teži da što pre završi sa svom tom agonijom. U toj želji ona brzo priča, nepraveći pauze, gubi kontakt sa publikom a učestalnost grešaka je visoka. Normalno je da postoje stanke pri govoru, iako se one subjektivno doživljavaju kao večnost one realno traju tek nekoliko sekundi. Ne treba paničiti oko pauza već razmišljati o sledećoj rečenici. Bolje je izgovoriti više kraćih rečenica nego na brzinu jednu složenu u kojoj može da se izgubi poenta.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Depersonalizacija kao simptom paničnog napada

Depersonalizacija kao simptom paničnog napada

Napade panike karakterišu iznenadni i intenzivni fiziološki simptomi kao što su ubrzano lupanje srca, ubrzano plitko disanje i stezanje u grudom košu, preznojavanje, kao i blaga vrtoglavica, trnjenje udova i zujanje u ušima usled hiperventilacije.  Ovako intenzivne simptome osobe koje doživljavaju panični napad su sklone da interpretira kao ugrožavajuće za sopstveni život i zdravlje te zaključuju da upravo doživljavaju srčani/moždani udar, gušenje, gube kontrolu nad sopstvenim razumom i sl. Ovo tumačenje je potpuno pogrešno ali na neki način opravdano. Naime, osobe koje nemaju nikakve informacije o tome kako bi trebao da izgleda panični napad, npr. nisu imale nikog u svojoj okolini ko je doživeo panični napad ili nikada nisu pročitale/čule nešto o ovom fenomenu će logično zaključivati na ovaj način. Postoji mali broj onih koji će prvi iznenadni panični napad protumačiti kao „pad pritiska“ ili „pad šećera“, pa će ih ovakvo tumačenje dalje zaštiti od ulaženja u začarani krug nastajanja paničnog poremećaja: pogrešna interpretacija-pojačan strah- novi panični napad. Pored navedenih simptoma osobe koje doživljavaju panične napade izveštavaju da imaju osećaj kao da su odvojene od sopstvenih misli ili tela i kao da gube svest o sebi. Ovaj simptom se naziva depersonalizacija i karakterističan je za jače panične napade u okviru paničnog poremećaja ali se može javiti i u okviru drugih anksioznih poremećaja.

Šta se dešava tokom osećaja depersonalizacije?

Osećaj depersonalizacije je sasvim bezopasan, to je uobičajeni fenomen koji se javlja kod većine ljudi posebno u stresnim situacijama. Šta se zapravo dešava? Kao što je navedeno tokom paničnog napada dolazi do iznenadne i intenzivne „mešavine“ različitih fizioloških reakcija, osoba biva preplavljena ovim reakcijama, njena pažnja se potpuno usmerava na to šta se dešava u organizmu pri čemu sve jače doživljava date reakcije i prestaje da bude svesna okoline. Na kratko, racionalni deo biva zamaskiran intenzivnom emocijom straha pa osoba nije u stanju da donosi logicne zaključke. Dodatno, tumačenje date situacije kao „odvajanja“ od sebe ili svesti dalje kod osobe stvara pojačani strah koji je održava u paničnom stanju. Posledično osoba zaključuje da je ovo siguran znak da „ludi“ što dalje može prouzrokovati strah od „ludila“.

Šta činiti sa osećajem depersonalizacije?

Osećaj depersonalizacije je precenjen, to je samo „kao da“ osećaj koji je potpuno bezopasan (dakle, kao da sam odvojen od svog razuma/tela ali to zapravo nije tačno) prema tome samo ga treba registrovati kao prolazno stanje i simptom paničnog napada  i sačekati da prođe. Takođe, kako bi se ublažili ovaj i ostali simptomi paničnog napada ukoliko je on preintenzivan dovoljno je produbiti i usporiti disanje (upoznajte se s tehnikom abdominalnog disanja). Treće, jednostavno promenite fokus od unutra ka spolja, od fokusa na sopstvene unutrašnje senzacije na događaje koji se dešavaju spolja, osvrnite se oko sebe, opišite kako izgleda okolina, šta se sve nalazi u njoj, ako ste sa nekom osobom započnite razgovor i fokusirajte se na njegov sadržaj. Bitno je da ostanete uporni i ne obraćate pažnju na sopstvene senzacije jer apsolutno ništa se ne može dogoditi sa vama i vašim zdravim razumom.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064/64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Iluzija o ljubavi kao izvor svih duševnih patnji

Iluzija o ljubavi kao izvor svih duševnih patnji

Ljubav je smisao života. Ljubav je ono što nas pokreće da radimo, stvaramo, pravimo decu, pomažemo drugima i sebi, učimo, razvijamo se i budemo, zdravi i srećni. Ljubav nije usko vezana za ljubav prema porodici, voljenoj osobi (partneru), prijateljima ili drugim osobama. Ljubav postoji u svemu što nas okružuje, postoji ljubav prema svemu što postoji, ljubav prema samom sebi, prema stvaranju i radu, Bogu / univerzumu i prema životu uopšte. Kada tako sagledamo ljubav onda nam je jasno zašto je ljubav smisao života, postojanja, zdravlja i sreće. Ljudi koji su puni ljubavi oni su zdravi, razvijaju se, donose dobro sebi i svojoj okolini a oni koji pate od iluzije ljubavi oni su nesrećni, imaju problema sa zdravljem, sa samim sobom i drugima.

Šta je ljubav?

Pre nego što kažemo šta ljubav nije, odnosno šta je iluzija o ljubavi treba reći šta ljubav zaista jeste. Ljubav nije ni misao ni osećanje, ni stanje, ni ponašanje. Misli, osećanja, ponašanja i stanja su samo izraz, manifestacija ljubavi. Ljubav je prisutnost, prihvatanje, jednistvo sa sobom, drugima i univerzumom, potpuna predanost bez zavisnosti. Ljubav je kada dajemo a ne tražimo ništa zauzvrat. Ljubav je slobodni čin davanja u kojem uživamo i koji nam ne predstavlja nikakav napor, već naprotiv ispunjava nas. Pravo ispunjenje može doći samo iz ljubavi.

Na primer, ako radite sa ljubavlju, rada za vas predstavlja ispunjenje, svaka vaša aktivnost vas ispunjava, daje vam smisao, snagu i motivaciju. Ljudi ne rade samo zbog novca. Novac je potreban za život u društvenom sistemu koji su ljudi smislili i u tom smislu je važan ali novac nije sam sebi svrha već samo sredstvo. Ljudi koji vole oni rade s ljubavlju i to ih čini srećnima. Na primer, postoje ljudi koji imaju toliko novca da uopšte ne moraju da rade u smislu obezbeđivanja egzistencije. Većina njih radi, bave se onim što vole, a oni koji ne rade brzo padaju u depresiju, besmisao, ropstvo adikcija i sl. Ljubav kroz rad daje smisao postojanju. S druge strane ljubav je naš odnos prema drugima, porodici, prijateljima, klijentima, Bogu/univerzumu. Ljubav je neraskidivo povezana sa slobodom. Ljubav je sloboda, ljubav se ne može izraziti bez slobode. Svaka zavisnost blokira ljubav. Ljubav je biti jedno sa svim a ujedno biti slobodan od svega, jer ljubav je postojanje, kretanje, a ne učaurenost.

Šta je to iluzija ljubavi?

Mnogo ljudi pati od iluzije o ljubavi. Dok je ljubav samo jedna, ilizuja o ljubavi ima jako mnogo. U ovom tekstu pokušaću da navedem one najčešće, one iluzije koje ljudima stvaraju patnju, bol i sprečavaju ih da budu srećni, zadravi i da se razvijaju.

  1. Vredim onoliko koliko sam voljen od strane meni važnih ljudi – to je jedna od najčešćih i skrivenih iluzija u koju mnogo ljudi čvrsto i implicitno veruje. Osoba koja sebe vrednuje i poredi sa drugim ljudima je osoba koja veruje da nije dovoljno voljena. Takva osoba veruje i da ne zaslužuje da bude voljena kao neki drugi ljudi. To je naravno iluzija jer to što osoba nije dobila onoliko ljubavi koliko je želela od njoj važnih osoba (roditelja, rođaka, partnera itd) to ne znači da ne može biti voljena od nekih drugih osoba. Verujući da ne zaslužuje ljubav osoba to svoje uverenje potvrđuje u realnosti. Privlačeći i birajući osobe koje ne mogu iz raznih razloga da je vole i tako osoba kroz iskustvo potvrđuje svoje početno uverenje. Odakle ljudima uverenje da ne mogu biti voljeni ili da im nešto fali zbog čega ne mogu biti voljeni uopšte ili onoliko koliko bi to oni želeli? To uverenje potiče iz detinjstva. Dete kojeg roditelji ne vole (ne poklanjaju mu dovoljno pažnje, odusutni su i sl.) ima utisak da je ono loše, jer dete ne može da razmišlja kritički i shvati da u stvari nešto nije uredu sa njegovim roditeljima a ne njim samim. Dete tumači odbacivanje kao lični defekt i odatle potiče osnova za budući osećaj manje vrednosti, odnosno ansioznosti i depresivnosti. Dete ne zna kako da se nosi sa takim osećanjima i mora da ih potiskuje. Kasnije kada dete postane odrasla osoba ima šansu da to promeni, shvatajući da bolna osećanja ne određuju nužno identitet osobe, da je ljubav prisutna sada i ovde, da nije rezvisana za određene osobe i da svako ima prava na ljubav.
  2. Samoljubav je narcizam – jako važan stub mentalnog zdravlja jeste ljubav prema sebi. Ljubav prema sebi nije narcizam ili zaljubljenost u sebe. Narcizam je karikatura samoljubavi. Samoljubav je preduslov za ljubav, lično blagostanje i duševni mir. Voleti sebe znači sebe prihvatati u svakom momentu, u svim stanjima i izdanjima bezuslovno. Samo osoba koja sebe prihvata u potpunosti može istinski da se menja, razvija i živi u miru i ljubavi. Svaka vrsta poricanja, neprihvatanja i samoobezvređivanja osobu dovodi u rascep sa samom sobom što predstavlja osnovu za sva disfunkcionalna osećanja kao što su anksioznost, krivica, potištensot, stid i bes na sebe. Narcis je osoba koja ne ume da voli ni druge ni sebe, zato pati od osećaja praznine. Narcis je psihički bogalj koji se hrani tuđom energijom ljubavi ali kao što nije u stanju da ljubav daje nije u stanju ni da je prima pa zbog toga stalno pati od unutrašnjeg osećaja praznine.
  3. Ljubav se može izgubiti – ljubav se ne može izgubiti jer je ona unutrašnji deo osobe. Ljubav je unutar osobe, to je njen dar od Boga/univerzuma. Ljubav nije rezervisana za bilo koju osobu, ljubav se deli sa drugima.
  4. Ljubav izvire isključivo iz porodice – ljubav počinje u porodici i porodica donosi osobi obrazac ljubavi koji na decu prenose roditelji i drugi rođaci. Taj obrazac je značajno određen transgeneracijskim prenosom i kultorom u datoj sredini. Onako kako se roditelji odnose prema sebi i detetu, detetu predstavlja model (program) za njegovu/njenu samoljubav i ljubav prema drugima. Na primer, dete koga roditelji vole, stiče utisak i osećaj da je prihvaćeno, voljeno, vredno i da ima prava da tako nešto očekuje od drugih i sveta. Nevoljeno dete ima osećaj da nešto sa njim/njom nije uredu, da je defektno, da manje vredi i da će se i drugi ljudi tako odnositi prema njoj. Zlostavljano dete, ima osećaj da je prljavo, loše, pokvareno, zlo, bezvredno i da treba da pati, da ne zaslužuje ničiju ljubav, sreću i prihvatanje. Koji obrazac će dete usvojiti zavisi od odnosa roditelja prema detetu i toga kako se roditelj odnosi sam/sama prema sebi. Taj naučeni obrazac postaje program koji se snažno utiskuje u detetov um i postaje deo njegovog/njenog identiteta. Kasnije kada dete odraste i postane odrasla osoba, ako radi na sebi, na svom ličnom razvoju može menjati taj obrazac, odnosno može prestati da se sa njim idetifikuje i proširi svoj identitet tako da više ne zavisi od tuđeg prihvatanja. Može da nauči da sebe bezuslovno prihvati i poveže se sa svima na jednoj široj ravni kosmičke ljubavi.
  5. Ljubav je vezana samo za druge ljude – ljubav nije vezana samo za ljude, ljubav je vezana i za rad, stvaranje, odnos prema sebi, životu, bogu/univerzumu. Sve što radimo je ljubav, odusutvo ljubavi ili iluzija o ljubavi.
  6. Ljubav i Eros su ista stvar – ljubav postoji i bez erosa. Ljubav majke prema detetu, ljubav prema radu, prijatelju, državi, bogu i sl., su primeri ljubavi bez erosa. Ljubav za razliku od erosa nije želja, ljubav je način postojanja. Ljubav i eros se spajaju u ljubavi između partnera i služe za produženje vrste, uživanje, oslobađanje stresa i jačanje veze između partnera.
  7. Ljubav je želja/osećanje – ljubav nije isto što i eros, požuda, želja za divljenjem i posedovanjem. Ljubav je prihvatanje sebe i drugih, sloboda, prisutnost, mir. Ljubav nije sujeta, taština i želja da nam se drugi dive, obožavaju, prihvataju ili nas odobravaju. Ljubav nije osećanje, osećanja poput radosti i mira su manifestacije ljubavi. Ljubav svakako nije euforija i žudnja. Kada osoba pobrka te dve stvari onda je u problemu, onda oseća anksioznost, stid, bes, potištenost.
  8. Ljubav je patnja – ljubav postaje iluzija o ljubavi, odnosno patnja kada osoba pomeša ljubav sa ličnom vrednošću, odnosno težnjom da se kompenzuje osećaj manje vrednosti ili bezvrednosti. Tada ljubav postaje droga, odnosno patnja. Osoba koja se poistovećuje sa negativnim obrazcem ljubavi koji je dobila u porodici postaje rob ilizuje ljubavi, zavisnik. Pre svega takva osoba ne voli samu sebe što predstavlja osnov za javljanje depresije a kasnije i adikcija. Depresija nije ništa drugo nego odsustvo ljubavi prema sebi. To može varirati od sumnje u sebe, samosabotaže, osećaja manje vrednosti pa sve do mrženje prema sebi, autoagresije i samoubistva. Depresivna osoba identifikujući se sa negativnim obrazcem ljubavi koji je primila u porodici sebe vidi kao manje vrednu, kao osobu koja nema prava da uživa, osobu koja ne vidi smisao postojanja, osobu osuđenu na izolaciju i patnju. Depresivna osoba nije uopšte svesna da je cela njena patnja zapravo stvar njenog identiteta, odnosno negativnog modela (programa) sa kojim se identifikovala. Osoba pati zato što ne uviđa razliku između svog stvarnog identiteta i negativnih modela koje ona doživljava kao svoj pravi indetitet. Zbog te nesvesne identifikacije osoba vidi svoju realnost kao jedinu i neprikosnovenu, ona veruje svojim negativnim osećanjima i u njima vidi potvrdu za svoju patnju. Tako se stvara začarani krug patnje. Međutim, patnja je iluzija, osoba koja pati živi u pogrešnim u ubeđenjima, u iluziji ljubavi. Dokaz za to je da su se mnogi ljudi izlečili od depresije kada su radikalno promenili svoj način gledanja na sebe, sopstveni identitet, ljubav, smisao postojanja, Boga/univerzum.
  9. Ljubav se zaslužuje – ljubav se dobija na poklon, ljubav je besplatna i sasvim nezaslužena. Zaslugom se dobijaju beneficije, pohvale, novac, divljenje ali ne i ljubav. Ako je neko sposoban da vam da ljubav, daće vam. Neko ko ne ume ili ne može da vam da ljubav neće vam ni dati, jer ne može vam neko dati ono što nema. Tako da nema potrebe da se trudite da zaslužite nečiju ljubav, umesto toga volite vi prvi jer to nužno podrazumeva davanje bez očekivanja da vam se vrati, a uvek se vrati.
  10. Svi ljudi su jednako sposobni za ljubav – nisu svi ljudi jednako sposobni za ljubav kao što nisu svi ni podjednako inteligentni, visoki ili zdravi. U svemu postoje individualne razlike među ljudima pa tako i u sposobnosti za ljubav. Sposobnost za ljubav se bazira na sposobnosti empatije. Empatija je organ ljubavi. Nisu svi podjednako empatični. Empatičnost zavisi i od nasleđa (gena) i od sredine (učenja). Najveći broj ljudi su na sredini a manji broj ljudi predstavlja ekstreme. Ekstremi su oni koji su previše empatični, senzitivni i oni koji su jako malo ili nimalo empatični i neosetljivi za druge. Previše empatije je i i dar i prokletstvo u isto vreme. Osoba koja ima previše empatije može da lakše oseti i spozna mnoge stvari i to je njen dar ali u isto vreme takva osoba je veoma ranjiva i više podložna negativnim obrazcima ljubavi. Zato takve osobe moraju da nauče da se brane, da ojačaju svoje granice i prošire svoj identitet. Sa druge strane su osobe koje nemaju empatiju ili su deficitarne po tom pitanju. Te osobe nazivamo poremećajima ličnosti (psihopate, narcistički, antisocijalni, paranoidni itd). To su osobe koje čine razna zla i nanose patnju drugima i sebi.

Jednostavno rečeno iluzija o ljubavi se bazira na premisi da vredimo onoliko koliko nas drugi vole, prihvataju ili odobravaju. Polazeći od te premise tražimo prihvatanje tamo gde ne treba a to je u drugima. Umesto da tražimo prihvatanje od drugih možemo prihvatiti sami sebe bezuslovno i drugima davati ljubav umesto da je tražimo. Davanje ljubavi je ono što nam donosi istinsko ispunjenje.

Na kraju treba reći da jedine dve stvarne duhovne potrebe koje ljudi imaju su davanje i sloboda, a to zajedno čini ljubav. Sva dela, stvaralaštvo prozilaze iz ljubavi. Shvatanje ljubavi nužno utiče i na shvatanje vlastitog identiteta. Sva psihička patnja je u osobi, u njenom identitetu a ne u svetu i drugim ljudima. Kada ljudi budu kolektivno želeli da se menjaju i da rade na promeni svojih identiteta i širenju ljubavi, zavladaće blagostanje na planeti a neempatične osobe više neće moći da vladaju svetom jer će biti u manjini.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

 

Kako da se oslobodite bilo kojih neprijatnih misli u tri jednostavna koraka

Kako da se oslobodite bilo kojih neprijatnih misli u tri jednostavna koraka

Negativne, opsesivne, prisilne i iracionalne misli karakteriše njihova upornost, trajanje i javljanje mimo subjektove volje. Ove misli ne samo da osobi kvare raspoloženje, već remete njenu koncentraciju, motivaciju i osećaj da osoba ima kontrolu nad sobom. Pored toga što su negativne, ove misli osobi deluju kao nekontrolabilne jer što se osoba više bori sa njima one su sve upornije.

Zašto su negativne, opsesivne misli tako uporne?

Iz dva razloga. Prvi razlog je povezanost ovih misli sa negativnim afektom, kao što je na primer strah, bes, očaj, osećaj krivice i sl. Kada ne bi bile zasićene negativnm afektom ove misli bi brzo prolazile i osoba ne bi na njih obraćala puno pažnje. Ono što im daje snagu i upornost je negativni afekat sa kojim osoba ne zna šta da radi.

Drugi razlog je pažnja. Zbog upornosti i neprijatnosti ovih misli osoba je sklona da obraća pažnju na ove misli, da bude okupirana analizom ili brobom sa tim mislima što znači da se osoba udubljuje u njih i tako ih hrani, tako im daje snagu i moć. Bez obraćanja svesne pažnje ove misli gube na teženi, blede, odlaze, učestalost njihovog  javljanja linearno opada i na kraju se uopšte više ne javljaju. Kada naučite tehniku koju ću vam opisati u ovom tekstu bićete u stanju da naučite kako da se oslobodite bilo kojih negativnih misli, uključujući i strašne misli. Sada ću vam objasniti tu tehniku koja se sastoji od tri koraka.

Kako da prevaziđete opsesivne misli?

Prvi korak se sastoji u prepoznavanju negativnih misli i razlikovanju onoga što se događa u mislima (vašem umu) od onoga što se događa u realnosti. Prvo što treba da znate je da su negativne misli kao i svake druge misli samo misli. Stoga one nemaju nikakvu magičnu moć, ne predstavljaju realnost i ne mogu da utiču na vaše ponašanje ako vi tako ne odlučite. Negativne misli su plod imaginacije, zamišljanja nečeg što se ne događa sada i ovde. Uvek je tako. Sve što se ne događa sada i ovde je samo imaginacija a ne realnost, proizvod uma. Imaginacija koliko god bila blizu ili daleko od realnosti je samo imaginacija, konstrukcija vašeg uma. Vi ne morate te imaginacije uzimati zdravo za gotovo i tretirati ih kao činjenice. Misli nisu činjenice već samo mentalni događaji. Kada znate da su misli proizvod mašte, prozvod vašeg uma vi ih nećete tumačiti bukvalno. Zašto uopšte um stvara negativne ili strašne misli? Zbog negativnih osećanja koja imate a niste ih prihvatili. Zbog straha, besa, anksioznosti i drugih negativnih osećanja sa kojima se borite. Ta osećanja teraju vaš um da stvara negativne misli i te misli su deo tih negativnih osećanja. Šta da radite sa tim osećanjima? Odustanite od borbe i pustite ih da odu.

Šta da radite sa opsesivnim mislima?

Drugi korak se sastoji u tome da prekinete lanac negativnih misli. Kako da to uradite? Jednostavno im se nemojte odupirati već ih samo konstatujte i pustite ih da odu. Nemojte ih analizitati niti se boriti sa njima. Nemojte pokušavati da ih zaustavite, jednostavno nemojte im poklanjati pažnju. Nemojte se udubljivati u njih i one će početi da blede i na kraju će skroz nestati. Shvatite da su te misli jedan mentalni film u vašem umu, film koji se sastoji od menatlnih slika, reči ili zvukova. To je film koji vi ne želite da gledate, to nije film po vašem ukusu. Vi se ne morate udubljivati u taj film. Film se odvija ali bez vaše aktivne pažnje on neće uticati na vaše raspoloženje. U vašim rukama je moć da odlučite da li ćete gledati taj film ili ne, da li ćete se udubljivati u te misli ili ćete ih samo konstatovati i pustiti da odu. Vi nemate kontrolu nad sadržajem tog negativnog filma ali imate direktnu moć da odlučite da li ćete gledati taj film ili ne.

Usidrite se u sadašnjem trenutku

Treći korak podrazumeva da se vratite u sadašnji trenutak. Rekli smo da negativne misli su plod imaginacije i da se one ne odnose na realnost. Realnost je samo ono što se događa sada i ovde a ne ono što se događa u vašem umu. Kada ste odlučili da se ne udubljujete u negativne misli, udubite se u sadašnji trenutak. Konstatujte šta se događa u sadašnjem trenutnku? Pogledajte oko sebe gde se nalazite? Šta je oko vas? Pitajte sebe: Da li ovo što zamišljam (negativne misli) se događa sada i ovde ili je sve to u mom umu? Fokusirajte se na disanje jer to je nešto što se dešava u sadašnjem trenutku, postanite svesni udisaja, postanite svesni izdisanja, bez suđenja i analize. Sačekajte da negativne misli i negativna osećanja koja su njihov pratilac odu. Nemojte se boriti sa njima. Nemojte se požurivati, samo sačekajte da odu bez vašeg svesnog napora, bez ulaganja vaše svesne pažnje. Budite u sadašnjosti. Uradite nešto, pokrenite neku aktivnost koja će zahtevati vašu koncentraciju, vaše aktivno učešće i to će vam dodatno pomoći da se u vašem umu distancirate od negativnih misli. Kada to uspete one će same da odu, jednostavno će izbledeti zajedno sa negativnim osećanjem.

Vežbajte ovu tehniku kada god možete. Ako vam ne ide uvek lako, vežbajte. Nemojte odustajati, potrebno je truda da je uvežbate i automatizujete, posle će vam biti lako da je koristite.

Kako da pomognete sebi i oslobodite se opsesivnih, prisilnih misli?

Ako želite da sami prevaziđete opsesivne, prisilne misli naručite već danas ovaj sjajni program koji se naziva Kako da prevaziđete opsesivne misli u samo 4 jednostavna koraka

U tom programu naučićete sve tehnike koje su vam potrebne da biste se rešili opsesivnih misli sami i zauvek.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com