Iako se često koristi izraz “osećaj samopouzdanja”, sam koncept samopouzdanja je pre svega vezan za kognitivnu procenu nas samih. Obično se ova procena formira u skladu sa informacijama koje dobijamo, najpre, iz primarne porodice a zatim i uopšte socijalne sredine (više o razvoju samopouzdanja pročitajte ovde), i u zavisnosti od toga koliko je vulnarabilna naša ličnost stvorićemo zdravu ili disfunkcionalnu sliku o sebi. Osobe koje imaju nisko samopouzdanje su zapravo stvorile niz disfunkcionalnih, iracionalnih uverenja o sopstvenoj vrednosti, koja dalje vode u negativna osećanja kao što su strah, stid, povređenost a zatim i izbegavajuća ponašanja- osoba izbegava nove aktivnosti koje mogu doprineti njenom razvoju u različitim sferama života (škola, posao, međuljudski odnosi).
Iako je suština niskog samopouzdanja vezana za našu kogniciju odnosno misli o nama samima, te misli ne postoje izolovano već su u stalnoj interakciji sa onime šta osećamo i kako se ponašamo. Dalje u tekstu će biti reči o tome kako se problem sa niskim samopouzdanjem manifestuje na naše misli a posredstvom njih na naše emocije i ponašanje.
Osobe koje imaju problem sa niskim samopouzdanjem su sklone da konstruišu lanac osujećujućih misli koji ih blokira da urade bilo šta konstruktivno za sebe. Najkarakterističnije misli su vezane za neprestalnu samokritiku, kritikuju se sopstvene sposobnosti, izgled, postignuće se minimizira a greške preuveličavaju. Tuđa kritika se uzima kao potvrda već postojeće negativne slike o sebi. Postoji globalizovana procena sebe kao kompletno neadekvatne osobe, npr. ako uradi nešto pogrešno osoba će sebe oceniti kao kompletno nesposobnim bićem što će je blokirati da ispravlja greške i napreduje. “Čitanje misli” drugih osoba je često prisutno-osoba je uverena da je i druge osobe procenjuju negativno kao što i ona procenjuje samu sebe. Postoji tendencija da se osoba previše fokusira na samu sebe, na sopstvene misli i osećanja, te postaje “slepa” za tuđe reakcije, što je udaljava od mogućnosti da uspostavlja bolju komunikaciju sa drugima. Sa druge strane, može imati prevelika očekivanja od drugih , često procenjuju da drugi ne brinu dovoljno o njenim osećanjima i da bi trebalo da znaju šta joj smeta.
Ovakvi načini razmišljanja usloviće pojavu rezličitih negativnih emocija kao što su pre svega anksioznost, stid, povređenost, bes, deprimiranost. Suočavajući se sa lošim osećanjima osobe nemaju dovoljno dobre strategije da sa njima izađu na kraj već sve više potkrepljuju svoje pogrešane obrasce razmišljanja. Posledično se javlja nedostatak u asertivnom izražavanju te su osobe često pasivne, pasivno-agresivne pa čak i agresivne u komunikaciji sa drugima (više o oblicima komunikacije pročitajte ovde). U ponašanju se pored nedostatka u asertivnoj komunikaciji nisko sampouzdanje manifestuje u izbegavanju ulaženja u nove situacije i rigidnom ostajanju u istom ma koliko to bilo štetno po osobu (npr. loš posao, loša veza), takođe osoba može postati radoholočar i perfekcionistički se odnositi prema sebi kako bi smanjila mogućnost da postigne grešku jer se greška izjednačava sa neadekvatnošću.
Izraženo nisko samopouzdanje se javlja kao simptom u različitim psihološkim poremećajima. Osobe koje imaju socijalnu anksioznost, depresiju ili pate od poremećaja ishrane imaju manje ili više disfunkcionalnu predstavu o sebi. Takođe, osobe koje pate od poremećaja ličnosti (PL) npr. granični PL, narcistički PL, zavisni PL, izbegavajući PL imaju jako iskrivljenu procenu sopstvene vrednosti koje često nisu ni svesni.
Na koncept samopozdanja odnosno niskog samopouzdanja treba posebno obratiti pažnju u radu sa klijentima. Sam proces oporavka se stoji iz toga da se pre svega razbiju određene disfunkcionalne kognitivne šeme koje su osobe godinama potkrepljivale i razvijale. Ono što je bitno jeste da osoba ne shvati samopouzdanje kao nešto što je dato i što je neporomenljivo i realistično, već kao sistem misli-emocija-ponašanja koji je u svojoj strukturi pogrešno postavljen te da svaku novu situaciju posmatra izolovano i ne dozvoljava ovom sistemu da prevlada. Dakle, iako se osećate loše u situaciji u kojoj je “izazvano” vaše samopouzdanje, protumačite to kao reakciju koja je posledica pogrešnog sistema zaključivanja iz prošlosti i da to sada i u ovom trenutku ne znači ništa samo jednu neprijatnu reakciju orgaizma koju treba zanemariti.
Mr Sanja Marjanović
dipl.psiholog i psihološki savetnik
kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417
kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com
Često se dešava da neke osobe pogrešno protumače određenu problematičnu situaciju kao nesavladivu i da pritom kao razlog navedu da nemaju dovoljno samopouzdanja da bi se sa njom suočili. Na primer, nisam mogao/-la da odem na razgovor za posao, javim se da odgovorim na pitanje (iako znam odgovor) , priđem devojci, upoznam se sa novom/-im osobama, odem na novo nepoznato mesto, jer nemam dovoljno samopouzdanja. Nedostatak samopouzdanja postaje izgovor za suočavanje sa različitim novim situacijama, posledično potvrđuje se već postojeći obrazac o sopstvenoj nesposobnosti i neadekvatnosti jer nema pozitivnih ishoda koji bi pokazali suprotno.
Samopouzdanje ili sliku o sebi gradimo na osnovu različitih iskustva i poruka koje smo dobijali kroz odrastanje. Pozitivna ili negativna kritika roditelja, odbacivanje/prihvatanje od strane vršnjačke grupe, stresne životne okolnosti i odsustvo pozitivnog iskustva, sve su to faktori na osnovu kojih procenjujemo koliko vredimo (više o razvoju samopouzdanja pročitajte ovde). Dodatno, karakteristike ličnosti koje osoba ima će takođe uticati na interpretaciju određenih poruka iz sredine (npr. negativna kritika i stresne životne okolnosti će mnogo negativnije uticati na osobe koje su introvertnije i sklone neuroticizmu nego na ekstravertnije osobe). Kada se nađe u problematičnoj situaciji osoba koja ima nisko samopozdanje unapred će očekivati negativne ishode oslanjajući se na svoja prethodna negativna iskustva. Na primer, neću biti prihvaćen u novom društvu jer i ranije nisam bio i sl. Osoba veruje i ponaša se u skladu sa ovim uverenjem, a onda izgleda stidljivo, nezainenteresovano ili odbija da ulazi u nove situacije. Ovo je vraća na početak i ona sebi potvrđuje da je neadekvatna i da „nema samopouzdanja“ i da zbog toga treba da bude „po strani“ i ne suočava se sa novim životnim situacijama.
Ono što je važno shvatiti jeste da se samopouzdanje formira tokom vremena ali da nije potpuno određeno prošlim iskustvima već se može promeniti ako se situacijama pristupi na drugačiji način. Svaku situaciju treba posmatrati kao novu drugačiju od one prethodne, osloboditi sebe razmišljanja o prošlim negativnim ishodima i fokusirati se na ono što se dešava u sadašnjosti. Npr. ako se nađete u novoj socijalnoj sredini pokušajte da se usredsredite na komunikaciju sa novim ljudima, budite zainteresovani da čujete šta žele da vam kažu, nadovežite se svojom pričom, pitajte, ne razmišljajući o tome da li će to što kažete da zvuči dovoljno dobro, pametno i sl. Ukoliko ste novi u nekom poslu, potrudite se da što više naučite, očekujte da ćete grešiti i biti kritikovani ali ne odustajte, prvi neuspešan ishod ne znači da treba da se povučete već na protiv. Suočavajte se sa problemima i ne odustajte sve dok im ne nađete pravo rešenje, ne tražite izgovor u nedostatku samopouzdanja već posmatrajte svaku situaciju kao novu i ne uskraćujte sebi mogućnost da uspete da je prevaziđete.
Mr Sanja Marjanović
dipl.psiholog
kontakt: 064 64 93 417
vaspsihologsanjamarajanovic@gmail.com
skypename: psihologsanja
Nekada vam je jasno da osoba koju poznajete ili koja vam je bliska pati, ali ona ne pokazuje tugu, naprotiv, šali se, smeje odaje utisak da je zapravo zadovoljna i srećna. Ako je duže posmatrate, primetićete da njeno odigravanje zadovoljstva nije baš toliko uverljivo – njen osmeh je prenaglašen, pokreti kruti, a oči često ne prate izraze lica već kao da iskaču iz čitavog konteksta. Šta se zapravo događa? Iz različitih razloga osoba pokušava da odglumi kako želi da se oseća, prikrivajući pritom svoje autentične emocije. To nije slučaj samo sa tugom, stid će se često prikriti arogancijom, ljutnja ljubaznošću, povređenost ravnodušnošću, strah besom, izabraće se ona emocija i ponašanje koje je u datoj situaciji prihvatljivije i za tu osobu i za druge.
Žašto prikrivamo negativna osećanja?
Negativna osećanja su pre svega praćena neprijatnim i bolnim senzacijama u organizmu. Prikrivajući i negirajući negativne emocije osoba praktično želi da se zaštiti od neprijatnosti. Neke osobe smatraju da je ova vrsta neprijatnosti nepodnošljiva pa teže da izbegnu sve situacije koje bi mogle da ih uvedu u negativne emocije. Npr. osobe koje se plaše dubljeg emotivnog vezivanja ili ostaju u disfunkcionalnoj vezi zapravo beže od osećanja tuge i/ili povređenosti koje se posledično javjalju prilikom eventualnog raskida emotivnog odnosa. Dalje, zamena negativnih osećanja poželjnijim ili pozitivnim osećanjima kao što su ravnodušnost ili sreća osoba pokušava da smanji neprijatnost koju oseća ali i da dokazuje drugima i sebi da je jaka i sposobna da se nosi sa problemima. Pokazivanje pravih osećanja zapravo za tu osobu znači da je slaba i manje vredna u odnosu na druge. Nekada osoba prosto smatra da drugi neće razumeti ili će pogrešno protumačiti njena osećanja, da će ih preceniti ili podceniti.
Koje su posledice prikrivanja negativnih osećanja?
Negativna osećanja zapravo predstavljaju prirodnu reakciju organizma na frustraciju. Dakle, kada prihvatimo i prepoznamo svoja negativna osećanja to zapravo znači da postoji određeni psihosocijalni problem koji moramo da rešimo. Ukoliko u startu ne prihvatimo svoja negativna osećanja i pokušamo da na pravi način rešimo probleme, ona postaju intenzivnija i prelaze u svoju nezdravu formu (više o podeli na zdrava i nezdrava negativna osećanja možete pročitati ovde ). Krajnja posledica prikrivanja negativnih emocija je nastajanje psihičkih i somatskih poremećaja (više o ovim simptomima pročitajte ovde).
Šta raditi sa svojim negativnim osećanjima?
Verovatno ste shvatili iz prethodnog teksta da prikrivanje negativnih osećanja predstavlja pogrešan mehanizam prevazilaženja psihosocijalnih problema. Prema tome, ono što prvo treba uraditi jeste registrovati i prihvatiti svoja negativna osećanja. Sledeći korak je preispitati se povodom koje skorašnje životne situacije su ova osećanja nastala. Zapitajte se kako ste interpretirali ovu situaciju? Šta ona za vas znači? Šta ste razmišljali u toj situaciji? Procenite da li je moguće da razmišljate i da se ponašate drugačije kako biste umanjili intenzitet trenutnih negativnih osećanja. Na primer, zamislite sledeću situaciju. Čekate svoju drugaricu koja redovno kasni na sastanke. Vi ste zbog toga nezadovaljni ali kada se ona pojavi pravite se kao da se ništa nije dogodilo i ljubazno se smeškate. Na jednom od niza sastanaka ona opet ne dolazi na vreme, Vi razmišljate kako to nije fer sa njene strane, kako ona ne poštuje ni Vaše vreme ni Vas, kako je ona u stvari sebična i ovakvo razmišljanje kod vas izaziva ne samo nezadovoljstvo već i bes i kada se u jednom trenutku vaša drugarica pojavi Vi se više ne smeškate već se izvičete na nju i besni odlazite kući. Prepoznajete da je ovaj scenario onaj sa prikrivanjem negativnih emocija. Ipak, mogli biste da postupite i drugačije. Onog trenutka kada ste osetili nezadovoljstvo povodom ponašanja vaše drugarice, to ste trebali i da joj kažete, mirnim tonom, bez vike i da je pozovete na dijalog kako biste zajedno rešile problem. Ipak, nisu sve situacije ovako jednostavne i nekada je zaista potrebna veština kao biste uspeli da prevaziđete probleme koje prate negativne emocije. Ali, ono što je važno jeste: ne prikrivajte i ne ignorišite svoje emocije ma kakve one da su!
Mr Sanja Marjanović
dipl.psiholog
kontakt: 064/64 93 417
vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com
skypename: psihologsanja
Socijalna anksioznost se manifestuje kroz kontinuirani strah (i stid) u situacijama koje uključuju neku vrstu socijalne interakcije u kojima osoba može biti procenjivana od strane drugih ljudi. Anksioznst može početi i neko vreme ili neposredno pre tzv. „opasne“ socijalne situacije te se dešava da osoba izbegne takvu situaciju, što je takođe sastavni deo ovog problema. Strah se može javljati generalno u većini situacija koje uključuju prisustvo drugih ljudi ili to mogu biti samo određene situacije kao što su npr. javni nastupi ili situacije ispitivanja i testiranja. U ovom tekstu će biti reči o mehanizmu koji održava anksioznost u socijalnim situacijama.
„Šta misli publika?“
Osobe koje imaju problema sa socijalnom anksioznošću obično pretpostavljaju da su drugi ljudi po prirodi kritični što dalje implicira da će ih verovatno procenjivati negativno. Ujedno, oni imaju jaku želju da budu pozitivno ocenjeni od strane drugih. Kada je osoba u socijalnoj situaciji koju doživljava kao „opasnu“ ili „preteću“, ona stvara pretpostavku o tome kako publika (publika se odnosi na druge ljude sa kojima je osoba u interakciji a ne samo na publiku u okviru nekog javnog nastupa) ocenjuje njeno ponašanje i spoljašnji izgled a istovremeno pokušava da „uhvati“ svaku reakciju iz socijalne sredine (npr. fokusira se na gestove ljudi oko sebe, njihovu facijalnu ekspresiju i sl.). Osoba želi da se pokaže u što boljem svetlu, plaši se da ne napravi grešku jer će publika to na neki način kazniti. Dolazi do povećanja napetosti, straha i stida te počinju da se javlju fiziološke reakcije kao što su crvenjenje, znojanje i sl., takođe menja se i ponašanje osobe ona postaje ukočena, zamuckuje, pukušava da pobegne iz situacije i sl. Osoba je sve vreme svesna ovih reakcija i istovremeno ima predstavu u glavi kako te reakcije vide i ostali ljudi i kako je verovatno negativno procenjuju te hvata svaki „dokaz“ iz spoljanje sredine koji će joj to potvrditi (npr. perocenjuje da je ljudima dosadno u njenom prisustvu i sl.). Na ovaj način osoba ulazi u začarani krug, koji joj onemogućava da pažnju usmeri na bilo šta drugo osim na verovatne negativne procene drugih i sopstveno neadekvatno ponašanje što ima za posledicu povećanje anksioznosti.
Koliko je korisno pitati se „Šta misli publika?“
Osoba koja ima problema sa socijalnom anksioznošću je zapravo preokupirana netačnim i osujećujućim informacijama. Jedan deo tih informacija odnosi se na negativne (i većinom netačne) pretpostavke o tome šta o njoj misle drugi ljudi i preteranim obraćanjem pažnje na najsitnije reakcije drugih a drugi deo se odnosi na preokupitanost sopstvenim fiziološkim reakcijama i ponašanjem (crvenjenje, znojenje, ubrzano lupanje srca, zamuckivanje i sl.) koje osoba smatra neprimerenim i pokušava sve vreme da ga iskontroliše (što je nemoguće). I jedne i druge informacije su potpuno beskorisne a njihova jedina funkcija je održavanje anksioznosti i disfunkcionalnog ponašanja. Prema tome, razmišljanje o tome šta mislie drugi ljudi ne samo da je beskorisno već je i štetno jer pojačava anksioznost kod osobe, ona postaje ukočena i to primećuje što je dalje obeshrabljuje. Istina je da mi nikada ne možemo da znamo šta misle drugi ljudi koji su oko nas, mi nemamo moć da čitamo tuđe misli pa prema tome to ne treba da nam okupira pažnju. Umesto toga pažnju treba usmeriti na ono što želimo da kažemo ukoliko nešto izlažemo ili na to o čemu nam neko govori ako komuniciramo.
Mr Sanja Marjanović
dipl.psiholog
kontakt: 064 64 93 417
vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com
skypename: psihologsanja
Siguran sam da ste milion puta čuli nekoga da kaže: Ne mogu to da uradim jer nemam dovoljno samopouzdanja … ili Ne mogu da nađem devojku jer sam izgubio samopouzdanje … ili Izgubio sam samopouzdanje i ne osećam se više dobro… itd.
Sve te izjave sugerišu da je samopouzdanje nešto što se može izgubiti, nešto što je dobro imati ili čak možda neophodno imati da biste uradili neke važne stvari u svom životu, bili uspešni i dobro se osećali. Da li je to zaista tako? Šta je zapravo samopouzdanje? Da li ste ikada razmislili o tome malo dublje?
Samopouzdanje se toliko često pominje u svakodnevnom govoru i životu (kao i reč ljubav), pri čemu svi su implicitno ubeđeni da kada se kaže reč samopouzdanje svi pod time podrazumevaju istu stvar (kao kada kažemo na primer reč drvo). Da li je to zaista tako? Da li samopouzdanje ima više značenja?
Da li se samopouzdanje može izgubiti? Kakva je osoba bez samopouzdanja? Kakva je veza između samopouzdanja i lične vrednosti? Da li je samopouzdanje crta ličnosti? Da li je samopouzdanje realnost ili kultruni mit? To su glavna pitanja kojima ćemo se baviti u ovom tekstu.
Prvo treba reći da u svakodnevnoj upotrebi reči samopozdanje ta reč ima više različitih značenja pa je i to jedan od razloga za stvaranje zabune šta je to uopšte samopouzdanje. Prvo i često upotrebljavano značenje koje ljudi pridaju samopouzdanju je sigurnost, lakoća i samouverenost sa kojom osoba izvodi neku veštinu ili radnju. Na primer neko je samopouzdan vozač, samopouzdan igrač, samopouzdan muzičar itd. U ovom slučaju pod samopouzdanjem se podrazumeva osećaj sigurnosti dok osoba izvodi neku radnju, dakle odsusutvo straha, sumnje i preispitavanja. Osoba je smirena i fokusirana jer dobro barata određenom radnjom ili veštinom koju je dugo vežbala i ponavljala. U ovom smislu osoba može biti samopouzdana dok izvodi jednu dobro uvežbanu veštinu i isto tako nesamopouzdana kada izvodi neku drugu veštinu koju nije tako dobro izvežbala i dovoljno automatizovala. Na primer osoba može jako dobro svirati klavir i osećati se nesigurno kada vozi automobil. U ovakvim slučajevima osoba svoju sigurnost ili nesigurnost pri izvođenju povezuje isključivo sa uvežbanošću date radnje ili veštine, iskustvom i ponavljanjem ali ne i sa vlastitiom ličnošću, odnosno ličnom vrednošću kako se to popularno kaže.
Ali šta se događa kada osoba ima izrazitu tremu pred i na javnom nastupu? Ili kada prilazi osobi suprotnog pola? Ili kada treba da bliskim osobama saopšti neke neprijatne stvari? Ili kada treba da se suprostavi autoritetu? Često u takvim situacijama neke osobe su sklone da zaključe da nemaju dovoljno samopouzdanja i da to govori nešto negativno o njihovoj ličnosti. Oni često zaključuju: Ako imam tremu to znači da nemam samopouzdanja što znači da nešto fali u mojoj ličnosti, nisam dovoljno dobar i sl. Dakle, osoba povezuje svoju nesigurnost u socijalnim odnosima sa nedostatkom samopouzdanja kao nekim vitalnim sastojkom zdrave i jake ličnosti. A da li je to zaista tako? Da li ovim osobama zaista nedostaje neki vitalan sastojak koji bi učinio njihovu ličnost boljom? Odgovor je izričito Ne. Ono što nedostaje ovim osobama su asertivne veštine. Dakle, opet veštine ne osobine ličnosti. Ove osobe su žrtve kulturnog mita kojem smo svi mi bili kontaminirani decenijama, pre svega putem medija. To je mit o samopouzdanju kao nekom čarobnom sastojku ili crti ličnosti koja neke osobe čini samouvrenim, srećnim, vrednim a one koje ga nemaju nesrećnim, manje vrednim i osuđenim na neuspehe. Vreme je da odbacimo taj toksični kulturni mit jer on potkrepljuje naše iluzije koje nas čine nesrećnim. Umesto verovanja da nemate samopouzdanja naučite veštine asertivne komunikacije i postanite direktni i iskreni u komunikaciji sa drugima, izražavajte slobodno vaše stavove i osećanja bez stida, straha i sumnje u sebe.
Zablude o samopouzdanju
Jedna od čestih iluzija u koju mnogi ljudi veruju jeste da je samopouzdanje onaj fenomalni osećaj koji osećamo kada nam nešto super ide, kada samo uspešni u nečemu, ostvarujemo neki cilj. Taj osećaj nema nikakve veze sa “samopouzdanjem”. Taj osećaj je osećaj zadovoljstva koji imamo kada konstatujemo da smo nešto dobro uradili, ostvarili neki cilj i uspeli u nečemu. Zadovoljstvo uspehom je čest pratilac i posledica uspeha a ne njegov nužni preduslov. Dok osoba ne ostvari određeni cilj ona ne mora da oseća zadovoljstvo. To znači da nije nužno da osećate zadovoljstvo, radost ili euforiju kada nešto radite da biste verovali da imate samopouzdanja jer tako nešto vam nije potrebno.
Druga česta zabluda u vezi samopouzdanja je mešanje samopouzdanja sa narcizmom. Mnogi misle da biti samopouzdan znači misliti o sebi sve najbolje, veličati sebe ili kako se to kaže parati nosem oblake. To je narcizam, odnosno lažna ubeđenost u sopstvenu superiornost, u ideju da ste bolji od drugih i da više vredite od drugih. Narcizam je laž jer ne odgovara realnosti i u isto vreme je patološka pojava jer se upravo iza ove narcističke fasade krije njena suprotnost (samoobezvređivanje, negativna slika o sebi, zavist, nisko samovrednovanje, praznina i depresija itd.). Dakle, samopouzdanje nije narcizam. Da biste se osećali sigurno nije vam neophodno a ni poželjno da mislite da ste bolji od drugih, da više vredite jer ćete se brzo uveriti da to nije istina pa kada se to desi osećate će se potišteno i/ili besno (na sebe i/ili druge). Pošto ne postoji lična vrednost kao objektivna kategorija to znači da samopouzdanje nema nikave veze sa ličnom vrednošću. Pojam lične vrednosti je takođe kulturni proizvod a ne deo objektivne realnosti. Svako je sebi bitan i teži da ima vrednost u sopstvenim očima kao i u očima osobi bitnih i/ili bliskih osoba. Ali to nema nikave veze sa nekim objektivnim kriterijumom. Svako vrednovanje podrazumeva postojanje nekog kriterijuma. Kada kažemo da nešto više vredi uvek se pitamo u odnosu na šta? U tom smislu nema objektivnog kriterijuma za vrednovanje nečije ličnosti dok postoje razni socijalni kriterijumi za vrednovanje nečijeg ponašanja, postignuća, stavova itd.
Mnogi ljudi veruju da kada osećaju socijalnu anksioznost, izrazitu tremu i stid da je to siguran pokazatelj da nemaju dovoljno samopouzdanja. Socijalna anksioznost nije pokazatelj da osoba nema samopouzdanja. To bi bio cirkularni zaključak. Nemam samopouzdanja zato što imam tremu a imam tremu zato što nemam samopouzdanja. Dakle to ne objašnjava ništa. Postojanje socijalne anksioznosti nije pokazatelj da osoba nema samopouzdanja već je to siguran pokazatelj da osoba sebe obezvređuje, sebe omalovažava i misli negativno o sebi, da pokušava da bude nešto što nije, forsira sebe da ostavi pozitivan utisak i dopadne se drugima itd. Taj neprijatni osećaj koji nazivamo socijalna anksioznost kada bi mogao da govori rekao bi osobi sledeće: Sada se osećaš loše jer sebe forsiraš da budeš nešto što nisi a to je nemoguće. Svaka anksioznost pa i socijalna je pokazatelj i posledica nekog unutrašnjeg konflikta koji je nerešiv u smislu da će jedna strana pobediti a druga kapitulirati. U unutrašnjem konfliktu obe strane su delovi ličnosti iste osobe tako da je kapitulacija ili pobeda jedne strane nad drugom nemoguća. U slučaju socijalne anksioznosti jedan deo ličnosti produkuje strah da neće biti prihvaćen onakav kakav jeste a drugi deo ličnosti forsira sebe da se ponaša na način koji to sakriva i čak šta više mora da ostavi dobar utisak kod publike, dobije odobravanje i pohvale koje bi trebale da ponište vlastite sumnje u sopstvenu vrednost (kompenzacija). Na taj način stvara se konflikt jer osoba tera sebe da radi oprečne i nespojive stvari u isto vreme i teži neostvarivim ciljevima. Razrešenje konflikta koji proizvodi socijalnu anksioznost ne sastoji se u pridobijanju što većeg odobravanja i prihvatanja od strane drugih nego se sastoji u odustajanju od dobijanju tih odgobravanja i bezuslovnog prihvatanja sebe. Bezuslovno prihvatanje sebe je pravo “samopouzdanje”.
Neki ljudi su skloni da nakon nekoliko proživljenih stresova i/ili životnih kriza zaključe da su izgubili samopouzdanje. Na primer neko je raskinuo dugogodišnju vezu, ostao bez posla ili ima neki drugi problem i onda zaključuje kako mu je opalo samopouzdanje. Kao da je samopouzdanje neki nevidljivi fluid koji može da fluktuira i varira u zavisnosti od toga šta osoba radi ili doživljava. Niz stresnih događaja može ljudima pokvariti raspoloženje ili ih čak uvesti u kratkotrajnu depresivnu epizodu, pad raspoloženja i motivacije ali to nipošto nije pad “samopouzdanja” već samo prolazna i normalna reakcija na nenormalne i neprijatne okolnosti. Dakle, nemojte povezivati samopouzdanje sa promenama u raspoloženju. Promene u raspoloženju su normalna stvar naročito ako osoba prolazi kroz izazovne, stresne ili jednostavno nove životne situacije. Promene u raspoloženju same po sebi ne ostavljaju negativne posledice po ličnost osobe stoga ih nemojte povezivati sa vlastitiom ličnošću.
Neki ljudi su skloni da veruju da je samopouzdanje u korelaciji sa brojem ostvarnih uspeha u životu. Ti ljudi su skloni da veruju da ako neko postiže uspehe on više vredi nego neko ko ih ne postiže ili ih postiže u manjem stepenu. Ove osobe su često sklone perfekcionizmu i zapravo nikada nisu zadovoljne sobom kakve god rezultate da ostvare (jer uvek može bolje). Dakle, kao kriterijum vlastite vrednosti osoba uzima sopstveno postignuće. Uspesi i neuspesi u nečemu skoro nikada nemaju veze sa ličnošću osobe već sa onim šta ta osoba radi, njenom strategijom, pristupom, motivacijom, znanjem, okolnostima itd. Verovati da su uspesi u vezi sa “samopouzdanjem” je štetno jer tada osoba neće biti u stanju da sagleda i menja ono što zaista treba promeniti da bi postigla željeni cilj.
Dakle ako je samopouzdanje kulturni mit i ne postoji u relanosti o čemu je onda tu zapravo reč? Možemo reći da na “samopouzdanje” možete gledati ovako:
Pravo samopouzdanje je odsusutvo anksioznosti, samoobezvređivanja i preisipitivanja sebe kao osobe koje dovodi do toga da se osoba ponaša spontano, autentično (onakva kakva zaista jeste) nestrahujući od tuđih potencijalno negativnih evaluacija (kritike, podsmevanja ili vređanja) što dovodi do toga da se osoba ponaša prirodno, oseća se smireno (bez anksioznosti i stida) i umesto da bude fokusirana na to šta drugi misle uglavnom je fokusirana na zadatak (radnju) koji obavlja u datom trenuntku.
Dosta ljudi zapravo ne shvata da je samopouzdanje samo koncept, kulturni mit, koji su ljudi skovali i u koji veruju. U odsustvu znanja o sebi, naročito u stresnim situacijama ljudi su skloni da poveruju u ovaj mit i tada ga oni ne vide kao koncept već kao opipljivu, objektivnu realnost. Ljudi su skloni da veruju u mit o samopouzdanju kao što veruju u postajanje gravitacije. Neki ljudi su čak i duboko ubeđeni da se odsustvo “samopouzdanja” može isto tako verno manifestovati i opažati kao i padanje jabuke sa grane. Ali oni ne vide da je reč o njihovom verovanju i tumačenju a ne o objektivnoj realnosti.
Na kraju možemo zaključiti sledeće:
- Samopouzdanje nije crta ličnosti jer osoba može biti samouverena kada izvodi jednu radnju a nesamouverena kada izvodi neku drugu radnju koju nije dovoljno uvežbala. Dakle samouverenost je stvar vežbe a ne ličnosti.
- Samopouzdanje je kulturni mit, koncept u koji možete ili ne morate verovati.
- Samopouzdanje nije narcističko veličanje sebe i verovanje da ste bolji ili više vredite od drugih.
- Samopouzdanje nije osećanje (zadovoljstva, sreće, euforije ili ushićenosti) koje imate kada vam nešto dobro ide ili ostvarujete neki dobar rezulat.
- Pošto samopouzdanje ne postoji u realnosti ne može se ni izgubiti.
- Osobe koje ne veruju u koncept samopouzdanja više sebe cene, manje su anksiozne i imaju više “samopouzdanja”.
Dr Vladimir Mišić
psiholog i psihoterapeut
email: onlinepsihoterapija@gmail.com
skype: vaspsiholog
www.vaspsiholog.com
