Dve vrste posesivnosti

Dve vrste posesivnosti

U tekstu ljubomora i posesivnost na našem sjatu, govorio sam o razlici između ljubomore i posesivnosti. Ako niste pročitali ovaj tekst, pročitajte ga. U ovom tekstu govoriću o dve različite vrste posesivnosti, o tome kako da ih prepoznate i šta možete da očekujete od osobe koja ima jednu ili drugu vrstu posesivnosti.

U čemu je razlika između posesivnosti i ljubomore?

Posesivnost nije isto što i ljubomora. Ljubomora postoji kada je osoba zabrinuta da može biti ostavljena ili prevarena od strane partnera zbog postojanja neke treće osobe koja je zaista u kontaktu sa njenim / njegovim partnerom. Ako treća osoba postoji, ljubomora je realan strah, zabrinutost za opstanak veze i nije pokazatelj psihopatologije. Ljubomora kao realan strah pomaže osobi da se zaštiti i donose prave odluke.

Posesivnost potiče od engleske reči “to possess” što znači posedovati. Posesivna osoba želi da neki način da poseduje onu drugu osobu sa kojom je u vezi. Postoje dve vrste posesivnosti jedna je “benigna” i može se prevazići a druga je “maligna”, zloćudna i ne može se prevazići.

Šta je to „benigna“ posesivnost?

“Benigna” posesivnost se javlja kod osoba koje su nesigurne u sebe. To su osobe koje su gladne ljubavi i pažnje. S jedne strane oni jako žele da dobiju ljubav i pažnju a s druge strane pošto je nisu dobijali u dovoljnoj meri u svojoj porodici oni se plaše da je neće dobiti, da ne zaslužuju ljubav, da će biti odbačeni, ostavljeni, iznevereni, povređeni ili prevareni. Razlozi za nastajanje ove vrste posesivnosti su: nedovoljno ljubavi od strane roditelja, zanemarivanje, preterana kritika od strane roditelja, vršnjaka, prethodna negativna iskustva u vezi (ostavljanje, prevara, vređanje ili uslovljavanje od strane bivših partnera). Svi ovi faktori udruženi sa nedovoljno ljubavnog iskustva dovode do javljanja ove vrste posesivnosti. Pod nedostatkom ljubavnog iskustva podrazumevamo da osoba nije imala dovoljno iskustva u vezama, naročito nije imala iskustvo vezivanja i odvezivanja od partnera. Neke osobe su imale puno veza i vezica, i kvantitativno gledano oni imaju iskustva. Ali većina tih iskustava mogu biti površna. Pod iskustvom se ne podrazumeva samo broj veza nego stepen dubine (intenziteta) vezivanja, ostvarene bliskosti i emocionalnog iskustva.

Da li ste dostigli elementarnu zrelost u ljubavi?

Da bi osoba sazrela u ljubavnom smislu ona mora da iskusi sve lepote vezivanja za nekog ali i sav bol odvezivanja od nekog s kim je bila duže u vezi. Osobe koje nisu prebolele odvezivanje posle duge i intenzivne ljubavne veze se obično preterano boje ostavljanja. Tek kada osoba prođe kroz iskustvo bola koji nastaje kao posledica odvezivanja osoba je zrela, slobodna i ima bolji kapacitet da uđe u novu vezu bez straha od odbacivanja i gubitka. Ono čega se ljudi plaše nije prevara i gubitak sam po sebi, već sopstveni bol koji osećaju povodom gubitka ili prevare. Osobe koje nisu imale iskustvo odvezivanja zamišljaju taj bol kao preplavljujući i onda zbog toga ostaju grčevito u vezama koje im suštinski ne odgovaraju ili stalno strahuju od ostavljanja.

Nekada se dešava da osoba strahuje da će je partner ostaviti, proverava ga, ispituje, sumnja u njegovu iskrenost. A na kraju se ispostavi da ona je ta koja nije dovoljno zagrejana i da zapravo ona želi da ode iz te veze, napusti njega ali se ujedno toga i plaši, jer se plaši odvezivanja, bola i toga da bude sama ili ima osećaj krivice. Ko ne nauči da bude sam nije sazreo za zrelu ljubav i kvalitetnu vezu. Nema ničeg lošeg u tome da se bude sam neko vreme.

Iskustiti odvezivanje je druga važna lekcija u ljubavnom sazrevanju. Odvezivanje može biti bolno čak i kada smo se totalno ohladili od partnera. Na primer, zamislimo da sam bio u vezi sa devojkom sedam godina, to je prilično duga veza zar ne? Već posle pet godina ja sam se totalno ohladio, ona me više ne privlači, ne vidim našu zajedničku budućnost, previše smo različiti i to je sada jasno kao dan. Međutim u isto vreme proveli smo mnogo vremena zajedno, imamo mnogo lepih uspomena, zajedničkih putovanja, prijatelja i sl. Ja sam joj mnogo učinio i pomogao u životu i ona meni isto toliko. Jednistavno rečeno mi smo se vezali, zbližili i postali jako dobri prijatelji. Ja u potpunosti poznajem njen život do detalja, sve one intimne strane, lepe i bolne, ona isto tako. Više se ne volimo kao muškarac i žena ali se volimo kao ljudi, kao prijatelji. To naravno nije dovoljno za vezu između muškarca i žene i mi raskidamo. U mom srcu se sada javlja jedan paradoks. S jedne strane ja sam srećan što više nisam u toj vezi, ponovo osećam slobodu, sa radošću provodim vreme sam ili gledam druge devojke. Ali u isto vreme osećam neku tugu, nostalgiju, neku prazninu, neki gubitak. Nedostaje mi bivša partnerka, nedostaje mi parče mog života koji smo proveli zajedno, sada znam da je to završeno i da nikada više takvog života neće biti. Taj deo mene jednostavno želi da odtuguje gubitak, neće ispariti iz mene za par dana. Osećam se srećno i slobodno a u isto vreme tužno, nostalgično. Jedno raspoloženje, smenjuje drugo. Većina ljudi kada se nađe na takvoj emotivnoj klackalici počinje da potiskuje onu negativnu stranu i tako blokira proces odvezivanja. Odvezivanje je moguće samo ako priznamo i osetimo tugu, dozvolimo joj da nesmetalno dođe i prođe. Potiskivanje remeti taj proces i usporava odvezivanje. Zato, ako ste tužni nakon prekida veze, to je ok, prihvatite tugu jer to će vam pomoći da se odvežete.

Šta je to „maligna“ posesivnost?

“Maligna”, zloćudna posesivnost nije izraz nesigurnosti i gladi za ljubavlju već najčeće izraz psihopatsko-narcističkih crta ličnosti koje postoje kod određene grupe poremećaja ličnosti. Ove osobe pre svega teže kontroli i posedovanju partnera u pravom smislu te reči. Oni žele da znaju gde se njihova partnerka kreće, šta radi kada nisu zajedno i sl. Osoba analizira i kritikuje njene / njegove prijatelje, rodbinu i sl. Takva osoba pokušava da ostvari potpunu kontrolu i uticaj nad partnerom tako što će redukovati njen / njegov krug prijatelja i članova porodice, naročito onih kojima se on / ona ne dopada i koji uviđaju da se radi o manipulaciji i kontroli a ne ljubavi. Ove osobe manipulišu, lažu, igraju igru vruće-hladno, ograničavaju slobodu partneru a sve to pod izgovorom ljubavi, sve kao za njihovo dobro.

Ova vrsta posesivnosti se ne može prevazići jer ona potiče iz devijantne strukture ličnosti osobe koja ima taj problem. Osoba se ne može promeniti kao ličnost. Ovde je reč o patološkoj simbiozi u koju mogu da upadnu osobe koje su takođe sklone patološkoj simbiozi (kao na primer: narcistička i zaivsna osoba) ali i osobe koje nisu patološke ličnosti ali imaju sklonost da preterano veruju drugima, empatične su i imaju sklonost ka osećanju krivice. Tipičan primer je normalna, dobra, empatična devojka koja je imala narcističkog oca koji je nije voleo, stalno ju je nešto kritikovao i omalovažavao što je kod nje stvorilo osećaj da nije dovoljno dobra, da nije voljena, da je uvek kriva za nešto, da njeno mišljenje nije važno itd. Ta devojka, gladna ljubavi nailazi sutra na momka koji joj posvećuje mnogo pažnje (na početku), čak preteruju u tome, donosi joj ruže i hranu na posao, šarmira celu njenu okolinu (prijateljice, familiju, kolege sa posla), spreman je da se žrtvuje, doleti avionom u drugu državu da je poseti i sl. Ona naravno pada na te gestove, oseća se kao princeza i sve joj to jako prija. Kasnije kada je momak skroz osvojio i opčinio, on počinje sada sa drugom pričom. On joj govori sa kim da se druži a sa kim ne, koje su njene drugarice i drugovi zli i pokvareni, koji članovi porodice manipulišu sa njom i sl. Zatim on traži da se ona uvek slaže sa njim, da misli isto što i on, da mu se ne konfrontira. Devojka se sada nalazi u stanju konfuzije, prvo ruže i kraljevski tretman a sada kontrola, agresija i ograničavanje slobode. Posle nekog vremena ona odlučuje da ga napusti ali onda nastaje drama, gde on preti da će da se ubije ili njoj preti nasiljem, dolazi kod nje kući, zove njene roditelje, drugarice i sl. Jedini način da se ona odvoji od njega je da se totalno izoluje od njega, izbriše njegov telefon, zabrani drugaricama i rodbini da stupaju sa njim u kontakt i ako je potrebno prijavi ga policiji ako on pokuša da je uznemirava.

Zašto je važno da znamo razliku između ove dve vrste posesivnosti?

Zato što ova prva je nešto što se može prevazići a druga ne može. Iako je poseivnost generalno nešto loše u vezi, nešto što guši vezu, osoba koja ima posesivnog partnera se može naći u dilemi da li da ga ostavi ili ne. Problem se javlja kada s jedne strane osoba joj odgovara jer ima puno kvaliteta ali je s druge strane posesivna i to guši vezu. Tada treba imati u vidu o kojoj vrsti posesivnosti se radi. Da li je osoba samo nesigurna i ljubavno nezrela ili se radi o osobi koja ima neki poremećaj ličnosti.

Ako ste posesivni i želite da se rešite te vrste samoterora, zakažite vaš termin savetovanja putem skajpa. Ja ću vas naučiti kako da se oslobodite posesivnosti, straha od obacivanja i ego anksioznosti što će vam omogućiti da imate više samopouzdanja i gradite veze na zdravijim osnovama, jer je to jedini način da budete sreći u ljubavi.

Dr Vladimir Mišić

psiholog, psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

skype: vaspsiholog

Kako se odbraniti od psihopate

Kako se odbraniti od psihopate

Poštovani, umesto uobičajene prakse objavljivanja tekstova  danas smo se odlučili da vam pošaljemo link sa jednim odličnim dokumentarcem koji se bavi time kako prepoznati psihopate i kako se od njih odbraniti. Na jedan jasan ali i stručan način nakon ovog filma imaćete odgovore na to ko su zapravo psihopate,  kako se ponašaju, šta je sa njihovim emocijama, na koji način manipulišu ljudima, koja je veza između psihopatije i poremećaja ličnosti, kako su psihopate pozicionirane u društvu i najbitnije kako, kada prepoznamo da je neko psihopata, možemo da se odbranimo.

Ovo je link na koji referiramo: http://www.izaogledala.com/dokumentarci/psihologija/item/501-odbrana-od-psihopata-defense-against-the-psychopath

Prijatno gledanje,

Vaš psiholog

Osobe koje nisu u stanju da se emocionalno vežu

Osobe koje nisu u stanju da se emocionalno vežu

Svi ljudi žele kontakt jer je potreba za drugima naša urođena potreba. Ljudi su prosto biološki programirani da žive sa drugima, upućeni su jedni na druge. Sve naše psihološke (ali i nepsihološke) potrebe mi možemo zadovoljiti jedino u socijalnom kontekstu. Potpuna nezavisnost i razdvojenost od drugih je nemoguća i štetna. Sva ljudska sreća i nesreća proizilaze iz odnosa sa drugima. Bazične želje kao što su ljubav, sigurnost, prihvaćenost, samopoštovanje se zadovoljavaju putem odnosa sa drugima. Naš identitet zasniva se na odnosa sa drugima, počevši od najranijih odnosa sa majkom, ocem, članovima porodice, vršnjacima, prijateljima, partnerima itd. U svakom od tih odnosa mi smo doživeli nešto prijatno ili neprijatno i svako to iskustvo postalo je jedna kockica u mozaiku koji nazivamo lični identitet. Dakle, naš intimni doživljaj nas samih je sastavljen od naših doživljaja odnosa sa drugima.

S obzirom da smo svi biološki upućeni jedni na druge i da nam je kontakt neophodan, jasno je da se rađamo sa potrebom da se emocionalno vežemo za druge. Prvo naše vezivanje je vezivanje za majku, kasnije tu se uključuje otac, članovi uže familije itd. Priroda emocionalne vezanosti za majku u ovim najranijim danima, jako je važna jer od te veze zavisi da li ćemo se osećati sigurno, celovito, zadovoljeno, umireno, blaženo ili napeto, užasnuto, dezintegrisano i frustrirano. Kakva će biti priroda te veze zavisi i od majke i od deteta. Važnost kvaliteta te prve veze ogleda se i u tome što je naš nervni sistem tada u razvoju i što svaka promena u tom periodu može ostaviti traga na dalji razvoj.

Deca ne dolaze na svet kao tabula rasa. Nekada se tako verovalo ali sada se zna da nije tako. Svako dete dolazi na svet sa nekim urođenim, bazičnim svojstvima temperamenta. Neka dece su od samog početka mirna, ćutljiva, plačljiva a neka nemirna, radoznala, aktivna i sl. To svaka babica zna. S druge strane, majka je već formirana ličnost, sa svojim temperamentom i drugim karakteristikama ličnosti. Neke majke u responzivne, empatične, emocionalno dostupne, senzitivne za dečije potrebe, tople, umirujuće a neke su pak neempatične, emotivno tupe i nedostupne, odsutne, prestravljene ili kontrolišuće, neosetljive, depresivne i sl. Naravno to ne treba shvatiti kao krajnosti  u smislu da se sve majke mogu podeliti u tve dve kategorije, već pre kao kontinuum na kome svako može naći svoje mesto.

Kada se majka i dete susretnu oni stvaraju jednu dijadu u kojoj majka treba da obavlja mnoge funkcije koje dete ne ume niti može da obavlja na tom stepenu razvoja. Pored hranjenja i telesne nege, to su funkcije umirivanja, regulacije detetove emocionalne napetosti i uopšteno reagulacije detetove psihe. Dovoljno empatična, topla i emotivno dostupna majka je regulator detetovog mira i blagostanja. Da bi se sve to moglo dogoditi potrebno je da se dete veže za majku.

Kao što majka može biti odustna, neresponzivna, hladna i neempatična, problematično može biti i dete. Neka deca zbog svojih konstitucionalnih sklonosti mogu imati problema da se vežu za majku i zbog toga majka može imati problema da ih umiri i reguliše njihov psihički aparat. Neadekvatno ponašanje majke a kasnije i oca može dovesti raznih defekata u kontaktu i vezi sa detetom. Intruzivni, kontrolišući, hladni i emotivno nedostupni roditelji u dečijem unutrašnjem svetu psihe ostavljaju praznine, nezadovoljene potrebe ali i mržnju, emocionalnu glad zasićenu besom a kasnije i osećanjem krivice.

Postoje i roditelji koji decu zlostavljaju, počevši od ranih dana. Toga ima dosta ali se o tome malo priča. Istorija seksualnih i fizičkih zlostavljanja veoma često se sreće u istoriji psihijatrijiskih pacijenata. Zlostavljanje i nebriga rezultiraju time da zlostavljana deca ne izgrađuju poverenje prema roditelju i umesto ljubavi i odnosa brige i prihvatanja ona pounutruju odnos mržnje, agresije i odbacivanja. Priroda tog odnosa sa roditeljima kada se pounutri postaje detetov odnos prema samo sebi, postaje deo unutrašnjeg sveta, postaje deo ličnog identiteta. Isto važi i za odnos prihvatanja, ljubavi, brige i nege.

Za razvoj identiteta i razvoj ličnosti uopšte, važni su ne samo ovi rani nego i kasniji odnosi. Obično se kvalitet odnosa roditelja prema deci ne manja drastično tokom razvoja jer se ni sami roditelji ne menjaju. To znači da se taj odnos ponavlja i učvršćuje godinama. Uporedo sa tim i dečiji unutrašnji svet psihe se forima u skladu sa tim odnosima. Pojednostavljeno rečeno, prihvatajući roditelj stvoriće dete koje sebe isto tako voli, prihvata i umiruje sebe dok će agresivni, hladni i odbacujući roditelj stvoriti dete koje samo sebe odbacuje, mrzi i koje kada odraste će druge ljude i svoju decu tretirati na isti takav način.

Istina je da mi tretiramo druge na isti način na koji tretiramo sebe. Onaj ko nema u sebi ljubavi, onaj ko nije tokom razvoja stekao i pounutrio iskustva prihvaćenosti, topline, ljubavi i sigurnosti neće to imati u strukturi svoje ličnosti, u svom repertoaru, pa samim tim neće to moći ni da ponudi drugima. Nije moguće dati drugima ono što sam nemaš. Osobe čiji roditelji su bili hladni, emotivno nedostupni, agresivni ili još gore zlostavljači, stvoriće osobe koje će kada odrastu postati tzv. poremećaji ličnosti (narcistički, shizoidni, paranoidni, antisocijalni, histrionični, izbegavajući, zavisni itd.). Ove osobe takođe žele kontakt sa drugima kao i svi drugi. Ali te osobe nisu u stanju da se emocionalno vežu na način koji je karakterističan za zdrave osobe. Njihov način vezivanja je ili preteran (simbiotski, stapajući, praćen panikom pri razdvajanju) ili egoističan (u funkciji regulacije sopstvenog samopoštovanja, bez empatije za drugog, za nametanje sopstvene moći i agresije radi održanja lažne grandiozne slike o sebi).

Ove osobe su zapravo psihološki invalidi, njihovo samopoštovanje je veoma sniženo ili ga nema. Zamena za to često se ogleda u tome da ove osobe formiraju jednu lažnu grandioznu sliku o sebi kako bi sebe zaštitili od bolnih osećanja bezvrednosti, depresije, praznine, mržnje, pohlepe i zavisti. U kontaktu sa drugima, ove osobe kroz odnose nastoje da održe tu svoju lažnu sliku o sebi. U takvoj vrsti veze nema mesta za ljubav. Za neke od njih ljubav je opasna situacija u kojoj se zbog sopstvene gladi mogu spojiti sa drugima i u potpunosti izgubiti svoj identitet i psihološki integritet (granični, histrionični, zavisni poremećaj ličnosti) dok za neke kapacitet za ljubav ne postoji uopšte već se odnos sa drugima bazira isključivo na sprovođenju dominacije, moći, ponižavanja, agresije i sl. (narcistički i antisocijalni poremećaj ličnosti).

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Granični poremećaj ličnosti

Granični poremećaj ličnosti

Glavna karakteristika graničnog poremećaja ličnosti je visoka nestabilnost u interpersonalnim odnosima, slici o sebi i emocijama. Osobe sa ovim poremećajem ličnosti su obično i veoma impulsivne. Prvi znaci ovog poremećaja se javljaju u ranom odraslom dobu. Nestabilni odnosi sa drugima perzistiraju godinama i obično su povezani sa nestabilnom slikom o sebi i ranim socijalnim interakcijama. Relacije i emocije ovakvih osoba obično se vide kao površne bez mogućnosti produbljivanja.

Kako prepoznati granični poremećaj ličnosti

Postoji nekoliko simptoma koji opisuju granični poremećaj ličnosti:

  • Besumučno bežanje od mogućnosti da se doživi pravo ili imaginarno napuštanje
  • Obrazac nestabilnih i intenzivnih interpersonalnih odnosa koji variraju između dva ekstrema-idealizacije i obezvređivanja
  • Poremećaj identiteta, podrazumeva značajnu i kontinuiranu nestabilnu sliku o sebi
  • Impulsivnost koja se ogleda u prekomernom trošenju, promiskuitetu, zloupotrebi psihoaktivnih supstanci, rizičnoj vožnji, kockanju
  • Povremeno suicidalno ponašanje, pretnje suicidom ili samopovređivanje
  • Emocionalna nestabilnost u vidu epizodičnih padova u raspoloženju (disforije), anksioznosti, razdražljivosti
  • Hronično osećanje praznine
  • Neadekvatno, intenzivno izražavanje besa i teškoća da se on kontroliše (npr. osoba plahovito reaguje u sekundi, konstantno je besna, povremeno se potuče)
  • Prolazne, sa stresom povezane paranoidne misli ili ozbiljniji disocijativni simptomi

Kao i kod svih poremećaja ličnosti osoba mora imati bar 18 godina pre nego što joj se ustanovi granični poremećaj ličnosti. Češći je kod žena, a intenzitet njegovih simptoma se smanjuje sa starenjem. Važno je napomenuti da kad se radi o dijagnostici ne treba klasifikovati ovaj poremećaj kao jeste ili nije već više posmatrati poremećaj kao kontinuum, npr. poremećaj je prisutan u određenom stepenu.

Uzroci graničnog poremećaja ličnosti

Kao i za druge psihološke poremećaje za nastanak i razvoj graničnog poremećaja ličnosti zaslužni su različiti faktori.  Uzroci nastnaka su genetski faktori, socijalni faktori (kvalitet interakcije u ranom razvoju u okviru porodice, vršnjačke grupe), kao i psihološki faktori (ličnost individuee koja je oblikovana sredinom i naučeni načini prevladavanja stresa). Ne postiji jedan faktor koji utiče na nastanak, više je to interakcija ovih nekoliko. Takođe, ukoliko osoba ima ovaj poremećaj to u izvesnoj meri uvećava rizik da će ga preneti na potomstvo.

Tretman graničnog poremećaja ličnosti

Ovaj poremećaj se kod osoba manifestuje u različitim oblicima. Ono što ih najbolje opisuje je neka vrsta teškoće da odbace svoju nerealnu percepciju sveta i okoline. Ovo pri tom nije poremećaj koji uključuju deluzije, iako tako može izgledati, već se pre sastoji u emotivnom prepravljivanju regulatornih kognitivnih funkcija.

Osobe sa ovim poremećajem obično vide druge ,,crno-belo“. Na primer, u zavisnosti od situacije do situacije, psihoterapeut kod koga idu na terapiju može u jednom trenutku biti doživljen kao veoma podržavajuća i negujuća osoba a u drugom trenutku kao jako loša i bezosećajna osoba koja ne brine za klijenta. Ljudi koji rade sa ovakvim poremećajima su uvek svesni ove ,,sve-ili-ništa“ filozofije, veoma su oprezni i istu ne validiraju.

Najbitnija stvar koju psihoterapeuti i lekari uče kada je u pitanju granični poremećaj ličnosti je da ostanu suzdržani i da sve vreme imaju emotivnu i misaonu stabilnost koja izostaje kod klijenta. Mnogi odustaju od tretmana ove vrste poremećaja jer klijenti mogu biti veoma zahtevni, prete siucidom ili samopovređujućim ponašanjem. Ipak, psihoterapija može biti tretman izbora pored medikamenata koji služe za stabilizaciju emotivnog oscilovanja. Uz pomoć lekova, najčešći doprinos psihoterapije je da nauče osobe novim veštinama rešavanja problema i emocionalne regulacije. Međutim, napredak u terapiji se vrlo teško ostvaruje i nije zagarantovan a dužina njegovog trajanja je najmanje godinu dana.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Histrionični poremećaj ličnosti

Histrionični poremećaj ličnosti

Svako od nas je nekada u životu imao potrebu da bude u centru pažnje. Kod većine to stvara prijatna osećanja jer su tako, bar na kratko, zbog nekih svojih osobina izdvojeni iz ,,mase jednakih“. Ipak, nekada je želja da se bude u centru pažnje toliko izražena da to osobi postaje nasušna potreba.

Osobe kod kojih je dijagnostikovan histrionični poremećaj ličnosti imaju stalnu potrebu za teatralnim ponašanjem (dramatizacijom) i skretanjem pažnje na sebe. Ovaj poremećaj se javlja u ranom odraslom dobu (u periodu od 20-te do 30-te godine života) i češći je kod žena nego kod muškaraca. Histrionične osobe su šarmantne, energične, duhovite, društvene ali i impulsivne, sklone preteranom flertu, manipulaciji, nestalne i zahtevne prema drugima.

 

Kako prepoznati histrionični poremećaj ličnosti?

Postoji niz simptoma koji ukazuju da kod osobe postoji histrionični poremećaj ličnosti. Neke od ovih simptoma smo već pomenuli u uvodu.
Privlačenje pažnje na sebe: Ako nisu u centru pažnje ove osobe se osećaju jako uznemireno i neprijatno.
Seksualna zavodljivost: Ove osobe su sklone neadekvatnom i provokativnom zavođenju drugih.
Promenjivost raspoloženja i plitke emocije: Brza promena raspoloženja i površnonost u emotivnom reagovanju.
Fizički izgled: Ove osobe konstantno koriste fizički izgled kako bi privukle pažnju na sebe.

Stil govora: U govoru nema puno detalja, pokazuje se sklonost ka generalizaciji i želja da se drugi impresioniraju.

Dramatično ponašanje: Ove osobe su sklone preteranoj dramatizaciji i teatralnom ponašanju uz prenaglašena osećanja.
Sugestibilnost: Ove osobe lako potpadaju pod uticaj drugih ljudi ili trenutnih okolnosti u kojima se nalaze.
Precenjivanje intimnosti: obično preuveličavaju nivo intimnosti u vezi.

Ipak, iza ovog na izgled dominantnog i nezavisnog ponašanja krije se jaka želja za vezivanjem. Zavisni su od podrške drugih i teško im pada kada to izostane. Iza teatralnosti i visokog nivoa aktiviteta kriju se bolna osećanja sa kojima ove osobe izbegavaju da se suoče. Ove osobe su uspešne u socijalnom i profesionalnom životu ali problemi se dešavaju u emotivnim vezama. Skloni su psihosomatici i zloupotrebi psihoaktivnih supstanci.

Koji su uzroci javljanja histrioničnog poremećaja ličnosti?

Kao uzroci ovog poremećaja najčešće se spominju genetički faktori i iskustvo u ranom detinjstvu. Deca koja nisu imala jasno definisane zabrane, koja nisu bila puno kritikovana i kažnjavana, a opet koja su dobijala pažnju samo ako urade određene stvari a nisu vrednovana zato što su to što jesu, nisu mogla da razviju oseća sopstvene vrednosti te su sklonija da u mladosti razviju ovaj poremećaj ličnosti.

Tretman histioničnog poremećaja ličnosti

Sasatavni deo tretmana ovog poremećaja je osporavanje iracionalnih uverenja ovih osoba da one nisu sposobne da se same brinu o sebi i da su manje vredne. Takođe, radi se na redukovanju impulsivnog ponašanja i učenju veštinama rešavanja problema uz pomoć sopstvenih snaga i resursa.

Mr Sanja Marjanović

dipl. psiholog

kontakt:  064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja