Kako poremećeni porodični odnosi utiču na decu i adolescente

Kako poremećeni porodični odnosi utiču na decu i adolescente

Funkcija porodice je nesagledivo značajna. Značajnost se ogleda u emocionalnom, socijalnom, kognitivnom, moralnom, kulturnom razvoju svakog pojedinca. Kada dođe do konflikata između roditelja, to može dovesti do pojave problema u ponašanju kod dece.

Konflikti u svakoj porodici su normalna pojava. Međutim, u dezintegrisanim porodicama oni se ne razrešavaju i ne prevazilaze već postaju ,,hroničan“ problem. Članovi porodice se mogu truditi skladno da funkcionišu i da probleme ,,guraju pod tepih“, ali sve to može imati dugoročne negativne posledice.

Najčešće dolazi do razvoda ili razdvajanja roditelja, što još više umanjuje mogućnost obavljanja osnovnih porodičnih dužnosti. Što je dete mlađe, teže podnosi razvod i odvajanje od jednog od roditelja. Takođe, razvod je jako nepovoljna pojava i u kritičnim razvojnim fazama, kao što su pubertet i adolescencija. Doba adolescencije je već i samo po sebi takvo da su česte krize identiteta, autoriteta, seksualnosti.

Kako se dete može nositi sa problemom?

Kao odgovor na porodičnu situaciju koju dete ne prihvati i ne preradi na zdrav način, mogu se manifestovati razni problemi: asocijalnost i povlačenje u sebe; školski neuspeh kao rezultat smanjene pažnje i koncentracije, odnosno okupiranosti porodičnim problemom; smanjeno samopouzdanje i nesigurnost; agresivnost, kao rezultat učenja po modelu i kao usvojen način rešavanja konflikata; autoagresivnost, kao posledica ličnog kažnjavanja ukoliko dete pomisli da je ono za nešto krivo; druženje sa delinkventnim grupama, usled želje za prihvatanjem od strane drugih i traženjem sopstvenog identiteta, uz privlačenje pažnje grupe na pogrešan način; zloupotreba psihoaktivnih supstanci, kao negativan oblik bežanja od stvarnosti koju ne prihvata; i na kraju može se javiti čak i kriminalno ponašanje kao najteži oblik poremećaja u ponašanju.

Istraživanja pokazuju da kod dece i mladih sa različitim oblicima ispoljenih poremećaja u ponašanju preovladavaju različiti porodični problemi, u preko 40% slučajeva. Kod dece i mladih koji nisu ispoljili poremećaje ponašanja preovladava skladno porodično funkcionisanje. To potvrđuje značaj porodice u (ne)razvijanju poremećaja ponašanja.

Primeri iz prakse pokazuju da dete razvedenih ili rastavljenih roditelja, ma koliko  godina imalo, uvek želi da se roditelji pomire.

Više o poremećajima ponašanja kod dece pročitajte ovde.

Koje okolnosti negativno utiču na dete?

Porodične okolnosti koje mogu negativno uticati na dete ili adolescenta su: odsustvo jednog roditelja, pri čemu je od posebne važnosti da li je taj roditelj istog ili različitog pola kao i dete jer to može dosta uticati na formiranje identiteta; višegeneracijske porodice, polubraća/polusestre, i sl; razvod u detinjstvu, predadolescentskom ili adolescentskom periodu; inverzija uloga među roditeljima, kao i inverzija uloga roditelja i dece; supstituti roditelja; odnos roditelja prema deci – posesivnost, pasivnost, agresivnost i sl; neuroticizam; psihoticizam; haos – nepostojanje jasnih vrednosti, konfuzija autoriteta, različiti stilovi vaspitanja; devijantno funkcionisanje porodice; izolovanost; česte migracije; mešoviti brakovi između pripadnika različitih nacionalnosti; teška somatska oboljenja; loša finansijska situacija – siromaštvo i  nezaposlenost.

 Kako se porodica “bori“ sa pubertetom?

Kako će se porodica nositi sa pubertetlijom svakako da dosta zavisi od njenog prethodnog funkcionisanja. Roditelji mogu intenzivirati neke od roditeljskih uloga koje su već prevazišli, ili se pak distancirati od svojih uloga. Ni jedno od ova dva oblika ponašanja nije prihvatljivo, pa adolescent mora da se nosi sam sa svime, za šta nije još dovoljno zreo i spreman. Takođe, pojava poremećaja u adolescenciji može na površinu izvući potisnute konflikte, ali i pokrenuti nove. Čest slučaj u praksi je da jedan roditelj odgovornost za problematično ponašanje deteta prebacuje na drugog. Još neke od reakcija na detetovo neprihvatljivo ponašanje su: stavljanje uobičajenih razvojnih problema u centar pažnje, dramatizacija i prenaglašavanje brige; minimiziranje ili negiranje poremećaja i trud da se funkcioniše kao da je to samo prolazna faza; posmatranje problema van porodičnog konteksta i prebacivanje odgovornosti na vršnjake, školski sistem, neadekvatno okruženje. 

Kako da pomognemo? 

Sve prethodno navedeno, dakle, ukazuje da loši partnerski odnosi mogu biti faktor rizika za nastajanje, razvijanje i održavanje problema u ponašanju. Porodica je prvo i osnovno socijalno okruženje deteta, u kome se stiču prvi stavovi, formira karakter, usvajaju neophodne vrednosti, norme, prihvataju i uče razne uloge. Porodica koja ne ostvaruje svoj zadatak, i roditelji koji ne obavljaju svoje roditeljske uloge, odmažu svom detetu, a da često toga nisu ni svesni.

Ukoliko primetite da vaše dete teško podnosi i odbija da prihvati porodičnu situaciju, ili ako s druge strane potiskuje svoja osećanja u vezi sa tim, ukoliko VI osećate da ne držite sve pod kontrolom, a odgovaraćuja podrška stručne službe u školi izostaje, obratite se za pomoć stručnom licu. Takođe, i VI kao roditelji na zajedničkom zadatku da dete izvedete na pravi put, možete potražiti podršku u prevazilaženju problema.

Kao najuspešnije u radu sa decom pokazuju se intervencije usmerene, s jedne strane, ka smanjenju rizika za ispoljavanje poremećaja ponašanja i, s druge strane, ka jačanju sposobnosti da se rizicima odupre. To znači da se radi na poboljšanju socijalnih kompetencija i prosocijalnog ponašanja deteta, nasuprot antisocijalnom, kao i na preradi, razumevanju i prihvatanju situacije.  Dete se podučava veštinama nenasilne komunikacije i usmerava na pozitivne procese, jake strane i potencijale. Rezultati se postižu prvenstveno primenom individualizovanog pristupa.

 

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

Kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

Kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com

Poremećaji u ponašanju kod dece

Poremećaji u ponašanju kod dece

Nestašluk je normalna pojava u dečjem razvoju, ali se postavlja pitanje kada nestašluk prelazi granice, a ponašanje postaje problematično. Razlikujemo, dakle, ponašanje koje predstavlja povremeno odstupanje od društveno prihvatljivog ponašanja i ponašanje kada dete postaje počinilac krivičnih dela.

Poremećaji ponašanja mogu se svrstati u pet grupa:

  • Negativističko-inadžijsko ponašanje,
  • Periodični napadi besa,
  • Poremećaj ponašanja uz odsustvo empatije i osećanja krivice,
  • Antisocijalni poremećaj ličnosti i neklasifikovani poremećaj ponašanja.

 Zajedničko im je to da obuhvataju širok spektar aktivnosti koje imaju za posledicu kršenje socijalnih pravila i/ili ugrožavanje drugih.

Rane pokazatelje često ignorišemo ili tolerišemo. Uočavamo ih tek kada dete biva uključeno u predškolski i školski sistem gde ne može mirno da sedi i prati nastavu i pokazuje nesaradljivost u odnosu na grupu. Decu sa problemom u ponašanju često posmatramo kao nevaspitanu i odgovornu za svoje neadekvatno ponašanje.

Antisocijalna ponašanja su primarno naučena ponašanja, i to učenjem po modelu – putem posmatranja, imitiranja, isprobavanja i ponavljanja. U vezi su sa:

  • Neprepoznavanjem potreba deteta od strane roditelja,
  • Nasilnim ponašanjem među bliskim osobama,
  • Niskim nivoom topline,
  • Nedostatkom roditeljskog nadzora i discipline,
  • Disfunkcionalnim odnosima među roditeljima.

Međutim, osim u porodici, deca se mogu ugledati i na svoje vršnjake, ili osobe koje sreću u školskom okruženju, susedstvu ili društvu uopšte.

 Podtipovi poremećaja ponašanja

  • Prvi, takozvani rani podtip, može se uočiti već na uzrastu od dve godine, kao posledica neadekvatne nege i brige o detetu još od njegovog rođenja, zbog čega je češći kod dece bez roditeljskog staranja. Ispoljava se kroz povećan nivo anksioznosti, nesigurnosti i izraženu teškoću socijalizacije. Usled nedostatka pažnje, dete uči da lošim ponašanjem privlači pažnju odraslih i vršnjaka, biva odbačeno, te se povezuju sa sebi sličnima. Ukoliko se na rano formirani poremećaj ne reaguje sve do puberteta, praksa pokazuje da ta deca izrastaju u ljude kojima preti rizik od nestabilnih odnosa, neuspeha, kriminogenog ponašanja, mentalnih i bolesti zavisnosti, nezaposlenosti.
  • Drugi podtip nastaje u pubertetu i ranoj adolescenciji. Često je takvo ponašanje pod uticajem grupe vršnjaka, a udruženo sa slabijim roditeljskim nadzorom i teškoćama u savladavanju školskog gradiva. Ukoliko dobiju adekvatnu podršku, uglavnom ne postaju prestupnici kasnije.

 

Kako da prepoznamo decu sa poremećajem ponašanja?

Tipična ponašanja su:

  • Nepoštovanje naredbi i pravila;
  • Suprotstavljanje autoritetu;
  • Verbalna i/ili fizička agresija;
  • Uništavanje stvari, laži i manipulacije;
  • Krađe;
  • Neustrašivost;
  • Sklonost ka bolestima zavisnosti;
  • Nesaradljivost u grupi prosocijalnih vršnjaka i grubost prema njima, a druženje sa problematičnim grupama.

Ono što posebno izdvaja prvi podtip su sledeće karakteristike:

  • Na planu emocija: teško prepoznaju i verbalizuju osećanja, često anksiozni, bezvoljni, depresivni, pojačano razdražljivi;
  • U odnosu sa odraslima: ne trpe nikakav autoritet, odrasle posmatraju kao sebi ravne, teško uspostavljaju kontakt očima sa bliskim osobama, dok su sa nepoznatima neselektivno bliski;
  • Impulsivnost i pažnja: budući da svoje emocije ne prepoznaju, anksioznost se ispoljava somatski te ih mesto ne drži. Treba naglasiti da je u ovom slučaju hiperaktivnost socijalni, a ne organski problem;
  • Problemi u školi: mišljenje je na konkretnom nivou, te kada krenu u peti razred nailaze na mnoge teškoće budući da se zahteva apstraktno mišljenje. Posledično dolazi i do odbacivanja od strane vršnjaka, što dodatno pojačava intenzitet problematičnog ponašanja.

 

Kako da pomognemo?

Kritično vreme za prepoznavanje i preduzimanje preventivnih koraka je ono pre polaska u školu. Adolescencija je, takođe, period kada treba planirati i pružati podršku, ali je činjenica da tada već radimo na ublažavanju posledica. Fokusirana podrška do puberteta daje mnogo bolje rezultate.

U planiranju podrške, kod dece predškolskog uzrasta akcenat treba staviti na ojačavanje porodičnog okruženja. Za decu školskog uzrasta pored podrške porodice, preporučuje se i rad sa nastavnicima, stručnom službom u školi, posebno defektologom, sve u službi što boljeg uključivanja deteta u društvo. Rezultati se postižu prvenstveno primenom individualnog savetovanja. Praksa pokazuje da nije preporučljivo za decu i mlade sa poremećajima ponašanja organizovati grupnu podršku, jer će naći sebi slične i učvrstiti svoje problematično ponašanje.

Neophodne su i aktivnosti kojima bi se dete uključilo u grupu prosocijalnih vršnjaka. Školski zahtevi su im obično preteški, što im budi strahove da će biti odbačeni. Stoga, gradivo treba prilagoditi mogućnostima, kako bi dete savladalo osnovni nivo i integrisalo se među vršnjake, što bi smanjilo i šansu da se problematično ponašanje pojača.

Višak slobodnog vremena detetu daje prostora da napravi neki problem, pa je neophodno definisati i slobodnovremenske aktivnosti. Budući da svako dete želi da bude uspešno, hobiji daju mogućnost da se istakne i gradi samopoštovanje: gluma, slikanje, ples, plivanje, kao i uključivanje u kućne poslove. Borilačke i timske sportove treba izbegavati jer povećavaju nivo agresivnosti.

Deca i mladi koji muče životinje, samopovređuju se, igraju se vatrom, ispoljavaju znake psihotičnosti moraju biti pod kontrolom psihijatra. U pokušaju samolečenja, mogu da se odaju alkoholu, drogama, suicidalnom ponašanju.

Za mlade kod kojih se problemi u ponašanju javljaju u pubertetu, preporuka je da se pojača nadzor i primenjuje metoda nagrada i odsustva nagrade, što je, inače, svakako preporučljivo primenjivati u vaspitanju od najranijeg uzrasta. Pošto su deca sa poremećajima ponašanja pojačano su osetljivi na nepravdu, važno je da roditelji prepoznaju i nagrađuju dobro ponašanje i da ne naglašavaju samo ono što je loše. Dete se mora nagraditi pažnjom i pohvalom svaki put kada sarađuje. Svoje neadekvatno ponašanje će često pripisivati drugima (,,provocirao me je, morao sam da mu vratim’’). Uvek treba reći detetu da je jedino ono odgovorno za svoje ponašanje i ponuditi mu neagresivnu alternativu.

 

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vaš psiholog tim

Kontakt za psihološko savetovanje dece: 064/ 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com

 

Kako izaći na kraj sa opterećujućim ljudima

Kako izaći na kraj sa opterećujućim ljudima

Postoje osobe sa kojima smo u svakodnevnoj interakciji ali čije prisustvo utiče negativno na naše raspoloženje, posle provođenja određenog vremena sa njima možemo osetiti nezadovoljstvo, povređenost, negativnost, psihičku iscrpljanost. Često laici ovakve osobe nazivaju „energetskim vampirima“ što oni zapravo i jesu, s obzirom da uzimaju sve resurse poput podrške, odobravanja, empatije, savetovanja koje im vi pružate a za uzvrat uglavnom ne nude ništa drugo do sopstvenog prisustva. Ipak, ovakve osobe su vaši dugogodišnji prijatelji, emotivni partneri, supružnici, najbliži rođaci i baš zbog toga vi ostajete u odnosu koji vam ne prija i preti da „zatruje“ sve ono što je u vama pozitivno i drugačije od njihovih stavova, vrednosti i životnih standarda.

Ko su opterećujuće osobe?

Postoji nekoliko tipova opterećujućih osoba. Prvu grupu osoba predstavljaju oni koji su hronično depresivni i pesimistični. Obično ne preuzimaju odgovornost za svoje postupke već je za sve kriv spoljašnji faktor drugi ljudi, nepovoljnje životne okolnosti, skloni su neprestanoj sumnji i strahuju od bilo kakve promene. Obično se stavljaju u ulogu žrtve i pate zbog teške sudbine koja ih je zadesila, pri tom kada im date neke praktične predloge kako bi mogli da reše svoju situaciju nalaziće milion razloga zašto to ne može da uspe, jer oni zapravo ne žele pomoć već sažaljenje i potvrdu svog pesimističkog gledišta. Posle susreta sa njima možete osećati žaljenje, bespomoćnost jer niste ponovo uspeli da im pomognete da reše svoje životne probleme, negativnost i iscrpljenost.

Drugu grupu ljudi čine osobe koje su hronično nezadovoljne, besne  pa čak i agresivne. Ove osobe obično imaju rigidne životne stavove, sve posmatraju crno-belo, obično omalovažavaju ili mrze ljude koji se ponašaju suprotno od njihovih životnih standarda i stavova. Takođe su skloni da okrivljuju druge ili da ne preuzimaju odgovornost za svoje postupke, pogotovo ako se radi o nekim agresivnim ispadima koje objašnjavaju time da je neko drugi bio bezobrazan, uvredio ih, i da su morali tako da postupe. Često to mogu biti narcistične osobe koje traže društvo kako bi dobili odobravljanje ili divljenje drugih. U prisustvu ovakvih osoba možete osećati strah da izrazite neka svoja drugačija gledišta jer biste u tom slučaju naišli na kritiku i bes. Nakon ovakvog susreta se takođe možete osetiti iscrpljeno, obeshrabljeno, nedorečeno.

U treću grupu ljudi se mogu svrstati osobe koje su sklone dramatizaciji, preuveličavanju. Ove osobe su gladne pažnje, svakodevne događaje ili probleme preuveličavaju. Teže da vas uvuku u svoju „dramu“, nepoštujući vaše vreme, obaveze. U kontaktu sa ovakvim osobom možete doživeti kao da ste na nekoj vrsti ringišpila koji vas okreće gore-dole, bićete u konfuziji, stalno u iščekivanju i brizi šta će se sledeće desiti i kako da nađete rešenje. Opet i ovakav odnos vas može samo iscrpljivati i odvajati od sopstvenih ciljeva, ostavljajući vam pritom ništa za uzvrat.

Ovu kategorizaciju teba shvatiti uslovno, ona ne mora biti ovako čvrsta mogu biti primese različitih tipova, suština je stanje koje osteje nakon odnosa sa određenom osobom. Ove osobe mogu pripadati nekom tipu poremećaja ličnosti  npr. zavisni tip, narcistični, granični, antisocijalni, histrionični. Osobe sa poremećajima ličnosti se uglavnom ne leče i mogu imati  negativan psihološki uticaj na osobe sa kojima su u neposrednom kontaktu. Ukoliko nakon odnosa sa nekim ljudima imate utisak da ste jako iscrpljeni, da su vam narušene granice, da su napadnute vaše životne vrednosti i standardi, da vam je ugušen optimizma, sputana želje da uradite nešto konstruktivno u svom životu, da nemate podršku verovatno ste u odnosu sa opterećujućom, toksičnom osobom.

Žašto ljudi ostaju u opterećujućim odnosima?

Često ljudi shvate da od odnosa sa određenim osobama imaju samo neprajtna osećanja i ništa više ali i dalje taj odnos održavaju iako bi ga najradije napustili. Zašto? Zato što ih za takav odnos vežu neka njihova disfunkcionalna uverenja kojih ne mogu lako da se oslobode i koja obično aktiviraju osećanje krivice i straha. Neka od takvih uverenja mogu biti sledeća:

  • Njemu/njoj je potrebna pomoć i da mene nema on/ona bi propao/-la (osećanje krivice)
  • Toliko godina se znamo i imali smo lepe trenutke ne mogu tek tako da izađem iz tog odnosa (osećanje krivice)
  • On/ona mi je brat/sestra/majka/otac, ne mogu njih da prekinem kontakt sa njima , to je nedopustivo (osećanje krivice)
  • Ja sam loš čovek ako izneverim svog prijatelja/rođaka (osećanje krivice)
  • Ako izađem iz ovog emotivnog odnosa nikada neću naći takvu devojku/dečka/supružnika (strah od samoće)

Kako izaći na kraj sa opterećujućim ljudima?

Postoje tri načina kako izaći na kraj sa ovakvim osobama.

  1. Razgovarati sa osobom i ukazati šta nam smeta u njenom ponašanju
  2. Smanjiti intenzitet kontakta sa osobom
  3. Prekinuti bilo kakav kontakt sa osobom

Razgovor sa osobom čije nam ponašanje smeta, mora biti obavljen vrlo pažljivo. Tu treba primeniti pravilo asertivne komunikacije, pri čemu ne osuđujemo osobu već joj stavljamo do znanja šta nam smeta u njenom ponašanju. Na primer, kada se ponašaš tako i tako ja se osećam povređeno. Ovo ti govorim jer mi je stalo da ovaj odnos traje i dalje i da bude bolji. Nekada osoba nije svesna kako njeno ponašanje izaziva negativna osećanja kod vas pa će zarad dobrog odnosa pokušati da promeni svoje ponašanje ali ovo često ne mora biti slučaj pogotovo ako se radi o nekom tipu poremećaja ličnosti. Prema tome, najbolje bi bilo potpuno prekinuti ili smanjiti odnos sa toksičnom osobom. Kada su u pitanju odnosi sa članovima primarne porodice (brat/sestra/majka/otac) prekid odnosa, za neke ljude, izgleda nezamisliv tako da je za njih  rešenje smanjenje intenziteta kontakta. Bitno je da osoba ostane dosledna ukidanju ili smanjenju kontakta jer je često osećanje krivice može vratiti na staro.

Za kraj još nešto važno, nemojte osuđivati opterećujuće ljude za njihovo ponašanje oni to, uglavnom, ne rade svesno već imaju psihološke probleme koje ne umeju ili ne žele da reše. Sa druge strane, vi imate pravo na svoj život i ne morate ostajati u odnosu koji vas puni negativnim osećanjima i smanjuje kapacitete da mislite i uradite nešto pozitivno u svom životu.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Da li su anksiozni poremećaji izlečivi?

Da li su anksiozni poremećaji izlečivi?

Pre nego što odgovorimo na postavljeno pitanje, važno je ukazati na razliku između normalne anksioznosti i anksioznosti koja se javlja kao simptom kod anksioznih poremećaja. Anksioznost je emocija koja se javlja kod svakog od nas, ona je adaptibilna odnosno ima za cilj da nas pripremi za predstojeću “opasnost”. Na primer, student koji sprema ispit može biti anksiozan povodom mogućnosti da ga ne položi, kako bi smanjio anksioznost on ulaže više vremena u učenje jer zna da je tako manja šansa za neuspeh. Dakle, osećanje anksioznosti ga tera da se aktivira u rešavanju problema koji je pred njim. Kako da prepoznamo patološku anksioznost? Glavne karakteristike anksioznosti koja prevazilazi granice normale jesu njena intenzivnost i dugotrajnost- anksioznost je toliko intenzivna da onemogućava ili u velikoj meri otežava obavljanje svakodnevnih aktivnosti (više o razlici između normalne anksioznosti i anksioznih poremećaja pročitajte ovde).

Patološka anksioznost je ključni simptom anksioznih poremećaja, ona može biti neprestana (npr. kod generalizovanog anksioznog poremećaja) ili povremena (npr. kod paničnih poremećaja), i situaciono uslovljana (različite vrste fobija). Na fiziološkom nivou to su dobro poznati simptomi:ubrzano lupanje srca, ubrzano disanje, mišićna tenzija, smetnje u grudnom košu usled nepravilnog disanja i kontrakcije mišića, znojenje, blaga vrtoglavica, mučnina, trnjenje udova, zujenje u ušimaSvaki od anksioznih poremećaja prate određeni misaoni sadržaji koji služe održavanju stanja uznemirenosti (više o tome pročitajte ovde), dominantna disfunkcionalna ponašanju su tzv. sigurna i izbegavajuća ponašanja. Tretman anksioznih poremećaja uključuje kognitivno-bihejvioralnu terapiju (KBT) kao psihoterapiju izbora (ova vrsta psihoterapije se kroz empirijsku evaluaciju pokazala kao najefikasnija za navedene probleme zato se naziva terapija izbora) i u nekim slučajevima upotrebu medikamenata (anksiolitika i antidepresiva u zavisnosti od vrste i složenosti poremećaja).

Od čega zavisi da li će tretman anksioznih poremećaja uključiti psihoterapiju i/ili medikamente?

Psihoterapija (KBT) može biti dovoljna za prevazilaženje anksioznih poremećaja, ali ukoliko je problem složeniji i simptomi intenzivniji, te prema proceni stručnjaka osoba nije u stanju da ih istoleriše onda se preporučuje upotreba medikamenata. Dakle, medikamenti se ne moraju odmah uzimati to može biti sledeći korak ali neke osobe imaju preferencije ka ovom načinu lečenja pa to treba poštovati. Šta podrazumevamo pod složenošću problema? Ukoliko određeni problem traje duže vreme a osoba nije pokušavala da ga prevaziđe na pravi način, on postaje intenzivniji i teži za prevladavanje. Dakle, nije isto ako se npr. osoba sa paničnim poremećajem javi mesec dana nakon što je doživela prvi panični napad ili nakon šest meseci/godinu dana (kada može razviti i agorafobiju). Drugi faktor jeste komorbiditet, odnosno postojanje još nekog poremećaja pored anksioznog poremećaja. Obično pored već postojećeg anksioznog poremećaja osoba može patiti još od nekog anksioznog poremećaja (npr. generalizovani anksiozni poremećaj i panični poremećaj), depresije ili nekog poremećaja ličnosti (npr. zavisnog poremećaja ličnosti) i to otežava proces prevazilaženja ovog problema.

Da li su anskiozni poremećaji izlečivi?

Kada se osoba uključi u tretman anksioznih poremećaja ona može očekivati sledeće: “Želim da nikada više ne osetim anksioznost.” Ovo očekivanje je nerealistično jer smo na početku teksta napomenuli da je anksioznost emocija koja se uobičajeno javlja kod svih ljudi. Ono što je realno očekivati od tretmana jeste smanjenje negativnog uticaja anksioznosti na vaše svakodnevno funkcionisanje. Obično postoji genetska predispozicija kod osobe da razvije neki od anksioznih poremećaja, to je ono što osobu karakteriše te će usled određenih stresnih situacija ponovo biti suočena sa intenzivnijm stepenom anksioznosti. Ono što je zadatak psihoterapije jeste da se takve situacije lakše prevazilaze i da se simptomi ne produbljuju. Dodatno, radi se i na nekim drugim pogrešnim obrascima razmišljanja i ponašanja koje kod osobe podižu nivo uzemirenosti i koji posredno mogu dovesti do pojačanja anksioznosti.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

Poremećaji ličnosti

Poremećaji ličnosti ne predstavljaju bolest u medicinskom smislu, već “hroničnu maladaptaciju”, odnosno hroničnu neprilagodjenost uslovima svakodnevnog života, neprilagođenost u interpersonalnim odnosima kao i postojanje disfunkcionalnih  stavova i ponašanja.

Poremećaji lićnosti su razvojna stanja koja se javljaju u kasnom detinjstvu i adolescenciji i nastavljaju se u odraslom dobu. Poremećaje ličnosti treba razlikovati od promena ličnosti koje su stečene u odraslom dobu, posle teških i prolongiranih stresova,katastrofičnih iskustava,ozbiljnih bolesti ili povreda mozga.

Poremećaje ličnosti karakterišu slom odnosa roditelj-dete,impulsivne tendencije,sklonost trenutnom zadovoljenju impulsa i odsustvo inhibicija u ponašanju. U Medjunarodnoj klasifikaciji bolesti (MKB-X) poremećaji ličnosti se razvrstavaju u sledeće grupe: paranoidni, shizoidni, antisocijalni, emocionalno-nestabilni (impulsivni tip i granicni tip), histrionični, opsesivno-kompulsni, anksiozni (izbegavajući), zavisni, narcistički i nespecifikovani.

Paranoidni poremećaj ličnosti karakteriše: bezrazložna sumnjičavost, očekivanje neprijateljskog,eksplatatorskog i ugrožavajućeg ponašanja okoline, neopravdano strahovanje da će biti prevareni. Osobe koje poate od ovog poremećaja su preosetljive na frustraciju, ljutiti su, iritabilni, ratoborni, skloni stalnom testiranju lojalnosti bliskih prijatelja,ne zaboravljaju niti praštaju uvrede koje su im nanesene.

Emocionalno su hladni i rigidni i ponosni na sebe zbog “racinalnosti i objektivnosti”. Ispoljavaju patološku ljubomoru. Puni su prezira i distancirani su od inferiornih i hendikepiranih ljudi. Najčešće ispoljavaju probleme u braku, u porodici, profesionalnom zivotu i radnom okruženju. Nepovoljan ishod je razvijanje kliničke slike paranoidne shizofrenije.

Osobe sa shizoidnim poremećajem ličnosti su introvertovane,nezainteresovane za interpersonalne kontakte (samotnjaci), ekscentrične, udaljene, tihe, opredeljene za “doživotni model socijalnog povlačenja”. Preokupirani su fantazijama, samoposmatranjem, pri čemu nema shizofrenog otudjenja od realnosti (halucinacija i sumanutih ideja). Spektar njihovih emocionalnih relacija je sužen, često su hladni, nezainteresovani za svakodnevne događaje, zaravnjenog afekta, indiferentni su na kritike i pohvale, izrazito sniženih seksualnih interesovanja. Izrazito su neosetljivi na važeće socijalne norme i konvencije. Biraju aktivnosti i zanimanja gde su pretežno sami.

Osobe koje pate od antisocijalnog poremećaja ličnosti karakteriše: ponavljano laganje, tuče, nasilje i povređivanje drugih. Često su prijatni i slatkorečivi u komunikaciji, šarmiraju ispitivače, islednike ili terapeute. Ove osobe karakteriše i neodgovornost i neposštovanje socijalnih normi i zakona, ponašanje koje je često osnova za hapšenje, neprihvatanje pravila i obaveza. Niske su frustracione tolerancije,olako ispoljavaju agresivnost, uključujući nasilje i brutalnost, nezainteresovani su za osećanja drugih, skloni konfliktima sa društvom, uvek okrivljuju druge ili društveni sistem. Odrasle osobe sa ovim poremećajem karakteriše i finansijska ekstravagantnost i zaduživanje, neodgovornost u ulozi roditelja, nesposobnost formiranja stabilnih emocionalnih i socijalnih veza. Ove osobe ne ispoljavaju anksioznost, osećanje krivice i depresivnost. Ove osobe su sklone promiskuitetu, zlostavljanju dece, zlostavljanju partnera, zloupotrebi alkohola, droga i lekova, somatskim preokupacijama, kao i lažnim pretnjama samoubistvom.

Bitna obeležja emocionalno nestabilnih poremećaja ličnosti su: afektivna nestabilnost i impulsivno ponašanje. Često dolazi do eksplozivnog pražnjenja, nasilja i nedostatka samokontrole. Postoje dva podtipa ovog poremećaja:

1.) Impulsivni tip je eksplozivna i agresivna ličnost, na kritike drugih reaguje pretećim ponašanjem i nasiljem. Izostaje kontrola impulsa.

2.) Granicni tip (border-line) karakteriše nestabilnost identiteta, interpersonalnih odnosa i raspoloženja. U sferi poremećaja identiteta manifestna je nesigurnost predstave o sebi, nesigurnost polnog identiteta i profesionalne orijentacije. Postoji difuzija identiteta. U sferi seksualnog ponašanja karakteristična je impulsivnost. Naglašena je promenljivost stavova i manipulacije,koje najčešće koriste za postizanje nekih ličnih ciljeva. Teško podnose samoću. Pribegavaju stalnom traženju društva, da bi ublažili nepodnošljivo stanje usamljenosti, praznine, dosade i otuđenosti.

Karakteristike histrioničkog poremaćaja ličnosti su: egocentričnost, prenaglašeno i teatralno ponašanje,”romantična zaljubljenost”, neadekvatno i provokativno zavođenje, neodoljiva potreba da se bude privlačan, erotizacija kontakta. Ove osobe sklone su seksualnim fantazijama, često su seksualno neuspešni (frigidnost,anorgazmija),okrivljuju okolinu ukoliko im stalno ne ukazuje pažnju (napadi besa,plača). Odnosi sa drugima su površni, skloni su govornim impresionističkim triadama, sugestribilni su i često lakoverni, skloni kontinuiranom pražnjenju uzbuđenja, lakoj povredivosti osećanja i dramatizaciji razočaranja.

Dominantne karakteristike opseisivno kompulsivnog poremećaja ličnosti su: sumnja, opreznost, perfekcionizam, manija reda i urednosti, sužena emocionalnost, neodlučnost, tvrdoglavost, nefleksibilnost, preokupiranost organizacijom, redom, pravilima, detaljima, tako da aktivnosti gube svrsishodnost i smisao. Ove osobe su veoma odane poslu i nemaju vremena za prijatelje i lična zadovoljstva, neprijatni i nekooperativni su za saradnju sa onima koji ne prihvataju njihov stil rada i ponašanja, cepidlake su kao rukovodioci, magaciniraju stvari (stare i nepotrebne), škrti su, preterano savesni, hipermoralni, preterano i neprimereno zaokupljeni produktivnošću, a zbog preterane pedantnosti mogu biti nepodnošljivi bračni partneri ili roditelji. Ispoljavaju anksioznost zbog nametanja neprijatnih misli i impulsa.

Osobe koje pate od anksioznog, izbegavajućeg poremećaja ličnosti karakterišu: ekstremna osetljivost na negativnu procenu od strane drugih osoba, odbacivanje, socijalne inhibicije, osećanje neadekvatnosti zbog čega pribegavaju socijalnom povlačenju. Ove osobe nisu asocijalne ličnosti već jako stidljive. Smatraju sebe neprivlačnim i inferiornim. U intimnim odnosima su uzdržani, sputani, zbog straha da bi se mogli osramotiti ili obrukati. Boje se kritike i omalovažavanja od strane drugih.

Osobe koje spadaju u kategoriju zavisnih poremaćaja ličnosti karateriše: zavisnost, pesimizam, sumnja u sebe, strah od seksualnosti, pasivnost, sugestibilnost. Ovom tipu poremećaja sklone su osobe koje su u detinjstvu bolovale od neke somatske bolesti ili su hendikepirane na neki drugi način. U pitanju su: hipersenzitivne, submisivne ličnosti, sa naglašenim strahom od separacije (odvajanja od osoba za koje su emotivno vezani), osetljive na preteće odbacivanje. Osećaju se bespomoćno kada ostanu sami. Izbegavaju odgovornost i izrazito su anksiozni ukoliko im se sugeriše ili nameće uloga lidera. Ispoljavaju strah od seksualnih i agresivnih osećanja i impulsa. Nesamostalni su i u mnogim poslovima im je neophodna pomoć supervizora.

Osobe sa narcističkim poremećajem ličnosti imaju naglašen osećaj važnosti i grandiozni doživljaj da su jedinstveni. Karakteriše ih: preuveličani doživljaj sopstvene ličnosti, nerealno verovanje da su u toj meri jedinstveni da ih mogu razumeti samo posebni ljudi i institucije, preokupirani su fantazijama (o moći, lepoti, uspehu i romantičnim ljubavima), ambiciozni su. Od drugih ljudi očekuju divljenje, poseban tretman, ograničenih su kapaciteta za empatiju, skloni su zavisti, često su arogantnog ponašanja i skloni eksplatisanju drugih. Krhkog su samopouzdanja i skloni depresivnom reagovanju.

Na kraju potrebno je istaći da su poremećaji ličnosti uglavnom rezistentni (otporni) na medikametnoznu terapiju (lekove) a retko dobrovoljno dolaze na psihoterapiju. Psihoterapijski proces može pomoći ovim osobama, ali rad sa ovom vrstom ljudi zahteva dugoročni proces sa ograničenim rezultatima. Osobe sa poremećajem ličnosti često sabotiraju psihoterapijski proces, ne dolaze redovno, otkazuju zakazane seanse u zadnjem momentu, nastoje da manipulišu i nadmudruju terapeuta umesto da se fokusiraju na rad na svojim problemima, skloni su lažima, dramatizaciji i nastoje da impresioniraju terapeuta i svoju okolinu svojim ispadima i disfunkcionalnim ponašanjem. Zbog svega navedenog rad sa ovim osobama je jako težak i dugotrajan ali ipak daje izvesne rezultate.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog