Bes je nagomilana ljutnja

Bes je nagomilana ljutnja

Ljutnja je reakcija na frustraciju. Ljutnja je zdrava, samopomažuća emocija dok bes nije. Frustracija je reakcija na nešto što nam smeta. Sasvim je prirodno da nam nešto smeta, ne može sve da nam odgovara i da nam bude potaman. Frustracija nastaje kada se na putu ka našim ciljevima pojavi neka prepreka, neko ili nešto.

Frustracija i nezadovoljstvo su zdrave emocionalne reakcije jer nas motivišu da nešto menjamo kako bismo stigli do cilja koji želimo. Bes nije nužan pratilac frustracije i ljutnje. Bes je nagomilana ljutnja.

Bes nastaje kumulativno, kada nam nešto ili neko smeta a mi ne reagujemo nego držimo to nezadovoljstvo u sebi, povlačimo se, prećutkujemo, gutamo. Što duže trpimo nezadovoljstvo, narasta ljutnja i na kraju se ona pretvara u bes i nemoć.

Kada trpimo previše javlja se dupla doza besa. Besni smo na one koji nam stoje na putu ali postajemo i besni na sebe. Bes na sebe je gora stvar od besa na druge. Bes na sebe nas uvodi u depresiju.

Kako da ne budemo besni čak i kada smo frustrirani?

Da ne bismo postali besni kada se jave frustracije, treba da reagujemo, da izrazimo neazdovoljstvo ali ne i bes, jer besa nema na početku. Kada se osećamo nezadovoljno treba da to odmah iskomuniciramo i učinimo nešto u pogledu rešavanja problema, odnosno otklanjanja prepreke koja je dovela do nezadovoljstva.

Ako smo nezadovoljni i nešto nam smeta to ne znači da treba odmah da besnimo i ulazimo konflikte. Ne moramo. Ali treba da reagujemo, treba da kažemo šta nam smeta, na kulturan, smiren, iskren i direktan način.

Zašto treba da iskomuniciramo nezadovoljstvo i ljutnju?

  1. zato što kada izrazimo nezadovoljstvo ono gubi svoj naboj i mi možemo da nastavimo dalje hladne glave
  2. zato što na taj način ukazujemo osobama iz naše okoline šta nam smeta jer one ne mogu da čitaju naše misli

Šta se dešava kada trpimo nezadovoljstvo i frustracije?

Tada dolazi do nagomilavanja negativnog emocionalnog naboja koji na kraju može da kulminira i pretvori se u izliv besa, anksioznost ili neki neugodni telesni simptom (na primer: glavobolju, probleme sa gutanjem, visok pritisak i sl.). Ne treba trpeti jer trpljenje stvara tenziju koja pre ili kasnije mora negde da se izlije. Hronično trpljenje dovodi do javljanja psihosomatskih poremećaja. Od potisnutog besa može doći do opadanja kose, hroničnog viskog krvnog pritiska, problema sa varenjem, migrena i sl.

Praktični saveti za prevenciju besa:

  1. izrazite nezadovoljstvo u komunikaciji – recite šta vam smeta, sa čime se ne slažete, imate prava na to, ali nemojte biti agresivni, ne kritikujte druge, kritikujte njihovo ponašanje. Recite drugima šta vam smeta odmah, na iskren, direktan i neagresivan način.
  2. ne odlažite da izrazite svoje nezadovoljstvo ako je to moguće – svako odlaganje se pretvara u trpljenje nezadovoljstva koje pre ili kasnije prerasta u bes
  3. odustanite od zahteva da se drugi moraju pokoriti svakom vašem zahtevu
  4. nemojte ostajati u situacijama koje možete da izbegnete ili promenite a u vezi kojih ste nezadovoljni
  5. nađite alternativni način da zadovoljite želju koju niste ostvarili

Neizražavanje nezadovoljstva stvara nisko samopouzdanje. Voleti sebe i imati samopouzdanje isključuje trpljenje nezadovoljstva.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Kako nisko samopouzdanje utiče na našu psihu

Kako nisko samopouzdanje utiče na našu psihu

Iako se često koristi izraz “osećaj samopouzdanja”, sam koncept samopouzdanja je pre svega vezan za kognitivnu procenu nas samih. Obično se ova procena formira u skladu sa informacijama koje dobijamo, najpre, iz primarne porodice a zatim i uopšte socijalne sredine (više o razvoju samopouzdanja pročitajte ovde), i u zavisnosti od toga koliko je vulnarabilna naša ličnost stvorićemo zdravu ili disfunkcionalnu sliku o sebi. Osobe koje imaju nisko samopouzdanje su zapravo stvorile niz disfunkcionalnih, iracionalnih uverenja o sopstvenoj vrednosti, koja dalje vode u negativna osećanja kao što su strah, stid, povređenost a zatim i izbegavajuća ponašanja- osoba izbegava nove aktivnosti koje mogu doprineti njenom razvoju u različitim sferama života (škola, posao, međuljudski odnosi).

Iako je suština niskog samopouzdanja vezana za našu kogniciju odnosno misli o nama samima, te misli ne postoje izolovano već su u stalnoj interakciji sa onime šta osećamo i kako se ponašamo. Dalje u tekstu će biti reči o tome kako se problem sa niskim samopouzdanjem manifestuje na naše misli a posredstvom njih na naše emocije i ponašanje.

Osobe koje imaju problem sa niskim samopouzdanjem su sklone da konstruišu lanac osujećujućih misli koji ih blokira da urade bilo šta konstruktivno za sebe. Najkarakterističnije misli su vezane za neprestalnu samokritiku, kritikuju se sopstvene sposobnosti, izgled, postignuće se minimizira a greške preuveličavaju. Tuđa kritika se uzima kao potvrda već postojeće negativne slike o sebi. Postoji globalizovana procena sebe kao kompletno neadekvatne osobe, npr. ako uradi nešto pogrešno osoba će sebe oceniti kao kompletno nesposobnim bićem što će je blokirati da ispravlja greške i napreduje. “Čitanje misli” drugih osoba je često prisutno-osoba je uverena da je i druge osobe procenjuju negativno kao što i ona procenjuje samu sebe. Postoji tendencija da se osoba previše fokusira na samu sebe, na sopstvene misli i osećanja, te postaje “slepa” za tuđe reakcije, što je udaljava od mogućnosti da uspostavlja bolju komunikaciju sa drugima. Sa druge strane, može imati prevelika očekivanja od drugih , često procenjuju da drugi ne brinu dovoljno o njenim osećanjima i da bi trebalo da znaju šta joj smeta.

Ovakvi načini razmišljanja usloviće pojavu rezličitih negativnih emocija kao što su pre svega anksioznost, stid, povređenost, bes, deprimiranost. Suočavajući se sa lošim osećanjima osobe nemaju dovoljno dobre strategije da sa njima izađu na kraj već sve više potkrepljuju svoje pogrešane obrasce razmišljanja. Posledično se javlja nedostatak u asertivnom izražavanju te su osobe često pasivne, pasivno-agresivne pa čak i agresivne u komunikaciji sa drugima (više o oblicima komunikacije pročitajte ovde). U ponašanju se pored nedostatka u asertivnoj komunikaciji nisko sampouzdanje manifestuje u izbegavanju ulaženja u nove situacije i rigidnom ostajanju u istom ma koliko to bilo štetno po osobu (npr. loš posao, loša veza), takođe osoba može postati radoholočar i perfekcionistički se odnositi prema sebi kako bi smanjila mogućnost da postigne grešku jer se greška izjednačava sa neadekvatnošću.

Izraženo nisko samopouzdanje se javlja kao simptom u različitim psihološkim poremećajima. Osobe koje imaju socijalnu anksioznost, depresiju ili pate od poremećaja ishrane imaju manje ili više disfunkcionalnu predstavu o sebi. Takođe, osobe koje pate od poremećaja ličnosti (PL) npr. granični PL, narcistički PL, zavisni PL, izbegavajući PL imaju jako iskrivljenu procenu sopstvene vrednosti koje često nisu ni svesni.

Na koncept samopozdanja odnosno niskog samopouzdanja treba posebno obratiti pažnju u radu sa klijentima. Sam proces oporavka se stoji iz toga da se pre svega razbiju određene disfunkcionalne kognitivne šeme koje su osobe godinama potkrepljivale i razvijale. Ono što je bitno jeste da osoba ne shvati samopouzdanje kao nešto što je dato i što je neporomenljivo i realistično, već kao sistem misli-emocija-ponašanja koji je u svojoj strukturi pogrešno postavljen te da svaku novu situaciju posmatra izolovano i ne dozvoljava ovom sistemu da prevlada. Dakle, iako se osećate loše u situaciji u kojoj je “izazvano” vaše samopouzdanje, protumačite to kao reakciju koja je posledica pogrešnog sistema zaključivanja iz prošlosti i da to sada i u ovom trenutku ne znači ništa samo jednu neprijatnu reakciju orgaizma koju treba zanemariti.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

Samopouzdanje mit ili realnost?

Samopouzdanje mit ili realnost?

Siguran sam da ste milion puta čuli nekoga da kaže: Ne mogu to da uradim jer nemam dovoljno  samopouzdanja … ili Ne mogu da nađem devojku jer sam izgubio samopouzdanje … ili Izgubio sam samopouzdanje i ne osećam se više dobro… itd.

Sve te izjave sugerišu da je samopouzdanje nešto što se može izgubiti, nešto što je dobro imati ili čak možda neophodno imati da biste uradili neke važne stvari u svom životu, bili uspešni i dobro se osećali. Da li je to zaista tako? Šta je zapravo samopouzdanje? Da li ste ikada razmislili o tome malo dublje?

Samopouzdanje se toliko često pominje u svakodnevnom govoru i životu (kao i reč ljubav), pri čemu svi su implicitno ubeđeni da kada se kaže reč samopouzdanje svi pod time podrazumevaju istu stvar (kao kada kažemo na primer reč drvo). Da li je to zaista tako? Da li samopouzdanje ima više značenja?

Da li se samopouzdanje može izgubiti? Kakva je osoba bez samopouzdanja? Kakva je veza između samopouzdanja i lične vrednosti? Da li je samopouzdanje crta ličnosti? Da li je samopouzdanje realnost ili kultruni mit? To su glavna pitanja kojima ćemo se baviti u ovom tekstu.

Prvo treba reći da u svakodnevnoj upotrebi reči samopozdanje ta reč ima više različitih značenja pa je i to jedan od razloga za stvaranje zabune šta je to uopšte samopouzdanje. Prvo i često upotrebljavano značenje koje ljudi pridaju samopouzdanju je sigurnost, lakoća i samouverenost sa kojom osoba izvodi neku veštinu ili radnju. Na primer neko je samopouzdan vozač, samopouzdan igrač, samopouzdan muzičar itd. U ovom slučaju pod samopouzdanjem se podrazumeva osećaj sigurnosti dok osoba izvodi neku radnju, dakle odsusutvo straha, sumnje i preispitavanja. Osoba je smirena i fokusirana jer dobro barata određenom radnjom ili veštinom koju je dugo vežbala i ponavljala. U ovom smislu osoba može biti samopouzdana dok izvodi jednu dobro uvežbanu veštinu i isto tako nesamopouzdana kada izvodi neku drugu veštinu koju nije tako dobro izvežbala i dovoljno automatizovala. Na primer osoba može jako dobro svirati klavir i osećati se nesigurno kada vozi automobil. U ovakvim slučajevima osoba svoju sigurnost ili nesigurnost pri izvođenju povezuje isključivo sa uvežbanošću date radnje ili veštine, iskustvom i ponavljanjem ali ne i sa vlastitiom ličnošću, odnosno ličnom vrednošću kako se to popularno kaže.

Ali šta se događa kada osoba ima izrazitu tremu pred i na javnom nastupu? Ili kada prilazi osobi suprotnog pola? Ili kada treba da bliskim osobama saopšti neke neprijatne stvari? Ili kada treba da se suprostavi autoritetu? Često u takvim situacijama neke osobe su sklone da zaključe da nemaju dovoljno samopouzdanja i da to govori nešto negativno o njihovoj ličnosti. Oni često zaključuju: Ako imam tremu to znači da nemam samopouzdanja što znači da nešto fali u mojoj ličnosti, nisam dovoljno dobar i sl. Dakle, osoba povezuje svoju nesigurnost u socijalnim odnosima sa nedostatkom samopouzdanja kao nekim vitalnim sastojkom zdrave i jake ličnosti. A da li je to zaista tako? Da li ovim osobama zaista nedostaje neki vitalan sastojak koji bi učinio njihovu ličnost boljom? Odgovor je izričito Ne. Ono što nedostaje ovim osobama su asertivne veštine. Dakle, opet veštine ne osobine ličnosti. Ove osobe su žrtve kulturnog mita kojem smo svi mi bili kontaminirani decenijama, pre svega putem medija. To je mit o samopouzdanju kao nekom čarobnom sastojku ili crti ličnosti koja neke osobe čini samouvrenim, srećnim, vrednim a one koje ga nemaju nesrećnim, manje vrednim i osuđenim na neuspehe. Vreme je da odbacimo taj toksični kulturni mit jer on potkrepljuje naše iluzije koje nas čine nesrećnim. Umesto verovanja da nemate samopouzdanja naučite veštine asertivne komunikacije i postanite direktni i iskreni u komunikaciji sa drugima, izražavajte slobodno vaše stavove i osećanja bez stida, straha i sumnje u sebe.

Zablude o samopouzdanju

Jedna od čestih iluzija u koju mnogi ljudi veruju jeste da je samopouzdanje onaj fenomalni osećaj koji osećamo kada nam nešto super ide, kada samo uspešni u nečemu, ostvarujemo neki cilj. Taj osećaj nema nikakve veze sa “samopouzdanjem”. Taj osećaj je osećaj zadovoljstva koji imamo kada konstatujemo da smo nešto dobro uradili, ostvarili neki cilj i uspeli u nečemu. Zadovoljstvo uspehom je čest pratilac i posledica uspeha a ne njegov nužni preduslov. Dok osoba ne ostvari određeni cilj ona ne mora da oseća zadovoljstvo. To znači da nije nužno da osećate zadovoljstvo, radost ili euforiju kada nešto radite da biste verovali da imate samopouzdanja jer tako nešto vam nije potrebno.

Druga česta zabluda u vezi samopouzdanja je mešanje samopouzdanja sa narcizmom. Mnogi misle da biti samopouzdan znači misliti o sebi sve najbolje, veličati sebe ili kako se to kaže parati nosem oblake. To je narcizam, odnosno lažna ubeđenost u sopstvenu superiornost, u ideju da ste bolji od drugih i da više vredite od drugih. Narcizam je laž jer ne odgovara realnosti i u isto vreme je patološka pojava jer se upravo iza ove narcističke fasade krije njena suprotnost (samoobezvređivanje, negativna slika o sebi, zavist, nisko samovrednovanje, praznina i depresija itd.). Dakle, samopouzdanje nije narcizam. Da biste se osećali sigurno nije vam neophodno a ni poželjno da mislite da ste bolji od drugih, da više vredite jer ćete se brzo uveriti da to nije istina pa kada se to desi osećate će se potišteno i/ili besno (na sebe i/ili druge). Pošto ne postoji lična vrednost kao objektivna kategorija to znači da samopouzdanje nema nikave veze sa ličnom vrednošću. Pojam lične vrednosti je takođe kulturni proizvod a ne deo objektivne realnosti. Svako je sebi bitan i teži da ima vrednost u sopstvenim očima kao i u očima osobi bitnih i/ili bliskih osoba. Ali to nema nikave veze sa nekim objektivnim kriterijumom. Svako vrednovanje podrazumeva postojanje nekog kriterijuma. Kada kažemo da nešto više vredi uvek se pitamo u odnosu na šta? U tom smislu nema objektivnog kriterijuma za vrednovanje nečije ličnosti dok postoje razni socijalni kriterijumi za vrednovanje nečijeg ponašanja, postignuća, stavova itd.

Mnogi ljudi veruju da kada osećaju socijalnu anksioznost, izrazitu tremu i stid da je to siguran pokazatelj da nemaju dovoljno samopouzdanja. Socijalna anksioznost nije pokazatelj da osoba nema samopouzdanja. To bi bio cirkularni zaključak. Nemam samopouzdanja zato što imam tremu a imam tremu zato što nemam samopouzdanja. Dakle to ne objašnjava ništa. Postojanje socijalne anksioznosti nije pokazatelj da osoba nema samopouzdanja već je to siguran pokazatelj da osoba sebe obezvređuje, sebe omalovažava i misli negativno o sebi, da pokušava da bude nešto što nije, forsira sebe da ostavi pozitivan utisak i dopadne se drugima itd. Taj neprijatni osećaj koji nazivamo socijalna anksioznost kada bi mogao da govori rekao bi osobi sledeće: Sada se osećaš loše jer sebe forsiraš da budeš nešto što nisi a to je nemoguće. Svaka anksioznost pa i socijalna je pokazatelj i posledica nekog unutrašnjeg konflikta koji je nerešiv u smislu da će jedna strana pobediti a druga kapitulirati. U unutrašnjem konfliktu obe strane su delovi ličnosti iste osobe tako da je kapitulacija ili pobeda jedne strane nad drugom nemoguća. U slučaju socijalne anksioznosti jedan deo ličnosti produkuje strah da neće biti prihvaćen onakav kakav jeste a drugi deo ličnosti forsira sebe da se ponaša na način koji to sakriva i čak šta više mora da ostavi dobar utisak kod publike, dobije odobravanje i pohvale koje bi trebale da ponište vlastite sumnje u sopstvenu vrednost (kompenzacija). Na taj način stvara se konflikt jer osoba tera sebe da radi oprečne i nespojive stvari u isto vreme i teži neostvarivim ciljevima. Razrešenje konflikta koji proizvodi socijalnu anksioznost ne sastoji se u pridobijanju što većeg odobravanja i prihvatanja od strane drugih nego se sastoji u odustajanju od dobijanju tih odgobravanja i bezuslovnog prihvatanja sebe. Bezuslovno prihvatanje sebe je pravo “samopouzdanje”.

Neki ljudi su skloni da nakon nekoliko proživljenih stresova i/ili životnih kriza zaključe da su izgubili samopouzdanje. Na primer neko je raskinuo dugogodišnju vezu, ostao bez posla ili ima neki drugi problem i onda zaključuje kako mu je opalo samopouzdanje. Kao da je samopouzdanje neki nevidljivi fluid koji može da fluktuira i varira u zavisnosti od toga šta osoba radi ili doživljava. Niz stresnih događaja može ljudima pokvariti raspoloženje ili ih čak uvesti u kratkotrajnu depresivnu epizodu, pad raspoloženja i motivacije ali to nipošto nije pad “samopouzdanja” već samo prolazna i normalna reakcija na nenormalne i neprijatne okolnosti. Dakle, nemojte povezivati samopouzdanje sa promenama u raspoloženju. Promene u raspoloženju su normalna stvar naročito ako osoba prolazi kroz izazovne, stresne ili jednostavno nove životne situacije. Promene u raspoloženju same po sebi ne ostavljaju negativne posledice po ličnost osobe stoga ih nemojte povezivati sa vlastitiom ličnošću.

Neki ljudi su skloni da veruju da je samopouzdanje u korelaciji sa brojem ostvarnih uspeha u životu. Ti ljudi su skloni da veruju da ako neko postiže uspehe on više vredi nego neko ko ih ne postiže ili ih postiže u manjem stepenu. Ove osobe su često sklone perfekcionizmu i zapravo nikada nisu zadovoljne sobom kakve god rezultate da ostvare (jer uvek može bolje). Dakle, kao kriterijum vlastite vrednosti osoba uzima sopstveno postignuće. Uspesi i neuspesi u nečemu skoro nikada nemaju veze sa ličnošću osobe već sa onim šta ta osoba radi, njenom strategijom, pristupom, motivacijom, znanjem, okolnostima itd. Verovati da su uspesi u vezi sa “samopouzdanjem” je štetno jer tada osoba neće biti u stanju da sagleda i menja ono što zaista treba promeniti da bi postigla željeni cilj.

Dakle ako je samopouzdanje kulturni mit i ne postoji u relanosti o čemu je onda tu zapravo reč? Možemo reći da na “samopouzdanje” možete gledati ovako:

Pravo samopouzdanje je odsusutvo anksioznosti, samoobezvređivanja i preisipitivanja sebe kao osobe koje dovodi do toga da se osoba ponaša spontano, autentično (onakva kakva zaista jeste) nestrahujući od tuđih potencijalno negativnih evaluacija (kritike, podsmevanja ili vređanja) što dovodi do toga da se osoba ponaša prirodno, oseća se smireno (bez anksioznosti i stida) i umesto da bude fokusirana na to šta drugi misle uglavnom je fokusirana na zadatak (radnju) koji obavlja u datom trenuntku.

Dosta ljudi zapravo ne shvata da je samopouzdanje samo koncept, kulturni mit, koji su ljudi skovali i u koji veruju. U odsustvu znanja o sebi, naročito u stresnim situacijama ljudi su skloni da poveruju u ovaj mit i tada ga oni ne vide kao koncept već kao opipljivu, objektivnu realnost. Ljudi su skloni da veruju u mit o samopouzdanju kao što veruju u postajanje gravitacije. Neki ljudi su čak i duboko ubeđeni da se odsustvo “samopouzdanja” može isto tako verno manifestovati i opažati kao i padanje jabuke sa grane. Ali oni ne vide da je reč o njihovom verovanju i tumačenju a ne o objektivnoj realnosti.

Na kraju možemo zaključiti sledeće:

  1. Samopouzdanje nije crta ličnosti jer osoba može biti samouverena kada izvodi jednu radnju a nesamouverena kada izvodi neku drugu radnju koju nije dovoljno uvežbala. Dakle samouverenost je stvar vežbe a ne ličnosti.
  2. Samopouzdanje je kulturni mit, koncept u koji možete ili ne morate verovati.
  3. Samopouzdanje nije narcističko veličanje sebe i verovanje da ste bolji ili više vredite od drugih.
  4. Samopouzdanje nije osećanje (zadovoljstva, sreće, euforije ili ushićenosti) koje imate kada vam nešto dobro ide ili ostvarujete neki dobar rezulat.
  5. Pošto samopouzdanje ne postoji u realnosti ne može se ni izgubiti.
  6. Osobe koje ne veruju u koncept samopouzdanja više sebe cene, manje su anksiozne i imaju više “samopouzdanja”.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Kako da se postavite prema posesivnom partneru

Kako da se postavite prema posesivnom partneru

U ovom tekstu izneću nekoliko kratkih i praktičnih saveta o tome kako da se postavite prema posesivnom partneru. Ako do sada već niste preporučujem vam da pročitate tekst ljubomora i posesivnost na našem sajtu i tamo saznate šta je posesivnos i koja je razlika između posesivnosti i ljubomore. Biti u vezi sa posesivnom osobom može biti veoma naporno jer te osobe nastoje da kontrolišu i ograničavaju vašu slobodu. Neke od njih mogu biti i agresivne.

Šta možete preduzeti ako imate posesivnog partnera?

 1. Prva stvar koju treba da ne radite ili prestanete da radite ako ste već radili jeste da prestanete da mu / joj se pravdate i dokazujete da niste ništa loše uradili, bili sa nekim, flertovali i sl. To je jako važno jer na taj način ne pristajete na ulogu koja vam se nameće i ne potkrepljuete iracionalne ideje vašeg partnera. Umesto pravdanja odlučno recite vašem partneru da je on ili ona taj koji ima problem i da bi bilo bolje da se obrati za stručnu pomoć.

 2. Budite asertivni. Nemojte se svađati već smirenim tonom recite vašem partneru da ne želite da se pravdate i da je potrebno da potraži pomoć. Ponovite nekoliko puta ako je neophodno. To ne treba da bude rečeno uvredljivim tonom već odlučnim i smirenim tako da pokaže da vi vladate situacijom, ne pristajete na ulogu koja vam se nameće, imate potpuno kontrolu nad svojim emocijama i držite do sebe.

 3. Budite istrajni i dosledni. Svaki put kada vaš partner pokuša da vas kontroliše, proverava i ograničava vašu slobodu istrajte u vašem stavu da ne prihvatate takvu vrstu odnosa i da ćete ga prekinuti ako se takva vrsta pritiska nastavi. Zapamtite vi ste slobodni i imate pravo izbora. Ako pristajte na odnos u kome se narušava vaša sloboda Vi učestvujete u tome.

4. Zapitajte se da li želite da ostanete u takvoj vezi? Zapitajte sebe da li vam se to isplati. Kako se osećate kada vas neko kontroliše? Da li je to znak ljubavi? Naravno da nije. Posesivnost je emocionalni problem a ne znak ljubavi i pažnje.

5. Ne gajite lažnu nadu da će se stvari promeniti same od sebe. Ljudi se ne menjaju lako i bez razloga. Menjanju se tek kada odluče da ulože odreženi napor u promenu i kada imaju motiv za to. Ako vaš partner ne želi da se menja zbog vas ne krivite ga zbog toga, možda nije spreman/na za promenu i rad na sebi to ne mora zbog vas. Prihvatiti to i nastavite dalje.

6. Ako ste i sami posesivni prvo se Vi obratite za pomoć pre nego što isto zatražite od partnera. Možete mu/joj na taj način pružiti dobar primer. Možete oboje doći na partnersku terapiju.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

Nekoliko zabluda o besu

Nekoliko zabluda o besu

Bes je emocija koja može proizvesti dosta poteškoća kako nama samima tako i ljudima oko nas. Ova emocija je lako prepoznatljiva a njene manifestacije su socijalno nepoželjne. Postoje različita pogrešna uverenja o emociji besa koja su ljudi skloni da formiraju u nedostku informacija. U ovom tekstu ćemo prikazati neka od njih i ukazati na neke činjenice koje govore suprotno.

Bes je urođen

Osobe koje imaju problem sa kontrolom besa često govore kako su bes nasledili od npr. oca i da je to deo njihove ličnosti, te stoga to ne mogu promeniti. Naučne studije ukazuju da načini ispoljavanja besa nisu nešto što je urođeno već nešto što se uči (učenje po modelu, instrumentalno učenje). Dakle, pogrešni obrasci regulacije besa predstavljaju problem a oni se isto tako mogu i promeniti ukoliko osoba uviđa njihov štetan uticaj na sopstveno zdravlje i okolinu. Postoje osobe kod kojih kontrola impulsa predstavlja klinički problem te je regulacija besa znatno otežana (pogledaj tekst o poremećajima ličnosti).

 Bes automatski vodi ka agresiji

Bes ne vodi nužno ka agresiji, efektivno upravljanje besom uključuje kontrolu eskalacije besa u agresiju učenjem asertivnih veština, menjanjem negativnog i hostilnog unutrašnjeg govora, iracionalnih uverenja i primenjivanjem različitih bihejvioralnih strategija. Treba razlikovati nezadovoljstvo, bes i agresiju. Nezadovoljstvo nastaje prvo, to je naša reakcija na spoljašnju frustraciju i to je normalno da osećamo. Nešto nam se ne dopada, ometa nas i naš organizam reaguje nezadovoljstvom. Međutim, ovde možemo da izaberemo da li ćemo ostati nezadovoljni i na konstruktivan način rešiti situaciju ( reći nekome šta nam smeta, izraziti svoju želju, ili jednostavno izaći iz situacije ili je prihvatiti kakva jeste) ili postati besni govoreći sebi „Ovo je nedopustivo! On ne sme tako da se ophodi prema meni!On je kreten!“ i sl. i  osećanje nezadovoljstva pretvoriti u bes. Bes dalje, posredstvom negativnog unutrašnjeg govora i iracionalnih uverenja, može prerasti u agresiju verbalnu ili fizičku. Dakle, od besa do agresije postoji vreme kada može drugačije da se misli, oseća i reaguje kako ne bi došlo do agresije.

Ljudi moraju biti agresivni da bi dobili ono što žele

Mnogi ljudi mešaju asertivnost sa agresivnošću. Cilj agresivnosti je dominacija, zaštrašivanje, povređivanje drugih-pobeda po svaku cenu. Nasuprot tome, cilj asertivnosti je izražavanje svojih osećanja uz poštovanje druge osobe. Sredstvo izražavanja svojih osećanja nisu uvrede upućene drugoj osobi već ukazivanje drugoj osobi na ponašanje koje kod nas izaziva frustraciju. Više o asertivnom reagovanju možete pročitati ovde.

„Ventiliranje“ besa je uvek poželjno

Mnogo godina uobičajeno uverenje, među stručnjacima u oblasti mentalnog zdravlja kao i laika, bilo je da je agresivno ispoljavanje besa, kroz vrištanje ili udaranje u jastuk terapeutski zdravo i isceljuuće. Međutim, mnoge studije su pokazale da ljudima koji ventiliraju svoj bes na ovaj način bude trenutno bolje ali oni ostaju besni. Drugim rečima, ventiliranje besa na agresivan način potkrepljuje (a ne zaustavlja) agresivno ponašanje. Više o pravilnom načinu upravljanja sopstvenim besom možete pročitati ovde.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja