Zašto neki ljudi ne veruju u sebe?

Zašto neki ljudi ne veruju u sebe?

Zašto mnogi ljudi ne veruju dovoljno u sebe? Koji su pravi razlozi straha od neuspeha? Kako da prevaziđemo te strahove? Gde treba tražiti uzroke uspeha i neuspeha? Sve su to pitanja o kojima govorim u ovom kratkom video klipu. Ako želite da izgradite tajno i realno samopouzdanje pogledajte moj program Formula samopouzdanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Od čega zavisi uspeh psihoterapije?

Od čega zavisi uspeh psihoterapije?

To je pitanje koje me često pitaju klijenti. Mislim da je to dobro pitanje koje zahteva odgovor. Uspeh terapije zavisi od tri faktora: motivacije klijenta, kvaliteta terapeuta i tehnika koje terapeut koristi u svom radu. Redosled važnosti je upravo takav.

Uspeh psihoterapije zavisi od klijenta i njegove motivacije

Uspeh terapije najviše zavisi od klijenta. Klijent koji ne želi da se promeni neće se promeniti kakvog kod terapeuta da ima. Ko ne želi da se promeni ni bog mu ne može pomoći a kamoli terapeut. Pa zar ne žele svi da se promene da bi im bilo bolje? Zvuči razumno zar ne? Odogovor nije uvek da. Neki klijenti jednostavno ne žele da se promene, neki nisu spremni da to učine u datom trenutku a nekima je potrebna podrška da bi to učinili. Kada bi se ljudi tako lako menjali ne bi im bio potreban terapeut. Zašto je to tako? Zato što promena na bolje često podrazumeva suočavanje sa neprijatnim osećanjima i uvođenjem nečeg novog što odstupa od onog sa čim se osoba identifikuje. Svi ljudi bez izuzetka se opiru promenama čak i kada su promene na bolje. Promena podrazumeva ulaganje dodatnog napora, a to ne ide bez neke doze nelagodnosti.

Navešću primer jedne klijentkinje koja je došla kod mene da reši problem koji mi zovemo opsesivno-kompulzivni poremećaj. Iako je to prilično zahtevan, uporan i žilav problem, može se rešiti ali znatnim ulaganjem napora i to od strane klijenta i terapeuta. Pošto sam na početku ocenio da klijentkinja nije dovoljno motivisana da reši problem ja sam je pitao: Da li vi želite da rešite ovaj problem? Ona je munjevito i samouvereno rekla: DA, 100 %. Onda sam je pitao drugo pitanje: Da li ste spremni da se suočite sa vašim strahovima? Ona je isto tako nedvosmisleno rekla, nema šanse. Znači 100% želi da se reši straha i 100% ne želi da ga oseti, to je ukupno 0%. Kako da pomognem ovoj devojci da se reši straha ako ona ne želi da se suoči sa njim? Nikako. Dakle, klijentova motivacija da reši problem je od presudne važnosti za uspeh. Naravno da terapeut pomaže klijentu da pojača motivaciju, da istraje i problem reši do kraja ali bez početne motivacije klijenta to nije moguće. Kada je promena u pitanju odluka je samo na klijentu.

I psihoterapeut je važan faktor uspeha psihoterapije

Drugi faktor uspeha je terapeut. Važno je da li je terapeut iskusan ili je početnik, da je motivisan i želi da pomogne, da li kao osoba ima dovoljno životnog iskustva, da li ima iskustva sa datim problemom ili nema. Pored terapijskog i životnog iskustva terapeuta jako je važno da li je terapeut empatična osoba i da li je dovoljno motivisan da radi sa klijentima.

Psihoterapijske tehnike i psihoterapijski pristup

Treći faktor uspeha su tehnike koje terapeut koristi. Iako tehnike nisu od presudnog značaja ipak imaju važnu ulogu. Za određene probleme postoje određene tehnike koje daju proverene rezultate. Nije svejedno koje tehnike ćemo koristi u radu sa klijentima koji pate od anksioznih poremećaja, na primer. Postoje brojni neefikasni pristupi. Dobar terapeut po pravilu se ne drži jednog pravca i u svom radu koristi više različitih tehnika. Iskusan terapeut prilagođava tehnike i svoj pristup klijentu a ne obrnuto.

Pitanje lične odgovornosti za uspeh psihoterapije

Nekoliko puta mi se desilo da me klijent pita da li vi meni možete da garantujete da ću rešiti problem (na primer: osloboditi se anksioznosti, prestati da pušim, prestati da budem ljubomoran i sl.)? Već u samom pitanju se krije problem koji osoba ne uviđa. Da li ja mogu da garantujem nekome nešto što ne zavisi 100% od mene? Naravno da ne? Da li to znači da terapeut nije odgovoran za klijentovu promenu? Ne. Psihoterapeut ima odgovornost i odgovoran je za uspeh ili nesupeh terapije ali nikada 100%. S obzirom da ja radim isključivo sa onim problemima koje umem da rešim ja klijentima odgovoram na pomenuto pitanje na sledeći način: Mogu vam 100% garantovati da ćete rešiti vaš problem ako vi meni 100% garantujete da ćete uraditi sve što budem tražio od vas. Kada to kažem, tako i mislim. Kada su klijenti voljni da sarađuju uspeh je zagarantovan.

Koje je merilo uspešnosti psihoterapije?

Psihoterapija ili psihološki tretman se može smatrati uspešnim ako je postignut cilj u vezi kojeg su se dogovorili terapeut i klijent zajedno na početku. Svaka psihoterapija ili tretman su uvek usmereni ka nekom konkretnom, specifičnom cilju. Na primer: klijent želi da se reši napada panike, straha od javnog nastupa, da reši neki bračni ili partnerski problem i sl. Nije moguće raditi na više ciljeva u isto vreme. Kada klijent ostvari jedan cilj onda se terapija završava ili klijent odlučuje da rešava neki drugi problem.

Koliko traje psihoterapija?

Psihoterapija mora imati ograničeno trajanje. Kada je terapija uspešna, rezultati su vidljivi već nakon dve ili tri seanse. To naravno ne znači da svaki problem može da se reši za tri seanse. Većinu problema nije moguće rešiti za tri seanse. Ali je moguće napraviti značajan napredak za tri seanse. Prema mom iskustvu, ako klijent nema pomaka na bolje posle tri seanse terapija neće biti uspešna ni posle trista tri. Kada nema pomaka nakon dve seanse to obično znači da klijent nije motivisan, klijent i terapeut nisu uspostavili dobar odnos (radni savez) ili terapeut nije kompetentan da pomogne tom klijentu. Ne morate ići na terapiju dvedeset seasni da biste uvideli da li napredujete. Ako vam terapeut odgovara kao osoba na samom početku najverovatnije će terapija biti uspešna. Ako vam ne leži, najverovatnije neće biti uspeha. Svaki klijent ima pravo da nađe sebi dobrog terapeuta, odnosno terapeuta koji njemu odgovara.

Klijenti me često pitaju: koliko će psihoterapija da traje, koliko seansi? To je potpuno individualno. Neki klijenti jako brzo napreduju, neki sporo a neki odustaju. Nemogu znati koliko će terapija da traje za klijenta sa kojim nisam nikada radio. Prve procene je moguće dati tek nakon prve seanse u kojoj se obavlja dijagnostički intervju i određuje lista problema koji će se rešavati. Dužina psihoterapije najviše zavisi od klijentove motivacije. Motivisani klijenti brže napreduju, ali nisu svi klijenti podjednako motivisani. Moje mišljenje je da je terapija uspešna dokle god postoji kontinuirani progres. Brzina nije toliko važna koliko kontinuirani progres jer je to pokazatelj da će terapija biti uspešna. Tempo uvek određuje klijent, nikada terapeut. Ako dođe do zastoja u napretku to je najčešće uzrokovano otporom klijenta koji se u najvećem broju slučajeva može razrešiti.

Najvažnija karakteristika svakog uspeha pa i terapijskog je istrajnost. Da bi se rešio problem treba istrajati i rešiti ga do kraja koliko god to trajalo. Ja lično ne praktikujem dugoročne terapije, terapije koje traju godinama. Ako se neki problem sa određenim klijentom ne reši za mesec, dva ili tri najverovatnije da se neće ni rešiti. Tako da prosečna dužina tretmana iznosi oko 8 seansi, u vremenskom periodu od dva meseca. To ne važi samo za teže probleme kao što je opsesivno-kompulsivni poremećaj.

Dr Vladimir Mišić

psiholog

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

Da li ja to mogu?

Da li ja to mogu?

Da li ja to mogu? To je pitanje koje ljudi često sami sebi postavljaju u životu kada se nađu u novim, nezivesnim, nejasnim situacijama koje zahtevaju neke promene, akciju ili donošenje važnih odluka. Često sebe pitamo da li možemo nešto što u stvari već znamo da možemo. Kada se pitam da li ja to mogu, da li to znači da apriori sumnjam u vlastite sposobnosti? Da li su spobnosti ono što nedostaje ljudima da se pokrenu sa mrtve tačke? U većini situacija nedostatak sposobnosti nije problem.

Šta je glavni faktor uspeha ili neuspeha?

U pitanju je motivacija, tačnije manjak motivacije. Motivacija je podjednako bitna kao i sposobnosti. Bez motivacije nije moguće ostvariti nijedan cilj bez obzira što osoba raspolaže potrebnim sposobnostima i kompetencijama. Motivacija se može značajno menjati za razliku od sposbnosti koje su prilično fiksirane.

Imajući to u vidu, pravo pitanje koje treba da uputite sebi nije da li ja to mogu, već da li ja to zaista želim? Ili, da li ja to dovoljno želim? Ako ne, zašto ne? Kada osoba nešto zaista želi ona / on to i može da ostvari. Ono što se dovoljno jako želi gotovo uvek se i ostvari. Na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, ali se ostvari.

Kada nastaje problem?

Problemi nastaju kada osoba ne želi nešto dovoljno a u isto vreme sebe svesno obmanjuje (ubeđuje) da želi. To je čest slučaj, zar ne? Osoba ne želi sebi da prizna da zapravo postoje neki razlozi zbog kojih nije baš dovoljno zagrejana za dati cilj. S jedne strane cilj je privlačan, a sa druge strane i nije. Drugi slučaj je da je cilj privlačan ali postoje izvesne prepreke sa kojima osoba ne želi da se suoči.

Kako osoba procenjuje kolika je njena motivacija za postizanje nekog cilja? Motivacija za postizanje nekog cilja jednaka je odnosu između privlačnosti cilja (dobiti koju osoba očekuje da će dobiti kada ostvari taj cilj) i procenjene količine napora koje osoba treba da uloži da bi ostvarila taj cilj.

Problem sa motivacijom nastaje kada:

1. osoba cilj percipira kao nedovoljno privlačan
2. kada osoba percipira da mora uložiti više napora za dostizanje cilja

3. nego što je osoba spremna u datom momentu
4. kada je dobit od cilja kratkoročna
5. kada ostvarenje cilja pretstavlja kompenzaciju za neki problem
6. kada ostvarenje cilja stvara neke nove probleme
7. kada osoba ima strah od nesupeha
8. kada osoba nije spremna da preuzme odgovornost za posledice koje mogu nastati ostvarenjem cilja

Procene mogu biti realistične ili manje realistične. Neki ljudi su skloni da veruju da ciljevi treba da se ostvaruju bez mnogo uloženog napora. Neki ljudi nisu realistični u proceni koliko im je cilj privlačan jer su skolni da favorizuju ono što je privlačno a negiraju i minimiziraju ono što nije privlačno. Nerealistične procene često dovode do pada motivacije kada je osoba prinuđena da se suoči sa realnošću.

Cilj ne treba da bude rešenje za problem

Ako problem postoji prvo treba rešiti problem, a onda postaviti neki cilj. Ako osoba ima strah od neuspeha prvo treba da se suoči sa njim pre nego što krene u ostvarenje cilja. Ako osoba ne ostvari clij treba da traži razloge neostvarenja cilja u onome što je činila, a ne u vlastitioj ličnosti. Da li je neuspeh uvek neuspeh? Ili on govori nešto o tome šta činimo i kako procenjujemo okolnosti?

Kako da se motivišete da biste ostvarili neki cilj?

Prvo, budite surovo iskreni prema sebi. To je pravilo broj jedan.

Postavite sebi sledeća pitanja:

Da li ja to (cilj) zaista želim? – Ponekad ljudi sebe ubeđuju da nešto žele, a kada to dobiju shvate do to nije ono što im zaista treba. To je često slučaj kada osoba želi nešto kako bi kompenzovala neki problem ili nedostatak.
Šta očekujem da ću dobiti kada ostvarim cilj?
Koje želje ću zadovoljiti kada ostvari cilj? – Kako ću se osećati kada dobijem to što hoću?
Koji resursi su mi potrebni da bih ostvario taj cilj? – Šta treba da naučim, uradim, promenim kod sebe da bih ostvario taj cilj?
Koliko treba da se potrudim da bih ostvario taj cilj?
Da li sam spreman da istrajem u ulaganju truda da bih došao do kraja?
Koje prepreke se mogu javiti na putu ostvarenja cilja?
Kakav je odnos između dobiti i štete? Odnosno kakav je odnos između dobiti i truda koji treba da uložim? Ako je taj odnos pozitivan to znači da sam motivisan.

U svom radu sa klijentima primenjujem veoma moderne i uspešne tehnike za postavljanje i ostvarivanje ciljeva. Tehnike se baziraju na otklanjanju sumnje u nesupeh. Kada primenimo ove tehnike osoba više ne veruje da je neuspeh moguć. Kada je osoba apsolutno uverena da je uspeh moguć, prelazimo na izradu liste akcije koje osoba treba da uradi kako bi ostvarila željeni cilj. Kombinacija uverenosti u uspeh i akcije koje klijent preduzima zajedno, uvek daju željene rezultate.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

email:onlinepsihoterapija@gmail.com

Uobičajene greške koje povećavaju strah prilikom javnog nastupa

Uobičajene greške koje povećavaju strah prilikom javnog nastupa

Situacije verbalnog izlaganja određenog sadržaja većem auditorijumu su neprijatne za mnoge ljude. Ovakve situacije često prati osećanje treme koja u malim količinama deluje pozitivno na govornika. Ona pomaže održavanju koncentracije i energije u toku izlaganja. Ipak, kada trema preraste u strah (i stid) koji preplavljuje i blokira izlagača, te on izbegava situacije u kojima mora o nečemu da govori, onda to postaje problem. Sve više se u poslovnom okruženju veštini verbalnog prezentovanja daje na značaju, pa će često ljudi koji su inače dobri u svom poslu ali se teže snalaze u verbalnim izlaganjima ostati po strani i izgubiti mogućnost da napreduju.

Postoji čitav set opstruirajućih rečenica koje možete govoriti sebi kako biste situaciju javnog izlaganja učinili strašnijom-“Nisam ja za to”, “Ljudi se rode da budu govornici, ja nisam takav”, “Ne volim da se ističem”,”Ispašću smešan” i sl. Istina je da se neki ljudi bolje snalaze u ovoj poziciji od drugih ali apsolutno svi imaju određen nivo straha koji ih prati samo ga neko lakše ili teže prevazilazi. Ono što je važno jeste da je strah od javnog nastupa kao i bilo koji drugi strah savladiv ali je za to neophodna upoornost, vežba i suočavanje sa “opasnim” situacijama. U ovom teksu će biti reči o tome koje greške se najčešće prave kada je u pitanju verbalno prezentovanje pred publikom.

Zamišljanje neuspeha i strahovanje unapred

Osoba koja ima strah od javnog nastupa često danima ili mesecima unapred zamišlja kako će njeno izlaganje izgledati i kako će se neslavno završiti. Ovakva razmišljanja uvode osobu u anksioznost, ona je napeta, pod stresom što je sprečava da se bolje fokusira na sadržaj onoga što želi da prezentira. Potpuno je besmisleno trošiti vreme na predviđanje ishoda situacije koja se još uvek nije dogodila umesto toga bolje je posvetiti se prirpemi za svoje verbalno izlaganje . Dobra vežba i priprema smanjuje mogućnost neuspeha. Kada dobro naučite materijal koji želite da izlažete korisno je da vežbate sopstveno izlaganje usmeno ispred ogledala, ili ispred grupe ljudi koje poznajete ili jednostavno sinimite sebe i registrujte eventualne greške koje budite uočili.

Kao deo pripreme pred sam nastup dobro je raditi vežbu relaksacionog disanja. Kada osetite tenziju odradite ovu vežbu i na taj način istrenirajte organizam da iz stanja uzbudjenosti pređe u smireniji mod. Bilo bi dobro ovu vežbu raditi uvek kada se anksioznost pojača kako je ne biste produbljivali. Smirivanje disanja će vam pomoći i na licu mesta tj. neposredno pred i u toku prezentacije.

Preterani fokus na sebe a ne na sadržaj izlaganja

U toku prezentovanja osoba je obično previše fokusirana na svoje emocije, odnosno na svoj strah i fiziologiju-lupanje srca, disanje, osecaj gušenja, znojanje, crvenje kao i na svoje misli odnosno pitanja tipa šta drugi ljudi misle o meni, da li vide da sam se uznemirio, da sam nesiguran i sl. Fokusiranje na sebe je potpuno pogubno i dovodi do toga da osoba ne može da se fokusira na ono zbog čega je tu tj. na sadržaj koji treba da prezentuje drugima. Prema tome, najvažnije je da se fokus preusmeri na teze koje osoba želi da izloži, pritom ne treba razmišljati o poslednjoj tezi ako je izlaganje na početku već o onoj koja prva sledi.

Zahtev za savršenim izlaganjem

Osoba zadaje sebe nemoguć zahtev da ne sme da napravi ni jednu grešku. U startu to je će napraviti još veću tenziju. Odustanite od ovog zahteva, grešaka će biti i greške ćete ispraviti u hodu (možete se usput i izviniti) i niko vam neće zameriti.

Potcenjivanje sebe-precenjivanje publike

Često se dešava da osoba potceni sebe i sopstvenu kompetentnost u odnosu na publiku (u kojoj se često mogu naći autoriteti i/ili nadređeni). Bez obzira ko je u publici, ta publika je tu da čuje izlaganje osobe koja prezentuje. Dakle, taj sadržaj je iz nekog razloga važan za prisutne pa se i osoba koja izlaže treba voditi time da ona na neki način daje i doprinosi širenju znanja/seta informacija osobama koje su došle da je slušaju te se ne treba osećati manje vrednom/kompetentnom u odnosu na njih.

Težnja da se što pre završi sa izlaganjem

Pošto je osoba sve vreme pod tenzijom, strahom i oseća neprijatnost ona teži da što pre završi sa svom tom agonijom. U toj želji ona brzo priča, nepraveći pauze, gubi kontakt sa publikom a učestalnost grešaka je visoka. Normalno je da postoje stanke pri govoru, iako se one subjektivno doživljavaju kao večnost one realno traju tek nekoliko sekundi. Ne treba paničiti oko pauza već razmišljati o sledećoj rečenici. Bolje je izgovoriti više kraćih rečenica nego na brzinu jednu složenu u kojoj može da se izgubi poenta.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Strah od neuspeha vs. strah od uspeha

Strah od neuspeha vs. strah od uspeha

Nakon kontinuiranog i intenzivnog rada obično očekujemo rezultat, ostvarenje cilja, uspeh. Ako logično razmišljamo dosledno ulaganje će doneti određene dobitke. Međutim, naš iracionalni deo nas sprečava da održimo ovaj logičan sled stvari. Jedan od faktora koji će nas sputati na našem putu da ostvarimo ciljeve i postignemo uspeh jeste naš iracionalni strah od neuspeha ili uspeha. Starh od neuspeha je nešto što nam je više poznato i približnije svakodnevnom iskustvu dok nam strah od uspeha zvuči dosta kontraintuitivno jer priznaćete-ko bi se još plašio uspeha? Često se oba ova straha prepliću pa nije jasno koji je trenutno “na sceni”. U ovom tekstu će biti prikazane sličnosti i razlike između ova dva straha i posledice njihovog održavanja na postizanje željenih rezultata.

Šta je zajedničko strahu od neuspeha i strahu od uspeha

Iako naslov teksta stavlja fokus na razlike između dve vrste straha, za početak ćemo ukazati na njihove sličnosti. Prvo, zajedničko je da kao emotivnu komponentu imamo strah odnosno anksioznost iza koje stoji iracionalno uverenje tipa “Ako padnem ispit drugi će misliti da sam glup/nesposoban” ili “Ako položim ispit i to još sa viskom ocenom drugi će misliti da sam nešto posebno a ja to nisam”. Drugo, u oba slučaja karakteristično ponašanje je ne preuzimanje rizika odnosno osoba ide putanjom koja joj je poznata. Na primer, kada je u pitanju strah od neuspeha osoba iako je učila neće izaći na ispit jer smatra da to nije dovoljno, dok će osoba koja se plaši uspeha naučiti taman toliko da to bude dovoljno za prolaz i mozda nešto više ali neće iako je sposobna preskočiti taj “optimalni nivo”.Treće, jako je bitno kakav utisak osoba ostavlja na druge ljude, šta će drugi ljudi misliti, kako će je proceniti te je često prisutno i osećanje stida.

Razlike straha od neuspeha i straha od uspeha

Kao što je navedeno strah od neuspeha je nešto sa čime se skoro svaka osoba susreće kroz svoj životni razvoj. Uspeh je nešto što društvo i pojedinci koji ga čine favorizuju-biti uspešan u školi, na poslu, u sportu, u socijalnim odnosima i sl. je svakako poželjno. Osobe koje imaju strah od neuspeha obično sebe procenjuju kao manje vredne ako nešto ne postignu. Sa druge strane, one postavljaju visoke perfekcionističke ciljeve kojima teže i ako nisu sigurne da su dale sto odsto od sebe izbegavaće situacije u kojima treba da prezentuju svoj rad. Perfekcionizmom pokušavaju da sebe osiguraju od bilo kakve greške, što je unapred nemoguća misija. Ove osobe zapravo teže ka uspehu ali je problem što ga izjednačavaju sa sopstvenom vrednošću- kada postignem uspeh ja vredim i percepiram sebe kao sposobnog u suprotnom ja sam gubitnik.

Osobe koje imaju strah od uspeha zapravo na uspeh gledaju kao na nešto što je posebno, rezervisano za druge, nešto što donosi odgovornost jer se mora održavati, nešto što će ih izdvojiti iz mase i izložiti procenama drugih (makar one bile i pozitivne). Obično ove osobe sebe potcenjuju a uspeh precenjuju i ako im se dogodi prepisuju ga nekom spoljšnjem faktoru (sreći, višoj sili) a ne sopstvenim sposobnostima. Hodanje po putanji gde postoje padovi i gde se postižu prosečni ili zadovoljavajući rezultati za ove osobe pretstavlja sigurnu zonu kretanja, svako iskoračivanje iz te zone je ulaženje u nepoznato i “za druge” rezervisano područje. Ovde je važno shvatiti da uspeh nije samo za “posebne” već da je jednako dostupan svima koji se dovoljno zalažu i imaju određene sposobnosti/talente.

Ako sumiramo i zaključimo-suština je u našoj percepciji uspeha i neuspeha. Ni jedna ni druga kategorija ne treba da se uzima kao suviše značajna i trajna. Uspeh kao i neuspeh su odraz trenunutka, jednako se mogu i ne moraju dogoditi i sledeći put u zavisnosti od naših ulaganja, sposobnosti, i nekih spoljašnjih činilaca i mogu biti podjednako korisni.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog-master

mob.tel: 064 64 93 417

e-mail: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com