Kako roditelji treba da postupaju tokom razvoda

Kako roditelji treba da postupaju tokom razvoda

Na lestvici životnih situacija koje izazivaju najveći stres, razvod se nalazi na drugom mestu, odmah nakon smrti najbližih osoba. Uticaj razvoda na decu je takođe nešto što ne smemo zanemarivati i poricati. Štaviše, burni razvodi mogu na decu uticati ozbiljno i trajno. Stoga, pod pretpostavkom da je razvod neminovnost, moramo se zapitati šta možemo da učinimo kako bi deca što lakše prebrodila i prihvatila novonastalu situaciju.  U nastavku teksta, pročitajte savete kako da se postavite i pomognete deci.

Dozvolite detetu da bude tužno i razumite da mu je teško

Često odrasli dečiju patnju pripisuju traženju pažnje, ili smatraju da nisu ni svesna šta se dešava. Greška! Dečija osećanja su vrlo jaka, ali ih pokazuju na drugačiji način nego mi odrasli – kroz ponašanje i fizičke simptome. Nemojte ih potcenjivati i minimizirati situaciju misleći da ćete im tako olakšati (,,nije to ništa strašno’’). To će ih samo zbuniti. Na odraslima je da pomognu deci da rečima definišu kako se osećaju (a osećaju se povređeno, zabrinuto, bespomoćno…). Ukoliko ne znaju da pokažu emocije i ,,zdravo tuguju’’, potražite stručnu pomoć. Potisnute, zarobljene emocije mogu dovesti do ozbiljnijih problema.

Saopštite tu vest zajedno i budite spremni na pitanja i potpitanja

Time ćete detetu staviti do znanja da ozbiljno shvatate roditeljsku ulogu, što će im uliti sigurnost. Potrudite se da svoja osećanja odvojite od objašnjenja koje dajete detetu – smireno i racionalno im objasnite da ste se otuđili, i da je to odluka koju su doneli odrasli, a da ćete za njih uvek biti njihovi mama i tata koji ih vole i tu su za sve što treba. To će umiriti strašnu pomisao o fizičkoj razdvojenosti. Pažljivo odaberite i vreme kada ćete im saopštiti. Najbolje je da to bude kada nemaju puno obaveza narednih dana, i kada će biti prostora za puno pitanja, plakanje i zbunjenost. Budite uvek tu za njih da im odgovorite i saslušate ih.

Kako odrastaju, nizaće se nova pitanja i način na koji razumeju stvari. Pružajte im one informacije koje su u skladu sa njihovim uzrastom. Ono što nije u skladu ni sa jednim uzrastom, jeste da ružno pričate o svom doskorašnjem partneru, o preljubama, alkoholizmu, finansijskim problemima… To će ih samo uvesti u zbunjenost – pitaće se kog roditelja smeju da vole. Deci pružajte odgovore koji imaju smisla, a svoj bes i tugu ostavite za razgovore sa prijateljima.

Budite emocionalno dostupni

Nemojte zapostaviti dete zbog svoje emocionalne rastrojenosti, ono mora da zna da ste tu za njega. Ima primera i kada roditelji, zaokupljeni građenjem novog života, stave svoju roditeljsku ulogu u drugi plan. Ne dovodite dete u situaciju da se bori za vašu pažnju jer bi to moglo da preraste u različita rizična ponašanja! Ako primetite da ne možete da se posvetite detetu na odgovarajući način zbog svoje potištenosti, u svakodnevni život uključite baku, deku, tetku, ujaka i druge značajne odrasle, jer dete mora da zna da nije samo.

Gradite sliku dobrih roditelja

Prisećajte se lepih stvari i trenutaka kada ste bili srećni. Deca vole da vole oba roditelja i da znaju da su plod ljubavi. Tako će razvijati i dobru sliku o sebi, i imati osnovu da održavaju dobar odnos sa oba roditelja, bez dileme koga smeju da vole, i da li će, ako vole oboje, time povrediti nekog od njih.

Dete treba uvek da bude dobrodošlo u oba doma

Boravak kod oba roditelja treba da bude što prijatniji. Osmislite zajedničke aktivnosti i što kvalitetnije ispunjavajte zajedničko vreme. Ako dete poželi da, na primer, ode kod tate i pre predviđenog vikenda, nemojte mu to uskraćivati i strogo se pridržavati sudskih odluka ukoliko to neće značajno poremetiti svakodnevne obaveze. Sve to će uveriti dete da se oba roditelja dobro nose sa novonastalom situacijom i da briga o njima ne izostaje.

Napravite dogovor oko vaspitanja

Često se desava da odrasli za svoju povređenost koriste decu kako bi ,,vratili’’ i inatili se svom bivšem partneru, ili kako bi pridobijali naklonost deteta. Tako, jedan roditelj može zahtevati da se domaći uradi čim se dođe iz škole, dok kada je dete kod drugog roditelja domaći ostane neurađen. Jedan roditelj može postaviti pravilo da se iz grada dolazi u određeno vreme ili da se za kompjuterom provodi pola sata dnevno, dok je kod drugog vreme neograničeno. Roditelji moraju biti dosledni, za većinu pitanja uspostaviti ista pravila i svoje frustracije ostaviti po strani kada su u pitanju deca! I deci će biti lakše kada ne moraju iznova da se prilagođavaju i procenjuju situaciju

Razumite da dete ima pravo na svoj život

Sa odrastanjem i ulaskom u adolescenciju deca počinju da se osamostaljuju. Roditeljima može teško pasti to što će, ionako ograničeno vreme koje imaju na raspolaganju sa detetom, početi još više da se skraćuje. Dete će, na primer, imati potrebu da ostane preko vikenda kod roditelja sa kojim živi kako ne bi propustilo rođendan kod druga ili drugarice iz kraja. Razumite to, prilagođavajte se i pravite kompromise. Insistiranjem na zajedničkom vremenu samo ćete odgurnuti dete od sebe. Dajte deci prostora da grade svoj život.

Nemojte prerano upoznavati dete sa novim partnerima

Detetu treba dosta vremena da se navikne na samu činjenicu da su se roditelji razveli i da prihvate nov način života. Većina dece to nikad suštinski i ne prihvati, pa i kao odrasli ljudi često definišu da im je najveća želja bila i ostala da imaju oba roditelja pod istim krovom. Nemojte im dodatno otežavati tu fazu i činjenicom da su tu već i neke nove osobe kojima treba da se posvetite i sa kojima će deliti vašu pažnju. Posebno ih nemojte opterećivati neozbiljnim vezama. Reakcije na nove partnere će biti različite, i imajte razumevanja za to.

 

Kako bi dete što bolje obradilo i prihvatilo čitavu novonastalu situaciju, kao i svu zbrku osećanja koja je prate, ne zanemarujte značaj psihološke podrške. Biće vam zahvalna na tome kada odrastu – na tome što su imala sa kim da pričaju i ko da ih razume.

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Kako prevazići strah od letenja avionom

Kako prevazići strah od letenja avionom

Bliže se praznici, Nova godina i Božić. Mnogi planiraju da putuju u daleke krajeve što znači da će leteti avionom. Za neke ljude sama pomisao na letenje avionom pokreće grč u stomaku, nelagodu i strah. Kako ću opet u avion? Šta ako me uhvati panika? Šta ako mi pozli tamo gore a nemam gde da pobegnem? Kako će ovo moje senzitivno telo da podnese takve pritisak? Šta ako bude turbulencija? Da li da popijem rivotril ili par čaša viskija?

Neki se boje a neki spavaju

Mnogi ljudi imaju strah od letenja avionom, dok mnogi drugi spavaju u avionu i osećaju se potpuno spokojno čak i kada se jave turbulencije. Kako je to moguće? Šta razlikuje ove dve grupe ljudi, one koji paniče i one koji mirno spavaju u avionu?

Čega se ljudi plaše u avionu?

Ako pitate osobu koja se plaši letenja avionom čega se plaši ona će verovatno reći da se plaši mogućnosti da avion padne. Takva mogućnost zaista postoji, avioni zaista padaju ali doduše jako retko. I automobili i autobusi se prevrću, sudaraju i sleću sa puta pa se ljudi ipak voze automobilom.

I oni sto se plaše i oni što se ne plaše letenja znaju istu stvar a to je da je moguće da avion padne. Ali zašto se onda jedni plaše a drugi ne? Zato što strah od letenja avionom nema nikakve veze sa mogućnošću pada. Čovek se nikada ne plaši nečeg što bi moglo da se desi vec nečeg što se zaista dešava.

Šta se dešava u avionu osobama koje se plaše letenja?

Dešava se da osećaju anksionost, paniku i neprijatne telesne simptome (lupanje srca, znojenje dlanova, drhtanje, knedla u grlu, teško disanje koje liči na gušenje i sl.). To je ono čega se zaista plaše. Plaše se da neće moći da spreče pojavu straha. I to je tačno neće moći da spreče i ne samo da neće moći nego što više budu nastojali da spreče pojavu straha to ce strah biti sve veći a telesni simptomi sve neprijatniji.

Za osobe koje imaju strah u avionu, avion je jedna specifična situacija koja ima specifična značenja.

Ta značenja su:

  1. U avionu postoji velika verovatnoća da će osoba koja se plaši doživeti anksioznost koja je praćena neprijatnim telesnim simptomima
  2. Avion je situacija iz koje ne može da se izađe ili pobegne odmah kada osoba to poželi odnosno kada se javi strah
  3. Avion je situacija koju osoba ne može da kontroliše a oseća jaku potrebu da ima kontrolu

Dakle o čemu je zapravo reč?

Osoba se ne plaši ni aviona niti mogućnosti pada. Toga bi se svi plašili u momentu ako bi se to zaista i desilo. Osoba koja se plaši aviona se zapravo ne plaši aviona već se plaši da se suoči sa svojim strahom nad kojim nema kontrolu u avionu, odnosno u situaciji iz koje ne moće da pobegne. To kod osobe stvara osećanja panike, bespomoćnosti i užasavanja.

Kako rešiti problem sa kontrolom straha?

Jednostavno treba zauvek odustati od ideje da strah treba kontrolisati, pobediti ili izbegavati. To jednostavno nije moguće. Ako se strah ne javi u avionu javi će se kad tad u nekoj drugoj situaciji. Osoba treba da prelomi i definitivno shvati da svaki pokušaj kontrole straha je unapred osuđen na propast bez obzira da li se on javlja u avionu ili negde drugde.

Šta raditi kada se javi strah u avionu?

Strah ne treba kontrolisati, nema tu šta da se kontroliše. Kada osoba uđe u avion i oseti strah u nekom momentu treba da uradi sledece:

  1. Kaze sebi: sada osećam strah da nemam kontrolu nad sobom i ovim strahom ali to je samo osećanje koje nije opasno i ne znači da ludim niti da zaista gubim kontrolu
  2. Ne moram da kontrolišem strah, prepustiću se sada i pustiću strah da stuji kroz mene bez otpora
  3. Fokusiraću se na disanje i usporiću disanje koliko mogu. Izdisaću kroz nos i izdah će mi biti duplo duži od udaha, disaću lagano što sporije mogu
  4. Ignorisaću strašne misli, neću ih analizirati, neću ih terati, neću se udubljivati u njih jer su te misli samo plod moje fantazije koja je aktivirana strahom
  5. Neću se opirati telesnim simtomima i sačekaću da strah prođe, obratiću pažnju na telo i otkriti gde sam napet i onda ću namerno otpustiti te grčeve koliko god mogu u tom trenutku
  6. fokusiraću se uglavnom na disanje i sadašnji trenutak ali ne sa namerom da pobegnom od straha, pustiću strah da dolazi i prolazi

Dr Vladimir Misic

psiholog i psihoterapeut

Četiri principa emocionalne kontrole

Četiri principa emocionalne kontrole

Svi žele kontrolu nad sopstvenim emocijama, naročito onim neprijatnim. Međutim to što većina ljudi smatra pod kontrolom emocija zapravo nije prava kontrola već bi se to pre moglo nazavati otporom ili unutrašnjom borbom sa vlastitim emocijama. Kada se jave neprijatna osećanja većina ljudi im se opire, pokušava da ih potisne, supresuje, da skrene pažnju (da ih izbegne),  analizira osećanja ili sebe, uživljava se u imaginacije koje prate to osećanje što dovodi do katastrofiziranja, dramatizovanja i sl. Svi ti manevri zapravo ne pretstavljaju pravu kontrolu već unutrašnju borbu što dovodi do toga da je osoba u konfliktu sama sa sobom. Ta unutrašnja borba dovodi do neprijatne unutrašnje tenzije, anksioznosti i istrajavanja neprijatnih osećanja.

Kako zaista možemo kontrolisati svoja osećanja?

Mi ne možemo istisnuti emocije iz našeg života, ne možemo živeti život bez ikakvih osećanja jer su osećanja deo ljudske prirode. Ali to ne znači da treba da živimo u drami, odnosno da stalno budemo emocionalno reaktivni i da često doživljavamo intenzivna osećanja. Mi možemo naučiti kako da se nosimo sa osećanjima tako da ona budu začin našeg života ali ne i gospodar.

Osećanja se javljaju spontano i automatski, odnosno nesvesno. To znači da mi ne možemo sprečiti njihovu pojavu. Ali kada se osećanja jave i mi postanemo toga svesni možemo učiniti neke stvari koje će dovesti do toga da imamo kontrolu nad njima, što će činiti da ne zapadamo u vatru. Radeći sa mnogo klijenata i sa samim sobom (mojim najtežim klijentom) došao sam do uvida da postoje četiri osnovna principa koja treba da primenjujemo kako bismo ostvarili kontrolu nad vlastitim osećanjima kada se ona jave.

Prvi princip – distanciranje, neidentifikovanje, osećanja to nisam Ja

Prvi princip podrazumeva da kada se javi neko snažno, obično negativno osećanje da zadržimo svest o tome da je to samo osećanje a ne realnost i drugo da to osećanje nije odlika mog identiteta, mog ja. Kada se jave intenzivna negativna ali i pozitivna osećanja ljudi automatski usmeravaju svu svoju pažnju na njih i to može dovesti do toga da osoba ima autentični doživljaj da je to realnost. Taj osećaj je posledica sužene pažnje. Pažnja je inače ograničen resurs i još kada se suzi na jedan doživljaj ili ideju to postaje autentičan i snažan osećaj koji se automatski izjednačava sa realnošću. Dobar primer za to je gledanje filma u bioskopu. Kada gledate neki interesantan film u bioskopu vi se toliko udubite da u nekim momentima vaša pažnja je toliko apsorbovana da je u tim momentima film jedina realnost za vas. Tada doživljate emocije i imate doživljaj kao da je to što gledate realnost u kojoj vi učestvujete. Zašto se to dešava? To se dešava zato što je pažnja sužena i skroz fokusirana na film i zbog toga je umanjena sposbnost kritičnog mišljenja na osnovu kog bi napravili kritičku distancu prema onome što doživljavamo i opažamo. Međutim, ako tokom filma ja podsetim sebe da je to samo film, napravim distancu i podsetim se da ja sedim u bioskopu, cela „magija“ nestaje. Isto to mogu uraditi i kada osećam neka intenzivna neprijatna osećanja. Mogu podsetiti sebe da su to samo osećanja a ne realnost i da nisam ja to osećanje. Ja doživljavam to osećanje ali nisam ja to osećanje jer to osećanje je samo naučena reakcija koju sam ja naučio, upražnjavao i potkrepljivao duže vreme, ali to osećanje ne govori ništa o meni kao osobi i tome ko sam ja. Zapamtite, vi niste nijedno vaše osećanje ma kakvo to osećanje bilo. Osećanja su samo naučene (obično detinjaste) automatizovane rekacije na određena značenja koja vi pridajete dešavanjima u vama ili izvan vas.

Drugi princip – nerealistični zahtevi, želje, očekivanja

Osećanja mogu biti posledica vaših nerealističnih zahteva prema sebi, svetu ili drugima. Ako neko osećanje istrajava i neće da prođe, vi upitajte sebe šta je to što zahtevam sada od sebe /drugih/ sveta? Upitajte sebe da li je to realistično i da li je vam je to neophodno da imate / postignete. Kada shvatite da vam to nije neophodno ili čak nije ni realistično odustanite od tog zahteva i primetićete da neprijatna, intenzivna osećanja nestaju.

Treći princip – ne opiranje, prihvatanje, prepuštanje

Treći princip je podjednako bitan kao i prvi. Kada se javi bilo koje osećanje ne treba da mu se opirem ni mentalno ni telesno ako želim da zaista imam kontrolu nad njim. Ako se opirem osećanju to će se pretvoriti u unutrašnji konflikt koji će rezultirati unutrašnjom tenzijom (anksioznošću) i neprijatno osećanje će trajati značajno duže nego što bi trajalo bez opiranja. Ako se uopšte ne opirem nekom osećanju ono ne može da traje više od 90 sekundi. Ako traje duže znaći da se i dalje opirem, bavim se tim osećanjem ili mislima koje se javljaju u sklopu tog osećanja.

Mogu se opirati telesno i mentalno. Mentalno opiranje podrazumeva da analiziram to osećanje dok ono traje a telesno opiranje podrazumeva da se stežem i/ili ograničavam disanje kako bih umanjio sam osećaj u telu. To ne treba raditi. Kada se osećanje javi nemojte ga analizirati niti se mentalno baviti njime dok ono ne prestane. Možete se baviti analizama kada osećanje prestane ako smatrate da je to važno za vas. Na nivou tela, prepoznajte gde su tenzije i napetosti u telu i voljno ih otpustite koliko možete, izdišite polako i do kraja i prepustite se osećajima, jednostavno tolerišite ono što osećate. Nijedno osećanje samo po sebi nije neprijatno, ono što je neprijatno i bolno je otpor ka tim osećanjima a ne sama osećanja.

Četvrti princip- neuživljavanje

Većina ljudi su skloni da se gotovo automatski uživljavaju u misli i imaginacije koje su sastavni deo nekog osećanja. Pod uživljavanjem podrazumevam bavljenje tim mislima i imaginacijama, zamišljanje šta bi bilo kad bi bilo i sl. Kada to radite vi ustvari produbljujete to osećanje, dajete mu na važnosti, potkrepljujete ga. Nijedna naučena rekacija ne može opstati kao trajna ako se ne potrepljuje tokom vremena. Osećanja su naučene automatske rekacije koje ste ponavljali i potkrepljivali puno puta u životu i zato su postale tako automatizovane. Ako želite da ih prevaziđete prestanite da ih potkrepljujete. Potkrepljenje je pažnja. Čim se uživljavam u nešto, tome poklanjam svu svoju pažnju a to znači da tome pridajem neobiču važnost.

Pažnju investiram samo u ono što smatram važnim. Ono što je nevažno za mene tome ne poklanjam pažnju uopšte, zar ne? Primenite to na osećanja koja želite da prevaziđete. Kada se osećanje javi vi ćete naravno postati svesni tog osećanja i doživećete ga ali ne idite dalje od toga. Tolerišite osećenje (ne opirite mu se), podsetite sebe da niste vi to osećanje i ne uživljvajte se u to osećanje. Ne uživljavajte se u misli i imaginacije koje prate to osećanje jer te misli su samo kognitivni deo tog osećanja. Te misli i imaginacije nisu odraz realnosti niti vaše ličnosti, vašeg identiteta, one su odraz tog osećanja kao vaše naučene reakcije.

Baveći se tim mislima vi održavate i potkrepljujete to osećanje. Nemojte to raditi, pustite da te misli same naviru, dolaze i prolaze ali bez toga da se vi njima aktivno bavite i uživljavate se u njih. Ako to učinite ubrzo ćete primetiti da one počinju da slabe, blede i prolaze zajedno sa osećanjem koje ih prati. Ne morate posmatrati te misli, jednostavno ne morate ništa raditi sa njima, samo ih pustite da dolaze i prolaze. Tretirajte ih kao nevažni šum koji trenutno čujete.

Zaključak

Jako je važno da primenjujete sva četiri principa jer su svi podjednako važni. Takođe, jako je važno da to radite uvek kada osetite neko neželjeno osećanje. Budite istrajni i uporni. Ako vam nekada ne pođe za rukom da to primenite nije smak sveta, uradite to sledeći put, jednostavno vežbajte i budite istrajni, to će doneti rezultate.
Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Kako izaći na kraj sa opterećujućim ljudima

Kako izaći na kraj sa opterećujućim ljudima

Postoje osobe sa kojima smo u svakodnevnoj interakciji ali čije prisustvo utiče negativno na naše raspoloženje, posle provođenja određenog vremena sa njima možemo osetiti nezadovoljstvo, povređenost, negativnost, psihičku iscrpljanost. Često laici ovakve osobe nazivaju „energetskim vampirima“ što oni zapravo i jesu, s obzirom da uzimaju sve resurse poput podrške, odobravanja, empatije, savetovanja koje im vi pružate a za uzvrat uglavnom ne nude ništa drugo do sopstvenog prisustva. Ipak, ovakve osobe su vaši dugogodišnji prijatelji, emotivni partneri, supružnici, najbliži rođaci i baš zbog toga vi ostajete u odnosu koji vam ne prija i preti da „zatruje“ sve ono što je u vama pozitivno i drugačije od njihovih stavova, vrednosti i životnih standarda.

Ko su opterećujuće osobe?

Postoji nekoliko tipova opterećujućih osoba. Prvu grupu osoba predstavljaju oni koji su hronično depresivni i pesimistični. Obično ne preuzimaju odgovornost za svoje postupke već je za sve kriv spoljašnji faktor drugi ljudi, nepovoljnje životne okolnosti, skloni su neprestanoj sumnji i strahuju od bilo kakve promene. Obično se stavljaju u ulogu žrtve i pate zbog teške sudbine koja ih je zadesila, pri tom kada im date neke praktične predloge kako bi mogli da reše svoju situaciju nalaziće milion razloga zašto to ne može da uspe, jer oni zapravo ne žele pomoć već sažaljenje i potvrdu svog pesimističkog gledišta. Posle susreta sa njima možete osećati žaljenje, bespomoćnost jer niste ponovo uspeli da im pomognete da reše svoje životne probleme, negativnost i iscrpljenost.

Drugu grupu ljudi čine osobe koje su hronično nezadovoljne, besne  pa čak i agresivne. Ove osobe obično imaju rigidne životne stavove, sve posmatraju crno-belo, obično omalovažavaju ili mrze ljude koji se ponašaju suprotno od njihovih životnih standarda i stavova. Takođe su skloni da okrivljuju druge ili da ne preuzimaju odgovornost za svoje postupke, pogotovo ako se radi o nekim agresivnim ispadima koje objašnjavaju time da je neko drugi bio bezobrazan, uvredio ih, i da su morali tako da postupe. Često to mogu biti narcistične osobe koje traže društvo kako bi dobili odobravljanje ili divljenje drugih. U prisustvu ovakvih osoba možete osećati strah da izrazite neka svoja drugačija gledišta jer biste u tom slučaju naišli na kritiku i bes. Nakon ovakvog susreta se takođe možete osetiti iscrpljeno, obeshrabljeno, nedorečeno.

U treću grupu ljudi se mogu svrstati osobe koje su sklone dramatizaciji, preuveličavanju. Ove osobe su gladne pažnje, svakodevne događaje ili probleme preuveličavaju. Teže da vas uvuku u svoju „dramu“, nepoštujući vaše vreme, obaveze. U kontaktu sa ovakvim osobom možete doživeti kao da ste na nekoj vrsti ringišpila koji vas okreće gore-dole, bićete u konfuziji, stalno u iščekivanju i brizi šta će se sledeće desiti i kako da nađete rešenje. Opet i ovakav odnos vas može samo iscrpljivati i odvajati od sopstvenih ciljeva, ostavljajući vam pritom ništa za uzvrat.

Ovu kategorizaciju teba shvatiti uslovno, ona ne mora biti ovako čvrsta mogu biti primese različitih tipova, suština je stanje koje osteje nakon odnosa sa određenom osobom. Ove osobe mogu pripadati nekom tipu poremećaja ličnosti  npr. zavisni tip, narcistični, granični, antisocijalni, histrionični. Osobe sa poremećajima ličnosti se uglavnom ne leče i mogu imati  negativan psihološki uticaj na osobe sa kojima su u neposrednom kontaktu. Ukoliko nakon odnosa sa nekim ljudima imate utisak da ste jako iscrpljeni, da su vam narušene granice, da su napadnute vaše životne vrednosti i standardi, da vam je ugušen optimizma, sputana želje da uradite nešto konstruktivno u svom životu, da nemate podršku verovatno ste u odnosu sa opterećujućom, toksičnom osobom.

Žašto ljudi ostaju u opterećujućim odnosima?

Često ljudi shvate da od odnosa sa određenim osobama imaju samo neprajtna osećanja i ništa više ali i dalje taj odnos održavaju iako bi ga najradije napustili. Zašto? Zato što ih za takav odnos vežu neka njihova disfunkcionalna uverenja kojih ne mogu lako da se oslobode i koja obično aktiviraju osećanje krivice i straha. Neka od takvih uverenja mogu biti sledeća:

  • Njemu/njoj je potrebna pomoć i da mene nema on/ona bi propao/-la (osećanje krivice)
  • Toliko godina se znamo i imali smo lepe trenutke ne mogu tek tako da izađem iz tog odnosa (osećanje krivice)
  • On/ona mi je brat/sestra/majka/otac, ne mogu njih da prekinem kontakt sa njima , to je nedopustivo (osećanje krivice)
  • Ja sam loš čovek ako izneverim svog prijatelja/rođaka (osećanje krivice)
  • Ako izađem iz ovog emotivnog odnosa nikada neću naći takvu devojku/dečka/supružnika (strah od samoće)

Kako izaći na kraj sa opterećujućim ljudima?

Postoje tri načina kako izaći na kraj sa ovakvim osobama.

  1. Razgovarati sa osobom i ukazati šta nam smeta u njenom ponašanju
  2. Smanjiti intenzitet kontakta sa osobom
  3. Prekinuti bilo kakav kontakt sa osobom

Razgovor sa osobom čije nam ponašanje smeta, mora biti obavljen vrlo pažljivo. Tu treba primeniti pravilo asertivne komunikacije, pri čemu ne osuđujemo osobu već joj stavljamo do znanja šta nam smeta u njenom ponašanju. Na primer, kada se ponašaš tako i tako ja se osećam povređeno. Ovo ti govorim jer mi je stalo da ovaj odnos traje i dalje i da bude bolji. Nekada osoba nije svesna kako njeno ponašanje izaziva negativna osećanja kod vas pa će zarad dobrog odnosa pokušati da promeni svoje ponašanje ali ovo često ne mora biti slučaj pogotovo ako se radi o nekom tipu poremećaja ličnosti. Prema tome, najbolje bi bilo potpuno prekinuti ili smanjiti odnos sa toksičnom osobom. Kada su u pitanju odnosi sa članovima primarne porodice (brat/sestra/majka/otac) prekid odnosa, za neke ljude, izgleda nezamisliv tako da je za njih  rešenje smanjenje intenziteta kontakta. Bitno je da osoba ostane dosledna ukidanju ili smanjenju kontakta jer je često osećanje krivice može vratiti na staro.

Za kraj još nešto važno, nemojte osuđivati opterećujuće ljude za njihovo ponašanje oni to, uglavnom, ne rade svesno već imaju psihološke probleme koje ne umeju ili ne žele da reše. Sa druge strane, vi imate pravo na svoj život i ne morate ostajati u odnosu koji vas puni negativnim osećanjima i smanjuje kapacitete da mislite i uradite nešto pozitivno u svom životu.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Koliko zaista vrediš?

Koliko zaista vrediš?

Velika većina savremenih ljudi vrednuje sebe i često pita sebe koliko vredim? Vrednovanje u tom klasičnom smislu se bazira ne upoređivanju sa drugima. Upoređivanje se uvek odvija na osnovu nekog kriterijuma. Na primer, ljudi se često porede sa drugima u pogledu toga koliko atraktivno izgledaju, koliko imaju novca, kakav im je status u društvu, koliko su uspešni u nečemu, koliko imaju fanova, koliko im je lepa žena ili muž i sl. To su tipični kriterijumi koje ljudi koriste kako bi vrednovali sebe.

Šta je problem sa takvim načinom vrednovanja?

Problem je tu tome što takav način vrednovanja sebe urušava osobi samopouzdanje i čini da se osoba oseća hronično manje vrednom i / ili neispunjenom, nezadovoljnom. Opisani kriterijumi za poređenje i samovrednovanje su u osnovi takmičarski jer se zasnivanju na tome ko ima više, ko je lepši, uspešniji i sl. To je pogrešan način razmišljanja koji dolazi iz kapitalističkog miljea. Upravo u najrazvijenijim kapatalističkim društvima ljudi najviše pate od psihičkih poremećaja jer svesno ili nesvesno slede filozofiju takmičenja sa drugima i vrednovanja sebe na osnovu toga koliko nečega imaju ili nemaju. Takav pristup nužno vodi u depresiju manjeg ili većeg intenziteta.

Šta je alternativa tome?

Prvo treba reći da svaka osoba vredi bez obzira koliko je lepa, pametna ili koliko ima novca. Svi ljudi vrede i treba da postoje bez obzira na individualne i socijalne razlike. Treba da postoje svi ljudi a ne samo oni koji su u nečemu superiorni. U svakom slučaju niko nije superioran u svemu. Primer za to su oni autistični genijalci za matematiku i fiziku. Dakle, svi vrede i svi zaslužuju da postoje i to je svačije prirodno pravo. Niko ne mora to da zasluži.

Ko kome vredi ili ne to je stvar procenjivača? Koliko vredim mojim bližnjima? Koliko vredim svojim prijateljima? Koliko vredim svojim kolegama? Koliko vredim nekome sa ulice ko me ne poznaje uopšte? Verovatno ne isto, zar ne?

Svakome vredim u različitom stepenu jer je moja vrednost za njih stvar njihove subjektivne procene i njihove motivacije (toga da li imaju neku korist od mene). Šta to govori o meni i mojoj vrednosti? Pa ništa. Dakle, nemojte bazirati vrednovanje sebe na osnovu toga kako vas vrednuju drugi.

Koliko ja vredim sam sebi? Sebi vredim najviše jer to mi je sve što imam i to treba da podelim sa drugima.

Nikada ne vrednujte sebe kao osobu nego vrednujete samo svoje postupke

To je jako važno pravilo. Nikada ne vrednujete sebe kao osobu. Vrednujte svoje ponašanje. Osoba, odnosno to što nazivamo JA je nešto apstraktno, to je samo ideja, generalizacija koja ne postoji u realnosti. Ideja da smo mi neka celovima zaokružena i nepromenjiva persona je iluzija jer se mi stalno menjamo. Ako vrednujete sebe umesto svog ponašanja vi nužno pravite grešku preterane generalizacije i propuštate priliku da identifikujete i promenite tačno ona ponašanja koja možete i trebate promeniti.

Da li treba da uveravam sebe da vredim?

Ne treba sebe da uveravate u nešto što je očigledno. Vredite kao i svako drugo ljudsko biće ni više ni manje i zato odustanite od poređenja i vrednovanja sebe. Budite ono što jeste bez obzira kome se to sviđa a kome ne sviđa. Šta god da radite uvek će biti nekog kome se sviđate i nekog kome se nesviđate. Ipak najveći broj ljudi vas ni nepoznaje i biće ravnodušni prema vama. Ne trudite se da nikoga fascinirate, samo radite od srca ono što želite i to će vas ispuniti. Ispunjenje uvek dolazi iznutra a ne spolja. Da li to znači da ne treba da vrednujem ništa? Ne znači. Vrednujete svoje ponašanje.

Kako da vrednujete svoje ponašanje?

Pitajte sebe da li ovo što činim mi koristi ili šteti? Da li mi to pomaže da postignem svoje ciljeve ili ne? Da li ovo što radim je u skladu sa mojim moralno-vrednosnim sistemom i mojom vizijom života koji želim? Kako ovo što radim utiče na druge? Mislite i na druge, budite empatični, ne mislite samo na sebe i svoje ciljeve.

Kako je korisno da vrednujemo svoje ponašanje?

Ako zaista želite da vrednujete “sebe” na koristan način probajte na način koji ću sada opisati. Postoji jedan dobar kriterijum na osnovu kojeg to možete učiniti. Koji je to kriterijum? Vrednim onoliko koliko pomažem drugima.

Pitajte sebe koliko dajem drugima, koliko doprinosim društvu, svojim prijateljima, kolegama, porodici, klijentima, komšijama, društvu? Koliko ono što radim i činim doprinosi da se drugi osećaju bolje? Koliko moj rad koristi drugima, mojoj porodici, deci, klijentima?

Poredite se sa sobom a ne sa drugima. Pitajte sebe, da li sam napredovao u odnosu na pre? Da li se razvijam ili propadam? Da li učim nove stvari? Da li se menjam nabolje ili ostajem rigidan? Da li se prilagođavam promenama ili tvrdoglavo se opirem?

Ako želite da saznate još nešto o tome kako da razvijete svoje samopouzdanje pogledajte moj program formula samopouzdanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Deset osnovnih principa pravog samopouzdanja

Deset osnovnih principa pravog samopouzdanja

U ovom tekstu navešću deset osnovnih prinicpa koje treba da razumete i primenite u praksi ako želite da postignete i održite trajno samopouzdanje. Pod samopouzdanjem podrazumevam pravo samopouzdanje a ne ono što se pod samopouzdanjem uobičajeno podrazumeva u laičkom shvatanju. Pročitajte u čemu je razlika između pravog i lažnog samopouzdanja ovde.

Ako budete razumeli i sledili navedene principe zaista ćete imati pravo samopouzdanje jer samopouzdanje je posledica toga kako se vi odnosite prema sebi, nezavisno od drugih, vaše prošlosti, crta ličnosti, vaših mana ili vrlina.

Osnovni principi pravog samopouzdanja

  1. Ne poredi se sa drugima – umesto poređenja sa drugima poredi svoje ponašanje sa svojim prethodnim ponašanjem ako je to svrsishodno i ako se iz toga može nešto naučiti.
  2. Ne traži odobravanje od drugih – osloni se na sebe i svoje resurse, prvo probaj da uradiš sve što možeš sam, nauči da učiš, budeš aktivan i rešavaš probleme sam.
  3. Ne odustaj od svojih želja ako ne moraš – uradi, izrazi i odbrani ono što želiš.
  4. Odustani od želja koje ne možeš da ostvariš – ako nešto ne ide pitaj sebe dva pitanja: Da li je ovo što želim realistično (da li to mogu da dobijem)? Da li mi je to neophodno da bi bih bio srećan i zadovoljan?
  5. Ne poistovećuj se sa svojim mislima, emocijama, željama, sećanjima i životnim iskustvom (životnom pričom) – budi uvek svestan svog postojanja sada i ovde nezavisno do toga kakav mentalni sadržaj doživljavaš u datom momentu, jer ti nisi mentalni sadržaj
  6. Nikada ne vrednuj sebe na osnovu nijednog kriterijuma – vrednuj i ocenjuj samo svoje ponašanje i postupke.
  7. Ne budi rigidan – budi fleksibilan i spreman da menjaš svoje ponašanje, navike i shvatanja u zavisnosti od zahteva sredine i ciljeva koje si sam sebi postavio.
  8. Ne opiri se negativnim osećanjima – prihvati negativna osećanja kao naučene, detinjaste i u suštini maladaptivne mentalne navike koje si sam stvorio kada si bio dete ili kada nisi razmišljao kao odrasla osoba. Svi tvoji ego strahovi su iluzija s toga ne moraš da ih shvataš ozbiljno, pusti ih da dođu i prođu a ti im se ne opiri, ne analiziraj ih i ne poistovećuj se sa njima.
  9. Ne forsiraj sebe niti druge ni u kom pogledu – beuzoslovno prihvati činjenicu da je svako tvorac svoj sreće i da svako ima svoj put. Nije tvoj zadatak da utičeš na to. Nemoj forsirati sebe na nešto što istinski ne želiš.
  10. Preuzmi odgovornost za sve što radiš ali ne krivi sebe za greške koje si napravio u prošlosti.

Kako ćeš se osećati kada postigneš pravo samopouzdanje?

Da li ćeš biti euofrišan, pun sebe, bolji od drugih? Ne, jer to nije samopouzdanje to je iluzija samopouzdanja koja te vraća u stanje depresije i razočaranja. Kada postigneš pravo samopouzdanje osećaćeš unutrašnji mir i slobodu. Tvoj život će ići sa lakoćom iako se u životu dešavaju i lepe i ružne stvari. Ako želiš da naučiš još o tome kako da dostigneš pravo samopouzdanje pogledaj moj program formula samopouzdanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com