Šta je hronična depresija ili distimija?

Šta je hronična depresija ili distimija?

Da bi se kod nekog dijagnostikovala depresija potrebno je da se simtomi kao što su: sniženo raspoloženje, nesposobnost da se uživa u stvarima koje su nekada predstavljale zadovoljstvo, smanjena fizička energija, poremećaj apetita (gubljenje ili dodavanje kilaže) i spavanja (smanjeno ili preterano spavanje), pesimističko razmišljanje, javljaju u kontinuitetu i intenzivno dve do tri nedelje. Distimija predstavlja hronično stanje depresivnosti i osoba ima sve simptome depresije ali su oni blaži. Ovakvo stanje, pak može trajati godinama, i osoba ima utisak da stalno upada ili izlazi iz depresije.  Praktično ona se saživi sa ovakvim stanjem, a često se dešava da ovi blaži simptomi postanu intenzivniji i osoba može razviti teži oblik depresije što se naziva dupla depresija.

Osobe koje su distimične mogu često ispoljavati razdražljivost u odnosima i izbegavati socijalne aktivnosti. Postoji pad u produktivnosti, teško donose odluke i skloni su neprestanoj ruminaciji. Često se ovakvo stanje pokušava smanjiti zloupotrebom psihoaktivnih supstanci-prekomerno konzumiranje npr. alkohola može dovesti do trenutnog olakšanja simptoma  ali na duže staze zatrpava problem, odlaže njegovo rešavanje i stvara zavisnost. Može postojati sklonost i ka suciadlanim mislima. Prisutno je osećanje niže vrednosti a često i krivice.

Kako prevladati distimiju?

Kao i kod svakog psihičkog poremećaja potrebno je da osoba registruje i razume svoje simptome. Distimija je hronična i ona može početi još u periodu adolescencije, jako je važno da se sniženo raspoloženje i sklonost ka anhedoniji (gubljenju interesovanja za stvari/aktivnosti koje su nekada pričinjavale zadovljstvo) shvate kao simptomi, da se ne produbljuju, da se na pravi način prevladaju. Pošto su većim delom simptomi blagi ali svakodnevni onda je važno delovati svakodnevno,uvođenjem zdravih navika, smanjivanjem opterećanja kad je potrebno, izbegavanjem loših navika (stvaranja zavisnosti od psihoaktivnih supstanci). Za sve depresivne poremećaje jako je važno napraviti strukturu dana, svakodnevna svrsishodna i ne preterano zahtevna aktivnost doprinosi boljem raspoloženju. Psihološki tretman u slučaju distimije obuhvata rad na „razbijanju“ pesimističkih obrazaca razmišljanja, na građenju smopouzdanja, veštinama bolje komunikacije sa drugima, pravljenju realističnih ciljeva i prihvatanju svojih simptoma kao savladivih, sklonih menjanju. U trenutku kada osoba primeti da se simptomi pojačavaju (naročito ako se pojave i učestale suicidalne misli) važno je da se odmah obrati stručnom licu kako bi dobila adekvatnu pomoć, pojačani simptomi zahtevaju upotrebu antidepresiva.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

kontakt: 064/64 93 417

Kako oprostiti sebi i drugima?

Kako oprostiti sebi i drugima?

Praštanje je veoma važan deo u radu na sebi i ličnom razvoju. Mnogi ne razumeju šta je pravi smisao praštanja i zbog toga im je teško da oproste sebi ili drugima. Najčešća zabluda u vezi praštanja je da praštanje znači menjanje mišljenja o osobi kojoj praštamo, priznanje da je ona bila upravu ili priznanje da smo mi grešili. To može biti slučaj ali ne mora uvek.

Možemo oprostiti osobi iako i dalje verujemo da se ona ogrešila o nas. Ne moramo zavoleti tu osobu, ne moramo se sa njom više družiti niti joj bilo šta reći, jer praštanje je intimni čin opraštanja od naših očekivanja od te osobe a ne od te osobe kao takve.

Zašto mnogim ljudima nije lako da oproste sebi i drugima?

  1. zato što praštanje podrazumeva odustajanje od nekih neispunjenih želja – oprostiti znači odustati od onoga što je osoba očekivala da će dobiti a nije (na primer: ljubav, poštovanje, razumevanje i sl.). Dokle god osoba nastavlja da tvrdoglavo zahteva da dobije nešto što evidentno neće dobiti, ona će se ljutiti i neće moći da oprosti.
  2. zato što praštanje podrazumeva prihvatanje realnosti koja nam se ne dopada – oprostiti znači prihvatiti gorku istinu da život i ljudi često nisu po našem ukusu. Nigde ne piše da sve u životu ide glatko i da može svako da nam se sviđa. Nigde ne piše da mi moramo patiti ako nas neko ne voli, ne ceni ili ne poštuje. To važi i za naše najbliže.
  3. zato što praštanje podrazumeva odustajanje od ličnog ponosa (sujete) – sujeta je najveća prepreka opraštanju. Sujeta ometa proces praštanja jer osoba želi da okrivi drugu osobu za naneti bol ili još gore očekuje od nje da prizna svoje grehe, promeni se, pokaje se i izvini se. Ako želite da oprostite prestanite da krivite druge za njihova dela i prestanite da zahtevate da se oni promene ili izvine jer se to najverovatnije neće nikada desiti.
  4. zato što praštanje podrazumeva svest o ličnoj odgovornosti – sagledajte vašu ulogu i odgovornost u nekom događaju ili odnosu. Pitajte sebe kako ste vi doprineli tom odnosu. Budite samokritični ali oprostite sebi za sve greške jer niko nije savršen i svi uče iz iskustva. Dokle god učite iz svojih grešaka na dobrom ste putu. Kada to prestanete da činite onda postajete rigidni, besni, sujetni i ozlojeđeni.
  5. zato što praštanje podrazumeva odustajanje od ljutnje – odustanite od ljutnje i povređenosti. Niko nema moć nad vama, niko vas ne može poniziti, povrediti ili naterati da patite bez vaše dozvole i aktivnog učešća. Drugi mogu da vas isporovicraju. rade protiv vaših interesa ali samo vi možete sebi stvoriti patnju. Kada to shvatite lako ćete oprostiti bilo kome jer ćete znati da svu patnju stvarate sami sebi. Ono što vam stvara patnju nije to što su drugi i svet takvi kakvi jesu, već je problem u tome što vi insistirate da oni moraju biti u skladu sa vašim ukusom, interesima i željama.

Šta znači oprostiti sebi ili drugima?

  1. prestati ljutiti se na sebe i druge
  2. odustati od zahteva prema sebi ili drugima da se mora imati nešto što ne možemo dobiti
  3. prihvatiti realnost kakva zaista jeste
  4. shvatiti da šta god da nismo dobili od nekoga možemo nastavii dalje jer nam to nikada nije bilo potrebno

Šta praštanje nije?

1. Praštati ne znači ignorisati, menjati ili ulepšavati realnost. Baš naprotiv, praštanje podrazumeva prihvatanje realnosti onakva kakvom jeste.

2. Praštanje ne podrazumeva da moramo zavoleti osobu kojoj opraštamo. Iako smo nekome oprostili to ne znači da moramo imati interakciju sa tom osobom. Ako je ta osoba štetna za nas, najbolje je nemati nikakvu interakciju sa tom osobom. To uopšte ne remeti proces praštanja.

3. Kada praštamo mi uopšte ne moramo da bilo šta kažemo osobi kojom praštamo. Zašto? Zato što ustvari mi nikada ne praštamo toj osobi nego sebi. Praštanje je unutrašnji čin u kojem osoba menja nešto u sebi a ne u osobi kojoj oprašta. Osoba koja prašta menja svoj stav i očekivanja prema osobi kojoj oprašta i na taj način se sama menja.

Šta dobijamo praštanjem?

  1. rasterećenje i unutrašnji mir
  2. stavljanje tačke na jedan segment života koji je završen
  3. usmeravanje energije na nešto konstruktivno
  4. napredak u sazrevanju i ličnom razvoju

Kako da oprostite sebi ili drugima?

  1. zamislite da osoba kojoj opraštate stoji ispred vas (ako opraštate sebi, zamislite sebe)
  2. postanite svesni svih osećanja i bola koji osećate kada mislite o vašem iskustvu sa tom osobom (možete zamisliti neku situaciju sa tom osobom u kojoj ste vi osećali povređeno, ljuto i sl.)
  3. ne opirite se iskustvu koje osećate u sadašnjem momentu kada zamišljate osobu kojoj želite da oprostite, prihvatite bilo koje osećanje ili misli koje se spontano javljaju, ne sudite o tim osećanjima i mislima samo ih osetite, konstatujte i pustite da slobodno dolaze i odlaze
  4. pogledajte tu osobu i recite joj: Opraštam ti sve što je bilo jer sav bol koji osećam sam sama sebi stvorila. Prihvatam ovaj bol i ne želim više da ga stvaram. Opraštam ti jer znam da ti nemaš nikakvu moć nadamnom. 
  5. pogledajte u osobu i recite joj: Nije mi ništa potrebno od tebe, nekada sam mislila da jeste ali sada znam da nije, ne moraš ništa učinit za mene (ako ste imali neki specifičan zahteva, na primer zahtev da vas ta osoba voli, recite joj da vam to više nije potrebno)
  6. pogledajte u tu osobu i recite: Hvala ti za sve što sam naučila iz ovog iskustva sa tobom jer me to čini mudrijom i iskusnijom, sada poznajem bolje sebe nego pre
  7. pogledajte ponovo u tu osobu i osetite šta se dešava u vama, da li imate neku reakciju, da li imate neko negativno osećanje ili misao. Ako imate nemojte potiskivati to osećanje ili misao, već ga prihvatite i kažite sebi: Iako osećam / mislim X (negativno osećanje ili misao) ja opraštam sebi, tebi i volim i prihvatam sebe u potpunosti. Udahnite i izdahnite i ponovo pomislite na osobu i stuaciju sa početka.
  8. Ponovite ovaj proces dok se ne javi osećaj unutrašnjeg mira. Kada budete mogli da gledate u tu osobu i osećate unutrašnji mir, znaćete da ste uspeno završili proces praštanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

Tugovanje vs. očajavanje

Tugovanje vs. očajavanje

Tuga pretstavlja normalnu reakciju na gubitak drage osobe ili objekta za koji smo emocionalno vezani. U osnovi tuge je psihički bol koji kada se izrazi i prihvati donosi olakšanje. Tugovanje nam pomaže da nastavimo dalje da živimo iako je došlo do gubitka. To je funkcija tuge i zbog toga tuga je korisna i zdrava emocija.

Šta je suprotnost tugi?

Suprotnost tugi je očaj. Očajavanje takođe može biti pokrenuto gubitkom ali za razliku od tuge očaj nije zdrava reakcija. Očajavanje je depresivna reakcija koja osobi ne pomaže da preboli gubitak. Tuga uvek traje ograničeno vreme dok osoba može očajavati godinama, pa čak i ceo život.

U osnovi očajavanja kao nezdrave emocije stoji neprihvatanje psihičkog bola i nove, neprijatne realnosti. Osoba koja očajava zapravo poriče neprijatnu realnost što dovodi do stvaranja unutrašnjeg konflikta. Unutrašnji konflikt stvara unutrašnju tenziju, anksioznost i napetost. Razrešenje konflikta se ogleda u prihvatanju realnosti i psihičkog bola. Osoba koja je u očaju se oseće nemoćno i bespomoćno ne zato što oseća jak psihički bol nego zato što ne želi da ga prihvati pa se bori sa njim. Borba sa bolom je daleko neprijatnija nego sam bol. Borba sa bolom je nešto što može trajati do kraja života. Prihvatanje bola dovodi do olakšanja.

Jedan od faktora koji ometa prihvatanje bola jeste zamišljanje (imaginacija) zastrašujućih, katastrofičnih scenarija o budućnosti. Jedan deo uma se buni i ne želi da prihvati gubitak i bol, i zato stvara zastrašujuće fantazije koje osobu motivišu da se bori sa bolom umesto da mu se prepusti i prihvati ga. Ljudi po pravilu teže da izbegnu neprijatna iskustva ali prolazak kroz bol je nezaobilazni deo procesa tugovanja i prevazilaženja gubitka.

Kako da prihvatite bol i prestanete da očajavate?

Prvo, nemojte se opirati da osetite tugu i bol. Kad god osetite potrebu da plačate dozvolite sebi da izrazite tugu i bol. Ako plakanje ne prestaje, odnosno ako plačete danima onda ne tugujete, nego očajavate. Očajavanje uvek traje duže, i uključuje zamišljanje strašne budućnosti, samosažaljevanje, osećaj nemoći i besmisla.

Osećaj besmisla nije uzrokovan gubtikom i tugom nego neprihvatanjem gubitka i iracionalnim uverenjima povodom gubitka. Besmisao je posledica uverenja da je život besmislen sa gubitkom. To je odluka. Osoba može da osvesti i promeni tu odluku. Nikada nije besmisleno živeti, život sam po sebi ima smisao. Besmisao potiče od toga da živite u stalnoj borbi sa sobom, u borbi sa bolom. To je zaista naporno, teško i besmisleno.

Preboleti gubitak može biti jako teško, naročito kada je u pitanju gubitak člana porodice. To je proces koji može biti dugačak i težak ali ne mora biti praćen depresijom. Gubitak sam po sebi ne dovodi do depresije. Mnogi ljudi nastave svoj život dalje, prihvate tugu, prihvate gubitak i ne postanu depresivni. Depresivna reakcija je signal da je osoba gubitkom voljene osobe izgubila delimično smisao svog života i to dovodi do javljanja osećaja praznine i besmisla. Iako gubitak može biti jako težak udarac životu i ličnom itegritetu, gubitak ne bi trebalo opažati kao gubitak smisla života. U psihoterapijiskom procesu mi možemo pomoći klijentu da osvesti i promeni svoje odluke koje je doneo u momentu gubitka, pomoći da prihvati tugu i nastavi da živi bez depresije.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapija

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

 

Anksioznost vs. depresija – da li biti anksiozan znači biti i depresivan?

Anksioznost vs. depresija – da li biti anksiozan znači biti i depresivan?

Osobe koje pate od nekog anksioznog poremećaja često su u dilemi da li imaju i depresiju ili da li će anksiozni poremećaj „preći“ u depresiju. Anksiozni poremećaji i depresija pripadaju različitim dijagnostičkim kategorijama i svaki ima svoje podkategorije. S jedne strane, postoje osobe koje imaju samo neki od različitih tipova anksioznih poremećaja (npr. panični poremećaj sa/bez agorafobije, generalizovani anksiozni poremećaj, fobiju, OKP) i osobe koje imaju samo neki od različitih tipova depresija (npr. blaga/umerena/teška depresija). S druge strane, dešava se da osoba pati do oba poremećaja odnosno ima i anksiozni poremećaj i depresiju i u ovakvim slučajevima važno je da dijagnostičku diferencijaciju obavi stručno lice (bilo kakvo samodijagnostikovanje samo može štetiti osobi).

Razlike između simptoma anksioznih poremećaja i depresije

Simptomatologija ova dva poremećaja se kvalitativno razlikuje. Dominantna emocija kod anksioznih poremećaja je intenziviran i kontinuiran strah, a karakteristične anksiozne misli imaju opšti oblik „ŠTA AKO+negativan ishod“ i sadrže predviđanja negativnih događaja u budućnosti. Npr. „Šta ako dobijem napad straha i ugušim se dok sam u prevozu“ ili „Šta ako uđem u lift i on se zaglavi“. Dakle, postoji strah da će se dogoditi nešto negativno/katastrofalno što će ugroziti život/zdravlje osobe. Fiziološki postoji ubrzano lupanje srca, ubrzano disanje, znojanje dlanova, drhtanje, osećaj gušenja, osoba je uznemirena i njen energetski nivo je povišen (usled povećanog adrenalina). Na ponašajnom planu mogu se javljati izbegavajuća ponašanja pri čemu osoba počinje da izbegava određene životne situacije za koje proceni da mogu biti ugrožavajuće po nju (npr. izbegava da ide sama na javna mesta, izbegava liftove i sl.).  Depresiju pre svega karakteriše sniženo raspoloženje, kontinuirana tuga koja nema neki vidljivi spoljašnji okidač (npr. gubitak drage osobe/posla), gubitak energije i želje za različitim aktivnostima koje su ranije izazivale zadovoljstvo, prisutan je i pojačan umor. Depresivne misli su pre svega usmerene na loše događaje iz prošlosti, osoba često okrivljuje sebe/druge, ne postoji strah od budućnosti kao kod anksioznog poremećaja, jer je sve crno i beznadežno – budućnost, prošlost, sadašnjost. Mogu se javiti i suicidalne misli (dok anksiozne osobe generalno strahuju za svoj život i zdravlje, depresivne osobe zamišljaju suicid i/ili prave konkretne planove  kako da ga izvrše a u težim situacijama to i pokušaju).

Šta je zajedničko ovim poremećajima?

I jedan i drugi poremećaj prate negativni afekti i lanac negativnih misli koji se ponavlja. Iako depresevne osobe pretežno razmišljaju o „crnoj“ prošlosti i osećaju tugu, nije isključeno da predviđaju negativnu budućnost i da pritom osećaju strah i obrnuto. Po svojoj strukturi ličnosti (povišen neuroticizam) osobe koje pate od oba poremećaja su generalno manje otporne na stresne životne situacije i imaju slabe strategije prevazilaženja istih. Ipak, oba poremećaja je moguće izlečiti i prevazići uz adekvatnu psihološku i/ili medikamentoznu terapiju.

Da li anksiozni poremećaj može preći u depresiju?

Jako je važno shvatiti da anksiozni poremećaj nije podkategorija depresivnog ili da je to depresija u blažem obliku i slično. Šta se zapravo dešava? Na primer, osoba koja ima panični poremećaj sa agorafobijom, se plaši da bude sama, posebno ako mora da ide van kuće jer postoji mogućnost da će joj se dogoditi panični napad koji ona tumači kao opasan po život i zdravlje. Ova osoba smanjuje broj životnih situacija u kojima neometano može da učestvuje, počinje sve više da se izuluje i u socijalnom smislu a njen život se sadržajno osiromašuje. Posledično osoba može razviti osećanje tuge i razočarenja jer ne uspeva da se suprotstavi svom strahu i takvo negativno iskustvo i izolacija je mogu uvesti u depresiju. Dakle, nelečeni anksiozni poremećaji mogu dovesti do depresije koja se javlja kao sekundarni problem. Prema tome, važno je na vreme rešiti se primarnog problema odnsno anksioznosti kako ne bi došlo i do depresije.

Zašto su ljudi skloni da pomešaju ova dva poremećaja?

Često osobe koje pate od nekog anskioznog  poremećaja mogu saopštiti da se osećaju „prazno“ ili „kao da nemaju osećanja“ a nekad to osećanje opisuju kao depresiju. Osećanje praznine koje se može javiti s vremena na vreme kod anksioznih posledica je kontinuranog osećanja intenzivnog straha koji može iscrpeti organizam pa se osoba često oseti „prazno“ ili „depresivno“. Ovo osećanje je ipak kvalitativno drugačije od kontinuiranog sniženog raspoloženja koje ima depresivna osoba.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog-master

kontakt: 064/64-93-417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Koje su uobičajene negativne emocije koje se javljaju nakon raskida

Koje su uobičajene negativne emocije koje se javljaju nakon raskida

Raskid emotivne veze sa partnerom/-kom predstavlja jedan od nezaobilaznih stresnih životnih događaja. Kao i svaki stresni događaj i ovaj je praćen nizom negativih emocija – tugom, povređenošću, besom, strahom i ponekad krivicom. Mešavina i intenzitet ovih emocija stvaraju visok nivo neprijatnosti i bola te zbog toga neke osobe doživljavaju raskid kao nešto što je preplavljujuće i nepodnošljivo i izbegavaju da izađu iz disfunkcionalne veze ili se zadovoljavaju površnim emotivnim odnosima. Ipak, da bismo mogli da naučimo kako da gradimo kavalitetne emotivne odnose moramo biti spremni da se suočimo sa neprijatnošću koju donose negativne emocije nakod raskida, i prihvatimo svaku kao sastavni deo jednog procesa koji ima ograničeni „rok trajanja“.

Tuga

Tugovanje nakon raskida je proces koji se apsolutno mora dogoditi. To je prirodan proces koji na početku može izgledati dramatično i veoma intenzivno, pa nekima može ličiti da su upali u depresiju; postoji pad u raspoloženju, plačljivost i razdražljivost, gubitak interesovanja, otežano obavljanje svakodnevnih aktivnosti, nesanica, gubitak apetita. Ipak, ovaj period se završava nakon nekoliko nedelja i vremenom gubi na intenzitetu. Ukoliko period tugovanja izostane i ako se tuga negira, potiskuje, to može samo pogoršati situaciju jer će se svakako tuga i i neraspoloženje pojaviti u nekom trenutku (pa čak i nakon nekoliko meseci). Dakle, nemojte bežeti od emocije tuge ma koliko vam to izgledalo trenutno nepodonošljivo i neprijatno, imajte na umu da je prirodno da se tako osećate i da će proći vremenom. Ipak, postoje različiti faktori zašto ovaj period kod nekih ljudi traje duže a kod nekih kraće, npr. važno je koliko je veza bila duga i koliko su emocije bile dubinske, kakva je osoba po strukturi ličnosti (npr. osobe koje su zavisnog karaktera ne mogu da funkcionišu bez podrške bliskih ljudi, pa im često raskid sa partnerom izgleda kao da su potpuno izgubile stabilnost i sposobnost da bilo šta samostalno urade), kakve mehanizme prevladavanja osoba koristi (npr. da li upada u manično ponašanje negirajući tugu obavljajući sve životne aktivnosti kao da se ništa nije dogodilo i čak preteruje u tome), kao i da li je osoba ranije u svom životu imala iskustvo raskida/ostavljanja od strane bliskih osoba. U ovom periodu važno je imati podršku bliskih ljudi, porodice i prijatelja, ali u suštini najvažnije je osloniti se na svoje resurse i nastojati da se postepeno vraćate u one aktivnosti koje se tiču vas samih i koje su bile manje/više zanemarene u vezi.

Povređenost

Ova emocija se takođe često javlja nakon raskida, posebno u situacijama kada raskid nije usledio kao obostrana želja oba partnera već kada jedan od partnera odluči da raskine. Razlozi za ostavljanje mogu biti više ili manje eksplicirani, najčešće se dešava da je postojao neki problem koji se dugo nije rešavao ili je njegovo rešavanje bilo bezuspešno pa jedan od partnera raskid vidi kao jedini mogući izlaz, neretko partner/-ka već imaju ili planiraju da stupe u vezu sa trećom osobom, ili su otkriveni u prevari. Kada se nešto ovako dogodi obično se ostavljani partner oseća iznevereno i ne može sebi da objasni zašto se osoba u koju je toliko emotivno uložio tako ponela. Osećanje povređenosti je produkt uverenja i očekivanja da partner/-ka apsulutno ne sme da donese takvu odluku jer mi nismo to zaslužili i zato što nam takvim ponašanjem može naneti bol. Ovakvo razmišljanje nije racionalno, partner/-ka apsolutno sme da vas ostavi bez obzira koliko ga/je volite, koliko ste mu/joj pažnje,vremena i emocija poklonili. Prema tome, prirodno je da budemo razočarani u bivšeg partnera/-ku i da nastavimo dalje, ali ne i da osećamo povređenost koja je intenzivnija od razočarenja i može nas blokirati da ulazimo u emotivne odnose sa drugim partnerima kako ponovo ne bismo bili povređeni.

Bes

Ova emocija ima sličnu osnovu kao osećanje povređenosti. Besni smo na partnera jer nije pravedno što nas je ostavio, i što je to učinio na ovaj ili onaj način i to baš u ovom trenutku, to ga čini lošim čovekom i sl. Bes obično implicira i želju za osvetom, nekada osveta ostane samo na nivou mašte a nekada se zaista i realizuje. Postoji i bes na sebe, obično smo besni na sebe jer nismo ranije primetili da su se partner/-ka „čudno“ ili „drugačije“ ponašali, i trebalo je da mi budemo ti koji će izaći iz veze, trebalo je da na vreme obezbedimo sebi rezervu i sl. Bes kao i osveta takođe nemaju smisla, naravno da ćete biti nezadovoljni što se sve tako odigralo ali ne morate biti besni (o razlici između besa i nezadovoljstva možete pročitati ovde). Bes vas čini samo još više besnim, to je negativno osećanje koje pre svega ima fiziološki loše posledice (npr. povišeni krvi pritisak), takođe svoj bes možete preneti na druge ljude, na potencijalne partnere (kad ste besni i/ili povređeni možete stvoriti generalizacije tipa „ svi muškarci/žene nevreni/-e“ i sl.). Prihvatite činjenicu da su postojali problemi koji se nisu rešavali i da je prosto moguće da partner/-ka poželi da izađe iz veze, razmslite koji su bili ključni momenti u kojima je trebalo da reagujete a niste, ali o tome razmišljate racionalno i sa težnjom da izvučete pouku a ne prekoravajući sebe.

Strah

Ovde se pre svega misli na strah od samoće. Osoba kojoj se dogodio raskid može očekivati da nikada više neće naći partnera/-ku, da i ako je nađe to neće biti isto, verujući da je moguće voleti samo jednom u životu. Ovakavo katastrofično razmišljanje može vas odvesti u stanje anksioznosti i očaja. Istina je da vi ne možete predvideti šta će se dogoditi, da ste trenutno pod uticajem negativnih emocija i da ste skloni da razmišljate katastrofično, da postoji toliko ljudi na ovoj planeti sa kojima možete imati toliko toga zajedničkog i da je stoga moguće biti zaljubljen više puta samo ako to sebi dozvolite (ne vodeći se pogrešnim mitom o „jednoj ljubavi za ceo život“). Sa druge strane, samoća može doneti mnogo toga korisnog-npr. ostaje vam puno vremena za druženje sa prijateljima, upoznavanje novih ljudi, uključenju u nove aktivnosti, širenju interesovanja što nekako niste baš uspevali da postignete dok ste bili u vezi.

Krivica

Ovo osećanje može postojati kod jednog od partnera kada razmišlja o tome da izađe iz veze koja je disfunkcionalna a to ne radi da ne bi „povredio/-la“ drugu osobu, može se javiti kada parter/-ka preuzme odgovornost da on/ona bude taj/ta koji će raskinuti pa se nakon raskida javi krivica jer vidi kako „ostavljena“ osoba pati ili osoba sebe krivi jer je možda mogla uraditi još nešto u vezi a ona se završila. U bilo kakvoj od navedenih situacija krivica predstavlja disfunkcionalno osećanje i samo vas uvodi u veće emotivne probleme. Ostajući u disfunkcionalnoj vezi samo zbog osećanja krivice, čini vas sve manje prisutnim i iskrenim prema partneru u tom odnosu. Katad će partner/-ka primetiti da „stvari“ ne funkcionišu baš najbolje. Prema tome, ako izađete iz disfunkcionalnog odnosa vi nikoga ne povređujete više nego da ostajete u njemu bez „davanja sebe“. I na kraju, moguće je da ste mogli neke stvari uraditi drugačije ali nakon raskida nema smisla razmišljati o tome. Pre nego što dođe do raskida potrebno je pričati o nekim problemima i načinima kako da se oni reše, ali nekada nema inicijative i truda sa druge strane tako da prosto i da ste hteli niste mogli ništa da uradite.

Raskid jeste jedan od jako neprijatnih događaja u životu baš usled mešivine svih ovih negativnih emocija koje se pojave manje/više momentalno. Ali, imajte na umu da ova lavina može da se svakako može da se preživi i prevlada i da ćete moći kroz određeni period ponovo da funkcionišete sasvim normalno.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja