Pubertet i adolescencija

Pubertet i adolescencija

Pubertet i adolescencija su razdoblje kada dete postaje formirana ličnost. Na tom putu, često su isprepletane karakteristike potisnutog deteta i odraslog čoveka. Do promena ne dolazi kod svih mladih u isto vreme, svako dete ima svoj ritam rasta i sazrevanja. Početak i trajanje ove razvojne faze zavise od genetskih predispozicija, socioekonomskih faktora, načina ishrane, i sl. Savremeni način života dovodi do ubrzanog fizičkog i intelektualnog razvoja što rezultira, između ostalog, i time da se u pubertet i adolescenciju ulazi na sve ranijem uzrastu.

Između ova dva pojma postoji razlika, iako naizgled označavaju isti razvojni period. Pubertet prvenstveno podrazumeva fizičke promene, dok adolescencija obeležava psihičke promene koje prate telesne.

S obzirom na niz promena do kojih dolazi, u pubertetu se razlikuju tri faze:

  • Predpubertet, kada dolazi do ubrzanog rasta i pojave sekundarnih polnih karakteristika;
  • Pubertet u užem smislu, kada dolazi do prve menstruacije kod devojčica i prve ejakulacije kod dečaka;
  • Postpubertet, kada dolazi do zastoja u fizičkom rastu, ali se nastavlja razvoj polnih organa, te njihova puna zrelost predstavlja kraj ove faze.

Adolescencija počinje sa početkom puberteta, a završava se formiranjem identiteta, pa se tako i kroz adolescenciju mogu razlikovati tri faze:

  • Predadolescencija, odnosno faza opozicije, koja je obeležena drskim, prkosnim i buntovnim ponašanjem
  • Adolescencija u užem smislu, što podrazumeva težnju za osamostaljivanjem;
  • Postadolescencija, koja podrazumeva prihvatanje uloga odraslih, i formiranje kompletne ličnosti. Ova faza se završava tek oko 26. godine.

Pubertet i adolescencija su periodi velikih turbulencija, preosetljivosti, nesigurnosti, emocionalne nestabilnosti. Javljaju se veliki nemiri i stresovi, i često je vrlo komplikovano postaviti granicu između prihvatljivih i patoloških reakcija. Roditelji su često vrlo zbunjeni. Dolazi do velikih psihičkih promena, socijalnog razvoja, formiranja identiteta i samopouzdanja, intimnosti i seksualnosti. U daljem tekstu čemo se osvrnuti na ove pojave koje možemo smatrati očekivanim.

Psihološke promene

Ove promene podrazumevaju ubrzani intelektualni razvoj (razvoj apstraktnog mišljenja) i formiranje ličnosti. Adolescent razvija sposobnost razmišljanja o budućnosti, pa je često okupiran različitim planovima. Radije slušaju sebe nego druge jer stvaraju sliku ,,idealnog sveta’’, i sliku sebe kao posebnog, drugačijeg, jedinstvenog, kao nekog ko je u središtu pažnje svog okruženja koje ga bez prestanka kritički procenjuje (kaže se da imaju ,,zamišljenu publiku’’).

Počinju sve bolje da razumeju međuljudske odnose, da razvijaju veštine rešavanja problema, empatiju. Razvija se sposobnost razmišljanja u okvirima uzrok-posledica i sagledavanja svog ponašanja iz perspektive drugih osoba. Prihvataju pravila grupa kojima pripadaju, ali postaju svesni da se pravila mogu i kršiti.

Pred adolescentom je zadatak da prihvati svoje ,,novo’’ telo, da postane samostalniji, da prevaziđe konflikt zavisnost-nezavisnost, koji podrazumeva da sa jedne strane teško podnosi ,,zvocanje’’ roditelja, otvoreno im se suprotstvlja, a sa druge strane odsustvo podrške, nežnosti i zaštite doživljava burno. Okruženje je puno privlačnih mogućnosti, ali je ujedno i izvor opasnosti. Usled velikih hormonskih promena, česte su promene raspoloženja, pa se javlja problem kanalisanja agresije. Sport je dobar i poželjan način izbacivanja viška energije.

Fizički izgled postaje glavna preokupacija. Često fizičkim izgledom pokušavaju da skrenu pažnju na sebe (farbanjem kose, upadljivom šminkom, provokativnom garderobom) ili da postave granicu i pokažu različitost u odnosu na većinu (na primer, pankerskim ili darkerskim stilom oblačenja). Nagle telesne promene mogu dovesti i do toga da adolescent svoje telo počne doživljavati kao nešto tuđe, nepoznato.

Socijalni razvoj

Tokom ovog perioda odrastanja, mladi se sve više okreću ka vršnjacima i vršnjačkim grupama kojima žele da pripadaju. Ukoliko su te grupe prosocijalne, mladi razvijaju i dobijaju prostor da izražavaju svoje sposobnosti.

Neki od njih ne uspevaju svoje ponašanje da usklade sa pravilima koja postoje u školi, na ulici, među vršnjacima, u komunikaciji sa odraslima. To su uglavnom deca čiji roditelji su razvedeni ili je porodica dezorganizovana (hronične bolesti, bolesti zavisnosti, nasilje, emocionalna hladnoća, odsustvo pravila i discipline). To mogu biti i deca koja su često kažnjavana, i kada zaslužuju i kada ne zaslužuju, deca koja su ponižavana, podcenjivana. Oni svoje strahove rasterećuju na različite načine. Neki od njih se potpuno povlače u sebe, dok drugi reaguju agresivno. Dolazi do toga da ih prosocijalni vršnjaci odbacuju, da bivaju izbačeni iz škole, što dodatno produbljuje probleme. Vezuju se za određene grupe koje glorifikuju kršenje normi tako što im se potčinjavaju, što razvija prividan osećaj pripadnosti, nedodirljivosti, jedinstvenosti.

Moramo prihvatiti da je eksperimentisanje normalan deo odrastanja. Međutim, ako nema jasnih granica, dolazi do usvajanja navike takvog ponašanja, što vodi u probleme koji se održavaju i u odraslom dobu.

Formiranje identiteta i samopouzdanja

Identitet se formira onda kada dete sebe počne da doživljava kao ličnost koja se razlikuje od drugih po određenim osobinama i kada počne da osvešćuje svoje misli i osećanja. Taj proces je ključna tačka adolescencije – dete postaje individua, nezavisna odrasla osoba. Uviđa da roditelji nemaju odgovore na sva pitanja i postaje veoma kritično prema njima. Oprobava se u različitim ulogama tragajući za samim sobom. Na putu ka formiranju identiteta, prepreka mogu biti određeni događaji koji su za dete traumatični – bolest, smrt bliskih osoba, razvod roditelja, odbacivanje od strane vršnjaka.

Samopouzdanje predstavlja osećanje koje prati identitet – kako vidimo i vrednujemo sebe. U adolescenciji je kod većine mladih ono u padu. Nezadovoljni su prvenstveno zato što ne izgledaju onako kako bi želeli, što je usko povezano sa gubitkom samopouzdanja. Jako im je bitno kako ih drugi doživljavaju, posebno osobe do kojih im je stalo. U današnjem svetu, veliki uticaj na samopouzdanje, odnosno gubitak istog, imaju društvene mreže.

Koren niskog samopouzdanja je često i u porodičnim odnosima. Osećaj manje vrednosti razvija se kod dece čiji roditelji daju poruke da bi dete više voleli da je drugačije, pametnije, poslušnije, da su druga deca bolja. Takođe, samopouzdanje narušavaju i roditelji koji dete stavljaju u ,,sopstvene kalupe’’ i ne daju mu nikakvu slobodu odlučivanja, odnosno nemaju poverenja u njega.

Više o problemima sa samopouzdanjem u adolescenciji možete pročitati ovde.

Intimnost i seksualnost

Usled velikih hormonskih promena i porasta intelektualnih sposobnosti, jačaju i radoznalost i emocionalna pobuđenost mladih. Tako dolazi i do formiranja polnog identiteta. Javlja se interesovanje za suprotan pol, prve ljubavi, koje su često dramatične, burne, sklone idealizovanju i pod velikim uticajem mašte. Budući da je seksualno ponašanje mladih danas pod velikim uticajem medija i društvenog okruženja, veliku pažnju treba posvetiti edukaciji. Roditelji ne bi trebalo da izbegavaju tu temu.

Nije retkost da mladi nastoje da kroz seksualne interakcije grade svoj identitet misleći na osnovu toga da su poželjni, vredni, voljeni, popularni. Međutim, tako ulaze u promiskuitet i rizična ponašanja. Odgovorno seksualno ponašanje razvija se usvajanjem relevantnih znanja, stavova i razvijanjem samopouzdanja i samopoštovanja.

Više o problematičnim ponašanjima u adolescenciji možete pročitati ovde.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com

Strah od škole

Strah od škole

Za većinu dece, polazak u školu ili povratak u školsku klupu nakon raspusta predstavlja događaj koji sa nestrpljenjem očekuju i kome se raduju. Međutim, kod jednog broja dece javlja se strah od škole. To je otpor deteta da ide u školu zbog iracionalnog straha koji je vezan za određene objektivne ili izmišljene okolnosti. Strah prouzrokuje jaku nelagodnost i dete se na različite načine trudi da izbegne školu, najčešće na početku školske godine, pri povratku u školu nakon preležane bolesti, nakon sukoba sa vršnjacima ili nastavnikom, i sl. Mogu se javiti bolovi u stomaku, povraćanje, glavobolja, psihogena temperatura, prekomerno znojenje, dok je lekarski nalaz uredan. Tegobe nestaju u porodičnom okruženju, tokom vikenda, praznika, raspusta.

Kod dece mlađeg školskog uzrasta, uglavnom se radi o primarnoj separacionoj anksioznosti – strahu od odvajanja od roditelja. Na starijem uzrastu, primarni su strah od procenjivanja i kritike (,,imam tremu da odgovaram pred razredom’’, ,,bojim se da će me ismevati ako pogrešim’’) i sumnja u vlastite sposobnosti (,,plašim se da ću ponavljati’’, ,,plašim se da neću upisati srednju školu koju želim’’, ,,ne mogu ni sa kim da uspostavim dobar odnos’’). Kod dece koja polaze u peti razred, česti su strahovi od preobimnog gradiva, puno novih predmeta i nepoznatih nastavnika, posebno od onih za koje su načuli da su strogi, pa se često pod uticajem predrasuda javlja otpor. Pri polasku u srednju školu, kada dete odlazi u drugi grad, takođe se ponovo mogu aktivirati separacioni strahovi.

Decu kod koje postoji strah od škole, koja kada pobegnu sa časa odu pravo kući, treba razlikovati od one dece koja iz škole beže jer im je dosadna i imaju preča posla. Naročito o tome treba voditi računa na kasnijem uzrastu jer se često dešava da se ove grupe dece na isti način, površno sankcionišu (neopravdani, slabe ocene, ne pružanje prilike da se ocena popravi…).

 Kod koje dece se školska fobija najčešće javlja?

Postoji veća šansa da će se strah od škole razviti:

  • Kod dece koja imaju slabije razvijene socijalne veštine;
  • Kod dece čiji se roditelji preterano zaštitnički ophode prema njima i razmazili su ih ne postavljajući nikakve zahteve pa se dete kada krene u školu suoči sa tim da se mora samo za sebe boriti u grupi vršnjaka;
  • Kod dece čiji su roditelji strogi, kruti i previše zahtevni pa su deca preokupirana strahom od mogućih posledica u slučaju neuspeha. Kod takve dece i trojka ili četvorka izazivaju veliku teskobu, ne samo jedinica;
  • Kod dece čiji roditelji su preambiciozni, nerealni i imaju previsoka očekivanja pa se dete boji ako ne ispuni sve što se od njega očekuje de će biti manje voljeno;
  • Kod dece čiji roditelji su i sami anksiozni i nesigurni, u odsustvu deteta doživljavaju još veće strahove pa nesvesno nalaze razloge da dete ne ode u školu (na primer, kada pada kiša);
  • Kod dece čiji roditelji se često svađaju pa se dete plaši da se nešto loše ne desi dok je ono odsutno;
  • Kod dece čiji roditelji nepotrebno opterećuju dete raznim brigama i bolestima, pa dete dolazi u školu zabrinuto i uznemireno;
  • Kod dece kod koje postoji ljubomora u odnosu na mlađeg brata ili sestru koji ostaju kod kuće sa majkom;
  • Kod dece koja se boje učitelja ili nastavnika. Savet za sve roditelje je da pri polasku u prvi razred strukturaciju odeljenja prepuste psihologu i pedagogu, jer će oni voditi računa i o ličnosti deteta i o ličnosti učitelja, umesto da učitelje sami biraju na osnovu priča iz kraja;
  • Kada izostaje individualni pristup svakom detetu u razredu;
  • Kod dece koja školsko gradivo doživljavaju kao preobimno (što u današnje vreme ono često i jeste). Ovaj problem je naročito izražen kod dece koja kreću ranije u školu, a roditelji odbiju odlaganje upisa pa se od dece sve ranije očekuje sve više;
  • Kod dece koja imaju loša iskustva sa vršnjacima ili su neprihvaćena u grupi. U rešavanje ovog problema neophodno je uključiti razrednog starešinu i stručnu službu;
  • Kod dece koja prolaze kroz neki težak period (razvod, promena sredine, odvajanje od kuće i roditelja, smrt člana porodice);
  • Kod dece koja imaju neke od sledećih karakteristika ličnosti: perfekcionizam, nesigurnost, sklonost depresivnom i anksioznom reagovanju, plašljivost, zavisnost.

 Strah od odgovaranja

Strah od odgovaranja je vid školske fobije, u čijoj osnovi je strah od procene. Javlja se kod zatvorene, plašljive, nesigurne dece koja su preosetljiva na kritiku, potcenjuju sebe i kojoj nedostaju socijalne i veštine komunikacije. Ovaj strah uglavnom biva provociran ruganjem od strane vršnjaka i/ili nastavnika. Kada ustane da odgovara, nastaje blokada. Dolazi potom do toga da dete beži sa časova i kada je potpuno spremno da odgovara, a dalje slede loše ocene, kazne i produbljivanje loših osećanja.

Potrebno je raditi na motivaciji da dete ostane u situaciji straha, a ne da je izbegava, jer izbegavanje produbljuje strah, dok suočavanje i postizanje uspeha dovodi do redukovanja straha.

Od velike pomoći će im biti ohrabrivanje, isticanje i pohvala onoga što su dobro uradili. Na poređenje sa drugom decom koja su uspešnija treba zaboraviti! Potrebno je i pomoći im da se koncentrišu na pitanje postavljanjem potpitanja, podsećanjem kada se zbune, davanjem poruka ,,hajde zajedno ćemo mi to’’, ,,pomoći ću ti da se setiš’’.

 Šta možemo da učinimo?

 Prvo i osnovno je da se utvrdi uzrok straha, i u tome je detetu potrebna pomoć odraslih. Moramo razumeti njegova osećanja, njegovu patnju i posmatrati ga kao ličnost, a ne samo kao učenika. Škola nikako ne sme biti jedina tema razgovora između roditelja i dece. Kada dođe iz škole nemojte ga s vrata pitati kako je bilo u školi i šta ima za domaći. Pitajte ga šta je danas bilo interesantno. Svaki trud treba pohvaliti, bez obzira na rezultat, i treba upamtiti da dete uči za znanje, a ne za ocenu! Detetu ostavite dovoljno vremena i za igru.

Polazak u školu proslavite odlaskom u bioskop, na izlet ili na kolače. Nikako nemojte dete plašiti, i slati mu poruke ,,videćeš ti kada kreneš u školu/u peti razred/u gimnaziju’’! Strah se neće rešiti kod kuće, izostajanjem će se samo produbiti. Ako dete plače, dogovorite se sa učiteljem da nekoliko dana ide kraće u školu, recimo na prva dva časa, a Vi budite ispred učionice, pa postepeno produžavajte vreme, uz planiranje sa detetom. Na primer, pre nego što krene u školu, zajedno isplanirajte ceo školski dan, i pridržavajte se toga, dođite po dete tačno kada ste se dogovorili.

Radite na tome da dete izgradi samostalnost – da se samo oblači, vezuje pertle, usvoji higijenske navike. Kako bi se razvijalo samopouzdanje kod dece, dobro je da imaju određene obaveze u kući primerene njihovom uzrastu. Šetajte sa detetom od kuće do škole, zadržite se u školskom dvorištu, ako je dozvoljeno i uđite u školu kako bi dete osetilo atmosferu. Pričajte sa njim o svojim školskim danima i lepim iskustvima, ali i kako ste prevazišli neka loša iskustva. Dozvolite detetu da samo odabere školski pribor, i često kupujte zajedno još po neku sitnicu za školu. Ritam spavanja i obroka postepeno prilagodite onom koji ga očekuje. Zajedno napravite kutiju za olovke. Podstičite druženje sa drugarima iz razreda, ali ne prisiljavajte dete.

Ako očekujete da Vaše dete bude najbolje u startu, to može smanjiti njegovo samopouzdanje. Stalno kritikovanje će dovesti do toga da se povuče, zatvori i izgubi poverenje u Vas. Morate raditi i na tome da smanjite vlastiti stres i da verujete da će detetu biti dobro u školi.

Sport je dobar način sticanja radnih navika i učenja nošenja sa neuspehom, kao i funkcionisanja u grupi ako je reč o grupnom sportu.

Moramo da pomognemo detetu da zavoli školu i učitelja. U razredu je potrebno razvijati odnose poverenja, uvažavanja različitosti, ravnopravnosti i sigurnosti, gde svako dete ima mogućnost da se dokaže kroz igru, rad i učenje. To detetu dalje pomaže da razvije samopouzdanje i veruje u svoje sposobnosti. U tome će mu pomoći i uključivanje u razne nastavne i vannastavne aktivnosti, kroz koje će se bolje upoznavati i sa vršnjacima.

Čak i kada dete ne prolazi kroz tešku adaptaciju, imajte u vidu da je dolazak u novu sredinu svakako velika promena. Svakom detetu je potrebna topla porodična atmosfera, bez frustracija i strahova, kako bi se fokusiralo na svoje obaveze.

Svaki podstrek i pohvala, što od strane roditelja, što od strane nastavnika, potkrepljenje su za ponovno suočavanje sa strahom, koji vremenom gubi na intenzitetu. To je ujedno i tehnika kognitivno-bihejvioralne terapije. Tehnike se kreću od preplavljivanja dražima koje izazivaju strah i napetost do postepenog izlaganja situacijama, što zavisi od same ličnosti deteta. Decu treba učiti da se suoče sa problemom umesto da od njega beže. Sa sticanjem samopouzdanja uporedo jačaju i socijalne veštine. Posebno su od značaja trening asertivnosti i učenje metoda relaksacije.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com

 

Dečija anksioznost i strahovi

Dečija anksioznost i strahovi

Anksioznost je bazični ljudski doživljaj, i sastavni je deo razvoja i odrastanja svakog deteta. To je adaptivni odgovor koji upozorava dete da treba da preuzme neke mere opreza, odnosno izbegne neki rizik. Međutim, za jedne, anksiozne epizode su blage i prolazne, dok su kod drugih strahovi ozbiljniji, jači i duže se održavaju.

Anksioznost podrazumeva akutno nastupanje straha i stalnu lebdeću napetost, te su strahovi i anksioznost isprepletani. Sadržaj strahova i anksioznosti menja se s obzirom na uzrast, kao rezultat sazrevanja i iskustva. Tako, mogu se uočiti strahovi koji su karakteristični za određene razvojne periode:

  • prve dve godine života: strah od odvajanja od roditelja, strah od nepoznatih osoba, strah od jakih zvukova,
  • od 2.-8. godine: strah od spavanja bez roditelja, strah od životinja, lekara, lopova, mraka, vode, grmljavine, čudovišta,
  • od 8.-12. godine: strah od škole i odgovaranja pred razredom, od neuspeha i kritike, od odbačenosti, strah od smrti i bolesti, strah od gužve/samoće,
  • adolescentski period: strah od odrastanja, strah od neprihvaćenosti, strah od javnih nastupa, strah od rata i nasilja, strahovi vezani za fizički izgled i sopstveni identitet.

Pokazalo se da intenzivni i dugotrajni strahovi u detinjstvu i adolescenciji vode ka anksioznom poremećaju u odraslom dobu, te se zbog toga često istražuju paralelno. Razlika je u tome što su strahovi usmereni ka specifičnim objektima (mrak, čudovišta, škola…), dok je anksioznost neodređeni strah od očekivanja nepoznate i preteće opasnosti u budućnosti. U slučaju straha, pretnja je konkretna, dok je kod anksioznosti manje jasna, produženog trajanja i više utiče na celokupno psihičko stanje.

Kada određeni strah, na primer od odgovaranja pred razredom, intenzivno okupira dete, ono počinje da ispoljava anksiozno ponašanje koje može da utiče na svakodnevno funkcionisanje –  ispoljava se u nekarakterističnim situacijama, simptomi su intenzivni i trajni i nisu primereni za detetov uzrast.

 

Uzroci anksioznosti kod dece

Na pojavu anksioznosti utiče uglavnom veći broj bioloških i faktora ličnosti. Danas se govori i o anksioznom temperamentu, sa kojim se rađa oko 15% dece. Dodatno, razvoj anksioznosti mogu provocirati i vaspitni stilovi roditelja. Kruto vaspitanje sa stalnim kritikama može dovesti do toga da dete izgubi poverenje u sebe i razvije visok nivo nesigurnosti koju će ispoljavati kroz stalnu brigu da mora da ispuni zahteve kako bi bilo voljeno i pohvaljeno. Roditelji koji se, s druge strane, previše zaštitnički postavljaju mogu doprineti tome da se kod deteta razvije bazično nepoverenje prema spoljašnjem svetu. Takođe, ukoliko su roditelji ili druga detetu bliska osoba koja predstavlja model anksiozni, veća je verovatnoća da će se i kod deteta uočiti anksioznost. Još neki od provocirajućih faktora su: razvod i česte svađe roditelja, bolest deteta ili člana porodice, odvajanje od roditelja, rođenje brata ili sestre, polazak u školu ili prelazak u novu školu, iznenadna smrt bake, deke ili kućnog ljubimca, prirodne katastrofe.

Kako prepoznajemo anksioznu decu

Anksioznost kod dece uzrokuje probleme sa spavanjem, apetitom, izostajanje iz škole zbog često neobjašnjivih bolesti, poput bolova u stomaku, mučnine ili glavobolje. Izražen je motorički nemir, drhtanje, hladan znoj, mokri dlanovi, ubrzano lupanje srca, teškoće u disanju, dijareja. Mogu se javiti grčevi u nogama ili rukama kada osete nelagodnost. Grickaju nokte. Sklona su pesimizmu i preuveličavanju negativnih ishoda određenih situacija. Konstantno brinu, osećaju krivicu i samokritična su. Česti su i napadi besa, ljutnja, razdražljivost i plakanje. Izbegavaju određene situacije koje im izazivaju nemir, a posebno izbegavaju da pričaju o tome. Sklona su perfekcionizmu. Ispod svega toga je određeni strah koji deca često ne umeju da verbalizuju, već je on potisnut i izražava se kroz telesne simptome. Ti strahovi mogu biti i posledica pogrešno izvedenih zaključaka, pa im treba dozvoliti da se izraze kako bismo ih razuverili.

Kako da pomognemo?

Anksioznost kod dece se može prevazići, budući da su deca posebno sugestibilna, otvorena za nova razmišljanja i delovanja. Kada dobije adekvatnu podršku, razumevanje i informaciju, vrlo brzo može da prevaziđe strahove. Odrasli često uveravaju dete da nema čega da se boji, i tako mu ne dozvole da izrazi svoje strahove i osećanja, te tako dete sve što ga muči potiskuje duboko u sebi, i misli da to što oseća nije u redu.

Odrasli treba da shvate da je detetov strah realan i ono što njega okupira. Dete treba ohrabrivati da se otvori i verbalizuje svoja osećanja, recimo postavljanjem pitanja kroz igru ili crtanje. Zajedno sa detetom možete osmisliti ,,plan delovanja u kriznoj situaciji’’. Ukoliko će detetu to značiti, na vidljivom mestu okačite brojeve telefona policije, hitne pomoći, vatrogasaca.

Detetu već u starijim razredima osnovne škole možete i da objasnite da ako je nešto za njega zaista zastrašujuće, ono ima dva izbora: 1) treba da ustanovi da li je to nešto stvarno opasno i 2) ako jeste, da uradi nešto čime bi se otklonila postojeća opasnost. Dete treba da nauči da ga briga neće zaštititi, već će često i povećati rizik da dođe do negativnog ishoda. Na primer, ako je dete dobro naučilo lekciju, a plaši se da odgovara, ono će ipak dobiti slabiju ocenu.

Kada je dete duže vreme uplašeno, zabrinuto, povučeno, razdražljivo, osetljivo do te mere da to ometa njegovo svakodnevno funkcionisanje i obaveze, na primer pokvari školski uspeh, izbegava druženje sa vršnjacima i sl. preporuka je da se potraži stručna pomoć. Iako je anksioznost u detinjstvu često prolazno stanje, kod jednog broja dece će se ona održati i u odraslom dobu. Kako bi se prevenirao ili ublažio razvoj anksioznih poremećaja u odraslom dobu, bitno je da ovo stanje prepoznamo i tretiramo što pre. Praksa je pokazala da u prevazilaženju strahova i anksioznosti dobre rezultate daje kognitivno-bihejvioralni pristup.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vaš psiholog tim

Kontakt za psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com