Želje, potrebe, očekivanja i zahtevi

Želje, potrebe, očekivanja i zahtevi

U svakodnevnom govoru ljudi ne ulaze dublje u analizu značenja pojedinih reči i pojmova, što može stvarati zabune u komunikaciji i imati značajne posledice na ponašanje i emocionalno reagovanje. Ljudi često izjednačavaju pojmove kao što su želje, potreba, očekivanje i zahtev. U ovom tekstu objasniću u čemu je razlika između ovih pojmova i kakve to implikacije ima za ponašanje i emocionalno doživljavanje.

Prvo treba praviti razliku između pojmova potrebe i želje. Potreba za nečim uključuje neophodnost onoga što nam treba. Zadovoljenje potrebe nužno je za opstanak, preživljavanje. Potrebno nam je da unosimo kiseonik, hranu, da spavamo itd. Ako ne zadovoljimo svoje potrebe narušićemo zdravlje ili nećemo preživeti. Stoga potreba implicira neophodnost, nužnost. S druge strane želeti nešto ne znači da to što želimo nam je neophodno za opstanak ili dobro zdravlje. Možemo želeti svašta, sve ono za šta procenjujemo da će nam doneti zadovoljstvo. Kada su u pitanju odnosi sa drugim ljudima, obično želimo da budemo voljeni, prihvaćeni, uspešni u nečemu i sl.  Sve su to legitimne želje i ciljevi. Ali da li nam je zaista neophodno da budemo voljeni, prihvaćeni, uspešni i sl.? Nije. Zašto? Zato što ako ne ostvarimo svoje želje, nećemo umreti ili narušiti svoje zdravlje. Ako ostvarimo svoje želje bićemo zadovoljni a ako ih ne ostvarimo bićemo nezadovoljni ili frustrirani. Ali živi i dalje.

Očekivanje predstavlja pretpostavku da ćemo ostvariti određen cilj, da će se neko ponašati na određeni način, da ćemo uspeti u nečemu i sl. Očekivanje uključuje pretpostavku o pozitivnom ishodu ali ne i nužnost, neophodnost takvog ishoda. Očekivanje proizilazi iz želje. Kada se naša očekivanja ne ostvare, osećamo se razočarano, nezadovoljno ili frustrirano, ali ne i depresivno, anksiozno, uspaničeno ili besno. Zašto? Zato što očekivanje nije isto što i apsolutistički zahtev. Apsolutistički zahtevi podrazumevaju da osoba misli da se određeni događaji moraju dogoditi, da se neko mora ponašati na određen način i sl. Apsolutistički zahtev podrazumeva moranje, neophodnost, nužnost. Za razliku od očekivanja koje podrazumeva da je nešto poželjno da se desi ali se ne mora desiti, apsolutistički zahtev podrazumeva da mora. Kada osoba nešto apsolutistički zahteva a realnost je demantuje osoba sebe može uvesti u nezdrava osećanja besa, anskioznosti ili depresije.

Identifikovanje i osporavanje apsolutističkih zahteva je važan preduslov za rešavanje emocionalnih problema. Nekada klijenti otvoreno iznose i verbalizuju svoje apsolutističke zahteve, dok su nekada tih zahtevi skriveni, neverbalizovani i neeksplicirani.  U drugom slučaju, klijent i terapeut zajedno otkrivaju i preciziraju te zahteve kako bi kasnije mogli da ih osopore i zamene željama, preferencijama i očekivanjima.

Nasuprot aposultističkim zahtevima koji su iracionalni (jer su štetni, nelogični i nerealistični) postoje i racionalni uslovni zahtevi. Uslovni zahtev podrazumeva da osoba mora nešto učiniti ako želi da postigne neki cilj i sl. Primer uslovnog zahteva je sledeća konstatacija: Ako želim da položim ispit ja moram da učim. Ovakva vrsta zahteva je u potpunosti racionalna. Ali da li ja moram da položim ispit? Ne. Ako mislim da moram da položim ispit po svaku cenu, postavljam sebi apsolutistički zahtev i ako se nešto nađe na putu ostvarenju tog cilja ja ću na taj način stvoriti anksioznost.

Osnovi cilj REBT (Racionalno emocionalno bihejvioralne terapije) jeste da klijenti prepoznaju i ospore svoje apsolutističke zahteve kako bi rešili emocionalne probleme zbog kojih su došli na psihoterapiju. Kada odustanu od apsolutističkih zahteva klijenti ih zamenjuju željama i preferencijama.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapija

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

Osećanje krivice

Osećanje krivice

Osećanje krivice pretstavlja štetnu i nezdravu emociju. Često se javlja u sklopu nekih oblika depresije, kod osoba koje su sklone autoagresiji koja se ispoljava u vidu samooptuživanja. Povod za osećanje krivice može biti neki događaj čije značenje se odnosi na kršenje neke moralne norme (pravila) ili povredu osećanja najčešće neke bliske osobe. Osobe sklone osećanjima krivice sklone su da preuveličavaju sopstvenu odgovornost za počinjene prekršaje i minimalizuju odgovornost drugih učesnika u događaju. Takođe, osobe sklone osećanima krivice sklone su i da preuveličavaju mogućnost kazne ili odmazde koja bi mogla uslediti za njihovo ponašanje.

Zašto je osećanje krivice nezdravo osećanje?

Osećanje krivice je nazdravo osećanje jer osobu često može voditi u samokažnjavanje, depresivnost ili potpuno poricanje lične odgovornosti. Osećanje krivice je izraz autoagresivnog stava prema sebi. Osoba koja proizvodi osećanje krivice čvrsto veruje da nipošto nije smela da pogreši u datim okolnostima i da to što je pogrešila/o govori o tome da je ona/on loš čovek. U ovakvom verovanju nailazimo na dve iracionalne komponete u mišljenju. Prva je apsolutistički zahtev prema sebi o nepogrešivosti a druga, preterana generalizacija (ako sam loše postupio to znači da sam loš čovek).

Šta je zdrava alternativa osećanju krivice?

Zdrava alternativa osećanju krivice je osećanje kajanja. Osoba koja se kaje prihvata ličnu odgovornost za sopstvene postpuke ali ne precenjuje svoju odgovornost i negeneralizuje procenu svog ponašanja na procenu celokupne ličnosti. Osoba koja se kaje povodom nekog počinjenog prekršaja razmatra svoje postupke u kontekstu ostalih pratećih događaja i na taj način preraspodeljuje odgovornost na sebe i druge učesnike u negativnog događaju. Osoba uzima u obzir olakšavajuće faktore i neisčekuje nužno kaznu i odmazdu. Kajanje je zdrava emocija jer osobi omogućava da prevaziđe bol koji prati uviđanje sopstvene greške i ostavlja osobi mogućnost da na konstruktivan način promeni svoje ponašanje u budućnosti ili pokuša da nadokandi štetu.

Osećanje krivice i depresija

Intenzivna i hronična osećanja krivice možemo sresti kod nekih oblika depresije a potpuno odsustvo osećanja krivice i kajanja kod psihopatije. Ono što je najdestruktivnije u osećanju krivice jeste samokažnjavanje. Samokažnjavanje nije korisno jer ne motiviše osobu na promenu ponašanja već samo na izbegavanje ponašanja koje je označeno kao nemoralno ili pogrešno. Za razliku od toga, kajanje predstavlja zreliji, racionalniji i složeniji način odnošenja prema sopstvenim greškama i proceni lične odgovornosti, što otvara više prostora za konstruktivnu samokritiku i korigovanje sopstvenog ponašanja.

Važan aspekt u proceni lične odgovornosti je postojanje namere (da li je osoba počinilac imala nameru ili motiv) da se izvede neko ponašanje. Odsustvo namere umanjuje stepen lične odgovornisti za posledice nekog ponašanja i u tom slučaju odgovornost se preraspodeljuje i na druge učesnike u događaju. Drugi važan činilac jeste predvidljivost mogućih ishoda nekog ponašanja (da li je osoba uzela u obzir dok kakvih sve posledica može dovesti određeno ponašanje). Primer za to je pijani vozač koji je pregazio dete koje je pretrčavalo ulicu. Iako je dete pretrčavalo ulicu vozač je odgovoran jer je mogao da predvidi da alkohol umanjuje sposobnost da se brzo i precizno reaguje u opasnim i iznenadnim situacijama. Iako vozač nije imao nameru da nekoga povredi on/ona snosi ličnu odgovornost za nastalu nesreću.

Osobe koje su sklone intenzivnim i hroničnim osećanjima krivice ne uzimaju u obzir ove faktore pri proceni lične odgovornosti za počinjeni akt. Ove osobe krive i kažnjavaju sebe previđajući činjenice da nisu imale nameru da učine nešto loše kao i da nisu bile u stanju da predvide sve moguće ishode nekog svog ponašanja u datim okolnostima. Ove osobe zapravo potcenjuju značaj okolnosti i sebi pridaju značaj svemoćne (omnipotentne) osobe koja nema prava da greši. S obzriom da su ljudi nesavršena bića, skloni su greškama. Odustajanje od iracionalnog zahteva da se nikada i ni pod kojim uslovima ne sme grešiti značajno može smanjiti osećaj krivice. Kada osoba prihvati da je smela da pogreši iako to nije želela, preboli nepovoljne posledice (umesto da se samokažnjava) biće u stanju da promeni svoje ponašanje u budućnosti i normalno nastavi dalje svoj život bez samooptuživanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

 

 

Specifične fobije

Specifične fobije

Specifične fobije podrazumevaju javljanje klinički značajne anksioznosti koja provocirana izlaganjem specifičnom objektu ili situaciji. Javljanje fobičnog straha (anksioznosti) često dovodi do izbegavajućeg ponašanja. Kriterijumi za dijagnostikovanje specifične fobije su:

Preteran i nerazuman strah koji se javlja ako se osoba izlaže specifičnom objektu ili situaciji (letenje, visina, životinje, injekcija, krv itd.)

Izlaganje specifičnoj draži provocira anksioznost koji se može ispoljiti kao napad panike

Osoba prepoznaje sopstveni strah kao preteran ili nerazuman

Objekti ili situacije se izbegavaju ili podnose u stanju anksioznosti ili preteranog stresa

Izbegavajuće ponašanje je disfunkcionalno

Kod osoba ispod 18 godina traje bar 6 meseci

Ne može se podvesti ni pod koju drugu vrstu straha

Neki od tipičnih objekata ili situacija koje mogu postati objekat specifičnih fobija su: pauk, lift, miš, pčela, bumbar, osa, golub, otvoreni prostor, visina, vrtoglavica, zatvoreni prostor, stepenice, nepoznate osobe, gužva, pijaca, robna kuća, voz, avion, letenje, aerodrom, voda, most, specifična vrsta hrane, gutanje, mrak, krv, povreda, igla, injekcija itd.

U nastanku, razvoju i održavanju specifičnih fobija značajnu ulogu imaju kognitivni faktori kao što su anticipacija (strašljivo isčekivanje) i greške u mišljenju (kognitivne distrozije). Pod anticipacijom se podrazumeva predviđanje telesnih promena (koje su sastavni deo emocionalne reakcije straha), opasnosti ili loših ishoda (“uješće me pas”, „lift će se zaglaviti” itd.). Najčešće greške u mišljenju koje održavaju fobični strah su: mišljenje u krajnostima (uopštavanje: svi, sve, sva, niko, uvek, nikad), skok na zaključak, emocionalno rezonovanje, užasavanje, ja to nemogu da izdržim itd.

Osobe koje imaju specifičnu fobiju preuveličavaju opasnost (preuveličavaju verovatnoću javljanja opasnosti) i imaju pogrešne interpretacije telesnih promena koje doživljavaju tokom susreta sa objektom fobije, potcenjuju sopstvene kapacitete i sposobnosti za izlazak na kraj sa opasnostima i potcenjuju pomoć sa strane.

U kognitivno bihejvioralnim terapijama rad sa specifičnim fobijama prolazi kroz nekoliko faza:

Uspostavljanje kooperativnog terapijskog odnosa – podrazumeva stvaranje radnog saveza između klijenta i terapeuta. Ova vrsta odnosa podrazumeva da klijent preuzme saradničku i aktivnu ulogu u rešavanju ovog problema. Od klijenta se očekuje da redovno dolazi na seanse, radi domaće zadatake, aktivno osporava svoja disfunkcionalna uverenja, sarađuje sa terapeutom u procesu postepnog izlaganja i sve što je naučio/la primenjuje u svakodnevnom životu (vanterapijskom setingu).

Definisanje terapijskih ciljeva – klijent i terapeut zajedno postavlju terapijske ciljeve. Terapijski cilj podrazumeva precizno definisanje koje su to situacije u kojima klijent doživljava fobični strah i kako bi klijent želeo da se oseća i ponaša u takvim situacijama umesto da oseća panični strah i da te situacije izbegava.

Kognitivna obrada problema – podrazumeva analizu klijentovog načina mišljenja koje se odnosi na anticipaciju, situacije u kojima je klijent suočen sa objektom fobije i njegovom/njenom stavu prema fobiji, strahu i telesnim senzacijama. U ovoj fazi terapijskog procesa klijent otkriva svoja disfunkcionalna uverenja kojima stvara i održava svoj strah.

Priprema za izlaganje – podrazumeva kognitivnu pripremu (klijent uči nov, samopomažući način mišljenja koji će mu/joj pomoći da ne stvara panični strah već sebe ohrabruje i bodri, ne oseća se bespomoćno i ne ozbegava situacije u kojima oseća strah) i ponašajnu pripremu (klijent uči šta je sve to što može da uradi u situaciji izlganja objektu fobije, kako da reguliše strah, kako da se odnosi prema telesnim senzacijama, šta da uradi u konkretnoj situaciji umesto izbegavanja itd.).

Postepeno izlaganje opasnosti – klijent u saradnji sa terapeutom sastavlja listu situacija u kojima oseća fobični strah. Zatim klijent ove situacije rangira od onih u kojima oseća najmanji strah do onih u kojima oseća najintenzivniji strah (pravi se rang lista situacija prema jačini straha na skali od 1 do 10). Na osnovu ove liste klijent i terapeut zajedno prave plan postepenog izlaganja. Cilj ovog postupka je da se klijent izlaže izazovnim ali nepreplavljujućim situacijama i na taj način postepeno prevladava strah koji oseća. Nakon svakog uspešnog izlaganja klijent se oseća više motivisano i ohrabreno. Strah se postepeno smanjuje i brže prolazi do potpunog prestanka.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog

 

 

Globalno (samo) vrednovanje

Globalno (samo) vrednovanje

Globalno vrednovanje predstavlja sklonost da vrednujemo sebe ili druge osobe kao celinu, samo na osnovu jedne (ili nekoliko) osobina ili ponašanja koje procenujemo kao pozitivne ili negativne. Sklonost globalnom samovrednovanju predstavlja sastavni deo problema niskog samopoštovanja, samopouzdanja i negativne slike o sebi.

Ljudska bića su biološki predisponirana da stalno nešto procenjuju i vrednuju. Mi neprestano vrednujemo senzacije i događaje iz naše okoline, vrednujemo postupke drugih ljudi, sopstvene postupke osećanja, misli itd.  Vrednovanje podrazumeva pridavanje predznaka, valence predmetu koji vrednujemo. To znači da događaje, senzacije, postupke i sl., možemo vrednovati kao manje ili više pozitivne ili negativne. Svako vrednovanje ima uporište u subjektivnom, izrazito ličnom stavu prema onome što vrednujemo. Vrednovanje, označavanje, kategorisanje nečega kao pozitivnog ili negativnog služi nam da iscrtamo soptvenu mapu sveta u kojem živimo kako bi mogli da se u njemu bolje snalazimo, pribavimo što više zadovoljstava a izbegnemo što više neprijatnosti. U tom smislu vrednovanje je koristan, adaptibilan proces.

Međutim, vrednovanje može u određenim okolonostima postati nepoželjno, štetno i samoporažavajuće ponašanje. To je slučaj kada počnemo da globalno vrednujemo sebe i druge, na način koji to činimo sa drugim objektima. Objekte vrednujemo tako što izdvojimo jednu ili nekoliko karakteristika koje potom procenjujemo kao pozitivne ili negativne. Kada taj princip primenimo na vrednovanje sopstvene ličnosti dolazimo do globalnog samovrednovanja. Negativne posledice globalnog samovrednovanja najjasnije uočavamo kada posmatramo osobe koje su sklone da na osnovu neke svoje osobine koje smatraju negativnom (manje poželjnom) procenjuju sebe kao negativne osobe. Isti slučaj je i kada sebi zalepimo etiketu loše osobe zato što smo učinili nešto što procenjujemo kao loše. Primeri globalnog samovrednovanja: To što sam loše postupio znači da sam loš čovek. To što imam veliki nos znači da sam neatraktivna. To što sam nizak znači da nisam pravi muškarac.

Kao što možemo zaključiti, globalno vrednovanje sebe ili drugih predstavlja grešku u mišljenju. Reč je o grešci preterane generalizacije. Primer: Ako sam pogrešno postupio, znači da ću tako uvek postupati i u budućnosti što me čini grešnikom, grešnom osobom. Ovakav način mišljenja ne samo da je logički neosnovan već je i veoma štetan po samopoštovanje. Ako imate sklonost da sebe samoobezvređujete i smatrate sebe lošom, manje vrednom ili neadekvatnom osobom zato što ste učinili nešto loše, zato što ste pogrešili u nečemu ili zaista posedujete neku manje poželjnu osobinu, onda ste u klopci. Na taj način učinićete sebe depresivnim ili anksioznim.

Ako ste skloni da druge ljude globalno procenjujete kao dobre ili loše takođe imate problem. Zašto Vam to može stvarati probleme? U slučaju kada se ljudi ne budu ponašali na način koji Vi smatrate poželjnim može se desiti da postanete besni na njih. Ako razmišljate na ovaj način vi zapravo imate veoma uprošćenu (samim tim i nerealističnu), crno-belu sliku sveta, sebe i ljudi koji vas okružuju. Ako smatrate da je neko loš čovek zato što je postupio jednom ili više puta loše prema vama ili nekom drugom, umesto da budete samo ljuti, razočarani ili frustrirani tim postupcima vi ćete biti besni ili ćete čak mrzeti tu osobu. Ako na taj način posmatrate druge ljude, nećete biti u stanju da ih razumete i imaćete problema u komunikaciji, što vas udaljava od rešavanja problema u socijalnim odnosima.

Kako da se izbavite iz ovog problema?

Preispitajte sebe i otkrijte da li i kada imate sklonost da globalno vrednujete sebe ili druge ljude. Naročito obratite pažnju na negativno samovrednovanje i obezvređivanje drugih. Sada se setite nekoliko tipičnih situacija u kojima to činite. Pokušajte da shvatite zašto to činite, koji su vaši motivi zbog kojih obezvređujete sebe ili druge? Kako vam to koristi? Da li je vaš način razmišljanja logičan i realističan?

Ako naučite da vredujete isključivo svoje ili tuđe postupke a ne sebe i druge kao celovite ličnosti, imaćete mnoštovo dobiti. Prvo, oslobodićete se niza nezdravih osećanja u koja uvodite sebe putem globalnog vrednovanja, a to su obično osećanja krivice, besa, depresije i ego anksioznosti (anksioznosti povodom sopstvene vrednosti). Drugo, imaćete značajno realističniju i fleksibilniju sliku o sebi i drugima što vam otvara prostor da svoja nepoželjna ponašanja promenite, ostvarite konstruktivnu komunikaciju sa drugima i prevaziđete konflikte.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com