Kako roditelji treba da postupaju tokom razvoda

Kako roditelji treba da postupaju tokom razvoda

Na lestvici životnih situacija koje izazivaju najveći stres, razvod se nalazi na drugom mestu, odmah nakon smrti najbližih osoba. Uticaj razvoda na decu je takođe nešto što ne smemo zanemarivati i poricati. Štaviše, burni razvodi mogu na decu uticati ozbiljno i trajno. Stoga, pod pretpostavkom da je razvod neminovnost, moramo se zapitati šta možemo da učinimo kako bi deca što lakše prebrodila i prihvatila novonastalu situaciju.  U nastavku teksta, pročitajte savete kako da se postavite i pomognete deci.

Dozvolite detetu da bude tužno i razumite da mu je teško

Često odrasli dečiju patnju pripisuju traženju pažnje, ili smatraju da nisu ni svesna šta se dešava. Greška! Dečija osećanja su vrlo jaka, ali ih pokazuju na drugačiji način nego mi odrasli – kroz ponašanje i fizičke simptome. Nemojte ih potcenjivati i minimizirati situaciju misleći da ćete im tako olakšati (,,nije to ništa strašno’’). To će ih samo zbuniti. Na odraslima je da pomognu deci da rečima definišu kako se osećaju (a osećaju se povređeno, zabrinuto, bespomoćno…). Ukoliko ne znaju da pokažu emocije i ,,zdravo tuguju’’, potražite stručnu pomoć. Potisnute, zarobljene emocije mogu dovesti do ozbiljnijih problema.

Saopštite tu vest zajedno i budite spremni na pitanja i potpitanja

Time ćete detetu staviti do znanja da ozbiljno shvatate roditeljsku ulogu, što će im uliti sigurnost. Potrudite se da svoja osećanja odvojite od objašnjenja koje dajete detetu – smireno i racionalno im objasnite da ste se otuđili, i da je to odluka koju su doneli odrasli, a da ćete za njih uvek biti njihovi mama i tata koji ih vole i tu su za sve što treba. To će umiriti strašnu pomisao o fizičkoj razdvojenosti. Pažljivo odaberite i vreme kada ćete im saopštiti. Najbolje je da to bude kada nemaju puno obaveza narednih dana, i kada će biti prostora za puno pitanja, plakanje i zbunjenost. Budite uvek tu za njih da im odgovorite i saslušate ih.

Kako odrastaju, nizaće se nova pitanja i način na koji razumeju stvari. Pružajte im one informacije koje su u skladu sa njihovim uzrastom. Ono što nije u skladu ni sa jednim uzrastom, jeste da ružno pričate o svom doskorašnjem partneru, o preljubama, alkoholizmu, finansijskim problemima… To će ih samo uvesti u zbunjenost – pitaće se kog roditelja smeju da vole. Deci pružajte odgovore koji imaju smisla, a svoj bes i tugu ostavite za razgovore sa prijateljima.

Budite emocionalno dostupni

Nemojte zapostaviti dete zbog svoje emocionalne rastrojenosti, ono mora da zna da ste tu za njega. Ima primera i kada roditelji, zaokupljeni građenjem novog života, stave svoju roditeljsku ulogu u drugi plan. Ne dovodite dete u situaciju da se bori za vašu pažnju jer bi to moglo da preraste u različita rizična ponašanja! Ako primetite da ne možete da se posvetite detetu na odgovarajući način zbog svoje potištenosti, u svakodnevni život uključite baku, deku, tetku, ujaka i druge značajne odrasle, jer dete mora da zna da nije samo.

Gradite sliku dobrih roditelja

Prisećajte se lepih stvari i trenutaka kada ste bili srećni. Deca vole da vole oba roditelja i da znaju da su plod ljubavi. Tako će razvijati i dobru sliku o sebi, i imati osnovu da održavaju dobar odnos sa oba roditelja, bez dileme koga smeju da vole, i da li će, ako vole oboje, time povrediti nekog od njih.

Dete treba uvek da bude dobrodošlo u oba doma

Boravak kod oba roditelja treba da bude što prijatniji. Osmislite zajedničke aktivnosti i što kvalitetnije ispunjavajte zajedničko vreme. Ako dete poželi da, na primer, ode kod tate i pre predviđenog vikenda, nemojte mu to uskraćivati i strogo se pridržavati sudskih odluka ukoliko to neće značajno poremetiti svakodnevne obaveze. Sve to će uveriti dete da se oba roditelja dobro nose sa novonastalom situacijom i da briga o njima ne izostaje.

Napravite dogovor oko vaspitanja

Često se desava da odrasli za svoju povređenost koriste decu kako bi ,,vratili’’ i inatili se svom bivšem partneru, ili kako bi pridobijali naklonost deteta. Tako, jedan roditelj može zahtevati da se domaći uradi čim se dođe iz škole, dok kada je dete kod drugog roditelja domaći ostane neurađen. Jedan roditelj može postaviti pravilo da se iz grada dolazi u određeno vreme ili da se za kompjuterom provodi pola sata dnevno, dok je kod drugog vreme neograničeno. Roditelji moraju biti dosledni, za većinu pitanja uspostaviti ista pravila i svoje frustracije ostaviti po strani kada su u pitanju deca! I deci će biti lakše kada ne moraju iznova da se prilagođavaju i procenjuju situaciju

Razumite da dete ima pravo na svoj život

Sa odrastanjem i ulaskom u adolescenciju deca počinju da se osamostaljuju. Roditeljima može teško pasti to što će, ionako ograničeno vreme koje imaju na raspolaganju sa detetom, početi još više da se skraćuje. Dete će, na primer, imati potrebu da ostane preko vikenda kod roditelja sa kojim živi kako ne bi propustilo rođendan kod druga ili drugarice iz kraja. Razumite to, prilagođavajte se i pravite kompromise. Insistiranjem na zajedničkom vremenu samo ćete odgurnuti dete od sebe. Dajte deci prostora da grade svoj život.

Nemojte prerano upoznavati dete sa novim partnerima

Detetu treba dosta vremena da se navikne na samu činjenicu da su se roditelji razveli i da prihvate nov način života. Većina dece to nikad suštinski i ne prihvati, pa i kao odrasli ljudi često definišu da im je najveća želja bila i ostala da imaju oba roditelja pod istim krovom. Nemojte im dodatno otežavati tu fazu i činjenicom da su tu već i neke nove osobe kojima treba da se posvetite i sa kojima će deliti vašu pažnju. Posebno ih nemojte opterećivati neozbiljnim vezama. Reakcije na nove partnere će biti različite, i imajte razumevanja za to.

 

Kako bi dete što bolje obradilo i prihvatilo čitavu novonastalu situaciju, kao i svu zbrku osećanja koja je prate, ne zanemarujte značaj psihološke podrške. Biće vam zahvalna na tome kada odrastu – na tome što su imala sa kim da pričaju i ko da ih razume.

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Rizična ponašanja u adolescenciji – I deo

Rizična ponašanja u adolescenciji – I deo

Društveno neprihvatljivo – rizično – ponašanje je ponašanje koje ugrožava samog pojedinca, osobe iz okruženja i/ili imovinu. Predstavlja namerno nanošenje povreda drugima ili samom sebi. Neki od sinonima za rizično ponašanje su: antisocijalno, devijantno, delinkventno ponašanje, poremećaj ponašanja, vaspitna zapuštenost. Ova raznolikost termina upućuje na to da se radi o složenoj pojavi koja se ispoljava na mnogo načina.

Kada su u pitanju deca i mladi, korene takvog ponašanja nalazimo u vaspitanju, crtama ličnosti, obrazovanju, vršnjačkim grupama, kulturi, medijima, nepovoljnom okruženju u kom dete raste. Oni su posebno podložni svim tim uticajima. Različite situacije kojima deca tokom odrastanja budu izložena, mogu ih učiniti osobama rizičnog životnog stila, odnosno sa poremećajem ponašanja. Prepoznajemo ih po tome što se ne uključuju u prosocijalne aktivnosti, izbegavaju obaveze, skloni su lenjosti, konzumiranju psihoaktivnih supstanci, promiskuitetu, destruktivnosti, laganju, neposlušnosti i suprotstavljanju, skitnji, krađi.

Budući da je adolescencija period kada deca na putu da odrastu traže sebe, radoznala su i sklona eksperimentisanju. To je očekivani deo razvoja, ali ako dete nema usvojene granice i izgrađene moralne vrednosti, ukoliko izostane reakcija porodice i društva, takvo ponašanje će postati navika, učvrstiće se, prerašće u ozbiljno kršenje normi i izazivaće trajne nepovoljne posledice.

U daljem tekstu, sledi pregled ponašanja na koja treba posebno obratiti pažnju, te potražiti pomoć stručnog lica u rešavanju problema, što je najbolje učiniti čim se jave naznake takvog ponašanja, a to je često i pre same adolescencije.

Ispoljavanje agresivnosti

Agresivno ponašanje najčešće je izazvano besom koji proizilazi iz nesporazuma i pogrešnog uvida u međuljudske odnose. Uključuje i bihejvioralnu (ponašajnu), i kognitivnu (saznajnu) i emocionalnu komponentu, pa je to veoma stabilna crta ličnosti – agresivna deca često postaju agresivni odrasli. Već kod male dece, agresivnost se javlja u cilju odbrane ili borbe za nešto (otimanje oko igračaka). Ovakav način reagovanja nastavlja se kroz odrastanje ukoliko dete ne nauči veštine komunikacije i rešavanja sukoba bez primene sile. Za adolescente su karakteristični ljutnja, vika, bacanje stvari, nekontrolisani izlivi besa, psovanje, vređanje, grubost, pretnje usmerene ka roditeljima, autoritetima ili vršnjacima. Konflikti među vršnjacima su svakodnevna pojava. Svoju odgovornost za takvo ponašanje uglavnom negiraju. Česta rečenica koja se u praksi čuje kao opravdanje je ,,samo sam se malo šalio’’, ,,malo sam ga/je udario/udarila’’ ili ,,on/ona je mene prvi psovao/zadirkivao/zakačio u prolazu’’. Skloni su pasivno-agresivnom ponašanjuzaboravljaju, odlažu, odugovlače ono što treba da urade, prave se da ne čuju, u cilju nerviranja najčešće roditelja ili nastavnika.

Kada se agresija javlja nevezano za osećanje besa, ljutnje, straha, radi se o takozvanoj predatorskoj agresiji čiji je cilj neka lična dobit, i uglavnom ukazuje na psihopatske crte ličnosti.

U nekom od narednih tekstova detaljno ćemo se baviti agresivnim ponašanjem kod dece i adolescenata.

Sklonost laganju

Laganje kod dece predškolskog uzrasta, laži proističu iz toga što još uvek nisu razvijene sposobnosti razlikovanja fantazije i mašte od realnosti. To su bezopasne laži koje se prevazilaze sa urednim sazrevanjem. Adolescenti, s druge strane, često lažu svesno, namerno i sa određenim ciljem – da bi izbegli kaznu, da bi bili što bolje prihvaćeni, da bi nešto dobili, da bi skrenuli pažnju na sebe. Često daju socijalno prihvatljive odgovore da bi, na primer, izbegli raspravu sa roditeljima i da ne bi rušili sliku o sebi. Tako laži, ako ih zanemarujemo, postaju navika. Takođe, one mogu biti naučene i po modelu ponašanja roditelja – kada roditelj detetu koje ne želi da ide u školu zbog kontrolnog da opravdanje, on mu šalje poruku da je u redu lagati.

Na laži koje nisu svakodnevna pojava ne treba reagovati burno i prestrogo jer ih deca, kod koje inače laganje nije navika i karakterna crta, doživljavaju kao teret, grize ih savest i osećaju olakšanje kada dobiju priliku da isprave grešku.

Prkosno ponašanje

Kada adolescent odnos roditelja prema njemu doživljava kao vršenje pritiska i ako uvidi da ga roditelji i dalje posmatraju kao dete u koje nemaju poverenja da je sposobno da donosi ispravne odluke i izbore, javlja se suprotstavljanje. Što roditelji više budu nastojali da ga kontrolišu i proveravaju, javljaće se veći otpor i pobuna. Neki od oblika prkosnog ponašanja su: kontinuirani sukobi sa odraslima (roditeljima, nastavnicima) i doživljavanje odraslih kao neprijatelja; nekontrolisano vikanje i plakanje; odbijanje izvršavanja obaveza; teranje inata; namerno provociranje i ispitivanje mogućnosti prelaženja dozvoljenih granica.

Da bi komunikacija između dece i odraslih bila što adekvatnija, od najranijeg uzrasta treba raditi na razumevanju, predvidljivosti, doslednosti, postavljanju i primeni jasnih principa. Tako dete uči pravila, i uviđa moguće posledice kršenja istih. Umesto neprijateljskog odnosa i slike dve strane koje su u sukobu, odnosno odnosa nadređenosti i podređenosti, roditelj gradi sliku ličnog autoriteta, sa određenim granicama, ali i toplim odnosom.

Bežanje iz škole i školski neuspeh

 U periodu adolescencije, dolazi i do prvih neopravdanih izostanaka. Bežanje iz škole može biti manifestacija bežanja od odgovornosti, straha od neuspeha, prevelikih očekivanja od strane roditelja i kazne, neizgrađenih mehanizama suočavanja sa problemom i nošenja sa sopstvenim greškama. Takođe, može biti i posledica niskog samopouzdanja i treme, pa tako beže i ona deca koja su se spremila za odgovaranje, ali ne veruju u sebe. Mora se voditi računa o tome kako dete doživljava određenu stresnu situaciju (na primer, razvod roditelja) i koliko to demotivišuće utiče na njega. Još jedan od razloga može biti i dosada – bežanje iz škole i onda kada nema ispitivanja i kontrolnih jer obrazovanje ne posmatraju kao vrednost, na šta posebno treba obratiti pažnju.

Sve navedeno vodi ka lošim ocenama i ograničavanju perspektive za zanimanja u odraslom dobu. Tako i sami razvijaju negativnu sliku o sebi pa pribegavaju dokazivanju na neprihvatljiv način. Često se jedni drugima hvale lošim ocenama jer to doživljavaju kao bunt prema odraslima i obavezama koje nameće društvo.

Treba pomoći adolescentu da shvati da takvim kratkoročnim rešenjem sebi stvara dugoročnu štetu. Radne navike i veštine organizacije treba razvijati od najranijeg uzrasta (na primer, kroz obavljanje kućnih poslova u skladu sa uzrastom). Roditelji moraju imati realna očekivanja od svoje dece i poštovati njihove intelektualne kapacitete, pomoći detetu oko metoda i tehnika učenja, plana rada. Nezainteresovanost za dete i njegove školske obaveze je takođe nepoželjna.

Drugi deo teksta možete pročitati ovde.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com