Vrste specifičnih fobija

Vrste specifičnih fobija

Specifične fobije uključuju izražen strah i izbegavanje jednog određenog objekta ili situcije. Ne postoje spontani panični napadai i nema sekundarnog straha od paničnih napada, kao u agorafobiji. Nema straha od toga da ćete biti osramoćeni i osujećeni pred drugima u socijalnim situacijama kao što je slučaj sa socijalnom fobijom. Ipak, direktno izlaganje objektu ili situaciji koja izaziva strah može izazvati panični napad. Strah i izbegavanje je toliko izraženo da može uticati na vašu svakodnevnu rutinu; posao, partnerske ili prijateljske odnose, i da  nanese značajan stres vašem organizmu. Iako prepoznajete da je strah iracionalan, specifična fobija vam može proizvesti visok stepen anksioznosti.

Ovo su neke od najuobičajnijih specifičnih fobija:

Fobija od životinja. Ova fobija uključuje strah i izbegavanje zmija, slepih miševa, pacova, paukova, pčela, pasa i drugih životinja. Obično se ove fobije javljaju još u detinjstvu, i tada se uzimaju u obzir kao normalni strahovi. Samo ako ovi strahovi opstaju i u adolescenciji i ugrožavaju vaše svakodnevno funkcionisanje ili izazivaju značajan stepen stresa onda se oni klasifikuju kao specifične fobije.

Akrofobija (strah od visine). Kod akrofobije postoji tendencija da se bojite visokih spratova građevina ili da se nađete na vrhu planine, brda ili visokih mostova. U takvim situacijama možete iskusiti 1) vrtoglavicu ili 2) impuls da skočite, obično doživljen kao uticaj neke spoljašnje sile koja vas tera da se ,,strmoglavite“ sa litice.

Fobija od liftova. Ova fobija uključuje kako strah od toga da će žice koje drže lift popucati i da će se lift srušiti tako i strah da će se lift pokvariti i da ćete ostati unutar nejga zaglavljeni. U ovakvim slučajevima možete imati panične reakcije iako nemate istoriju paničnih napada ili agorafobiju.

Fobija od aviona. Najčešće uključuje strah od toga da će se avion strušiti. Sa druge strane, može uključivati strah od visokog pritiska u kabini koji vam može izazvati gušenje. U poslednje vreme sve češće se javlja starh od otmice ili bombardovanja aviona. Tokom letenja možete doživeti panični napad iako ih nemate u nekim drugim situacijama. Strah od letenja je veoma česta fobija. Okvirno oko deset procenata populacije ne ,,leti“ uopšte, dok dodatnih dvadeset posto doživljava značajnu anksioznost u toku leta.

Fobija od lekara/zubara. Ova fobija počinje sa strahom od bolne procedure koja se odigrala u lekarskoj ordinaciji a koju osoba ima u svom iskustvu. Kasnije se to iskustvo generalizuje na sve što ima veze sa lekarima/zubarima. Opasnost od ove fobije je izbegavanje medicinskih tretmana iako su vam neophodni.

Fobija od krvi. Ova fobija podrazumeva da imate tendenciju onesvešćivanja (pre nego paničnog napada) ako vidite krv ili osetite bol prilikom primanja injekcije ili slučajne povrede koja je izazvala krvarenje. Ljudi sa ovom fobujom su fizički i psihički zdravi što se tiče drugih aspekata.

Fobija od bolesti. Obično ova fobija obuhvata strah da ćete se razboleti i/ili umrete od neke određene bolesti, kao što je srčani udar ili kancer. Postoji tendencija da se konstantno traži potvrda lekara da ste zdravi kao i izbegavanje situacija za koje smatrate da imaju veze sa bolešću od koje se plašite. Fobija od bolesti je drugačija od hipohondrije, gde zamišljate više različitih tipova bolesti umesto da se fokusirate na jednu.

Specifične fobije su česte i zastupljene su kod oko deset procenata populacije. Ipak, kako one ne izazivaju uvek značajne posledice po funkcionisanje u životnoj sredini, samo mali broj ljudi zaista i zatraži tretman za lečenje svoje fobije. Ove vrste fobija se javljaju kod muškaraca i žena podjednako. Ipak, fobija od životinja ima tendenciju da bude zastupljenija kod žena dok fobija od bolesti je više zastupljena kod muškaraca.

Kao što je već napomenuto, specifične fobije su obično dečiji strahovi koji nikada nisu bili prevaziđeni. S druge strane, oni mogu biti proizvod traumatskih događaja, kao rezultat uslovljavanja. Takođe, može se desiti da su deca gledala svoje roditelje koji imaju specifične fobije pa su iste razvila i kod sebe. To je učenje po modelu. Specifične fobije je lakše lečiti od agorafobije i socijalne fobije jer one ne uključuju panične napade ili višestruke fobije. Izborni tretman ovih fobija je imaginativana desinzitizacija i/ili izlaganje in vivo.

Da sumiramo, specifične fobije su obično bezazleni poremećaji, pogotovo ako su povezane sa strahom iz detinjstva. Iako mogu trajati godinama, retko se stanje pogoršava i uglavnom se stišavaju tokom vremena. Generalno nisu povezane sa nekim drugim psihijatrijskim poremećajem. Ljudi koji pate od specifičnih fobija su obično visoko funkcionalni u svim ostalim aspektima života.

Sanja Marjanović

dipl. psiholog

Kako nastaju fobije

Kako nastaju fobije

Fobije predstavljaju istrajne i nerealistične strahove od specifičnih objekata, aktivnosti ili situacija, usled kojih dolazi do izbegavanja tih istih zastrašujućih objekata, aktivnosti ili situacija. Postoje tri karakteristike fobija koje ih izdvajaju od uobičajenih, svakodnevnih strahova. Prvo, strah od određenih objekata ili situacija opstaje u relativno dugotrajnom periodu. Drugo, postoji svest je je strah nerealističan, besmislen, iako to saznanje ne pomaže da se strah pod određenim okolnostima zaustavi. I treće, najbitnija karakteristika fobije je izbegavanje zastrašujućih situacija. Imati nerealistične strahove u vezi sa nečim nije fobija; ona počinje kada konstantno počnete da izbegavate predmet vašeg straha.

Predmet izbegavanja se razlikuje u zavisnosti od vrste fobije. Ako ste agorafobični izbegavaćete javna mesta, sa puno ljudi na primer, javne skupove, gužve na ulici, mostove, trgove. Ako imate socijalnu fobiju izbegavaćete situacije u kojima možete biti procenjivani od strane drugih, na primer, usmeno izlaganje pred publikom, zabave, intervjue za posao. Takođe, možete se plašiti određenih životinja, zubara, vožnje avionom-ove fobije spadaju u tzv.specifične fobije.

Kako nastaju fobije?

Postoje dva procesa koji doprinese nastanku fobija: proces uslovljavanja i trauma. Trauma nije uvek neophodan činilac fobija dok uslovljavanje jeste. Dva tipa uslovljavanja utiču na fomiranje fobija: 1) klasično emocionalno uslovljavanje  i 2) instumentalno uslovljavanje.

Kod klasičnog emocionalnog uslovljavanja, situacija koja je originalno bila neutralna počinje da izaziva strah ukoliko se jednom u njoj doživi jak napad panike. Na primer, ako ste vozač početnik i nalazite se na autoputu vozeći ka nekom nepoznatom mestu možete doživeti spontani napad panike. Po glavi vam se vrte uznemiravajuće misli ,,Kako sam dospeo ovde?“ ili ,,Šta ako napravim neki prekršaj?“, koje indukuju strah, srce počinje ubrzano da kuca, dah se skraćuje, telo vam podrhtava, počinje da vas hvata nesvestica. U tom trenutku vaš mozak stvara asocijaciju između situacije biti na autoputu i doživljaja panike odnosno anksioznosti. Veoma brzo povezaćete ovde dve stvari, odnosno naučićete da postoji veza autoput-doživljaj anksioznosti i simptomi koji ste jednom doživeli pojaviće se svaki sledeći put kada se nađete ili zamislite određenu situaciju. Slično, ako ste održali neki govor i pritom osećali visoku anksioznost, sledeća situacija javnog usmenog izlaganja odnosno, sama pomisao na nju će izazvati bojazan.

Klasično emocionalno uslovljavanje može razviti strah od određenih situacija ili objekata, ali ono samo nije dovoljan uslov za stvaranje fobija. Samo onda kada počnete da izbegavate situaciju ili objekat ,,učite“ da budete fobični. Jedan od osnovnih principa instrumentalnog uslovljavanja govori o tome da svako ponašanje koje je nagrađeno ima tendenciju da se ponavlja. Izbegavanje situacija koje vas čine anksioznim je jedan vid nagrade – sprečava javljanje anksioznosti. Svaki put kada izbegnete zastrašujuću situaciju, pratiće vas prijatan osećaj da ste izbegli i anksioznost ili panični napad, pa će se izbegavanje takvih situacija sve više ponavljati a izbegavajuće ponašanje postati redovan obrazac vašeg reagovanja. Ovo će vas navesti na zaključak da vam izbegavanje zaista koristi jer vas ,,čuva“ od nepodnošljivog osećanja anksioznosti.

Kako se leče fobije?

U psihoterapijskom procesu, zadatak psihologa je da klijenta nauči novim obrascima ponašanja koji su suprotni od onih koji sam praktikuje. Pa tako, iako je izbegavanje korisno na kraće staze, ono je opstruirajuće jer vam oduzima mogućnost da radite ono za većinu ljudi predstavlja rutinu i bitan način svakodnevnog funkcionisanja. Psihoterapijskim tehnikama se izbegavanje zastrašujućih sitacija pretvara u postepeno suočavanje sa njima i to na mentalnom nivou (tehnika imaginacije) a zatim i u realnim situacijama (izlaganje in vivo).

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Specifične fobije

Specifične fobije

Specifične fobije podrazumevaju javljanje klinički značajne anksioznosti koja provocirana izlaganjem specifičnom objektu ili situaciji. Javljanje fobičnog straha (anksioznosti) često dovodi do izbegavajućeg ponašanja. Kriterijumi za dijagnostikovanje specifične fobije su:

Preteran i nerazuman strah koji se javlja ako se osoba izlaže specifičnom objektu ili situaciji (letenje, visina, životinje, injekcija, krv itd.)

Izlaganje specifičnoj draži provocira anksioznost koji se može ispoljiti kao napad panike

Osoba prepoznaje sopstveni strah kao preteran ili nerazuman

Objekti ili situacije se izbegavaju ili podnose u stanju anksioznosti ili preteranog stresa

Izbegavajuće ponašanje je disfunkcionalno

Kod osoba ispod 18 godina traje bar 6 meseci

Ne može se podvesti ni pod koju drugu vrstu straha

Neki od tipičnih objekata ili situacija koje mogu postati objekat specifičnih fobija su: pauk, lift, miš, pčela, bumbar, osa, golub, otvoreni prostor, visina, vrtoglavica, zatvoreni prostor, stepenice, nepoznate osobe, gužva, pijaca, robna kuća, voz, avion, letenje, aerodrom, voda, most, specifična vrsta hrane, gutanje, mrak, krv, povreda, igla, injekcija itd.

U nastanku, razvoju i održavanju specifičnih fobija značajnu ulogu imaju kognitivni faktori kao što su anticipacija (strašljivo isčekivanje) i greške u mišljenju (kognitivne distrozije). Pod anticipacijom se podrazumeva predviđanje telesnih promena (koje su sastavni deo emocionalne reakcije straha), opasnosti ili loših ishoda (“uješće me pas”, „lift će se zaglaviti” itd.). Najčešće greške u mišljenju koje održavaju fobični strah su: mišljenje u krajnostima (uopštavanje: svi, sve, sva, niko, uvek, nikad), skok na zaključak, emocionalno rezonovanje, užasavanje, ja to nemogu da izdržim itd.

Osobe koje imaju specifičnu fobiju preuveličavaju opasnost (preuveličavaju verovatnoću javljanja opasnosti) i imaju pogrešne interpretacije telesnih promena koje doživljavaju tokom susreta sa objektom fobije, potcenjuju sopstvene kapacitete i sposobnosti za izlazak na kraj sa opasnostima i potcenjuju pomoć sa strane.

U kognitivno bihejvioralnim terapijama rad sa specifičnim fobijama prolazi kroz nekoliko faza:

Uspostavljanje kooperativnog terapijskog odnosa – podrazumeva stvaranje radnog saveza između klijenta i terapeuta. Ova vrsta odnosa podrazumeva da klijent preuzme saradničku i aktivnu ulogu u rešavanju ovog problema. Od klijenta se očekuje da redovno dolazi na seanse, radi domaće zadatake, aktivno osporava svoja disfunkcionalna uverenja, sarađuje sa terapeutom u procesu postepnog izlaganja i sve što je naučio/la primenjuje u svakodnevnom životu (vanterapijskom setingu).

Definisanje terapijskih ciljeva – klijent i terapeut zajedno postavlju terapijske ciljeve. Terapijski cilj podrazumeva precizno definisanje koje su to situacije u kojima klijent doživljava fobični strah i kako bi klijent želeo da se oseća i ponaša u takvim situacijama umesto da oseća panični strah i da te situacije izbegava.

Kognitivna obrada problema – podrazumeva analizu klijentovog načina mišljenja koje se odnosi na anticipaciju, situacije u kojima je klijent suočen sa objektom fobije i njegovom/njenom stavu prema fobiji, strahu i telesnim senzacijama. U ovoj fazi terapijskog procesa klijent otkriva svoja disfunkcionalna uverenja kojima stvara i održava svoj strah.

Priprema za izlaganje – podrazumeva kognitivnu pripremu (klijent uči nov, samopomažući način mišljenja koji će mu/joj pomoći da ne stvara panični strah već sebe ohrabruje i bodri, ne oseća se bespomoćno i ne ozbegava situacije u kojima oseća strah) i ponašajnu pripremu (klijent uči šta je sve to što može da uradi u situaciji izlganja objektu fobije, kako da reguliše strah, kako da se odnosi prema telesnim senzacijama, šta da uradi u konkretnoj situaciji umesto izbegavanja itd.).

Postepeno izlaganje opasnosti – klijent u saradnji sa terapeutom sastavlja listu situacija u kojima oseća fobični strah. Zatim klijent ove situacije rangira od onih u kojima oseća najmanji strah do onih u kojima oseća najintenzivniji strah (pravi se rang lista situacija prema jačini straha na skali od 1 do 10). Na osnovu ove liste klijent i terapeut zajedno prave plan postepenog izlaganja. Cilj ovog postupka je da se klijent izlaže izazovnim ali nepreplavljujućim situacijama i na taj način postepeno prevladava strah koji oseća. Nakon svakog uspešnog izlaganja klijent se oseća više motivisano i ohrabreno. Strah se postepeno smanjuje i brže prolazi do potpunog prestanka.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog