Psihopatija predtsavlja jedan od poremećaja ličnosti. Ovaj tekst počećemo citatom psihijatra Hervey Cleckley-a, velikog istraživaža u oblasti psihopatije:

Od najranijih zapisa psihopata je šarmirao ali i pravio smutnju, zbunjivao sve sa kojima su mu se putevi ukrštali, a pogotovu one koji su ga voleli” (Cleckley, 1976).

Savremeno shvatanje psihopatije ogleda se u radu Robert Hare-a, a zasnovano je na kliničkom određenju ovog poremećaja od strane Hervey Cleckley-a (1976), koje je izložio u svojoj knjizi „The mask of sanity“. U zvaničnim psihijatrijskim klasifikacijama psihopatija se svrstava u poremećaje ličnosti pod nazivom antisocijalni (DSM IV) ili disocijalni (ICD X) poremećaj ličnosti.

Robert Hare polazi od koncepta psihopatije koji je izneo Hervey Cleckley u svojoj knjizi „The mask of sanity“, prvi put objavljenoj 1941. godine. Cleckley navodi šesnaest kliničkih kriterijuma ovog poremećaja: površan šarm i „inteligencija“, nedostatak deluzija i drugih znakova iracionalnog mišljenja, odsustvo „nervoze“ ili psihoneurotskih simptoma, nepouzdanost, neodgovornost, lažljivost i neiskrenost, nepostojanje osećaja krivice i stida, neadekvatno motivisano antisocijalno ponašanje, patološka egocentričnost i nesposobnost za ljubav, opšte siromaštvo velikih afektivnih reakcija, specifičan gubitak uvida, neodgovarajuće reagovanje u interpersonalnim odnosima, šokantno i nedolično ponašanje posle pića ili bez pića, redak suicid, impersonalan, trivijalan i loše integrisan seksuali život, te nemogućnost da se sledi bilo koji životni plan. On je sugerisao da psihopate pate od „semantičke afazije“, jer su u stanju da korektno upotrebljavaju reči i da ih definišu, ali da ipak ostaju slepi za njihovo stvarno značenje. Postulirao je tezu da je psihopatija uverljiva „maska zdravlja“ u čijoj osnovi leži rascep između reči i dela.

Naročito je interesantna Cleckley-eva tvrdnja da se psihopate ne nalaze samo u zatvorima već i u celom društvu u kom često imaju dominantnu i respektabilnu ulogu. Ovu tvrdnju ilustrovao je brojnim primerima uspešnih poslovnih ljudi o kojima govori: „ U ovim ličnostima…često postoje veoma duboki poremećajiIstinske razlike između njih i psihopata koji kontinuirano idu u tamnicu ili u psihijatrijske bolnice je to da oni, daleko bolje i konzistentnije, zadržavaju spoljni izgled kao da su normalni. Glavna razlika…možda leži u tome da je maska tj. fasada psihobiološkog zdravlja proširena na površan materijalni uspeh“ (Cleckley, 1976).

Po shvatanju drugih autora psihopatija, kao i ostali poremećaji ličnosti, ima rani početak, hroničan tok i ispoljava se u socijalnoj disfunkcionalnosti ili nestabilnosti. Simptomi psihopatije obično se pojavljuju u srednjem ili kasnom detinjstvu i ustaljuju se u adolescenciji. Poremećaj ima hroničan tok i obično traje i u odraslom dobu s tim što su moguće izmene u ispoljavanju simptoma nakon 45. godine. Brojna istraživanja su potvrdila da je psihopatija povezana sa nestabilnim socijalnim relacijama, problemima u profesionalnom funkcionisanju, te da je praćena visokim rizikom od uključivanja u kriminalne aktivnosti.

Psihopatiju je moguće razlikovati od ostalih poremećaja ličnosti na osnovu karakterističnih interpersonalnih, afektivnih i bihejvioralnih simptoma. Na interpersonalnom nivou psihopate karakteriše grandiozan osećaj vlastite vrednosti, egocentričnost, manipulativnost, dominantnost, energičnost, hladnokrvnost (ravnodušnost, neosetljivost). Na nivou afekta oni ispoljavaju plitke i labilne emocije, nisu sposobni da se vežu za druge na duži period, nemaju čvrste principe niti dalekosežne ciljeve, nedostaje im empatija, lišeni su anksioznosti i istinskog osećanja krivice i kajanja. Na nivou ponašanja psihopate su impulsivne osobe, u stalnoj potrazi za uzbuđenjima i lako krše društvene norme. Najočiglednije ispoljavanje ovih predispozicija je u kriminalu, zloupotrebi supstanci i u neispunjavanju društvenih obaveza i odgovornosti.

Vladimir Mišić  dipl. psiholog