Specifične fobije podrazumevaju javljanje klinički značajne anksioznosti koja provocirana izlaganjem specifičnom objektu ili situaciji. Javljanje fobičnog straha (anksioznosti) često dovodi do izbegavajućeg ponašanja. Kriterijumi za dijagnostikovanje specifične fobije su:

Preteran i nerazuman strah koji se javlja ako se osoba izlaže specifičnom objektu ili situaciji (letenje, visina, životinje, injekcija, krv itd.)

Izlaganje specifičnoj draži provocira anksioznost koji se može ispoljiti kao napad panike

Osoba prepoznaje sopstveni strah kao preteran ili nerazuman

Objekti ili situacije se izbegavaju ili podnose u stanju anksioznosti ili preteranog stresa

Izbegavajuće ponašanje je disfunkcionalno

Kod osoba ispod 18 godina traje bar 6 meseci

Ne može se podvesti ni pod koju drugu vrstu straha

Neki od tipičnih objekata ili situacija koje mogu postati objekat specifičnih fobija su: pauk, lift, miš, pčela, bumbar, osa, golub, otvoreni prostor, visina, vrtoglavica, zatvoreni prostor, stepenice, nepoznate osobe, gužva, pijaca, robna kuća, voz, avion, letenje, aerodrom, voda, most, specifična vrsta hrane, gutanje, mrak, krv, povreda, igla, injekcija itd.

U nastanku, razvoju i održavanju specifičnih fobija značajnu ulogu imaju kognitivni faktori kao što su anticipacija (strašljivo isčekivanje) i greške u mišljenju (kognitivne distrozije). Pod anticipacijom se podrazumeva predviđanje telesnih promena (koje su sastavni deo emocionalne reakcije straha), opasnosti ili loših ishoda (“uješće me pas”, „lift će se zaglaviti” itd.). Najčešće greške u mišljenju koje održavaju fobični strah su: mišljenje u krajnostima (uopštavanje: svi, sve, sva, niko, uvek, nikad), skok na zaključak, emocionalno rezonovanje, užasavanje, ja to nemogu da izdržim itd.

Osobe koje imaju specifičnu fobiju preuveličavaju opasnost (preuveličavaju verovatnoću javljanja opasnosti) i imaju pogrešne interpretacije telesnih promena koje doživljavaju tokom susreta sa objektom fobije, potcenjuju sopstvene kapacitete i sposobnosti za izlazak na kraj sa opasnostima i potcenjuju pomoć sa strane.

U kognitivno bihejvioralnim terapijama rad sa specifičnim fobijama prolazi kroz nekoliko faza:

Uspostavljanje kooperativnog terapijskog odnosa – podrazumeva stvaranje radnog saveza između klijenta i terapeuta. Ova vrsta odnosa podrazumeva da klijent preuzme saradničku i aktivnu ulogu u rešavanju ovog problema. Od klijenta se očekuje da redovno dolazi na seanse, radi domaće zadatake, aktivno osporava svoja disfunkcionalna uverenja, sarađuje sa terapeutom u procesu postepnog izlaganja i sve što je naučio/la primenjuje u svakodnevnom životu (vanterapijskom setingu).

Definisanje terapijskih ciljeva – klijent i terapeut zajedno postavlju terapijske ciljeve. Terapijski cilj podrazumeva precizno definisanje koje su to situacije u kojima klijent doživljava fobični strah i kako bi klijent želeo da se oseća i ponaša u takvim situacijama umesto da oseća panični strah i da te situacije izbegava.

Kognitivna obrada problema – podrazumeva analizu klijentovog načina mišljenja koje se odnosi na anticipaciju, situacije u kojima je klijent suočen sa objektom fobije i njegovom/njenom stavu prema fobiji, strahu i telesnim senzacijama. U ovoj fazi terapijskog procesa klijent otkriva svoja disfunkcionalna uverenja kojima stvara i održava svoj strah.

Priprema za izlaganje – podrazumeva kognitivnu pripremu (klijent uči nov, samopomažući način mišljenja koji će mu/joj pomoći da ne stvara panični strah već sebe ohrabruje i bodri, ne oseća se bespomoćno i ne ozbegava situacije u kojima oseća strah) i ponašajnu pripremu (klijent uči šta je sve to što može da uradi u situaciji izlganja objektu fobije, kako da reguliše strah, kako da se odnosi prema telesnim senzacijama, šta da uradi u konkretnoj situaciji umesto izbegavanja itd.).

Postepeno izlaganje opasnosti – klijent u saradnji sa terapeutom sastavlja listu situacija u kojima oseća fobični strah. Zatim klijent ove situacije rangira od onih u kojima oseća najmanji strah do onih u kojima oseća najintenzivniji strah (pravi se rang lista situacija prema jačini straha na skali od 1 do 10). Na osnovu ove liste klijent i terapeut zajedno prave plan postepenog izlaganja. Cilj ovog postupka je da se klijent izlaže izazovnim ali nepreplavljujućim situacijama i na taj način postepeno prevladava strah koji oseća. Nakon svakog uspešnog izlaganja klijent se oseća više motivisano i ohrabreno. Strah se postepeno smanjuje i brže prolazi do potpunog prestanka.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog