Rizična ponašanja u adolescenciji – II deo

Rizična ponašanja u adolescenciji – II deo

U prvom delu teksta bilo je reči o tome šta su rizična ponašanja i zašto ona nastaju,a dat je i prikaz nekih od tih ponašanja. U ovom delu nastavljamo sa prikazom rizičnih ponašanja u adolescenciji.

Tekst “Rizična ponašanja – I deo” možete pročitati ovde.

Bežanje od kuće i skitnja 

Bežanje od kuće se odnosi na svako duže udaljavanje od kuće bez znanja roditelja. Javlja se kao posledica želje za osamostaljivanjem – da bi živeli sa prijateljima, partnerom. Bežanju često prethode osećanje neshvaćenosti, doživljaj vršenja pritiska od strane roditelja, loša porodična atmosfera. Žele da kazne roditelje i izazovu osećaj krivice, ali to može biti i poziv u pomoć. Bežanju i skitnji podložne su emocionalno nestabilne osobe, vaspitno zapuštene, sa crtama impulsivnosti i agresivnosti. Tim činom oni roditeljima šalju neke od sledećih poruka: ,,bežim zbog preteranih zabrana, kontrole, nepoverenja’’; ,,bežim zbog straha od kazne za loše ocene i ponašanje’’; ,,bežim jer mi se ne sviđaju naši porodični odnosi’’; ,,bežim tamo gde osećam da me više vole’’; ,,bežim jer imam lične probleme sa kojima ne umem da se izborim (ljubavni problemi, loše društvo, odbačenost)’’.

Davanje mogućnosti adolescentu da iskaže svoje mišljenje, kao i uvažavanje tog mišljenja, doprinosi tome da se gradi odnos međusobnog poverenja i poštovanja adolescenta kao ličnosti.

Eksperimentisanje sa psihoaktivnim supstancama (PAS)

Starosna granica prvog kontakta sa PAS je sve niža. Prvi kontakt sa alkoholom deca najčešće imaju u porodici, kada probaju na nagovor roditelja i rodbine.

 

Uzroke ove pojave nalazimo u:

 

  • toleranciji društva prema pušenju, alkoholu i sve češće marihuani (sve popularniji među mladima su nargila barovi);
  • transgeneracijskom prenosu i učenju po modelu (mada, ima i slučajeva kada deca alkoholičara razvijaju otpor prema alkoholu);
  • pritisku vršnjaka i težnji da se ne izdvajaju iz društva;
  • radoznalosti, znatiželji, prevazilaženju dosade jer nemaju prosocijalne hobije i interesovanja;
  • bežanju od problema;
  • prevazilaženju psihičke napetosti, anksioznosti, stidljivosti, želji za opuštanjem i popravljanjem raspoloženja.

 

Praksa pokazuje da adolescenti konzumiranje cigareta vide kao odraz zrelosti, odraslosti, nezavisnosti. Kada je u pitanju alkohol, izražena pojava među mladima je da piju da bi se napili. Sve zastupljenija je i politoksikomanija, odnosno istovremeno kombinovanje više različitih PAS. Široko je zastupljeno neznanje da je delovanje PAS na nervni sistem i ponašanje nepredvidivo i da se od eksperimentalne upotrebe lako postaje konzument i zavisnik.

Uticaj roditelja i edukacija su ključna tačka na mlađem uzrastu, kada su odnosi još uvek neopterećeni turbulencijama. Kasnije, u adolescenciji, mnogo značajniji je uticaj vršnjaka i same dostupnosti PAS.

Rizično seksualno ponašanje

Kako se u adolescenciji formira polni identitet, mladi i eksperimentisanjem kroz seksualne odnose žele da pokažu svoju zrelost i autonomiju. Međutim, fizičku zrelost prati psihosocijalna nezrelost. Period adolescencije obeležen je nedostatkom znanja i iskustva za donošenje odgovornih odluka. Rizična seksualna ponašanja dovode do maloletničkih trudnoća, širenja polno prenosivih bolesti i seksualne viktimizacije. Iako porodica i škola nastoje da promovišu zdravo i odgovorno ponašanje (ili bi barem trebalo), vršnjaci i mediji šalju poruke koje požuruju seksualnu aktivnost.

Česta pojava je učestalo menjanje seksualnih partnera. Sklonost ka takvom ponašanju može biti način traženja objekta ljubavi, nadoknade uskraćivanja ljubavi od strane roditelja, pridobijanja pažnje i jačanja samopouzdanja (na pogrešan način). Posle ovakvih iskustava, osećaju se prazno i loše, ali to dalje produbljuje emocionalnu glad pa nalaze novog partnera u nadi da će zadovoljiti emotivne potrebe.

Sklonost krađi

 Kod dece koja su sklona krađi, još u predškolskom periodu uočavaju se problemi u funkcionisanju sa grupom vršnjaka, slaba kontrola nagona, nizak prag tolerancije, potpuna povučenost ili hiperaktivnost i agresivnost. Krađe napreduju od uzimanja novca iz kuće da bi dete kupilo slatkiše, preko krađa u školi i prodavnicama, pa do krađa automobila i imovine velike vrednosti.

Kada kradu deca iz porodica koje nemaju finansijskih poteškoća, to je način da kazne roditelje, istaknu se i budu prihvaćeni u društvu koje podržava takvo ponašanje, ili da prevaziđu dosadu i dožive uzbuđenje. Ponekad kradu deca čiji se roditelji razvode kako bi skrenuli pažnju na sebe. Međutim u takvim i sličnim stresnim situacijama, to može biti i kompenzacija za unutrašnji, emotivni nedostatak – oni zapravo kradu malo ljubavi i pažnje. Kod neke dece, krađa je čin uzimanja nečega što smatraju da treba da imaju i da im pripada, a nemaju jer roditelji ne pridaju važnost tome ili nisu u situaciji da priušte, pa su tako, na primer, u školama česte krađe telefona, patika, šminke.

Na prve krađe treba odmah reagovati, kako to ne bi bilo ponašanje koje postaje navika i teško se iskorenjuje u kasnijem periodu. Međutim, dešava se da roditelji dete nazovu lopovom, strogo ga kazne, a ono prihvati sliku o sebi kao lošoj i nepopravljivoj osobi. Roditelji bi trebalo da se potrude da otkriju šta muči dete, da mu pomognu, ukažu poverenje, posvete mu više vremena i pažnje. Ukoliko krađe postanu učestala pojava, trebalo bi da se obrate i za stručnu pomoć.

Maloletnička delinkvencija

Ovaj pojam obuhvata različite oblike asocijalnog, antisocijalnog, socio-patološkog i kriminogenog ponašanja. U širem smislu predstavlja kršenje društvenih i moralnih, a u užem smislu kršenje pravnih normi. Javlja se kao posledica narušenih porodičnih odnosa i čestih konflikata, izostajanja discipline još od najranijeg uzrasta, ličnih karakteristika, školskog neuspeha, nepovoljne društvene sredine i kulture, neadekvatne socijalizacije. Delinkvencija obuhvata sve prethodno navedene oblike ponašanja koji se učestalo ponavljaju – odbijanje prihvatanja i kršenje pravila u kući, školi, zajednici; krađe; učestvovanje u tučama, okrutnost, nasilje prema ljudima i životinjama; vandalizam i huliganizam; česti ukori i disciplinski postupci u školi; laži i manipulacije; razvijanje zavisnosti od psihoaktivnh supstanci; impulsivnost i ,,zavisnost od adrenalina’’;  izostanak empatije i griže savesti.

Uglavnom većina dece tokom odrastanja ispolji neki od oblika ponašanja koje krši norme. Međutim, ukoliko izostane adekvatna reakcija (što predstavlja potkrepljenje za ovakvo ponašanje) ili ako se i nakon kazne nastavi po starom, neophodno je potražiti pomoć stručnjaka.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Samopouzdanje u detinjstvu i adolescenciji

Samopouzdanje u detinjstvu i adolescenciji

Samopouzdanje, odnosno nedostatak istog, podrazumeva pozitivnu, odnosno negativnu sliku o sebi. To je naša svest o tome koliko vredimo, koju razvijamo vrednujući ono što jesmo, svoje postupke i ostvarene rezultate. Samopouzdana osoba prihvata i voli sve svoje vrline i mane. Stoji iza svojih grešaka i neuspeha, isto kao i iza uspeha. Možemo razlikovati unutrašnje i spoljašnje samopouzdanje. Unutrašnje podrazumeva osećaj zadovoljstva samim sobom, dok je spoljašnje u vezi sa našim veštinama i sposobnostima.

Samopouzdanje nije nasledno, ono se gradi, ali i ruši. Može varirati iz dana u dan, podložno je promenama koje proističu iz novih iskustava. Međutim, osnova koju nadograđujemo tokom sazrevanja stiče se u detinjstvu. Početkom adolescencije, deca postaju svesnija sebe, nastoje da razumeju sebe, pitaju se ko su oni zapravo. Svakako je to nešto čemu treba posvetiti pažnju budući da se loša slika koju razvijemo o sebi jako teško menja.

Samopouzdanje nije odraz samo vlastitih već i tuđih procena deteta. Sva iskustva u životu, kako pozitivna tako i negativna, utiču na sliku koju će dete razviti o sebi, a samim tim i na njegov pogled na različite situacije. Mišljenje koje dete ima o sebi povezano je sa opažanjem drugih osoba, situacija i celokupnog okruženja. Dete prihvata (intojektuje) mišljenje koje o njemu imaju osobe koje su mu važne i usvaja ih kao vlastita. Ako je dete prihvaćeno, poštovano i nagrađeno za svoje uspehe, podjednako će prihvatati svoje pozitivne i negativne strane.

Za razvoj samopouzdanja u detinjstvu bitne su dve komponente: osećaj da smo za nešto sposobni i osećaj da smo voljeni. To znači da dete koje dobija dobre ocene, ali izostaje pohvala od strane roditelja može razviti nisko samopouzdanje, isto kao i dete koje je u centru pažnje, ali ne postiže željene rezultate.

Uopšteno, možemo reći da samopouzdanje podrazumeva da očekujemo od sebe ono što možemo da ostvarimo, ne postavljajući zahteve ni koji su previsoki ni koji su preniski, da se hvatamo u koštac sa izazovima na koje nailazimo i da ostvarujemo svoje ciljeve, strpljivo, korak po korak. Međutim, nisko samopouzdanje koje nosimo iz detinjstva može uticati na pojavu različitih mentalnih problema kasnije tokom života – depresivnosti, anksioznosti, pasivnosti, problema u partnerskim odnosima.

Deca sa razvijenim vs. deca sa nerazvijenim samopouzdanjem

 Deca koja imaju razvijeno samopouzdanje su sigurnija u sebe i svoje sposobnosti. Optimistična su, otvorena, energična, odlučna. Lako stupaju u kontakte sa drugom decom i odraslima. Postižu uspehe u školi, sportskim aktivnostima, kreativna su. Znaju da se nose sa neuspesima i kritikama, i da ih pretvore u motivaciono sredstvo.

Deca niskog samopouzdanja su zatvorena i stidljiva, a na frustraciju mogu odgovoriti i agresijom. Izbegavaju nove i nepoznate situacije, posebno one gde su izloženi proceni, i lako odustaju jer im kritike i neuspesi teško padaju. Teško donose odluke, a kada donesu, smatraju da je pogrešna. Misle da nisu vredni pažnje, da se ne uklapaju sa vršnjacima iz svog odeljenja, da su svi bolji, lepši, pametniji od njih i teško ostvaruju komunikaciju sa njima. Smatraju da drugi imaju više sreće u školi, da su uspešniji sportisti, da su privlačniji suprotnom polu i slično. Imaju teškoću da iskažu svoje želje, potrebe, stavove. Ne umeju da postave granicu prema drugima. Kada im neko pokloni pažnju, u ponašanju se javljaju dve krajnosti: 1) stavljaju tu decu ispred sebe pa često postaju žrtve tih za koje pomisle da ih prihvataju – onih kod kojih je takođe u velikoj meri prisutna nesigurnost i unutrašnje nezadovoljstvo, što pokušavaju da prevaziđu omalovažavajući druge, slabije od sebe (to je posebno izražena crta kod tinejdžerki koje su sklone promiskuitetu, kao i kod dece koja ćute o vršnjačkom nasilju), ili 2) odbijaju poziv za druženje, potpuno se zatvaraju i izoluju zbog nepoverenja prema okolini i kako bi se zaštitili od mogućih negativnih iskustava – propuštajući tako i šansu da im se desi nešto lepo.

Skloni su perfekcionizmu. Zbog toga odustaju kada procene da ne mogu da dostignu savršenstvo, da ne mogu da pobede i budu najbolji, što vodi ka tome da pokazuju manje od svojih mogućnosti. Na primer, ne žele da se jave i odgovaraju kako bi ispravili lošu ocenu koju su dobili na kontrolnom. Pohvale i komplimente ne umeju da prihvate, već podcenjuju sebe. Izražena crta može biti i ljubomora prema drugoj deci.

Kako se nisko samopouzdanje održava?

 Proces introjekcije podrazumeva da tuđe mišljenje o nama samima usvajamo kao naše vlastito. Tako, na primer, dečak koje ne može da savlada geometriju i od roditelja, nastavnika i/ili drugara stalno čuje kako je glup, počinje i sam to o sebi da misli. Devojčica kojoj simpatija kaže da mu se ne sviđa, počinje o sebi da misli da je ružna. Tako nastaju takozvana negativna uverenja o sebi. Ona mogu da nestanu kada se doživi određeni uspeh. Međutim, što ih je više, počinjemo da ih doživljavamo kao svoje realne osobine, te je samopouzdanje sve krhkije, a eventualni uspeh počinje da se pripisuje sreći. Na osnovu negativnih uverenja, naša pažnja postaje selektivna i usmerava se samo na ono što je loše – dete koje je u odeljenju neprihvaćeno od strane jedne grupe učenika, smatra da ga ni drugi neće prihvatiti iako oni pokazuju inicijativu pa odbija da krene na ekskurziju ili da im se pridruži na odmoru. U vezi sa ovim primerom je i generalizacija, koja se javlja u našem mišljenju u vezi sa situacijama koje izazivaju nesigurnost, a na osnovu nekog prethodnog događaja ili donošenja uopštenih zaključaka. Tako dete može odustati od druženja jer ima stav ,,ako im priđem, i oni će me odbaciti’’.

U narednim tekstovima biće više reči o tome kako okruženje utiče na dečije samopouzdanje, kao i o nekim tehnikama za prevazilaženje nesigurnosti.

 

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Rizična ponašanja u adolescenciji – I deo

Rizična ponašanja u adolescenciji – I deo

Društveno neprihvatljivo – rizično – ponašanje je ponašanje koje ugrožava samog pojedinca, osobe iz okruženja i/ili imovinu. Predstavlja namerno nanošenje povreda drugima ili samom sebi. Neki od sinonima za rizično ponašanje su: antisocijalno, devijantno, delinkventno ponašanje, poremećaj ponašanja, vaspitna zapuštenost. Ova raznolikost termina upućuje na to da se radi o složenoj pojavi koja se ispoljava na mnogo načina.

Kada su u pitanju deca i mladi, korene takvog ponašanja nalazimo u vaspitanju, crtama ličnosti, obrazovanju, vršnjačkim grupama, kulturi, medijima, nepovoljnom okruženju u kom dete raste. Oni su posebno podložni svim tim uticajima. Različite situacije kojima deca tokom odrastanja budu izložena, mogu ih učiniti osobama rizičnog životnog stila, odnosno sa poremećajem ponašanja. Prepoznajemo ih po tome što se ne uključuju u prosocijalne aktivnosti, izbegavaju obaveze, skloni su lenjosti, konzumiranju psihoaktivnih supstanci, promiskuitetu, destruktivnosti, laganju, neposlušnosti i suprotstavljanju, skitnji, krađi.

Budući da je adolescencija period kada deca na putu da odrastu traže sebe, radoznala su i sklona eksperimentisanju. To je očekivani deo razvoja, ali ako dete nema usvojene granice i izgrađene moralne vrednosti, ukoliko izostane reakcija porodice i društva, takvo ponašanje će postati navika, učvrstiće se, prerašće u ozbiljno kršenje normi i izazivaće trajne nepovoljne posledice.

U daljem tekstu, sledi pregled ponašanja na koja treba posebno obratiti pažnju, te potražiti pomoć stručnog lica u rešavanju problema, što je najbolje učiniti čim se jave naznake takvog ponašanja, a to je često i pre same adolescencije.

Ispoljavanje agresivnosti

Agresivno ponašanje najčešće je izazvano besom koji proizilazi iz nesporazuma i pogrešnog uvida u međuljudske odnose. Uključuje i bihejvioralnu (ponašajnu), i kognitivnu (saznajnu) i emocionalnu komponentu, pa je to veoma stabilna crta ličnosti – agresivna deca često postaju agresivni odrasli. Već kod male dece, agresivnost se javlja u cilju odbrane ili borbe za nešto (otimanje oko igračaka). Ovakav način reagovanja nastavlja se kroz odrastanje ukoliko dete ne nauči veštine komunikacije i rešavanja sukoba bez primene sile. Za adolescente su karakteristični ljutnja, vika, bacanje stvari, nekontrolisani izlivi besa, psovanje, vređanje, grubost, pretnje usmerene ka roditeljima, autoritetima ili vršnjacima. Konflikti među vršnjacima su svakodnevna pojava. Svoju odgovornost za takvo ponašanje uglavnom negiraju. Česta rečenica koja se u praksi čuje kao opravdanje je ,,samo sam se malo šalio’’, ,,malo sam ga/je udario/udarila’’ ili ,,on/ona je mene prvi psovao/zadirkivao/zakačio u prolazu’’. Skloni su pasivno-agresivnom ponašanjuzaboravljaju, odlažu, odugovlače ono što treba da urade, prave se da ne čuju, u cilju nerviranja najčešće roditelja ili nastavnika.

Kada se agresija javlja nevezano za osećanje besa, ljutnje, straha, radi se o takozvanoj predatorskoj agresiji čiji je cilj neka lična dobit, i uglavnom ukazuje na psihopatske crte ličnosti.

U nekom od narednih tekstova detaljno ćemo se baviti agresivnim ponašanjem kod dece i adolescenata.

Sklonost laganju

Laganje kod dece predškolskog uzrasta, laži proističu iz toga što još uvek nisu razvijene sposobnosti razlikovanja fantazije i mašte od realnosti. To su bezopasne laži koje se prevazilaze sa urednim sazrevanjem. Adolescenti, s druge strane, često lažu svesno, namerno i sa određenim ciljem – da bi izbegli kaznu, da bi bili što bolje prihvaćeni, da bi nešto dobili, da bi skrenuli pažnju na sebe. Često daju socijalno prihvatljive odgovore da bi, na primer, izbegli raspravu sa roditeljima i da ne bi rušili sliku o sebi. Tako laži, ako ih zanemarujemo, postaju navika. Takođe, one mogu biti naučene i po modelu ponašanja roditelja – kada roditelj detetu koje ne želi da ide u školu zbog kontrolnog da opravdanje, on mu šalje poruku da je u redu lagati.

Na laži koje nisu svakodnevna pojava ne treba reagovati burno i prestrogo jer ih deca, kod koje inače laganje nije navika i karakterna crta, doživljavaju kao teret, grize ih savest i osećaju olakšanje kada dobiju priliku da isprave grešku.

Prkosno ponašanje

Kada adolescent odnos roditelja prema njemu doživljava kao vršenje pritiska i ako uvidi da ga roditelji i dalje posmatraju kao dete u koje nemaju poverenja da je sposobno da donosi ispravne odluke i izbore, javlja se suprotstavljanje. Što roditelji više budu nastojali da ga kontrolišu i proveravaju, javljaće se veći otpor i pobuna. Neki od oblika prkosnog ponašanja su: kontinuirani sukobi sa odraslima (roditeljima, nastavnicima) i doživljavanje odraslih kao neprijatelja; nekontrolisano vikanje i plakanje; odbijanje izvršavanja obaveza; teranje inata; namerno provociranje i ispitivanje mogućnosti prelaženja dozvoljenih granica.

Da bi komunikacija između dece i odraslih bila što adekvatnija, od najranijeg uzrasta treba raditi na razumevanju, predvidljivosti, doslednosti, postavljanju i primeni jasnih principa. Tako dete uči pravila, i uviđa moguće posledice kršenja istih. Umesto neprijateljskog odnosa i slike dve strane koje su u sukobu, odnosno odnosa nadređenosti i podređenosti, roditelj gradi sliku ličnog autoriteta, sa određenim granicama, ali i toplim odnosom.

Bežanje iz škole i školski neuspeh

 U periodu adolescencije, dolazi i do prvih neopravdanih izostanaka. Bežanje iz škole može biti manifestacija bežanja od odgovornosti, straha od neuspeha, prevelikih očekivanja od strane roditelja i kazne, neizgrađenih mehanizama suočavanja sa problemom i nošenja sa sopstvenim greškama. Takođe, može biti i posledica niskog samopouzdanja i treme, pa tako beže i ona deca koja su se spremila za odgovaranje, ali ne veruju u sebe. Mora se voditi računa o tome kako dete doživljava određenu stresnu situaciju (na primer, razvod roditelja) i koliko to demotivišuće utiče na njega. Još jedan od razloga može biti i dosada – bežanje iz škole i onda kada nema ispitivanja i kontrolnih jer obrazovanje ne posmatraju kao vrednost, na šta posebno treba obratiti pažnju.

Sve navedeno vodi ka lošim ocenama i ograničavanju perspektive za zanimanja u odraslom dobu. Tako i sami razvijaju negativnu sliku o sebi pa pribegavaju dokazivanju na neprihvatljiv način. Često se jedni drugima hvale lošim ocenama jer to doživljavaju kao bunt prema odraslima i obavezama koje nameće društvo.

Treba pomoći adolescentu da shvati da takvim kratkoročnim rešenjem sebi stvara dugoročnu štetu. Radne navike i veštine organizacije treba razvijati od najranijeg uzrasta (na primer, kroz obavljanje kućnih poslova u skladu sa uzrastom). Roditelji moraju imati realna očekivanja od svoje dece i poštovati njihove intelektualne kapacitete, pomoći detetu oko metoda i tehnika učenja, plana rada. Nezainteresovanost za dete i njegove školske obaveze je takođe nepoželjna.

Drugi deo teksta možete pročitati ovde.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Pubertet i adolescencija

Pubertet i adolescencija

Pubertet i adolescencija su razdoblje kada dete postaje formirana ličnost. Na tom putu, često su isprepletane karakteristike potisnutog deteta i odraslog čoveka. Do promena ne dolazi kod svih mladih u isto vreme, svako dete ima svoj ritam rasta i sazrevanja. Početak i trajanje ove razvojne faze zavise od genetskih predispozicija, socioekonomskih faktora, načina ishrane, i sl. Savremeni način života dovodi do ubrzanog fizičkog i intelektualnog razvoja što rezultira, između ostalog, i time da se u pubertet i adolescenciju ulazi na sve ranijem uzrastu.

Između ova dva pojma postoji razlika, iako naizgled označavaju isti razvojni period. Pubertet prvenstveno podrazumeva fizičke promene, dok adolescencija obeležava psihičke promene koje prate telesne.

S obzirom na niz promena do kojih dolazi, u pubertetu se razlikuju tri faze:

  • Predpubertet, kada dolazi do ubrzanog rasta i pojave sekundarnih polnih karakteristika;
  • Pubertet u užem smislu, kada dolazi do prve menstruacije kod devojčica i prve ejakulacije kod dečaka;
  • Postpubertet, kada dolazi do zastoja u fizičkom rastu, ali se nastavlja razvoj polnih organa, te njihova puna zrelost predstavlja kraj ove faze.

Adolescencija počinje sa početkom puberteta, a završava se formiranjem identiteta, pa se tako i kroz adolescenciju mogu razlikovati tri faze:

  • Predadolescencija, odnosno faza opozicije, koja je obeležena drskim, prkosnim i buntovnim ponašanjem
  • Adolescencija u užem smislu, što podrazumeva težnju za osamostaljivanjem;
  • Postadolescencija, koja podrazumeva prihvatanje uloga odraslih, i formiranje kompletne ličnosti. Ova faza se završava tek oko 26. godine.

Pubertet i adolescencija su periodi velikih turbulencija, preosetljivosti, nesigurnosti, emocionalne nestabilnosti. Javljaju se veliki nemiri i stresovi, i često je vrlo komplikovano postaviti granicu između prihvatljivih i patoloških reakcija. Roditelji su često vrlo zbunjeni. Dolazi do velikih psihičkih promena, socijalnog razvoja, formiranja identiteta i samopouzdanja, intimnosti i seksualnosti. U daljem tekstu čemo se osvrnuti na ove pojave koje možemo smatrati očekivanim.

Psihološke promene

Ove promene podrazumevaju ubrzani intelektualni razvoj (razvoj apstraktnog mišljenja) i formiranje ličnosti. Adolescent razvija sposobnost razmišljanja o budućnosti, pa je često okupiran različitim planovima. Radije slušaju sebe nego druge jer stvaraju sliku ,,idealnog sveta’’, i sliku sebe kao posebnog, drugačijeg, jedinstvenog, kao nekog ko je u središtu pažnje svog okruženja koje ga bez prestanka kritički procenjuje (kaže se da imaju ,,zamišljenu publiku’’).

Počinju sve bolje da razumeju međuljudske odnose, da razvijaju veštine rešavanja problema, empatiju. Razvija se sposobnost razmišljanja u okvirima uzrok-posledica i sagledavanja svog ponašanja iz perspektive drugih osoba. Prihvataju pravila grupa kojima pripadaju, ali postaju svesni da se pravila mogu i kršiti.

Pred adolescentom je zadatak da prihvati svoje ,,novo’’ telo, da postane samostalniji, da prevaziđe konflikt zavisnost-nezavisnost, koji podrazumeva da sa jedne strane teško podnosi ,,zvocanje’’ roditelja, otvoreno im se suprotstvlja, a sa druge strane odsustvo podrške, nežnosti i zaštite doživljava burno. Okruženje je puno privlačnih mogućnosti, ali je ujedno i izvor opasnosti. Usled velikih hormonskih promena, česte su promene raspoloženja, pa se javlja problem kanalisanja agresije. Sport je dobar i poželjan način izbacivanja viška energije.

Fizički izgled postaje glavna preokupacija. Često fizičkim izgledom pokušavaju da skrenu pažnju na sebe (farbanjem kose, upadljivom šminkom, provokativnom garderobom) ili da postave granicu i pokažu različitost u odnosu na većinu (na primer, pankerskim ili darkerskim stilom oblačenja). Nagle telesne promene mogu dovesti i do toga da adolescent svoje telo počne doživljavati kao nešto tuđe, nepoznato.

Socijalni razvoj

Tokom ovog perioda odrastanja, mladi se sve više okreću ka vršnjacima i vršnjačkim grupama kojima žele da pripadaju. Ukoliko su te grupe prosocijalne, mladi razvijaju i dobijaju prostor da izražavaju svoje sposobnosti.

Neki od njih ne uspevaju svoje ponašanje da usklade sa pravilima koja postoje u školi, na ulici, među vršnjacima, u komunikaciji sa odraslima. To su uglavnom deca čiji roditelji su razvedeni ili je porodica dezorganizovana (hronične bolesti, bolesti zavisnosti, nasilje, emocionalna hladnoća, odsustvo pravila i discipline). To mogu biti i deca koja su često kažnjavana, i kada zaslužuju i kada ne zaslužuju, deca koja su ponižavana, podcenjivana. Oni svoje strahove rasterećuju na različite načine. Neki od njih se potpuno povlače u sebe, dok drugi reaguju agresivno. Dolazi do toga da ih prosocijalni vršnjaci odbacuju, da bivaju izbačeni iz škole, što dodatno produbljuje probleme. Vezuju se za određene grupe koje glorifikuju kršenje normi tako što im se potčinjavaju, što razvija prividan osećaj pripadnosti, nedodirljivosti, jedinstvenosti.

Moramo prihvatiti da je eksperimentisanje normalan deo odrastanja. Međutim, ako nema jasnih granica, dolazi do usvajanja navike takvog ponašanja, što vodi u probleme koji se održavaju i u odraslom dobu.

Formiranje identiteta i samopouzdanja

Identitet se formira onda kada dete sebe počne da doživljava kao ličnost koja se razlikuje od drugih po određenim osobinama i kada počne da osvešćuje svoje misli i osećanja. Taj proces je ključna tačka adolescencije – dete postaje individua, nezavisna odrasla osoba. Uviđa da roditelji nemaju odgovore na sva pitanja i postaje veoma kritično prema njima. Oprobava se u različitim ulogama tragajući za samim sobom. Na putu ka formiranju identiteta, prepreka mogu biti određeni događaji koji su za dete traumatični – bolest, smrt bliskih osoba, razvod roditelja, odbacivanje od strane vršnjaka.

Samopouzdanje predstavlja osećanje koje prati identitet – kako vidimo i vrednujemo sebe. U adolescenciji je kod većine mladih ono u padu. Nezadovoljni su prvenstveno zato što ne izgledaju onako kako bi želeli, što je usko povezano sa gubitkom samopouzdanja. Jako im je bitno kako ih drugi doživljavaju, posebno osobe do kojih im je stalo. U današnjem svetu, veliki uticaj na samopouzdanje, odnosno gubitak istog, imaju društvene mreže.

Koren niskog samopouzdanja je često i u porodičnim odnosima. Osećaj manje vrednosti razvija se kod dece čiji roditelji daju poruke da bi dete više voleli da je drugačije, pametnije, poslušnije, da su druga deca bolja. Takođe, samopouzdanje narušavaju i roditelji koji dete stavljaju u ,,sopstvene kalupe’’ i ne daju mu nikakvu slobodu odlučivanja, odnosno nemaju poverenja u njega.

Više o problemima sa samopouzdanjem u adolescenciji možete pročitati ovde.

Intimnost i seksualnost

Usled velikih hormonskih promena i porasta intelektualnih sposobnosti, jačaju i radoznalost i emocionalna pobuđenost mladih. Tako dolazi i do formiranja polnog identiteta. Javlja se interesovanje za suprotan pol, prve ljubavi, koje su često dramatične, burne, sklone idealizovanju i pod velikim uticajem mašte. Budući da je seksualno ponašanje mladih danas pod velikim uticajem medija i društvenog okruženja, veliku pažnju treba posvetiti edukaciji. Roditelji ne bi trebalo da izbegavaju tu temu.

Nije retkost da mladi nastoje da kroz seksualne interakcije grade svoj identitet misleći na osnovu toga da su poželjni, vredni, voljeni, popularni. Međutim, tako ulaze u promiskuitet i rizična ponašanja. Odgovorno seksualno ponašanje razvija se usvajanjem relevantnih znanja, stavova i razvijanjem samopouzdanja i samopoštovanja.

Više o problematičnim ponašanjima u adolescenciji možete pročitati ovde.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com

Poremećaji u ponašanju kod dece

Poremećaji u ponašanju kod dece

Nestašluk je normalna pojava u dečjem razvoju, ali se postavlja pitanje kada nestašluk prelazi granice, a ponašanje postaje problematično. Razlikujemo, dakle, ponašanje koje predstavlja povremeno odstupanje od društveno prihvatljivog ponašanja i ponašanje kada dete postaje počinilac krivičnih dela.

Poremećaji ponašanja mogu se svrstati u pet grupa:

  • Negativističko-inadžijsko ponašanje,
  • Periodični napadi besa,
  • Poremećaj ponašanja uz odsustvo empatije i osećanja krivice,
  • Antisocijalni poremećaj ličnosti i neklasifikovani poremećaj ponašanja.

 Zajedničko im je to da obuhvataju širok spektar aktivnosti koje imaju za posledicu kršenje socijalnih pravila i/ili ugrožavanje drugih.

Rane pokazatelje često ignorišemo ili tolerišemo. Uočavamo ih tek kada dete biva uključeno u predškolski i školski sistem gde ne može mirno da sedi i prati nastavu i pokazuje nesaradljivost u odnosu na grupu. Decu sa problemom u ponašanju često posmatramo kao nevaspitanu i odgovornu za svoje neadekvatno ponašanje.

Antisocijalna ponašanja su primarno naučena ponašanja, i to učenjem po modelu – putem posmatranja, imitiranja, isprobavanja i ponavljanja. U vezi su sa:

  • Neprepoznavanjem potreba deteta od strane roditelja,
  • Nasilnim ponašanjem među bliskim osobama,
  • Niskim nivoom topline,
  • Nedostatkom roditeljskog nadzora i discipline,
  • Disfunkcionalnim odnosima među roditeljima.

Međutim, osim u porodici, deca se mogu ugledati i na svoje vršnjake, ili osobe koje sreću u školskom okruženju, susedstvu ili društvu uopšte.

 Podtipovi poremećaja ponašanja

  • Prvi, takozvani rani podtip, može se uočiti već na uzrastu od dve godine, kao posledica neadekvatne nege i brige o detetu još od njegovog rođenja, zbog čega je češći kod dece bez roditeljskog staranja. Ispoljava se kroz povećan nivo anksioznosti, nesigurnosti i izraženu teškoću socijalizacije. Usled nedostatka pažnje, dete uči da lošim ponašanjem privlači pažnju odraslih i vršnjaka, biva odbačeno, te se povezuju sa sebi sličnima. Ukoliko se na rano formirani poremećaj ne reaguje sve do puberteta, praksa pokazuje da ta deca izrastaju u ljude kojima preti rizik od nestabilnih odnosa, neuspeha, kriminogenog ponašanja, mentalnih i bolesti zavisnosti, nezaposlenosti.
  • Drugi podtip nastaje u pubertetu i ranoj adolescenciji. Često je takvo ponašanje pod uticajem grupe vršnjaka, a udruženo sa slabijim roditeljskim nadzorom i teškoćama u savladavanju školskog gradiva. Ukoliko dobiju adekvatnu podršku, uglavnom ne postaju prestupnici kasnije.

 

Kako da prepoznamo decu sa poremećajem ponašanja?

Tipična ponašanja su:

  • Nepoštovanje naredbi i pravila;
  • Suprotstavljanje autoritetu;
  • Verbalna i/ili fizička agresija;
  • Uništavanje stvari, laži i manipulacije;
  • Krađe;
  • Neustrašivost;
  • Sklonost ka bolestima zavisnosti;
  • Nesaradljivost u grupi prosocijalnih vršnjaka i grubost prema njima, a druženje sa problematičnim grupama.

Ono što posebno izdvaja prvi podtip su sledeće karakteristike:

  • Na planu emocija: teško prepoznaju i verbalizuju osećanja, često anksiozni, bezvoljni, depresivni, pojačano razdražljivi;
  • U odnosu sa odraslima: ne trpe nikakav autoritet, odrasle posmatraju kao sebi ravne, teško uspostavljaju kontakt očima sa bliskim osobama, dok su sa nepoznatima neselektivno bliski;
  • Impulsivnost i pažnja: budući da svoje emocije ne prepoznaju, anksioznost se ispoljava somatski te ih mesto ne drži. Treba naglasiti da je u ovom slučaju hiperaktivnost socijalni, a ne organski problem;
  • Problemi u školi: mišljenje je na konkretnom nivou, te kada krenu u peti razred nailaze na mnoge teškoće budući da se zahteva apstraktno mišljenje. Posledično dolazi i do odbacivanja od strane vršnjaka, što dodatno pojačava intenzitet problematičnog ponašanja.

 

Kako da pomognemo?

Kritično vreme za prepoznavanje i preduzimanje preventivnih koraka je ono pre polaska u školu. Adolescencija je, takođe, period kada treba planirati i pružati podršku, ali je činjenica da tada već radimo na ublažavanju posledica. Fokusirana podrška do puberteta daje mnogo bolje rezultate.

U planiranju podrške, kod dece predškolskog uzrasta akcenat treba staviti na ojačavanje porodičnog okruženja. Za decu školskog uzrasta pored podrške porodice, preporučuje se i rad sa nastavnicima, stručnom službom u školi, posebno defektologom, sve u službi što boljeg uključivanja deteta u društvo. Rezultati se postižu prvenstveno primenom individualnog savetovanja. Praksa pokazuje da nije preporučljivo za decu i mlade sa poremećajima ponašanja organizovati grupnu podršku, jer će naći sebi slične i učvrstiti svoje problematično ponašanje.

Neophodne su i aktivnosti kojima bi se dete uključilo u grupu prosocijalnih vršnjaka. Školski zahtevi su im obično preteški, što im budi strahove da će biti odbačeni. Stoga, gradivo treba prilagoditi mogućnostima, kako bi dete savladalo osnovni nivo i integrisalo se među vršnjake, što bi smanjilo i šansu da se problematično ponašanje pojača.

Višak slobodnog vremena detetu daje prostora da napravi neki problem, pa je neophodno definisati i slobodnovremenske aktivnosti. Budući da svako dete želi da bude uspešno, hobiji daju mogućnost da se istakne i gradi samopoštovanje: gluma, slikanje, ples, plivanje, kao i uključivanje u kućne poslove. Borilačke i timske sportove treba izbegavati jer povećavaju nivo agresivnosti.

Deca i mladi koji muče životinje, samopovređuju se, igraju se vatrom, ispoljavaju znake psihotičnosti moraju biti pod kontrolom psihijatra. U pokušaju samolečenja, mogu da se odaju alkoholu, drogama, suicidalnom ponašanju.

Za mlade kod kojih se problemi u ponašanju javljaju u pubertetu, preporuka je da se pojača nadzor i primenjuje metoda nagrada i odsustva nagrade, što je, inače, svakako preporučljivo primenjivati u vaspitanju od najranijeg uzrasta. Pošto su deca sa poremećajima ponašanja pojačano su osetljivi na nepravdu, važno je da roditelji prepoznaju i nagrađuju dobro ponašanje i da ne naglašavaju samo ono što je loše. Dete se mora nagraditi pažnjom i pohvalom svaki put kada sarađuje. Svoje neadekvatno ponašanje će često pripisivati drugima (,,provocirao me je, morao sam da mu vratim’’). Uvek treba reći detetu da je jedino ono odgovorno za svoje ponašanje i ponuditi mu neagresivnu alternativu.

 

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vaš psiholog tim

Kontakt za psihološko savetovanje dece: 064/ 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com