Društveno neprihvatljivo – rizično – ponašanje je ponašanje koje ugrožava samog pojedinca, osobe iz okruženja i/ili imovinu. Predstavlja namerno nanošenje povreda drugima ili samom sebi. Neki od sinonima za rizično ponašanje su: antisocijalno, devijantno, delinkventno ponašanje, poremećaj ponašanja, vaspitna zapuštenost. Ova raznolikost termina upućuje na to da se radi o složenoj pojavi koja se ispoljava na mnogo načina.

Kada su u pitanju deca i mladi, korene takvog ponašanja nalazimo u vaspitanju, crtama ličnosti, obrazovanju, vršnjačkim grupama, kulturi, medijima, nepovoljnom okruženju u kom dete raste. Oni su posebno podložni svim tim uticajima. Različite situacije kojima deca tokom odrastanja budu izložena, mogu ih učiniti osobama rizičnog životnog stila, odnosno sa poremećajem ponašanja. Prepoznajemo ih po tome što se ne uključuju u prosocijalne aktivnosti, izbegavaju obaveze, skloni su lenjosti, konzumiranju psihoaktivnih supstanci, promiskuitetu, destruktivnosti, laganju, neposlušnosti i suprotstavljanju, skitnji, krađi.

Budući da je adolescencija period kada deca na putu da odrastu traže sebe, radoznala su i sklona eksperimentisanju. To je očekivani deo razvoja, ali ako dete nema usvojene granice i izgrađene moralne vrednosti, ukoliko izostane reakcija porodice i društva, takvo ponašanje će postati navika, učvrstiće se, prerašće u ozbiljno kršenje normi i izazivaće trajne nepovoljne posledice.

U daljem tekstu, sledi pregled ponašanja na koja treba posebno obratiti pažnju, te potražiti pomoć stručnog lica u rešavanju problema, što je najbolje učiniti čim se jave naznake takvog ponašanja, a to je često i pre same adolescencije.

Ispoljavanje agresivnosti

Agresivno ponašanje najčešće je izazvano besom koji proizilazi iz nesporazuma i pogrešnog uvida u međuljudske odnose. Uključuje i bihejvioralnu (ponašajnu), i kognitivnu (saznajnu) i emocionalnu komponentu, pa je to veoma stabilna crta ličnosti – agresivna deca često postaju agresivni odrasli. Već kod male dece, agresivnost se javlja u cilju odbrane ili borbe za nešto (otimanje oko igračaka). Ovakav način reagovanja nastavlja se kroz odrastanje ukoliko dete ne nauči veštine komunikacije i rešavanja sukoba bez primene sile. Za adolescente su karakteristični ljutnja, vika, bacanje stvari, nekontrolisani izlivi besa, psovanje, vređanje, grubost, pretnje usmerene ka roditeljima, autoritetima ili vršnjacima. Konflikti među vršnjacima su svakodnevna pojava. Svoju odgovornost za takvo ponašanje uglavnom negiraju. Česta rečenica koja se u praksi čuje kao opravdanje je ,,samo sam se malo šalio’’, ,,malo sam ga/je udario/udarila’’ ili ,,on/ona je mene prvi psovao/zadirkivao/zakačio u prolazu’’. Skloni su pasivno-agresivnom ponašanjuzaboravljaju, odlažu, odugovlače ono što treba da urade, prave se da ne čuju, u cilju nerviranja najčešće roditelja ili nastavnika.

Kada se agresija javlja nevezano za osećanje besa, ljutnje, straha, radi se o takozvanoj predatorskoj agresiji čiji je cilj neka lična dobit, i uglavnom ukazuje na psihopatske crte ličnosti.

U nekom od narednih tekstova detaljno ćemo se baviti agresivnim ponašanjem kod dece i adolescenata.

Sklonost laganju

Laganje kod dece predškolskog uzrasta, laži proističu iz toga što još uvek nisu razvijene sposobnosti razlikovanja fantazije i mašte od realnosti. To su bezopasne laži koje se prevazilaze sa urednim sazrevanjem. Adolescenti, s druge strane, često lažu svesno, namerno i sa određenim ciljem – da bi izbegli kaznu, da bi bili što bolje prihvaćeni, da bi nešto dobili, da bi skrenuli pažnju na sebe. Često daju socijalno prihvatljive odgovore da bi, na primer, izbegli raspravu sa roditeljima i da ne bi rušili sliku o sebi. Tako laži, ako ih zanemarujemo, postaju navika. Takođe, one mogu biti naučene i po modelu ponašanja roditelja – kada roditelj detetu koje ne želi da ide u školu zbog kontrolnog da opravdanje, on mu šalje poruku da je u redu lagati.

Na laži koje nisu svakodnevna pojava ne treba reagovati burno i prestrogo jer ih deca, kod koje inače laganje nije navika i karakterna crta, doživljavaju kao teret, grize ih savest i osećaju olakšanje kada dobiju priliku da isprave grešku.

Prkosno ponašanje

Kada adolescent odnos roditelja prema njemu doživljava kao vršenje pritiska i ako uvidi da ga roditelji i dalje posmatraju kao dete u koje nemaju poverenja da je sposobno da donosi ispravne odluke i izbore, javlja se suprotstavljanje. Što roditelji više budu nastojali da ga kontrolišu i proveravaju, javljaće se veći otpor i pobuna. Neki od oblika prkosnog ponašanja su: kontinuirani sukobi sa odraslima (roditeljima, nastavnicima) i doživljavanje odraslih kao neprijatelja; nekontrolisano vikanje i plakanje; odbijanje izvršavanja obaveza; teranje inata; namerno provociranje i ispitivanje mogućnosti prelaženja dozvoljenih granica.

Da bi komunikacija između dece i odraslih bila što adekvatnija, od najranijeg uzrasta treba raditi na razumevanju, predvidljivosti, doslednosti, postavljanju i primeni jasnih principa. Tako dete uči pravila, i uviđa moguće posledice kršenja istih. Umesto neprijateljskog odnosa i slike dve strane koje su u sukobu, odnosno odnosa nadređenosti i podređenosti, roditelj gradi sliku ličnog autoriteta, sa određenim granicama, ali i toplim odnosom.

Bežanje iz škole i školski neuspeh

 U periodu adolescencije, dolazi i do prvih neopravdanih izostanaka. Bežanje iz škole može biti manifestacija bežanja od odgovornosti, straha od neuspeha, prevelikih očekivanja od strane roditelja i kazne, neizgrađenih mehanizama suočavanja sa problemom i nošenja sa sopstvenim greškama. Takođe, može biti i posledica niskog samopouzdanja i treme, pa tako beže i ona deca koja su se spremila za odgovaranje, ali ne veruju u sebe. Mora se voditi računa o tome kako dete doživljava određenu stresnu situaciju (na primer, razvod roditelja) i koliko to demotivišuće utiče na njega. Još jedan od razloga može biti i dosada – bežanje iz škole i onda kada nema ispitivanja i kontrolnih jer obrazovanje ne posmatraju kao vrednost, na šta posebno treba obratiti pažnju.

Sve navedeno vodi ka lošim ocenama i ograničavanju perspektive za zanimanja u odraslom dobu. Tako i sami razvijaju negativnu sliku o sebi pa pribegavaju dokazivanju na neprihvatljiv način. Često se jedni drugima hvale lošim ocenama jer to doživljavaju kao bunt prema odraslima i obavezama koje nameće društvo.

Treba pomoći adolescentu da shvati da takvim kratkoročnim rešenjem sebi stvara dugoročnu štetu. Radne navike i veštine organizacije treba razvijati od najranijeg uzrasta (na primer, kroz obavljanje kućnih poslova u skladu sa uzrastom). Roditelji moraju imati realna očekivanja od svoje dece i poštovati njihove intelektualne kapacitete, pomoći detetu oko metoda i tehnika učenja, plana rada. Nezainteresovanost za dete i njegove školske obaveze je takođe nepoželjna.

Drugi deo teksta možete pročitati ovde.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com