Neverbalno asertivno ponašanje

Neverbalno asertivno ponašanje

Asertivni komunikacijski stil ili šire asertivno ponašanje podrazumeva da zatražite ono što želite (ili kažete da nešto ne želite) na jednostavan, direktan način kojim ne negirate svoju želju ali istovremeno ne pokušavate nekog da napadnete, okrivite ili izmanipulišete. Takođe, asertivnost podrazumeva da svoje želje izražavate poštujući i neugrožavajući druge. Prilikom izražavanja sopstevnih želja ne treba se izvinjavati niti zbog toga osećati krivicu. Umesto da zahtevate ili komandujete, izražavajte se asertivnim rečenicima koje su direktne, iskrene i jednostavne: „Zaista bih želeo/-la taj poslovni projekat“ , „ Nadam se će šef odlučiti da taj projekat dodeli meni“, „Osećam se loše kada zakasniš“ i sl. Ipak pored toga što šaljete verbalnu poruku veoma je bitna i poruka koju šaljete neverbalno. U ovom tekstu ćemo prikazati nekoliko aspekta neverbalne komunikacije koji su sastavni deo asertivnog ponašanja.

Gledajte direktno u sagovornika kome upućujete poruku.  Ukoliko vam je pogled usmeren sa strane ili na dole to odaje utisak da niste sigurni u ono što govorite. Takođe, nije dobro ni „buljiti“ u osobu jer će ona osetiti potrebu da se brani.

Održavajte „otvoren“ stav tela. Ukoliko sedite nemojte prekrštati ruke ili noge. Ukoliko stojite, stojite uspravno, takođe bez prekrštanja ruku. Budite okrenuti licem ka osobi kojoj saopštavate poruku umesto da joj stojite sa strane.

Ne menjajte mesto na kome ste. Pri asertivnom komuniciranju stojite „čvrsto na zemlji“, nemojte šetati odnosno udaljavati se sa mesta na kome ste.

Ostanite mirni—izbegavajte da budete previše emotivni ili uzbuđeni. Ako ste besni, ispraznite svoj bes negde drugde (npr. u sali za vežbanje) ili izbrojte do deset pre nego što pokušate da budete asertivni. Smireno ali asertivno obraćanje ima mnogo veću težinu  za većinu ljudi nego izliv besa.

Važno je uvideti da je neverbalna komunikacija jednako važna kao i verbalna, jedna bez druge ne mogu i samo zajedno čine asertivno ponašanje potpunim. Ponekad je ljudima jako teško da iskombinuju i jedno i drugo, dobra vežba za neverbalno asertivno komuniciranje je obraćanje zamišljenoj osobi pred ogledalom. Tu ćete jasno videti kakav vam je telesni stav i kontakt očima pri izgovaranju vaših želja i osećanja.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Trening socijalnih veština

Trening socijalnih veština

Trening socijalnih veština se obično koristi kod osoba koje imaju problem u socijalnoj komunikaciji, koje su stidljive i nesugurne kada se nađu među nepoznatim ljudima ili su zabrinute kada anticipiraju neku socijalnu situaciju u kojoj će se naći. Velika pažnja posvećuje se kako verbalnim veštinama, kao što su način pozdravljanja ili asertivnost, tako i neverbalnim veštinama u koje spadaju kontakt očima, položaj tela, ton kojim se obraćaju nekome. Često se dešava da kod osoba koje imaju problema u socijalnom komuniciranju, verbalne poruke nisu usklađene sa neverbalnim. Na primer, klijent se ohrabruje da uspostavi kontakt očima kada se rukuje ili pozdravlja sa nekim.

Insturkcija. Psihoterapeut na početku pruža didaktičke informacije o tome kako treba postupati pri upoznavanju novih ljudi. On opisuje klijentu koji su uslovi adekvatni kada je u pitanju upoznavanje sa novom osobom, diskutuje se o primerenom ,,tajmingu“ za upoznavanje, i primerima kako ga treba uspostaviti.

Modelovanje. U ovom koraku terapeut modelirala potrebne veštine. Pravi zamišljenu scenu u kojoj se on sam predstavlja strancu, tj. nepoznatoj osobi. Klijent može biti u ulozi nepoznate osobe kojoj se terapeut predstavlja. Kada je predstavljanje završeno terapeut ponavalja ključne informacije iz procesa.  Na primer, terapeut je napravio zamišljenu scenu koja se odigrava u kafeteriji zgrade u kojoj je klijent zaposlen. Terapeut takođe igra zaposlenog u istoj zgradi i nova osoba koju želi da upozna (u čijoj je ulozi klijent) radi u kacelariji na njegovom spratu. Osoba mu se osmehnula i nije bila ni u kakvom poslu, pa je on osetio da je možda zainteresovana za kratko ćaskanje. Teraput joj se obraća sa: „Zdravo, izgleda da radimo na istom spratu, ali nismo se predstavili jedno drugom. Moje ime je Drgan Ilić.“ Onda mu druga osoba odgovara kako se zove. A zatim terapeut vraća sa:,,Drago mi je što smo se upoznali. Predpostavljam da ćemo se sretati veoma često.“

Bihejvioralno ponavljanje. Sada teraput ulazi u ulogu nepoznate osobe a klijent vežba, uz pomoć onoga što je terapeut odigrao, kako da se predstavi novoj osobi. Kada se trening socijalnih veština izvodi u grupi onda je mnogo više mogućnosti za vežbu i to sa različitim ljudima. Terapeut pre početka vežbe daje sledeću instrukciju: ,, Sada je tvoj red za vežbu. Zapamti da je potrebno da napraviš mali komentar pre nego što započneš konverzaciju a zatim se predstavi. Ovo je samo vežba, prema tome budi slobodan i upotrebi sopstvenu maštu kako bi zamislio scenu upoznavanja i kako bi započeo kontakt.“ Nakon ove vežbe, sledi konstruktivni  feedback i isticanje pozitivnih delova konverzacije. Klijent može ponoviti vežbu onoliko puta koliko misli da mu je potrebno.

Konstruktivni feedback.  Feedback ili evaluacija izvedene vežbe upućena je ne samo na specifični sadržaj verbalne komunikacije već i na druge aspekte kao što je npr. neverbalna komunikacija. Pa tako, siromašan kontakt očima, sniženi ton glasa, ili neadekvatni dodatni verbalni sadržaj se beleži i koriguje.

Isticanje pozitivnog. Klijent se pohvaljuje kad god izvede vežbu konverzacije do kraja. Pohvala se upućuje za one aspekte koji su izvedeni potpuno korektno i svuda gde je postignut napredak. Na početku, terapeut ohrabljuje i pohvaljuje klijenta onog trenutka kad prvi put započne vežbu.

Kroz ovaj trening uvežbavaju se specifični aspekti socijalne konverzacije, kada je uspostvaljena jedna socijalna veština prelazi se na sledeću. Trening socijalnih veština je kumulativan i usvajanje nove veštine se vrši kada je usavršena prethodna. Naravno nakon usavršavanja određenih veština u okviru terapijskih seansi iste se primenjuju u realnom svetu, na poslu, u zgradi, u komšiluku, nekom poslovnom sastanku, neobaveznoj sedeljci, proslavi itd.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog

 

Kontakt očima

Kontakt očima

Šta nam omogućava kontakt očima

Prilikom svake komunikacije licem u lice mi provodimo najveći deo vremena gledajući sagovornika u oči. Ako pažljivo pratimo kuda stremi pogled sagovornika ili zapažamo promene u veličini njegove zenice moći ćemo da dobijemo neke informacije koje se teško mogu dobiti na osnovu verbalnog sadržaja koji nam upućuje osoba preko puta nas.

Širanje i skupljanje zenica može između ostalog ukazivati na promene raspoloženja.  Kada se neko uzbudi zenice mogu menjati svoj obim do četiri puta u odnosu na prvobitni. Ukoliko je uzbuđenje pozitivno onda se zenice šire, ukoliko je negativno dolazi do njihovog skupljanja. Kao primer obično se navodi širenje zenica kod osoba suprotnog pola koje gaje uzajamne simpatije. Pokazalo se da osoba suprotnog pola može reagovati povoljno na ovakve signale potpuno nesvesno.

Ako posmatramo kuda stremi pogled našeg sagovornika takođe možemo izvući neke bitne informacije o na primer njegovim namerama. Postoje tri tipa ovakvog usmerenog pogleda: socijalni, intimni i dominacijom usmereni pogled. Socijalno usmereni pogled je pogled koji pada u trouglu između očiju i usta sagovornika u proseku oko 90% vremena koji se provede u komunikaciji licem u lice. Ova oblast se označava kao nepretećom a druga osoba će Vas doživljavati kao neagresivnom. Kada se dve osobe približavaju jedna drugoj sa izvesne razdaljine one mogu razmeniti brze poglede lica i donjih delova tela kako bi ustanovile pol druge osobe, a zatim sledi pogled kojim se pokušava odmeriti stepen zainteresovanosti jedne osobe za drugu.  Intimno usmereni pogled kreće od očiju pa naniže preme bradi do nižih delova tela sagovornika. Ovakvi pogledi su u funkciji pokazivanja interesanja prema osobi suprotnog pola i ako su uzajamni to govori da interesovanje postoji. Ženama je mnogo lakše da brzo ,, odmere“ muškarca od glave do pete a da pritom ne budu uhvaćene. Razlog za ovo je što žene imaju razvijeniji perifirni vid od muškaraca. S druge strane, muškarci moraju više puta da preusmeravaju pogled gore-dole da bi mogli da dobiju celovitu sliku te to izgleda dosta upadljivo. Dominacijom usmereni pogled se fokusira u trogao čija donja stranica povezuje oči a gornje teme se nalazi na sredini čela iznad očiju. Ovakav pogled čini da druga osoba doživi situaciju veoma ozbiljno i na neki način se oseća da nema kud. Ovakav pogled nikako nemojte koristiti u prijateljskim i romantičnim odnosima već u situacijama kada Vam je cilj da nekog ućutkate i na neki način malo zastrašite.

U nekim od životnih situacija ove informacije mogu dosta pomoći.  Na primer, kako ,,preživeti“ prvih dvadeset sekundi na razgovoru za posao. Mnogi ljudi misle da je tada bitno da se stalno održava kontakt očima sa intervjuerom.  Ovo može biti problem jer sprečava proces koji se odvija kada se upoznaje neko nov. Ako je intervjuer muškarac kod njega, kao što je rečeno,  je slabije razvijen periferni vid pa neće biti u mogućnosti da sagleda kandidata u celini pogotovo ako je kandidat žena jer ga može uhvatiti u neprijatnom gore-dole usmerenom pogledu. Ukoliko je intervjuer žena stvar je manje komplikovana jer žene poseduju razvijeniji perifirni vid pa je teško uhvatiti gde je usmeren njihov pogled. Pokazuje se da ako žena bira muškog kandidata za posao ona najviše pažnje usmerava na dužinu kose, dizajn odeće i koordinaciju pokreta.

Sanja Marjanović

dipl. psiholog

Neverbalna komunikacija

Neverbalna komunikacija

neverbalna komunikacijaDa bi ste otkrili kako se neko oseća, šta namerava ili zašto se ponaša na određeni način u konkretnoj situaciji, nije neophodno da budete psiholog, stručnjak ili ekspert za ljudsko ponašanje. Vama je priroda već dala taj dar, ali ste vi odavno prestali da ga korstite onakako kako bi ste mogli. Taj dar postoji i dalje u vašem unutrašnjem detetu.

Tačno je da ne možemo čitati misli drugim ljudima, ne možemo znati niti videti šta je u njihovim glavama, ali zato možemo čitati njihove emocije koje su za dobrog posmatrača tako jasno ispisane na licima ljudi, izražene kroz položaj i pokrete delova tela, promene u intonaciji glasa, načinu disanja i kvalitetu dodira. Dakle, ključ razumevanja nečijeg autentičnog ponašanja je u neverbalnoj komunikaciji. Neverbalna komunikacija se sastoji od telesnih znakova kojima mi nevoljno (bez namere i velike mogućnosti kontrole) izražavamo naša unutrašnja stanja, emocije i namere. Upravo odsusutvo namere i mogućnosti kontrole omogućavaju autentično, neposredno izražavanje. Jedan od razloga zašto nismo u stanju da kontrolišemo znakove telesne ekspresije (pre svega facijalne ekspresije) je to što nemamo povratne informacije o tim znakovima pa ih stoga ne možemo modifikovati u skladu sa onim što želimo da postignemo (na primer: možemo čuti sopstveni glas ali ne možemo videti izraze sopstvenog lica dok komunicirama sa drugima, očigledno da naš ograničen kapacitet pažnje to nebi ni mogao da isprocesira u realnom vremenu).

Verbalna vs neverbalna komunikacija. Ono što pričamo ne mora nužno odražavati naše autentične stavove, misli ili osećanja. To je često slučaj jer smo mi izvežbani da gotovo automatski i u većini socijalnih situacija nastojimo da ostavimo i održimo željenu sliku o sebi, kako u očima drugih, tako i u sopstvenim očima. Istovremeno, mnogo toga što govorimo sebi (kada nastojimo da nešto sebi objasnimo, razumemo, predvidimo ili isplaniramo), ne odražava ono u šta autentično verujemo ili osećamo. Zašto? Zato što između onog dela ličnosti koji čine naše autentične želje, misli i osećanja i onoga što manifestujemo pred sobom i drugima stoji niz posredujućih odbrambenih mehanizima koje smo razvijali godinama kako bi smo zaštili i očuvali pozitivnu sliku o sebi. Da bi smo sačuvali pozitivnu sliku o sebi, mi moramo sebe obmanjivati, moramo potisnuti, suzbiti, minimalizovati ili zamagliti neke delove nas samih. Da bi smo sačuvali prihvatljivu sliku o sebi kao dobroj osobi, moramo malo prerušiti ili sakriti neke naše egoističke prohteve (težnje ka moći, divljenju i sl.), agresivne i seksualne impulse koje ne možemo realizovati u našem socijalnom okruženju, bolna osećanja i negativne misli o sebi. Ali veliki deo toga u šta zaista verujemo, želimo ili se plašimo vidiljivo je spolja i nalazi svoj izraz u telesnoj ekspresiji. Pre svega u facijalnoj ekspresiji.

Mnogo toga možemo videti u facijalnoj ekspresiji osobe. Počnimo samo do očiju. U očima možemo videti mnogo toga (ne kaže se za džabe u narodu da su oči ogledalo duše). Sjaj i širenje zenica kada smo iznenađeni ili zainteresovani za nešto, širom otvorene oči koje manifestuju izraz straha, vlažne oči pune tuge, projektivni pogled kao izraz besa, odsečen pogled (kao kada neko beživotno zuri u vas) kao izraz zatvaranja i povlačenja u sebe, oboren pogled i pogled na stranu kada se stidimo itd. U facijalnoj ekspresiji učestvuju mnogi mišići koji zajedno izažavaju osećanja (mišiči usta, obraza, čela). Kontakt očima je takođe važan. On može dosta govoriti o namerama osobe i stepenu prisnosti koji osoba želi da ostvari u komunikaciji (na primer: da li nas osoba gleda direktno u oči, koliko dugo zadržava pogled, koliko često to radi i sl.)

Osmeh nam govori mnogo toga. Izvežbani posmatrač uvek pravi razliku između izveštačenog, lažnog osmeha i autentičnog, spontanog osmeha koji se izražava toplinu, radost i naklonost. Emocionano hladne i manipulativne osobe nikada ne mogu imati takav prirodni osmeh (setite se osmeha Vladimira Putina, kako vam se čini taj osmeh?).

Položaj tela u prostoru mnogo govori o tome šta zaista izražavamo ili želimo da prenesemo drugome. Sa koje razdaljine se obraćamo sagovorniku (važno je i ko je naš sagovornik, u kom kontekstu se odvija komunikacija i sa kojim ciljevima), koliko blizu prodiremo u njegov/njen prostor, da li menjamo razdaljinu sa koje komuniciramo u zavisnosti od promene sadržaja koji saopštavamo itd. Ovo je vrlo jednostavno, zapazite kod sebe kakav je vaš prostorni stav kada pričate sa članovima porodice ili partnerom a kakav kada pričate sa šefom, nastavnikom, osobom na ulici koju nepoznajete.

Intonacija i promene u intonaciji glasa su jako dobar pokazatelj emocionalnog stanja osobe sa kojom komunicirate. Ako obratite pažnju na intonaciju nečijeg glasa, možete mnogo saznati. Možete saznati o trenutom emocionalnom stanju osobe (na primer da li osoba ima tremu, da li se stidi, da li zvuči uverljivo ili neuverljivo i sl.) kao i o nekim relativno trajnijim atributima osobe (na primer lako ćete uočiti po intonaciji glasa da li je neko depresivan, arogantan, agresivan, povučen ili nametljiv i sl.). Postoje istraživanja obavljena u SAD-u koja svedoče o tome kako možemo donositi veoma pouzdane zaključke samo na osnovu opažanja intonacije glasa. U tim istraživanjima ispitanici su slušali snimljene razgovore između doktora i pacijenta. Ovi snimci su namerno bili tako izobličeni da ispitanici nisu mogli da razaznaju sadržaj razgovora već samo intonaciju i promene u inotonaciji sagovornika. Njihov zadatak je bio da samo na osnovu materijala koji su slušali predvide koji od doktora ima veću šansu da završi na sudu (da bude tužen od strane pacijenata). Tačnost ovog predviđanja bila je visoka samo iz razloga što su ispitanici uspevali da na osnovu intonacija govora doktora zaključe koji su od njih arogatni a koji ne. Istraživanja su pokazala da upravo doktori koji su arogantni, ne obraćaju pažnju na pacijentove potrebe i ne trude se da pacijentu objasne njegovo/njeno stanje, pacijenti ih manje preferiju i upravo oni imaju veću šansu da završe na sudu.

Dodir i njegov kvalitet su takođe važni pokazatelji naših namera i osećanja. Način na koji nekoga dodirujemo može nam okriti mnogo toga o osobi (na primer da li je osoba nežna ili gruba, strastvena ili mlaka, stidljiva ili samopouzdana, asocijalna ili društvena, energična ili mlitava, aktivan ili pasivna itd.). Pritom treba istaći da dodir ne treba posmatrati samo u okviru seksualne komunikacije, dodir ima važnu ulogu i van seksualnosti. Tipičan primer je rukovanje. Kada se rukujemo možemo obratiti pažnju kako se neko rukuje sa nama (da li to čini snažno ili ne, koliko dugo zadržava stisak, da li su mu/joj vlažni dlanovi itd.). Dodit kao i kontakt očima pruža oblije informacija u komunikaciji.

Vilhelm Rajh osnivač telesne psihoterapije poklanjao je veliku pažanju gore navedenim i drugim znakovima telesne ekpresije. Zahvaljujući njegovom pronicljivom opažanju, razvio je niz tehnika pomoću kojih može da opaža telesnu ekspresiju osećanja posmatrajući ne samo opisane neverbalne znakove već i obrazac i promene u disanju i mišićnim tenzijama u čitavom telu. U telesnoj psihoterapiji neverbalna komunikacija ima presudan značaj, jer je telesni psihoterapeut primarno zainteresovan za ono što klijent izražava ili pokušava da sakrije u svojoj ekpresiji.

Kako da u svakodnevnom životu upotrebite ovaj dar koji svi imamo? Jednostavno, kada želite da saznate šta neko stvarno oseća ili želi da iskomunicira (na primer: kada sumnajte u nečije namere), fokusirajte svoju pažnju na to kako osoba priča a ne šta priča. Te dve vrste komunikacije često mogu biti u potpunom raskoraku (naročito kada osoba laže ili se pretvara), na to naročito obratite pažnju. Ne morate biti ekspert za to, niti imati diplomu nekog kursa, samo se udubite i pažljivo posmatrajte opisane telesne znakove i videćete. Možda će vam na početku trebati malo vežbe (jer ste navikli da se fokusirate na slušanje a ne na gledanje) ali vremenom ćete postajati sve bolji i bolji. Deca to rade fantastično i to iz razloga što baš i ne razumeju šta odrasli pričaju. Deca razumeju reči ali ne i pun smisao onoga što odrasli govore, ali zato savršeno dobro razumeju i vide da li ih roditelji vole, lažu ili su iskreni, da li su prisutni ili samo sede u istoj prostoriji itd. Dobra vest je to da sve što ste znali kao dete znate i sada samo verovatno to koristite u manjoj meri. To je posledica školovanja i vaspitanja u kojem se mnogo veći značaj pridaje verbalnoj nego neverbalnoj komunikaciji. Intelektualna dostignuća svake kulture kodirana su u verbalnom i na tome je akcenat u školovanju i obučavanju. Uticaj kulture na neverbalnu komunikaciju postoji ali je u tom domenu znatno slabiji. Neverbalna komunikacija, odnosno način neverbalne ekspresije u velikom stepenu je određen urođenim faktorima i stoga je univerzalan.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog

Prvi sastanak

Prvi sastanak sa potencijalnim partnerom/partnerkom ima veoma važan značaj. Prvo, prvi sastanak je prilika za upoznavanje i uspostavljanje početne komunikacije i drugo to je prilika za formiranje prve impresije (utiska) o osobi za koju smo zainteresovani. Psihološka istraživanja su pokazala da su ljudi skloni da formiraju prvi utisak o nekoj nepoznatoj osobi za veoma kratko vreme i da ta vrsta impresije igra značajnu (ali ne i presudnu) ulogu u kasnijoj interakciji. Za veoma kratko vreme (mereno sekundama) ljudi mogu formirati sudove o nečijoj atraktivnosti, inteligenciji, iskrenosti, društvenosti i raznim drugim crtama ličnosti. Neki od aspekata tih sudova o drugoj osobi mogu biti veoma tačni dok drugi mogu biti pogrešni, čak i potpuno pogrešni. Znači, prva impresija nije u potpunosti tačna i pouzdana, ali je značajna jer utiče na našu dalju procenu i očekivanja od osobe koju upoznajemo.

Na formiranje prve impresije utiču brojni faktori: neverbalni znakovi (mimika, gestikulacija, intonacija govora, držanje tela, prostorna distanca, odeća koju nosimo, pokreti itd), ono što govorimo, ponašanje u datom kontekstu itd. Istraživanja pokazuju da neverbalni znakovi imaju presudan značaj za formiranje prvog utiska o nepoznatoj osobi (pre svega znakovi koje očitavamo na osnovu nečije facijalne ekspresije) i to iz nekoliko razloga:

Neverbalni znakovi su spontani i ne možemo ih svesno kontrolisati, što znači da oni signalizuju nnaša autentična (a ne kontrolisana) ispoljavanja.

Neverbalni znakovi nam pružaju informacije o emocionalnom stanju i reagovanju osobe na zrazličite sadržaje.

Upoređujući ono što osoba neverbalno emituje sa onim što govori stičemo utisak o nečijoj iskrenosti i spontanosti.

Iako neverbalna komunikacija igra značajnu ulogu u donošenju sudova o drugoj osobi, na tu vrstu procene utiču i drugi gore navedeni faktori ali i naše raspoloženje, priroda motivacije i očekivanja koja imamo od te osobe kao i različiti stavovi, predrasude i kulturni standardi koje smo usvojili tokom života. Svi ovi faktori mogu dovesti do donošenja pogrešnih sudova o drugima. Naročito naše raspoloženje, motivacija i očekivanja koja imamo prema osobi koju procenjujemo mogu nas dovesti do pogrešnih zaključaka.

Na prvom sastanku svi teže da ostave pozitivan utisak na drugu osobu, što je sasvim normalno i legitimno. Iz tog razloga ljudi su oprezni, obazrivi, vode računa šta će obući, reći gde će izaći itd. To je sasvim racionalno i svrsishodno. Međutim ponekad se dešava da osoba iz te obazrivosti lako sklizne u osećanje anksioznosti (osećanje izrazite treme) koja može delovati parališuće i sprečavati osobu u spontanom izražavanju i ponašanju. To može dovesti do toga da se osoba „blokira“, ne zna šta da kaže, ponaša se izveštačeno, govori stvari koje ne misli, preterano se slaže sa drugima, previše priča ili govori o irelevantnim i ne baš zabavnim sadržajima itd. Dakle, anksioznost je najveći neprijatelj prvog sastanka.

Ali kako i zašto uopšte dolazi do javljanje te anksioznosti? Prvo, treba praviti razliku između uzbuđenosti (koja je posledica želje, motivisanosti i zainteresovanosti za osobu sa kojom se sastajemo) od anksioznosti (izrazite treme i straha). Osećaj uzbuđenosti je normalna reakcija koja govori o našoj zainteresovanosti za tu osobu. Mnogi ljudi normalno prihvataju tu uzbuđenost i ne uznemiravaju se oko toga, dok su neki ljudi skloni da sebe uznemiravaju i zbog toga lako iz uzbuđenosti skliznu u osećanje anksioznosti. Takvi ljudi smatraju da ne bi smeli da se osećaju uzbuđeno, već potpuno smireno i staložemo u situaciji prvog sastanka. Upravo ta vrsta zahteva prema sebi im stvara anksioznost. Ovakav zahtev ne samo da je nerealističan već je i nelogičan i štetan. Ako pokušavamo da sebe nateramo da se smirimo proizvešćemo upravo suprotan efekat – anksioznost. Ali zašto neki ljudi često imaju ovakvu vrstu nerealističnog zahteva prema sebi? Iz razloga što veruju da je neophodno da ostave dobar utisak i/ili da moraju da fasciniraju osobu koju upoznaju. Upravo ovakva vrsta zahteva predstavlja glavni izvor anksioznosti na prvom sastanku. Ljudi koji razmišljaju na ovaj način nanose sebi višestruku štetu:

Sprečavaju sebe da budu spontani i autentični i na taj način sprečavaju sebe da se pokažu onakvim kakvi jesu;

Čak i ako uspeju da ostave dobar utisak na osobu sa kojom su izašli, na osnovu izveštačenog ponašanja i glume koja je bila motivisana strahom, biće prinuđeni da to rade svaki put, kako bi održali povoljan utisak te osobe, što je svakako naporno, štetno i dugoročno gledano neodrživo;

Samim tim što nisu spontani, često ne znaju šta da kažu osobi sa kojom komuniciraju ili govore stvari koje ne misle ili koje nisu zanimljive i relevantne za komunikaciju na prvom sastanku;

Kada ustanove da su anksiozni, mogu početni dodatno da se brinu oko toga što vodi daljem povećanju treme;

Neki će biti skloni da kasnije sebe obezvređuju i gube samopouzdanje jer su svesni da se nisu ponašali onako kako su to želeli.

Kako eliminisati ovu vrstu anksioznosti? Da bi ste eliminisali ovu vrstu anksioznosti potrebno je da odustanete od vašeg stava da se nužno i po svaku cenu morate dopasti osobi sa kojom ste izašli na prvi sastanak. Ako razmišljate na taj način kako će te se osećati? Anksiozno, imaćete tremu i nećete biti spontani. Kako je bolje za vas da se osećate u takvoj situaciji? Samo obazrivo, jer će vam to pomoći da vodite računa o svom ponašanju i učiniće da budete mnogo spontaniji i autentičniji. Dakle promenite vaš stav. Pođite od stava da iako želite da se dopadnete toj osobi (čak iako jako želite) to apsolutno ne morate. Zašto? Evo nekoliko dokaza za to:

Ako se ne dopadnete toj osobi to ne znači da se ne možete dopasti nekoj drugoj. To što se ne sviđate njoj/njemu ništa ne govori o vama već o preferencijama (ukusu) druge osobe, a ukusi su veoma različiti.

To što možda niste uspeli da se dopadnete željenoj osobi svakako je loše, možda čak i frustrirajuće, ali sigurno nije užasno i katastrofalno, vaš život se neće okončati nakon jednog (ili više) neuspeha.

Postavite sebi pitanje: da li je uopšte moguće da se dopadnete baš svim osobama koje ste odabrali? Da li je to ikome pošlo za rukom?

Ako se nisam dopao/la toj osobi možda je to znak da mi nismo jedno za drugo.

Ako sam u nečemu pogrešio/la tokom prvog sastanka, da li to znači da će mi se to dešavati uvek i sa svim osobama koje upoznajem. Naravno da ne. Možda mogu nešto korisno da naučim iz tog lošeg iskustva.

Dakle, uvek izaberite da budete autentični i spontani, prihvatite sebe podjednako i sa svojim uspesima i neuspesima, jer ni jedni ni drugi ne govore o vašoj ličnoj vrednosti. Ono što želite jeste da se dopadnete toj osobi onakvi kakvi stvarno jeste, a ako u tome i ne uspete nije kraj sveta, biće vam žao ali brzo će te nastaviti dalje. Zato se opustite i fokusirajte na partnera/partnerku, na ono što on/ona priča i kako se ponaša. Budite otvoreni i nemojte previše verovati svojim prvim impresijama (jer kako znamo one često mogu biti veoma pogrešne), ne budite ni previše analitični i kontrolisani, nemojte pokušavati da previše kontrolišete situacije, dozvolite sebi da osetite kao se osećate u prisustvu te osobe, zaključke će te donositi kasnije kad dođete kući i kada budete imali dovoljno informacija.

Vladimir Mišić dipl. psiholog