Da li su anksiozni poremećaji izlečivi?

Da li su anksiozni poremećaji izlečivi?

Pre nego što odgovorimo na postavljeno pitanje, važno je ukazati na razliku između normalne anksioznosti i anksioznosti koja se javlja kao simptom kod anksioznih poremećaja. Anksioznost je emocija koja se javlja kod svakog od nas, ona je adaptibilna odnosno ima za cilj da nas pripremi za predstojeću “opasnost”. Na primer, student koji sprema ispit može biti anksiozan povodom mogućnosti da ga ne položi, kako bi smanjio anksioznost on ulaže više vremena u učenje jer zna da je tako manja šansa za neuspeh. Dakle, osećanje anksioznosti ga tera da se aktivira u rešavanju problema koji je pred njim. Kako da prepoznamo patološku anksioznost? Glavne karakteristike anksioznosti koja prevazilazi granice normale jesu njena intenzivnost i dugotrajnost- anksioznost je toliko intenzivna da onemogućava ili u velikoj meri otežava obavljanje svakodnevnih aktivnosti (više o razlici između normalne anksioznosti i anksioznih poremećaja pročitajte ovde).

Patološka anksioznost je ključni simptom anksioznih poremećaja, ona može biti neprestana (npr. kod generalizovanog anksioznog poremećaja) ili povremena (npr. kod paničnih poremećaja), i situaciono uslovljana (različite vrste fobija). Na fiziološkom nivou to su dobro poznati simptomi:ubrzano lupanje srca, ubrzano disanje, mišićna tenzija, smetnje u grudnom košu usled nepravilnog disanja i kontrakcije mišića, znojenje, blaga vrtoglavica, mučnina, trnjenje udova, zujenje u ušimaSvaki od anksioznih poremećaja prate određeni misaoni sadržaji koji služe održavanju stanja uznemirenosti (više o tome pročitajte ovde), dominantna disfunkcionalna ponašanju su tzv. sigurna i izbegavajuća ponašanja. Tretman anksioznih poremećaja uključuje kognitivno-bihejvioralnu terapiju (KBT) kao psihoterapiju izbora (ova vrsta psihoterapije se kroz empirijsku evaluaciju pokazala kao najefikasnija za navedene probleme zato se naziva terapija izbora) i u nekim slučajevima upotrebu medikamenata (anksiolitika i antidepresiva u zavisnosti od vrste i složenosti poremećaja).

Od čega zavisi da li će tretman anksioznih poremećaja uključiti psihoterapiju i/ili medikamente?

Psihoterapija (KBT) može biti dovoljna za prevazilaženje anksioznih poremećaja, ali ukoliko je problem složeniji i simptomi intenzivniji, te prema proceni stručnjaka osoba nije u stanju da ih istoleriše onda se preporučuje upotreba medikamenata. Dakle, medikamenti se ne moraju odmah uzimati to može biti sledeći korak ali neke osobe imaju preferencije ka ovom načinu lečenja pa to treba poštovati. Šta podrazumevamo pod složenošću problema? Ukoliko određeni problem traje duže vreme a osoba nije pokušavala da ga prevaziđe na pravi način, on postaje intenzivniji i teži za prevladavanje. Dakle, nije isto ako se npr. osoba sa paničnim poremećajem javi mesec dana nakon što je doživela prvi panični napad ili nakon šest meseci/godinu dana (kada može razviti i agorafobiju). Drugi faktor jeste komorbiditet, odnosno postojanje još nekog poremećaja pored anksioznog poremećaja. Obično pored već postojećeg anksioznog poremećaja osoba može patiti još od nekog anksioznog poremećaja (npr. generalizovani anksiozni poremećaj i panični poremećaj), depresije ili nekog poremećaja ličnosti (npr. zavisnog poremećaja ličnosti) i to otežava proces prevazilaženja ovog problema.

Da li su anskiozni poremećaji izlečivi?

Kada se osoba uključi u tretman anksioznih poremećaja ona može očekivati sledeće: “Želim da nikada više ne osetim anksioznost.” Ovo očekivanje je nerealistično jer smo na početku teksta napomenuli da je anksioznost emocija koja se uobičajeno javlja kod svih ljudi. Ono što je realno očekivati od tretmana jeste smanjenje negativnog uticaja anksioznosti na vaše svakodnevno funkcionisanje. Obično postoji genetska predispozicija kod osobe da razvije neki od anksioznih poremećaja, to je ono što osobu karakteriše te će usled određenih stresnih situacija ponovo biti suočena sa intenzivnijm stepenom anksioznosti. Ono što je zadatak psihoterapije jeste da se takve situacije lakše prevazilaze i da se simptomi ne produbljuju. Dodatno, radi se i na nekim drugim pogrešnim obrascima razmišljanja i ponašanja koje kod osobe podižu nivo uzemirenosti i koji posredno mogu dovesti do pojačanja anksioznosti.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

Domaći zadatak kao deo psihoterapijskog procesa

Domaći zadatak kao deo psihoterapijskog procesa

Domaći zadatak je integralni deo kognitivno-bihejvioralnog tretmana i obično ga osmišljava terapeut nakon svake seanse. Često ovaj naziv ume da zavara jer liči na nešto što smo kao mali radili u školi pa će za neke ljude on imati odbojan prizvuk. Ono što jeste isto sa domaćim zadatkom u školi je da će zadatak koji dobijete da uradite u toku psihoterapijskog procesa vama svakako koristiti, ono što nije isto je da ako ga ne uradite nećete dobiti nikakve kaznene poene ali ćete biti sve dalji od rešavanja sopstvenog problema zbog kojeg ste se obratili psihologu.

Sadržaj domaćeg zadatka uglavnom obuhvata nešto o čemu je već bilo reči na samoj seansi pa sada to treba uvežbati i van terapijskog konteksta. Pretpostavimo da imate strah da upoznajete nove ljude jer niste dovoljno ovladali veštinama socijalne komunikacije. U okviru seanse terapeut se može staviti u ulogu nepoznate osobe a zadatak klijenta je da inicira komunikaciju sa njim. Ova vežba se zove “role-play“ i klijent i terapeut mogu menjati uloge u toku seanse. Domaći zadatak klijenta bi bio na primer da do sledeće seanse, na osnovu novostečenog iskustva sa terapeutom, inicira razgovor sa bar jednom nepoznatom osobom u svojoj okolini.

U zavisnosti od problema sa kojim klijent dolazi i u zavisnosti od psihoterapijske tehnike koju je terapeut primenio zavisiće i sadržaj domaćeg zadatka. Takođe, zadatak treba biti svrsishodan, da klijentu pruži šansu za vežbanje ponašanja koje je u interesu za rešavanje njegovog problema, i treba imati visoku verovatnoću da će biti uspešno izvršen. Obično na početku terapeuti sami generišu domaći zadatak, a kasnije klijenti bivaju sposobni da sami sebi kreiraju domaće zadatke uz malu pomoć terapeuta. Kada klijenti uspešno izvrše zadatak, na sledećoj seansi se govori o tome kroz kakve teškoće su prolazili, kako su se ponašali i kako su se osećali dok su obavljali zadatak.  Jedan od glavnih ciljeva domaćeg zadatka pored menjanja određenog ponašanja je i  da se se smanji tenzija povodom neke situacije u kojoj je klijent osećao strah, anksioznost, bes, stid itd.

Dešava se da klijenti ne izvrše domaći zadatak usled toga što su preterano teški za njih u smislu da je su se osećali toliko neprijatno da nisu mogli da izvedu zadatak do kraja. U takvim situacijama domaći zadatak se revidira i pokušava se što bolje prilagoditi klijentu. Važno je znati da domaći zadatak koji ne izaziva ni malo neprijatnosti ili anksioznosti, straha, itd. nije dovoljno dobar jer neće pomoći klijentu da to osećanje prevaziđe. Često je klijentu dozvoljeno da potraži podršku u obavljanju domaćeg zadatka u realnosti, od terapeuta ili neke bliske osobe ali samo na početku dok se malo ne „opusti“. Neki klijenti nikada ne urade ni jedan domaći zadatak, čak se i ne potrude-jednostavno odustanu. Ukoliko se ustanovi da klijent ne pokazuje nikakvu inicijativu sa svoje strane onda terapijski rad gubi na svom značaju i nema svrhe dalje nastavljati sa radom.

Domaći zadazak u psihoterapijskom procesu održava izvesnu strukturu i čini da se rad na sopstvenom problemu shvati ozbiljno. Dakle, ako želite da rešite problem morate biti istrajni i uporni i posvetiti se tome-terapeut je tu kao neko ko će vam na osnovu svog znanja i iskustva dati smernice, korekcije i pohvale za ono što vi sami budete radili. Sve vereme imajte na umu da radite nešto za sebe i da domaći ili bilo koji drugi zadatak koji dobijete ide vama u korist a ne protiv vas ma koliko vam se to na početku činilo neprijatno, veliko i nepremostivo.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

kontakt: 0646493417

skypename: psihologsanja

Kako da promenom načina razmišljanja promenite svoja osećanja i ponašanja

Kako da promenom načina razmišljanja promenite svoja osećanja i ponašanja

Osnovna pretpostavka svih Kognitivno Bihejvioralnih Terapija (KBT, eng: CBT) jeste da način na koji razmišljamo značajno utiče i uzrokuje naše emocionalne reakcije i ponašanja. Da bi ste bolje razumeli o čemu je reč, pre nego što pročitate ovaj tekst, pročitate i sledeće tekstove na ovom sajtu: „ABC model ljudskog ponašanja“, „Racionalna i Iracionalna uverenja“ i „Greške u mišljenju koje su uzrok emocionalnih problema“.

Kako da promenite osećanja koja vas muče? Promenite način razmišljanja. Ponuđeni formular će vam pomoći da na struktuiran način otkrijete, formulišete i reformulišete (promenite) način vašeg razmišljanja koji vas uvodi u nezdrave emocije kao što su: anksioznost, bes, depresija, stid, osećanje krivice, panika, mržnja itd. Detaljno proučite ovaj formular i formulišite svoj problem uz pomoć njega. Nastojte da pronađete koji su to vaši obrazci mišljenja i ponašanja kojima stvarate i održavate nezdrave emocije. Pronađite i osmislite alternativne, racionalne i samopomažuće načine na koji možete misliti o toj situaciji. Pronađite alternativne vidove ponašanja kojima će te zameniti stare disfunkcionalne obrazce.

Situacije (okidači)

Emocije (procenite intenzitet emocije u procentima od 0 do 100%)

Telesne senzacije

(procenite od 0 do 100%)

Šta mi je padalo na pamet u toj situaciji?

(misli, predstave, slike)

Šta je to značilo za mene?

Alternativni obrazci mišljenja

Šta bi bila bolja, zdravija persperktiva gledanja

Reakcije

(ponašanje)

Alternativni

Ishodi

Navedite i ukratko opišite situaciju koja je bila okidač za vaše reakcije (misli, emocije, ponašanje).

Opišite situacije kao da su zabeležene objektivom kamere.

Setite se jer ima još nekih situacija u kojima tako reagujete. Navedite tri takve tipične situacije.

Sada odgovorite kakvo značenje ima za Vas ta situacija? Šta je to što predviđate da bi vam se moglo dogoditi u toj situaciji?

Koju ste emociju doživeli u toj situaciji?

U kom intenzitetu (0-100%)?

Koje telesne senzacije ste imali kada ste se tako osećali?

Šta vam je prolazilo kroz glavu u toj situaciji?

Šta su značile te misli ili slike koje su vam padale na pamet?

Šta vam to govori o vama ili toj situaciji?

Šta bi se prema vašem mišljenju moglo najgore dogoditi u toj situaciji?

Ako bi se to dogodilo, kako bi ste vi reagovali (kako bi ste se osećali, šta bi ste uradili)?

STANITE! Uzmite dah! Da li su to činjenice ili vaša mišljenja? Šta bi neko drugi rekao o toj situaciji? Kako bi izgledala ta situacija smeštena u širi okvir gledanja? Da li postoji neki drugi način gledanja na tu situaciju? Kako bi izgledala ta situacija iz “ptičije perspektive“? Kakav savet bi ste mogli da date nekom drugom ko bi se našao u toj istoj situaciji? Da li je vaša reakcija odgovarajuća za datu situaciju? Da li možda opet razmišljate crno-belo u ovoj situaciji? Da li vaše ponašanje služi vašim ciljevima? Razmotrite

Posledice vašeg reagovanja.

Kako ste reagovali u datoj situaciji?

Šta ste uradili?

Koliko dugo?

Koliko puta?

Šta ste mogli da uradite umesto onoga što ste uradili?

Šta bi bio najbolje ponašanje u takvoj situaciji? Ako biste tako odreagovali kako bi ste se osećali?

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

 

ABC model ljudskog ponašanja

ABC model ljudskog ponašanja

Većina klijenata i ljudi uopšte, implicitno ili eksplicitno veruje da događaji, situacije ili okolnosti sami po sebi izazivaju emocije. Na primer često čujemo izjave “Kako me je iznervirao”, “Razbesneo me je svojim postupcima“, „Ona čini da se osećam tužno i povređeno” i sl. Sigurno ste čuli izjave ovog tipa mnogo puta u svom životu. Ali razmilsite sada da li je to zaista tako? Da li događaji, situacije ili postupci neke osobe sami po sebi mogu izazvati bilo koju vašu emociju? Da li ako se neko ponaša loše prema vama znači da ta osoba nužno izaziva emociju besa u vama? Da li su svi ljudi besni i ponašaju se agresivno kada se neko loše ponaša prema njima? Naravno da ne. Različiti ljudi različito reaguju na iste situacije, iste objektivne okolnosti.

Zašto je to tako? To je tako zato što mi kao ljudska bića ne reagujemo na situacije kao takve već na značenja koje pridajemo tim situacijama (interpretacije situacija). Različiti ljudi mogu na sasvim drugačiji način interpretirati jednu te istu situaciju, pa stoga ta situacija u psihološkom smislu i nije ista za različite ljude, jer ima drugačije značenje. Svako od nas pridaje drugačija značenja situacijama u zavisnosti od ličnog iskustva, usvojenog sistema vrednosti, ciljeva i želja, strahova, društvenih i kulturoloških stavova i sl.

Da bi smo razumeli zašto se neka osoba ponaša na odeređeni način u određenoj situaciji, mi psiholozi nastojimo da otkrijemo kakvo značenje ta situacija ima za određenog pojedinca. Nas zanima kako pojedinac opaža tu situaciju iz svog subjektivnog, psihološkog ugla gledanja. Zato mi klijentima postavljamo pitanja, nastojeći da razumemo njihove postupke i reakcije isključivo iz njihovog ugla viđenja. Zbog toga kada klijenti nešto iznose, opisuju ili zaključuju, mi često postavljamo pitanja, šta to za vas znači, možete li mi to bolje objasniti, šta to govori o vama i sl. Pomoću ovakvih pitanja mi nastojimo da razumemo kako klijent razmišlja, emotivno reaguje i ponaša se u određenom kontekstu.

Ljudi često polaze od jedne implicitne ali netačne pretpostavke: da svi živimo u istom svetu, da svi pridajemo ista značenja istim stvarima i događajima (jer svi govorimo istim jezikom i služimo se istim nazivima za iste objekte), da svi ljudi razmišljaju, emotivno reaguju i ponašaju se na isti ili veoma sličan način. To bi značilo da je svet isti ako se posmatra iz bilo čijih cipela. Realnost je upravo suprotna.

Da bi smo naučili klijente kako da promene svoja nezdrava osećanja i ponašanja i dostignu ciljeve koje žele, mi ih prvo moramo podstaći da uvide da ono što determiniše, uzrokuje njihova ponašanja i osećanja nisu situacije i ponašanja drugih ljudi sami po sebi, već njihovo viđenje tih situacija, ljudi  (ili njihovih postupaka), značenje i smisao koji oni pridaju tim događajima. Ova vrsta uvida je neophodna da bi klijenti mogli da počnu da menjaju svoje misli, osećanja i ponašanja i nauče da upravljaju sobom. Ovakva vrsta uvida vodi sledećem uvidu: ako su značenja koja Ja pridajem situacijama i događajima u spoljašnjem svetu ono što uzrokuje kako se Ja osećam i šta Ja činim, onda to znači da samo Ja mogu da upravljam svojim emocijama i ponašanjima tako što mogu da ta značenja menjam i korigujem u skladu sa mojim ciljevima.

Jedan od modela koji učimo klijente u REBT psihoterapiji je tzv. ABC model ljudskog ponašanja. Važan implicitni element ovog modela predstavljaju ciljevi osobe, jer u svaku A-B-C epizodu osoba ulazi unoseći svoje ciljeve, svoje želje. Skraćenica ABC se odnosi na tri elemnta A (Aktivirajući događaj, eng. Activating event), B (Sistem uverenja osobe, eng. Beliefs) i C (Posledice, eng. Consequences). Osnovne pretpostavke ovog modela su:

  1. emocionalne i ponašajne posledice nekog događaja zavise od sistema uverenja osobe, tj. nisu direktna posledica aktivirajućeg događaja (situacije).
  2. kada osoba zaključi da aktivirajući događaj sprečava ili onemogućava njene ciljeve, ona ima izbor da odreaguje samounapređujućim (zdravim) ili samoosujećujućim (nezdravim) emotivnim reakcijama i ponašanjima, u zavisnosti od toga da li se rukovodi racionalnim ili iracionalnim uverenjima (pogledajte tekst na našem sajtu: Racionalna i Iracionalna uverenja).

ABC model

A je aktivirajući događaj (odnosi se na nešto što dolazi bilo iznutra ili spolja) – podrazumeva bilo koje iskustvo na koje osoba reaguje emocionalno i nekim ponašanjem. Aktivirajući događaj je uvek lična interpretacija o nekom prošlom, sadašnjem ili fantaziranom budućem iskustvu. Za osobu događaj postoji onako kako ga ona interpretira. Na primer za osobu koja se plaši vožnje liftom, aktivirajući događaj nije sam lift, već procena osobe da bi joj/mu u liftu moglo iznenada pozliti a pošto se vrata lifta ne mogu otvoriti svakog trena osoba procenjuje da bi mogla da umre na mestu i ostane u liftu.

B je sistem uverenja osobe koja sadrže procenu sebe, drugih i života uopšte (životna filozifija koja diktira ličnu interpretaciju događaja i način dostizanja životnih ciljeva). Mogu biti: svesna ili predsvesna, verbalizovana ili podrazumevajuća (nisu pretočena u jasne rečenice), racionalna (uverenja o poželjnosti, preferencije) ili iracionalna (pogledajte tekst na našem sajtu: Racionalna i Iracionalna uverenja). Na primer, osoba koja se plaši lifta u toj situaciji ima iracionalno uverenje: Ne smem nipošto ponovo doživeti strah u liftu jer bi me to moglo ubiti.

C su emotivne i ponašajne posledice koje su posledica načina na koji razmišljamo o aktivirajućem događaju. Posledice mogu biti (1) samounapređujuće ako se osoba rukovodi racionalnim sistemom uverenja – uverenja o poželjnosti, to su zdravi, funkcionalni i konstruktivni odgovori jer pomažu ljudima u dostizanju njihovih ciljeva (npr. žaljenje, kajanje, nezadovoljstvo, ljutnja, zabrinutost, strah i sl.) i (2) samoosujećujuće ako se rukovodi iracionalnim sistemom uverenja (npr. osećanje krivice, besa, povređenosti, anksioznosti, paničnog straha i sl.).

Emocionalni problemi i ABC model

Svaki emocionalni problem se može opisati putem ABC modela. Na taj način osoba stiče uvide u to kako tumači, interpretira neku situaciju (aktivirajući događaj) koji ga/je provocira da razmišlja na određen način (B – sistem uverenja) i do kakvih posledica (C) dovodi taj način razmišljanja. Kada dođe do ovih saynanja, klijent može promeniti svoj način viđenja neke situacije (A) ili promeniti način na koji on/ona razmišlja o toj situaciji (B) i na taj način promeniti emocije i ponašanja koje doživalja povodom određenog događaja.

U tabeli je dat shematski primer ABC modela. Ovu vrstu formulara možete koristi kako bi ste formulisali i bolje razumeli neki vaš emocionalni problem.

A

B

C

Aktivirajući događaj – značenje koje pridajete nekoj situaciji, događaju, okolnostima ili vaše misli, osećanja ili telesne senzacije

Sistem uverenja

Posledice – emocije i ponašanja

Šta se dogodilo (ili o čemu ste razmišljali) pre nego što ste doživeli neku emociju?Kada se dogodio određeni A, o čemu ste tad razmišljali? Šta vam je u tom momentu prolazilo kroz glavu?Kako se osećate povodom tog događaja (anksiozno, besno, depresivno, povređeno, tužno, uplašeno, nezadovoljno, razočarano itd).

Kako ste se ponašali u toj situaciji, šta ste uradili?

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog.com

www.vaspsiholog.com

Greške u mišljenju koje su uzrok emocionalnih problema

Greške u mišljenju koje su uzrok emocionalnih problema

Tvorac kognitivne terapije je Aron Bek, američki psihijatar. Ova vrsta terapije nastala je na osnovu Bekovog proučavanja i istraživanja kognitivnih sadražaja koje su iznosili njegovi depresivni pacijenti. Osnovna pretpostavka kognitivne terapije jeste da emocionalne poremećaje stvaraju naše automatske misli i maladaptivna uverenja.

Ljudi putem samoposmatranja mogu postati svesnih ovih misli i stoga ih mogu menjati. Klijentova uverenja imaju izričito lično značenje i veći terapijski efekat se postiže ako klijent navodi da sam dođe do uvida u svoja maladaptivna uverenje nego ako se to čini kroz interpretacije koje daje terapeut. Jedna od glavnih pretpostavki kognitivne terapije jeste da se emocionalni poremećaj najbolje može razumeti analizom kognitivnog (misaonog) sadržaja individualne reakcije na neki spoljašnji ili unutrašnji događaj.

Na osnovu iskustva u radu sa svojim pacijentima Aron Bek izdvojio je i opisao niz tipičnih kognitivnih grešaka (kognitivnih distorzija) u opažanju i zaključivanju koji uvode osobu u emocionalne poremećaje.

Primeri kognitivnih greški

Skok na zaključak: “Primetili su moju grešku i smatraju me totalno nekompetentnom osobom.”

Proricanje sudbine:” Zbog ove greške će me prezirati do kraja života”

Fokusiranje na negativno: ”Ovo je dokaz da mi se dešavaju samo loše stvari”

Diskvalifikovanje pozitivnog:” Taj uspeh ne znači ništa drugo do trenutnu sreću.”

Emocionalni rezon: “Pošto se osećam ovako manje vredno, to znači da sam manje vredan čovek.”

Peronalizovanje: “Pošto sam pogrešio, ovi što se smeju sigurno ismevaju mene.”

Definicione izjave:” Ono što ja definišem kao kobno i neoprostivo, to zaista jeste kobno i neoprostivo.”

Polarizovano mišljenje: “ Sve je loše, i ništa nije dobro”

Selektivno izdvajanje iz konteksta: “Lupanje srca znači infarkt”

Osnovni zadatak kognitivne terapije je pronaženje i menjanje kognitivnih distrozija, kako bi klijent prestao da stvara disfunkcionalne emocije.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com