Tugovanje vs. očajavanje

Tugovanje vs. očajavanje

Tuga pretstavlja normalnu reakciju na gubitak drage osobe ili objekta za koji smo emocionalno vezani. U osnovi tuge je psihički bol koji kada se izrazi i prihvati donosi olakšanje. Tugovanje nam pomaže da nastavimo dalje da živimo iako je došlo do gubitka. To je funkcija tuge i zbog toga tuga je korisna i zdrava emocija.

Šta je suprotnost tugi?

Suprotnost tugi je očaj. Očajavanje takođe može biti pokrenuto gubitkom ali za razliku od tuge očaj nije zdrava reakcija. Očajavanje je depresivna reakcija koja osobi ne pomaže da preboli gubitak. Tuga uvek traje ograničeno vreme dok osoba može očajavati godinama, pa čak i ceo život.

U osnovi očajavanja kao nezdrave emocije stoji neprihvatanje psihičkog bola i nove, neprijatne realnosti. Osoba koja očajava zapravo poriče neprijatnu realnost što dovodi do stvaranja unutrašnjeg konflikta. Unutrašnji konflikt stvara unutrašnju tenziju, anksioznost i napetost. Razrešenje konflikta se ogleda u prihvatanju realnosti i psihičkog bola. Osoba koja je u očaju se oseće nemoćno i bespomoćno ne zato što oseća jak psihički bol nego zato što ne želi da ga prihvati pa se bori sa njim. Borba sa bolom je daleko neprijatnija nego sam bol. Borba sa bolom je nešto što može trajati do kraja života. Prihvatanje bola dovodi do olakšanja.

Jedan od faktora koji ometa prihvatanje bola jeste zamišljanje (imaginacija) zastrašujućih, katastrofičnih scenarija o budućnosti. Jedan deo uma se buni i ne želi da prihvati gubitak i bol, i zato stvara zastrašujuće fantazije koje osobu motivišu da se bori sa bolom umesto da mu se prepusti i prihvati ga. Ljudi po pravilu teže da izbegnu neprijatna iskustva ali prolazak kroz bol je nezaobilazni deo procesa tugovanja i prevazilaženja gubitka.

Kako da prihvatite bol i prestanete da očajavate?

Prvo, nemojte se opirati da osetite tugu i bol. Kad god osetite potrebu da plačate dozvolite sebi da izrazite tugu i bol. Ako plakanje ne prestaje, odnosno ako plačete danima onda ne tugujete, nego očajavate. Očajavanje uvek traje duže, i uključuje zamišljanje strašne budućnosti, samosažaljevanje, osećaj nemoći i besmisla.

Osećaj besmisla nije uzrokovan gubtikom i tugom nego neprihvatanjem gubitka i iracionalnim uverenjima povodom gubitka. Besmisao je posledica uverenja da je život besmislen sa gubitkom. To je odluka. Osoba može da osvesti i promeni tu odluku. Nikada nije besmisleno živeti, život sam po sebi ima smisao. Besmisao potiče od toga da živite u stalnoj borbi sa sobom, u borbi sa bolom. To je zaista naporno, teško i besmisleno.

Preboleti gubitak može biti jako teško, naročito kada je u pitanju gubitak člana porodice. To je proces koji može biti dugačak i težak ali ne mora biti praćen depresijom. Gubitak sam po sebi ne dovodi do depresije. Mnogi ljudi nastave svoj život dalje, prihvate tugu, prihvate gubitak i ne postanu depresivni. Depresivna reakcija je signal da je osoba gubitkom voljene osobe izgubila delimično smisao svog života i to dovodi do javljanja osećaja praznine i besmisla. Iako gubitak može biti jako težak udarac životu i ličnom itegritetu, gubitak ne bi trebalo opažati kao gubitak smisla života. U psihoterapijiskom procesu mi možemo pomoći klijentu da osvesti i promeni svoje odluke koje je doneo u momentu gubitka, pomoći da prihvati tugu i nastavi da živi bez depresije.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapija

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

 

Vaš Psiholog

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *