Da li ja to mogu?

Da li ja to mogu?

Da li ja to mogu? To je pitanje koje ljudi često sami sebi postavljaju u životu kada se nađu u novim, nezivesnim, nejasnim situacijama koje zahtevaju neke promene, akciju ili donošenje važnih odluka. Često sebe pitamo da li možemo nešto što u stvari već znamo da možemo. Kada se pitam da li ja to mogu, da li to znači da apriori sumnjam u vlastite sposobnosti? Da li su spobnosti ono što nedostaje ljudima da se pokrenu sa mrtve tačke? U većini situacija nedostatak sposobnosti nije problem.

Šta je glavni faktor uspeha ili neuspeha?

U pitanju je motivacija, tačnije manjak motivacije. Motivacija je podjednako bitna kao i sposobnosti. Bez motivacije nije moguće ostvariti nijedan cilj bez obzira što osoba raspolaže potrebnim sposobnostima i kompetencijama. Motivacija se može značajno menjati za razliku od sposbnosti koje su prilično fiksirane.

Imajući to u vidu, pravo pitanje koje treba da uputite sebi nije da li ja to mogu, već da li ja to zaista želim? Ili, da li ja to dovoljno želim? Ako ne, zašto ne? Kada osoba nešto zaista želi ona / on to i može da ostvari. Ono što se dovoljno jako želi gotovo uvek se i ostvari. Na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, ali se ostvari.

Kada nastaje problem?

Problemi nastaju kada osoba ne želi nešto dovoljno a u isto vreme sebe svesno obmanjuje (ubeđuje) da želi. To je čest slučaj, zar ne? Osoba ne želi sebi da prizna da zapravo postoje neki razlozi zbog kojih nije baš dovoljno zagrejana za dati cilj. S jedne strane cilj je privlačan, a sa druge strane i nije. Drugi slučaj je da je cilj privlačan ali postoje izvesne prepreke sa kojima osoba ne želi da se suoči.

Kako osoba procenjuje kolika je njena motivacija za postizanje nekog cilja? Motivacija za postizanje nekog cilja jednaka je odnosu između privlačnosti cilja (dobiti koju osoba očekuje da će dobiti kada ostvari taj cilj) i procenjene količine napora koje osoba treba da uloži da bi ostvarila taj cilj.

Problem sa motivacijom nastaje kada:

1. osoba cilj percipira kao nedovoljno privlačan
2. kada osoba percipira da mora uložiti više napora za dostizanje cilja

3. nego što je osoba spremna u datom momentu
4. kada je dobit od cilja kratkoročna
5. kada ostvarenje cilja pretstavlja kompenzaciju za neki problem
6. kada ostvarenje cilja stvara neke nove probleme
7. kada osoba ima strah od nesupeha
8. kada osoba nije spremna da preuzme odgovornost za posledice koje mogu nastati ostvarenjem cilja

Procene mogu biti realistične ili manje realistične. Neki ljudi su skloni da veruju da ciljevi treba da se ostvaruju bez mnogo uloženog napora. Neki ljudi nisu realistični u proceni koliko im je cilj privlačan jer su skolni da favorizuju ono što je privlačno a negiraju i minimiziraju ono što nije privlačno. Nerealistične procene često dovode do pada motivacije kada je osoba prinuđena da se suoči sa realnošću.

Cilj ne treba da bude rešenje za problem

Ako problem postoji prvo treba rešiti problem, a onda postaviti neki cilj. Ako osoba ima strah od neuspeha prvo treba da se suoči sa njim pre nego što krene u ostvarenje cilja. Ako osoba ne ostvari clij treba da traži razloge neostvarenja cilja u onome što je činila, a ne u vlastitioj ličnosti. Da li je neuspeh uvek neuspeh? Ili on govori nešto o tome šta činimo i kako procenjujemo okolnosti?

Kako da se motivišete da biste ostvarili neki cilj?

Prvo, budite surovo iskreni prema sebi. To je pravilo broj jedan.

Postavite sebi sledeća pitanja:

Da li ja to (cilj) zaista želim? – Ponekad ljudi sebe ubeđuju da nešto žele, a kada to dobiju shvate do to nije ono što im zaista treba. To je često slučaj kada osoba želi nešto kako bi kompenzovala neki problem ili nedostatak.
Šta očekujem da ću dobiti kada ostvarim cilj?
Koje želje ću zadovoljiti kada ostvari cilj? – Kako ću se osećati kada dobijem to što hoću?
Koji resursi su mi potrebni da bih ostvario taj cilj? – Šta treba da naučim, uradim, promenim kod sebe da bih ostvario taj cilj?
Koliko treba da se potrudim da bih ostvario taj cilj?
Da li sam spreman da istrajem u ulaganju truda da bih došao do kraja?
Koje prepreke se mogu javiti na putu ostvarenja cilja?
Kakav je odnos između dobiti i štete? Odnosno kakav je odnos između dobiti i truda koji treba da uložim? Ako je taj odnos pozitivan to znači da sam motivisan.

U svom radu sa klijentima primenjujem veoma moderne i uspešne tehnike za postavljanje i ostvarivanje ciljeva. Tehnike se baziraju na otklanjanju sumnje u nesupeh. Kada primenimo ove tehnike osoba više ne veruje da je neuspeh moguć. Kada je osoba apsolutno uverena da je uspeh moguć, prelazimo na izradu liste akcije koje osoba treba da uradi kako bi ostvarila željeni cilj. Kombinacija uverenosti u uspeh i akcije koje klijent preduzima zajedno, uvek daju željene rezultate.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

email:onlinepsihoterapija@gmail.com

Izjednačavanje sopstvene vrednosti i profesionalnog uspeha

Izjednačavanje sopstvene vrednosti i profesionalnog uspeha

Neki ljudi su skloni da sebe vrednuju s obzirom na to koliko su u životu postigli u svojoj profesiji. Samo kada rade nešto društveno „korisno“ i po mogućstvu to rade bolje od drugih oni smatraju sebe korisnim, vrednim i značajnim. Uverenje da morate postati potpuno kompetentni i uspešni u onome što radite i ako to ne postanete onda ste bezvredni je iracionalno i uvodi vas u niz neprijatnih osećanja kao što su očajanje, mržnja i bes prema sebi, strah od neuspeha i veoma malo i to trenutnog zadovoljstva.

Zašto profesionalni uspeh izjednačavamo sa sopstvenom vrednošću?

Kako se stvara mehanizam koji doprinosi tome da sebe cenimo samo u odnosu na svoje lične uspehe? Obično je to neki obrazac koji se javio u prošlosti, gde ste u porodici dobijali pohvale i odobravanje samo ako nešto uradite dobro a ne zato što ste takvi kakvi jeste i što vredite bez obzira da li ste najbolji u odeljenju iz matematike, sporta ili da li ste briljirali na takmičenju recitatora. Ipak, roditelji su skloni da pohvaljuju isključivo uspehe a kažnjavaju zbog neuspeha i tada obično dodadaju epitete vašoj ličnosti, u prvom slučaju ste pametni i vredni ljubavi u drugom ste glupi i beskorisni. Nekako se ove poruke „usade“ u naš sistem i postaju deo naših uverenja, vrednosnih aršina i mi se prosto povedemo za time kao da je to jedini i pravi način funkcionisanja. Kada odrastemo nije nam potrebno da nam neko govori i hvali naš rad da bismo znali da vredimo onda kada smo uspešni, to je mehanizam koji se sam okida u nama i pohvale sa strane su nam manje ili više značajne jer mi imamo svoj ideal kome težimo: da budemo savršeni u onome što radimo.

Zašto je ovakvo izjednačavanje štetno?

Vratimo se sada na početak teksta i na iracionalno uverenje koje vas uvodi u teskobu i stvara vam sitna zadovoljstva. Dakle, moram postati potpuno kompetentan i uspešan u onome što radim inače ja sam beznačajan. Ovakvo razmišljanje vas uvodi dalje u nemoguću misiju: 1. stalno moram postizati najbolje rezultate, 2. uvek moram biti bolji od drugih, 3. moram raditi 20 sati dnevno i što manje se baviti drugim stvarima ako želim da uspem. Nemoguće je uvek ostvariti najbolji rezultat to se ne dešava ni visoko talentovanim stvaraocima koji imaju i uspona i padova u svojoj karijeri. Ne možete biti uvek bolji od drugih zato što će uvek postojati neko ko je ispred vas i koji takođe želi biti isto to. Nekada ljudi koji vole svoj posao, mogu da se zanesu i rade po skoro 20 sati dnevno, ipak njima je motivacija drugačija ne želja za uspehom već želja za radoznalošću, otkrivanjem i sve vreme dok rade osećaju zadovoljstvo. Ne treba se iscrpljivati raditi do krajnjih granica izdržljivosti samo zato što tako treba jer jedino tako možete uspeti ako to ne prija vašem organizmu. Takođe, ovakvo razmišljanje vam može doneti nezadovoljstvo svaki put kada ne obavite nešto kako ste zamislili-savršeno, možete razviti mržnju prema sebi jer vam se dogodilo nešto nedopustivo, i strah da će se tako nešto opet dogoditi. Ako vam se ovo događa upali ste u zamku disfunkcionalnog perfekcionizma (više o tome pročitajte ovde).

Kada postignete izvestan uspeh osećate da vredite više u stvari to nije tačno jer vi vredite i bez toga što znamo nešto o vašim postignućima, vi ste vredni kao osoba i kao ljudsko biće. Pored toga što se bavite vašom profesijom, vi možete biti i dobar roditelj, dobar komšija, dobar prijatelj, dobar građanin planete i zbog toga ste vredni. Ono što radite to je samo nešto čime se vi bavite i kroz šta zadovoljavate vašu radoznalost, iskorišćavate vaše potecijale ali to vas ne čini boljim čovekom.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Kako se razvija nisko samopouzdanje

Kako se razvija nisko samopouzdanje

U osnovi niskog samopuzdanja stoje, bazična, duboko ukorenjena, negativna uverenja o nama samima i o tome kakvi smo mi kao osobe. Ova uverenja se često uzimaju kao činjenice ili istine o našem identitetu. U ovom tekstu ćemo govoriti o tome kako se ova negativna uverenja o sebi razvijaju.

Sadržaj negativnih uverenja se uči kroz iskustva koja imamo tokom života, naručito su bitna rana životna iskustva. Često su uverenja koja imamo o nama samima zaključci do kojih smo došli na osnovu toga šta nam se dogodilo u životu. Mi učimo na različite načine. Učimo iz direktnog iskustva, posmatrajući šta drugi ljudi rade, ili slušajući šta drugi ljudi govore. Ovo znači da su iskustva koja smo sticali u detinjstvu, primarnoj porodici, društvu u kome živimo, u školi koju smo pohađali, i ona koje smo imali u okviru vršnjačkih grupa, uticala na naše misli i uverenja o različitim stvarima uključujući i misli i uverenja o nama samima. Ako smo formirali mnogo negativnih uverenja o nama samima, verovatno je da smo se susretali sa različitim negativnim iskustvima koji su ovome doprineli. Sada ćemo navesti neka takva negativna iskustva.

Kažnjavanje, zanemarivanje ili zlostavljanje

Na to šta smo mi može uticati način kako smo odgajani u ranim životnim fazama. Ako je dete često kažnjavano na ekstreman ili nepredvidiv način, zanemarivano, napuštano, ili zlostavljano, ova iskustva mogu doprineti kasnijem stvaranju nekih emocionalnih problema. Nije iznenađujuće da neke osobe koje su imale ovakvo životno iskustvo imaju veoma negativna uverenja o sebi samima.

Teškoće u postizanju zahteva roditelja

Iskustva u kojima nije bilo ekstremnog kažnjavanja ili konstantnog kritikovanja mogu takođe biti nagativna. Na primer, ako su roditelji, staratelji i članovi porodice često fokusirani na detetove slabosti i greške i retko primećuju njegove pozitivne karakteristike i uspehe (pritom govoreći ,, Mogao si to uraditi bolje,“ ili ,, To nije dovoljno dobro“),ili ako često testiraju dete, ismejavaju ga, i izneveravaju, ono kao osoba može razviti negativna uverenja o sebi.

Neuklopljenost u kući ili u školi

Neki ljudi imaju iskustva ,,odbacivanja“ u kući ili u školi. Oni mogu biti manje inteligentni od svoje braće ili sestara u kući ili imati drugačija interesovanja, talente ili sposobnosti koja se razlikuju od drugih u familiji (kao što su umetničke, muzičke, sportske sposobnosti ili da vole matematiku, nauku). Iako oni ne moraju biti kritikovani zbog svojih drugačijih interesovanja i sposobnosti, ona ne moraju biti primećena i pozitivno vrednovana od strane drugih. U isto vreme aktivnosti i uspesi njihove braće ili sestara, ili vršnjaka mogu biti nagrađena i isticana. Pri ovakvim iskustvima ljudi mogu stvoriti uverenja kao što su „Ja sam čudan“  ili ,, Ja sam manje vredan“.

Teškoće u postizanju zahteva vršnjačke grupe

Tokom kasnog detinjstva i adolescencije, naša iskustva sa vršnjacima takođe mogu uticati na to kako sebe vidimo odnosno kako se samoprocenjujemo. U ovom periodu dolazi do različitih fizičkih promena koje su važne za mladu osobu. Pa tako one mogu formirati uverenja ,, Ja sam ružan/-a i debeo/-la.“, ,,Ja sam neatraktivan/-a“, ili ,, Ja sam nedopadljiv “.

Biti ,,žrtva“ tuđeg stresa

Ponekad kada porodicu zadese stresni životni događaji, roditelji im mogu pridati veliku pažnju kako bi se sa njima izborili. Tada, roditelji nisu u stanju da se puno fokusiraju na svoje dete ili decu. Takođe je moguće da roditelji ili staratelji u takvim okolnostima postaju frustrirani, besni, anksiozni, ili depresivni i negatovno reaguju na decu ili postaju modeli nekorisnog ponašanja koje dete može prihvatiti kao svoje.

Odsustvo pozitivnih iskustava

Odsustvo pozitivnog iskustva u našim životima takođe može uticati na naše samopouzdanje. Moguće je da nismo dobijali dovoljno pažnje, nagrade, ohrabrenja, topline ili emotivne razmene. Moguće je da su naše bazične potrebe dobro shavatane ali da nisu zadovoljavane u onoj meri koliko je trebalo. Neki roditelji ili staratelji mogu biti emocionalno distancirani, ,,neuki“ u fizičkom pokazivanju emocija, provoditi mnogo vremena na poslu ili biti preokupirani svojim ineresovanjima i provoditi veoma malo vremena sa decom. Ovo može negativno uticati na decu pogotovu ako mogu da uporede pozitivno iskusvo svojih vršnjaka u njihovoj okolini.

Potrebni su svest i promena pogrešnih uverenja o sebi

Kao što sam napomenula na početku, ovo su verovatni razlozi stvaranja negativnih uverenja koja mogu doprineti formiranju niskog samopuzdanja. Ova uverenja se formiraju u periodu detinjstva i adolescencije i to u velikoj meri pod uticajem okoline. Odrasla osoba treba postati svesna ovih uverenja i dodeliti ih prošlim iskustvima i ponašanju drugih i ostaviti ih tamo gde pripadaju-prošlosti. Ono što je ključno je menjanje ovih uverenja u sadašnjosti i shvatanje da to nisu činjenice na koje treba da se oslanjamo pri vrednovanju sebe. To su samo događaji, bolna iskustva, ali ne govore ništa o našoj vrednosti, više govore o neadekvatnim ponašanjima drugih ljudi. Ipak, ne treba nikog okrivljavati i „plakati nad tužnom sudbinom“, važno je prepoznati koja uverenja nas sputavaju da napredujemo, komuniciramo, pokazujemo i dajemo emocije, volimo sebe. Potrebno je da shvatimo šta želimo i da uprkos strahu od neuspeha/uspeha, osporavanja, prihvatamo izazove i stvaramo nove situacije sa novim, boljim ishodima.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja