Da li je prirodno biti konstantno dobro raspoložen?

Da li je prirodno biti konstantno dobro raspoložen?

Često vam prijatelji i bliske osobe savetuju da kada ste neraspoloženi, tužni, potišteni prestanete s tim „groznim“ osećanjima i budete pozitivni, nasmejani, srećni, dobro raspoloženi. Brzo se nalaze i načini kako to da postignete na primer da odete u provod i „popijete koju“ pa će se raspoloženje opet vratiti i bićete „ko novi“. Većina ljudi smatra da su neprijatne emocije znak nečega lošeg, da ako ih priznamo to može samo pogoršati situaciju, dovesti nas u stanje očaja, mizerije a to svakako ne treba dozvoliti sebi  već treba ostati jak i iznad toga. Takođe, dešava se da se često tuga izjednačava sa depresijom pa se onda uporno odbija osećanje tuge jer je to opasno i može da nas odvede u „ludilo“.

Zabluda je da su neprijatne emocije ujedno i štetne emocije

Iako bismo mi voleli da nam uvek bude prijatno i da se stalno osećamo zadovoljno to je nemoguće. Današnji čovek se lako povede za tzv. principom zadovoljstva  ali ovaj princip u realnosti ne funkcioniše. To pokazuju i neprijatne emocije koje se javljaju povodom raznih životnih situacija, kao što su gubici, osujećenja, prepreke. Normalno je da kada nam neko umre ili se od nekoga rastanemo budemo tužni, normalno je da kada naiđemo na neku prepreku budemo neraspoloženi. Negiranje ovakvih osećanja i automatsko i uglavnom veštačko prebacivanje u vedro raspoloženje nas samoobmanjuje i predstavlja zamagljivanje trenutne situacije. Dakle, treba dozvoliti sebi da budete i tužni i neraspoloženi. Treba imati na umu da ta osećanja neće trajati večno i da će ih smenjivati i prijatna osećanja, ne treba ih se plašiti već ih smatrati kao rezultat normalnog procesa.

Tuga i neraspoloženost nisu znaci psihičkog poremećaja

Često se tuga i neraspoloženje povezuju sa znacima depresivnosti. Kada ste tužni i neraspoloženi vi i dalje možete da obavljate svakodnevne aktivnosti dok sa depresijom to nije slučaj. Iako depresija podrazumeva negativno raspoloženje, ono je dugotrajnije, intenzivnije, a na kognitivnom planu uključuje suicidalne ideje, generalno „crnu“ sliku sveta, obesmišljavanje života, samoobezvređivanje, i skoro potpuno smanjenje svakodnevnih aktivnosti. Ovo treba razlikovati od svakodnevnih oscilacija u raspoloženju koje su uobičajene.

Uverenje da morate biti uvek dobro raspoloženi bez obzira šta vam se dešavalo može biti štetno

Zamislimo da vam umre blizak član porodice ili blizak prijatelj ili izgubite posao, i vi se sve vreme ponašate kao da se ništa nije dogodilo osmehujete se i izgledate radosno. Pritom, govorite sebi moram ostati jak, ne smem da budem tužan, moram da se ponašam kao da je sve u redu, treba ostati pozitivan. Negirate normalnu reakciju tuge ili razočaranosti, koja se ipak negde mora manifestovati. Obično se potisnute negativne emocije manifestuju kroz psihosomatske tegobe, odnosno kroz organska oboljenja ali često nismo toga svesni.

Da zaključimo, pozitivna i prijatna osećanja su dobra i doprinose našem mentalnom zdravlju ali ne uvek. Ne u onim slučajevima kada služe da prikriju neprijatna osećanja koja su normalna reakcija na negativne životne događaje. Kada prihvatimo da smo nezadovoljni povodom nečega možemo, iako nezadovoljni da aktivno rešavamo problem koji je pred nama. Kada negiramo da smo nezadovoljni i kada se pravimo da nas ništa ne dotiče, ne rešavamo i ne suočavamo se s problemima već ih izbegavamo i obmanjujemo sebe.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Simptomi potiskivanja emocija

Simptomi potiskivanja emocija

Neki ljudi su skloni kontinuiranom potiskivanju neprijatnih emocija. Ovakav način upravljana emocijama omogućava osobi da se trenutno oseća bolje, međutim na duže staze počinju da se javljaju neki simptomi kao posledica nagomilavanja negativnih osećanja. Prikazaćemo nekoliko simptoma koji mogu biti odraz bežanja od onoga što osećamo.

„Slobodno lebdeća“ anksioznost

Anksioznost može biti izazvana mnoštvom faktora. Ponekad je to jednostavno strah od suočavanja sa neizvesnošću. Ponekad je to rezultat predviđanja negativnih ishoda nekih događaja (karakteristično razmišljanje je „šta ako…se to i to desi“). Ako anksioznot nije izazvana nekom specifičnom situacijom, već se javlja kao nedefinisana uznemiranost-moguće je da je ona proizvod neizraženih emocija. Svako osećanje povlači za sobom određenu energiju. Kada zadržavamo tu energiju u sebi i ne izražavamo je, ona može kreirati stanje napetosti i neodređene anksioznosti.

Depresivno raspoloženje

Kada potiskujemo osećanja tuge i žalosti usled nekog gubitka to može proizvesti depresiju. Plakanje nam obično doprinosi da se osećamo bolje, tako na najbolji način možemo da ožalimo gubitak-smrt bliske osobe, raskid ili razvod. Prirodno je nakon gubitaka osetiti tugu i sasvim je prirodno tu tugu izraziti. Neko vreme će biti teško i bolno ali ako izražavamo tugu ona će pre nestati nego kada je potiskujemo. Depresija takođe, može biti rezultat potiskivanja besa. Ako osećate da ste depresivni bez nekog vidljivog gubitka dobro je pitati sebe povodom čega ste besni.

Psihosomatski simptomi

Uobičajeni psihosomatski simptomi kao što su glavobolje, čir na želudcu, povišeni krvni pritisak često su rezultat hroničnog neizražavanja emocija. Iako se ovi simptomi mogu javiti usled bilo kakve vrste hroničnog stresa, potiskivanje osećanja više godina je oblik stresa koji se manifestuje na telesnom nivou. Ako naučite da identifikujete i izrazite jaka osećanja onda to može dovesti do redukcije čak i do oporavka različitih tipova psihosomatskih simptoma.

Mišićna tenzija

Stegnutost i ukočenost mišića je jedan od najuobičajnijih simptoma hroničnog zadržavanja emocija. Mi imamo tendenciju da stegnemo određene grupe mišića kada želimo da potisnemo i zaustavimo ono što osećamo. Tenzija različitih grupa mišića je zadužena za zadržavanje različitih emocija. Bes i frustracija su obično „zadržani“ u mišićima vrata i ramena. Tuga se zadržava u grudnim mišićima i mišićima oko očiju. Strah u oblasti dijafragme, dok se zadržana seksualna želja odražava na stegnutost karličnih mišića. Ipak, ova korelacija između zadržavanja specifičnih emocija i mišićne tenzije određenih delova ne mora se shvatiti doslovno, nisu baš sva prikazana osećanja vezana za isključivo jednu mišićnu oblast ali stegnutost mišića kao takva jeste odraz potiskivanja emocija.

Jednom kada uvidite vezu između ovih simptoma i neizražavanja osećanja, bitno je da pokušate upravo suprotno. Zapitajte se: Šta osećam? Koja je moja primarna emocija? Šta je ono što želim? Uđite u kontakt sa sobom, pitajte sebe, dozvolite sebi da osećate i da izrazite ono što osećate.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Mišićni oklop – kako uz pomoć tela potiskujemo emocije

Mišićni oklop – kako uz pomoć tela potiskujemo emocije

Tvorac termina mišićni oklop je Vilhelm Rajh, osnivač telesne psihoterapije. Rajh je počeo da stvara svoj novi okvir znanja još dok je radio kao psihoanalitičar dvadesetih godina. Njegov rad se udaljio od Frojdovog kako teorijski tako i u smislu praktičnih tehnika koje je koristio u svom radu. Umesto fokusa na sadržaj, značenje i istoriju sadržaja koji su iznosili njegovi pacijenti, Rajh je počeo da posebno obraća pažnju na njihovo emocionalno izražavanje. Manje je posmatrao šta je pacijent rekao, a više kako, dakle, više je posmatrao proces nego sadržaj.

Rajh je postao prvi stvarni telesno orijentisani psihoterapeut. Umesto da sedi na vrhu kauča, izvan pacijentovog pogleda, Rajh je sedeo pored njega. On je gledao u pacijentove oči, primećivao da li pacijent odbija pogled od njega kada bi se bitan materijal pojavio. On je posmatrao disanje. Kada nastaju pauze i kada se disanje usporilo? Kada se ubrzalo? Primećivao je monotonost glasa i agitaciju ili mirnoću telesnog izražavanja kada bi pacijent opisivao emocionalne događaje. Primećivao je kada pacijentu izbiju suze a kada ne, identifikujući tenzije u telu koje su igrale ključnu ulogu u blokiranju izražavanja osećanja.

Rajh je shvatio da reči često odvraćaju i čine nejasnim fundamentalne emocionalne procese. Kada bi rekao pacijentu da ne govori, telesna ekspresija bi govorila istinu. Vilica se može ukočiti sa stisnutim zubima, oči širom otvoriti pri anksioznosti, grudi ostati naduvane, itd. Rajh je smatrao da fizičke tenzije u telu i emocionalno potiskivanje izražavaju istu stvar.

Tako je Rajh razvio svoj koncept mišićnog oklopa da opiše blokiranje osećanja pomoću šema mišićnih tenzija u telu. On je video šeme mišićne tenzije u telu kao otpore: otpore ka izražavanju emocija, oslobađanju osećanja i napretku psihoterapije. Rajh je smatrao da karakter osobe sam sebe brani od promene, od otpuštanja ovih šema otpora. On to radi zadržavajući i blokirajući oslobađanje tenzija unutar tela, koje bi u suprotnom učinila da se pacijent promeni.

Od čega se sastoji mišićni oklop?

Oklop je stvoren od šema zategnutih mišića. Rajh je govorio o sedam segmenata mišićnog oklopa: okularni (oči, čelo, lobanja i skalp, nazalna oblast), oralni (usta, vilica), cervikalni (vrat), torakalni (grudni koš, ramena i ruke), dijafragmatski (mišić dijafragme), abdominalni (stomak) i karlični.

Svaki segment okolopa odnosi se na određene delove tela u kojima se nalaze funkcionalne grupe mišića. Blokiranje osećanja obično obuhvata blokade u više telesnih segmenta. Na primer osoba koja dominantno blokira izražavanje tuge i bola, može imati istovremeno mišićne tenzije u torakalnom (spuštene grudi, slab udah i ograničen i kontrolisan izdah), cervikalnom (stegnuto grlo) i dijafragmatskom (stegnuta, tvrda i nepokretna dijafragma). Grudi su spuštene čime se ograničava unos kiseonika pa time i energetski nivo u organizmu, dok je izlazna faza pulsacije (sposobnost da se izdahne kompletno i spontano) takođe ograničena čime se sprečava izražavanje konvulzija bola. Grlo i dijafrgama su stegnuti da bi se sprečilo spontano ispuštanje krika i jecaja pri izražavanju tuge. Pri neblokiranom izražavanju bola, osoba ispušta zvukove iz stomaka, grlo je otvoreno, grudi su pokretljive a dijafragma virbira u rtimu jecaja. Osoba plače i u stanju je da izarazi bol u kontaktu (svesno oseća i prihvata svoj bol i u stanju je da ga izrazi pred drugom osobom – terapeutom). Neblokirano izražavanje osećanja dovodi do značajne redukcije telesne tenzije. Nakon toga klijent se oseća slobodnije, življe, opuštenije i više je u kontaktu sa svojim telom.

Rad na rastvaranju mišićnog oklopa ima za cilj da klijent postane ponovo sposoban da spontano izražava svoja osećanja i uspostavi fleksibilniju kontrolu nad svojim ponašanjem i izražavanjem.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

Mišljenje i osećanja

Mišljenje i osećanja

Mnogi misle da su mišljenje i osećanja dva sasvim različita i odvojena psihička procesa, koji isključuju jedan drugi ili su u suprotnosti. Takođe, dosta ljudi misli da ono što osećamo (emocije) nema nikakve veze sa našim misaonim procesima, već da su emocije direktna posledica uticaja iz spoljašnje sredine (dakle, posledica situacija u kojima se nalazimo). To zapravo uopšte nije tačno.

Mišljenje i osećanja su međusobno veoma povezani procesi i ne mogu se razdvojiti. Naše emocije (bilo prijatne, bilo neprijatne) uvek su posledica nekog našeg razmišljanja, neke naše procene situacije u kojoj se nalazimo i povodom koje emotivno reagujemo. Često takvih misli (misli kojima stvaramo naše emotivne reakcije) nismo ni svesni, jer se ti procesi mogu odvijati skoro potpuno automatski i veoma brzo (u milisekundama). Takođe, misli ne moraju uvek biti u formi reči (unutrašnjeg govora), već mogu biti i u formi vizuelnih predstava. Ljudi stalno misle, nekada su toga svesni a nekada ne. Činjenica je da ljudi stalno nešto procenjuju, procenjuju da li im se nešto sviđa ili ne, da li im nešto prija ili ne, da li se sa nečim slažu ili ne, da li je nešto ukusno ili odvratno i sl.

Ne dovodi svaka naša misao nužno do neke emotivne reakcije. Samo one misli, koje se odnose na procenu nekog važnog aspekta situacije koji je u vezi sa našim ciljevima, željama, htenjima, dovode do emocionalnih reakcija. Emocionalne reakcije su naš subjektivni odgovor (istovremeno i doživljaj) na značenja koje pridajemo situacijama u kojima se nalazimo. Dakle, mi uvek emotivno reagujemo na značenja koja sami pridajemo nekoj situaciji.

Šta to zapravo znači? Na primer, neko može reći: Plašim se vožnje avionom. Avion je situacija u kojoj se ta osoba nalazi i u kojoj on/ona oseća strah. A da li se ta osoba stvarno plaši aviona? Ne. Kako to znamo? Pa, prvo znamo da nije tačno da svi ljudi nužno osećaju strah kada se voze avionom ili zamišljaju takvu situaciju (što bi morao biti slučaj ako polazimo od pretpostavke da situacije direktno izazivaju osećanja). Drugo, ako pitamo tu osobu zašto se plaši dok se vozi avionom ili šta mu/joj prolazi kroz glavu dok sedi u avionu, on/ona nam može reći da se ustvari plaši mogućnosti da se avion može srušiti i da će u tom slučaju izgubiti život. Dakle, ono čega se ta osoba plaši nije avion (situacija) već značenje koje ta osoba pridaje samoj situaciji (mogućnost da se avion može srušiti i da bi to on/ona nužno morao/la da spreči). Isto je i kada nekoga volimo ili cenimo, to nije direktna posledica osobina koje poseduje data osoba, već našeg vrednovanja tih osobina, našeg stava, suda o tim osobinama (dakle, mišljenja).

Zašto je važno da znamo da situacije ne izazivaju naše emocionalne reakcije nego misli i značenja koje pridajemo tim situacijama

Zato što ako pogrešno verujemo da su situacije te koje direktno izazivaju naša osećanja, možemo osećati (i misliti) da smo potpuno bespomoćni pred tim situacijama (pogotovo pred onim koje procenjujemo kao negativne) i na taj način biti u zabludi da se nužno uvek moramo osećati depresivno, ozlojeđeno ili prestravljeno kada stvari ne idu onako kako mi želimo.

Naše misli ne samo da stvaraju naša osećanja, već misli koje imamo mogu da ih i održavaju. Na primer, ako u šumi vidimo medveda, uplašićemo se jer procenjujemo da nas medved može napasti, ali kad medved ode, nećemo više strahovati ako prestanemo da razmišljamo o njemu. Ali ako nakon njegovog odlaska nastavimo da razmišljamo o tome kako bi se on mogao ponovo pojaviti svakog časa, bićemo i dalje uplašeni. Isto je i sa drugim osećanjima. Na primer, ako zbog niza okolnosti koje procenjujemo kao veoma loše, počnemo da se osećamo bespomoćno ili čak odreagujemo depresivnim afektom, takva osećanja će nužno proći ako im ne pridajemo veliki značaj i ne nastavimo da neprestano mislimo o njima. Ali ako počnemo da razmišljamo da je užasno to što se osećamo depresivno, da će to trajati do kraja života ili da je to dokaz naše neadekvatnosti, osećaćemo se depresivno mnogo duži vremenski period (sve dok ne promenimo takav način razmišljanja).

Kao što misli izazivaju osećanja, tako i osećanja mogu izazvati ili pokrenuti naše misaone procese, jer čovek može misliti o svemu, pa i o svojim osećanjima. Sigurno ste primetili da kada ste na primer tužni, vaše misli koje vam se spontano javljaju su u skladu sa vašim raspoloženjem. To je sasvim uobičajeno, ali šta će se dalje odvijati sa vašim raspoloženjem (kada se isplačete) dosta zavisi od toga šta mislite o vašem aktuelnom raspoloženju ili situaciji povodom koje ste se rastužili. Na primer, ako trenutno osećate strah i zatim pomislite kako je to strašno (jer na primer mislite da je to možda znak da ćete poludeti) vaš strah će se povećati i trajaće duže a možda će i prerasti u paniku.

Neke naše emocionalne reakcije ne moraju uvek biti posledica naših misli, već nekada mogu biti posledica klasičnog uslovljavanja (primitivne vrste učenja u kojoj dolazi do stvaranja asocijacija između određenih senzacija i neke emocionalne reakcije). Na primer, to može biti slučaj nakon preživljene saobraćajne nesreće. Nekoliko dana posle nesreće osoba ulazi u automobil i oseća strah iako se sada ništa opasno ne dešava. Ovakva reakcija nije posledica misli te osobe, već je u pitanju naučena reakcija straha za koju su odgovorne neke starije (primitivnije) moždane strukture. Ovakva vrsta reakcija je adpativna jer nam omogućava da vodimo računa i obratimo pažnju na potencijalne opasnosti u okolini. Ali i u ovom slučaju misli imaju važnu ulogu. Ako takvim reakcijama ne pridajete neki veliki značaj (već naprosto sačekate da strah prođe), naučena reakcija straha će se ubrzo ugasiti (nestati postepeno) nakon što više puta uđete u automobil i ništa se loše ne desi. Ali ako krenete da razmišljate u smeru šta bi vam se moglo opet loše dogoditi i počnete da mislite da vi to morate da sprečite, odnosno da morate stalno da brinete kako bi ste sprečili da se loše situacije ne ponove, vaš strah će se učvrstiti i može čak prerasti u fobiju (izbegavanje situacija u kojima osećate strah).

Dakle, ako znamo da misli utiču na naša osećanja, menjajući naše misli možemo menjati i osećanja, možemo naučiti kako da kontrolišemo svoja osećanja umesto da ona kontrolišu nas. Ljudi često imaju zabludu da kontrolišu svoja osećanja tako što ih negiraju ili potiskuju, ali to zapravo nije dobar način kontrole. Osećanja se nikada ne mogu potisnuti u potpunosti, u najboljem slučaju se mogu samo trenutno prigušiti. Ali nekada se dešava i suprotno, što se više trudimo da osećanja potisnemo ona postaju sve intenzivnija. Na primer, trudimo se da potisnemo reakciju straha i to za posledicu dovede do toga da osećamo još jači strah (paniku). Dakle, potiskivanje i negiranje osećanja nije dobar način kontrole. Osećanja ne možete suzbiti, možete ih samo promeniti a to ćete postići ako počnete da mislite na drugačiji način (odnosno promenite misli kojima ta osećanja stvarate i/ili održavate). Ali da bi ste promenili neko osećanje (na primer, mesto da paničite budete samo zabrinuti ili oprezni) morate prvo prestati da pokušavate da ih suzbijete. Osećanja sama po sebi nisu opasna. Čak i kada imate intenzivne emotivne reakcije, to samo po sebi neće naškoditi vašem mentalnom i telesnom zdravlju. Ono što ljude zastrašuje nisu osećanja sama po sebi već ono što misle povodom tih osećanja. Na primer, ako mislite da vas intezivan strah može ubiti (da ćete dobiti infarkt ili se ugušiti ili poludeti) vi ćete se uplašiti još više, jer verujete da tako intenzivne i neprijatne senzacije ne možete podneti. Kada osvestite, preispitate i promenite vaše misli o strahu, strah će proći. Ali to zahteva da naučite kako da prepoznate vaše misli i kako da ih preispitujete i menjate.

Takođe, jedan od načina na koji ljudi održavaju svoja neprijatna osećanja (umesto da ih puste da prođu) jeste tzv. emocionalni rezon. Emocionalni rezon je jedan specifičan (ali pogrešan) način razmišljanja kojim potkrepljujemo (održavamo) neku našu emocionalnu reakciju. Primeri emocionalnog rezona su: Ako se trenutno osećam bespomoćno to znači da sam stvarno i bespomoćan ili Ako osećam strah u ovoj situaciju to znači da je ta situacija zaista strašna. Ovakva vrsta razmišljanja predstavlja jednu od grešaka u mišljenju što za posledicu dovodi do održavanja emocionalnog odgovora ili čak njegovog intenziviranja. Takvom načinu razmišljanja se možete suprotstaviti i na taj način sprečiti dalju eskalaciju tog osećanja. Na primer možete sebi reći: Ako se osećam bespomoćno (jer sam verovatno do sada u životu naučio da se u ovakvim situacijama tako osećam) to ne znači da sam Ja bespomoćan i da sada ne mogu nešto da uradim (jer sada mogu promeniti svoje ponašanje i mišljenje iako sam pre činio i mislio na drugačiji način). Ako krenete da razmišljate na ovaj način, osporavaćete iracionalnu ideju da se vi uvek morate osećati bespomoćno u datoj situaciji (što je bio slučaj dok niste promenili vaše uverenje o tome) što će dovesti do toga da će vaše osećanje bespomoćnosti ubrzo prestati.

Šta raditi sa opsesivnim, iracionalnim, zastrašujućim mislima koje se uporno javljaju zajedno sa anksioznošću?

Opsesivne, iracionalne, misli su posledica potisnutih emocija. Iza tih misli stoje potisnute emocije a ne vaše namere i želje. To je razlog zašto nikada ne učinite to što vam te misli nameću. Misli nemaju nikakvu moć da vas nateraju da uradite nešto što inače ne biste želeli. Misli su samo misli, a vi niste misli.

Pokušaj da se kontrolišu bolne emocije (tuga, bes, krivica i sl.) rezultira javljanjem misli koje osoba ne može da kontroliše. Mi ne možemo nikada u potpunosti potisnuti naše emocije niti misli koje su njihovi derivati. Pojava iracionalnih opsesivnih misli je dokaz tome. Ne treba s plašiti opsesivnih, iracionalnih misli jer one su samo metaforične, ne treba ih shvatiti bukvalno. Ako želite da naučite da ovladate opsesivnim mislima pogledajte moju knjigu Kako da sami prevaziđete opsesivne misli u samo 4 jednostavna koraka. Kada naučite ove tehnike moći ćete zaista da prevladate opsesivne misli, iracionalnu brigu i misli koje se javljaju u sklopu anksiozno-depresivnog raspoloženja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Emocije i telo

Emocije i telo

Pored toga što emocije predstavljaju subjektivni doživljaj i subjektivnu reakciju na spoljašnje ili unutrašnje okolnosti, emocije se sastoje i od telesnih reakcija. Bez tela, odnosno bez telesnih promena ne bi ni bilo emocija. Zamislite šta bi bio strah bez svih onih telesnih senzacija koje se jave kada se uplašimo.

Sve te telesne promene koje se javljaju kada doživaljamo neko osećanje imaju neku svoju adaptivnu funkciju. Na primer, kada se uplašimo, telesne reakcije koje se dešavaju u organizmu imaju funkciju da nas pripreme za bekstvo ili borbu u situaciji koja se procenjuje kao opasna. Kada takvih promena u organizmu ne bi bilo, zamislite kako bi uopšte bilo moguće da pobegnemo ili se borimo kada se nađemo u nekoj situaciji za koju mislimo da preti da ugrozi naš život ili psihički integritet.

S obzirom da same emocionalne reakcije ne traju dugo (ako ih mi ne održavamo) i telesne promene (na primer: promene krvnog pritiska, srčanog pulsa, dubine i ritma disanja, hormonalne promene, znojenje itd) koje su sastavni deo emocionalne reakcije relativno brzo prestaju, odnosno organizam se vraća u stanje uobičajenog funkcionisanja. Organizam poseduje svoje specifične mehanizme putem kojih vrši unutranju autoregulaciju, odnosno omogućava da se procesi u organizmu ponovo uravnoteže kada na primer opasnost prođe. Ti mehanizmi nisu pod direktnom kotrolom naše volje i osoba ne mora ništa da čini kako bi telesne promene nastale tokom emocionalnog reagovanja se vratile na uobičajeni nivo funkcionisanja.

Telesne promene koje se događaju kada osoba emotivno reaguje mogu nekada biti veoma intenzivne a često i veoma neprijatne (na primer, kada osećamo intenzivan strah,paniku, intenzivan bes itd). Međutim iako su neprijatne, ove senzacije same po sebi nisu opasne i ne mogu da ugroze vaše telesno funkcionisanje i zdravlje. Međutim, hroničan stres, hronično strahovanje, bes i drugi intenzivni afekti ako traju danima pa čak i mesecima, mogu negativno uticati na vaše telesno zdravlje i dovesti do tzv. psihosomatskih poremećaja.

Kod psihosomatskih poremećaja, usled dugotrajnog, hroničnog stresa može doći do poremećaja u funkcionisanju pojedinih organa ili do njihovog trajnog oštećenja (na primer, visokog krvnog pritiska, migrena, čira na želudcu, dijabetisa, infarkta miokarda itd). Osobe koje pate od psihosomatskih poremećaja obično ne izražavaju svoja osećanja i ne umeju da misle o svojim osećanjima (ne umeju da ih verbalizuju i mentalizuju) što za posledicu ima to da se ti afekti direktno izlivaju u telo. Samim tim što osoba ne ume da misli o onome što oseća ne može na te afekte ni da utiče. Dakle, u osnovi psihosomatski poremećaja su emocionalni problemi koji zahtevaju psihološki tretman.

Pošto osećanja imaju svoju telesnu komponentu, jasno je zašto se osećanja nikada ne mogu potisnuti u potpunosti. Vi možete potisnuti misli koje su sastavni deo vaših osećanja (tako što će te naterati sebe da ne mislite o nečemu što je za vas bolno i sa čim ne umete da izađete na kraj) ali same telesne promene koje su sastavni deo osećanja ne možete potisnuti i eliminisati. Tako na primer, neko ko ima izrazitu tremu pred javni nastup, može zavaravati sebe da se on/ona uopšte ne plaši kada javno nastupa ali zato može imati na primer, dijareju pred svaki javni nastup.

Hronično potiskivanje emocija dovodi do poremećaja u funkcionisanju skoro čitavog organizma. Pored hormonskih promena tu su i promene u krvnom pritisku, načinu disanja itd. Hronično potiskivanje i stres se odražavaju i na stanje mišićne napetosti u telu. Mnogi ljudi koji su pod stresom pate od hroničnih mišićnih tenzija (kojih obično i nisu svesni jer se radi o hroničnom stanju napetosti koje je za njih svakodnevnica) koje takođe mogu izazivati glavobolje (tzv. tenzione glavobolje), bolove u leđima i druge organske smetnje.

Stanje hronične mišićne napetosti karakteristično je za osobe koje stalno strahuju ili se često i intenzivno ljute. Kod ovakvih klijenta pored rada na psihološkim aspektima problema potrebno je raditi i na obučavanju klijenata veštinama relaksacije. To se postiže različitim metodama i tehnikama poput tehnika progresivne mišićne relaksacije, tehnika disanja, biofidbek metoda, autogenog treninga itd.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com