Perfekcionizam–za i protiv

Perfekcionizam–za i protiv

Neki ljudi su skloni da sebe okarakterišu kao perfekcioniste i njihovo funkcionisanje je u službi postavljanja i dostizanja visokih ciljeva, težnji ka perfekciji odnosno savršenstvu u različitim životnim aspektima–najčešće i prevashodno u poslu, održavanju svoje okoline, sopstvenom izgledu, interpersonalnim odnosima. Biti savršen za njih predstavlja imperativ, često su ponosni na tu svoju osobinu i smatraju da ih ona izdvaja iz „gomile“  i da će ih ona jedino dovesti do uspeha i blagostanja. I u pravu su, ali samo donekle.

Kada osoba sebi postavi visoke ciljeva i kada je pri tom emotivno stabilna i poseduje zadovoljavajuće intelektualne sposobnosti i talente ona će vrlo verovatno dostići uspeh u sferi svoga interesovanja- u nauci, biznisu, sportu, umetnosti. Ovakva osoba biće visoko vrednovana od strane socijalnog okruženja na osnovu sopstvenih uspeha, a isti ti uspesi će doprineti da i samu sebe vrednuje više. Sa strane gledano to je osoba koja je uspešna i zadovoljna svojim životom.

Neko vreme, posebno u ranijim fazama života, perfekcionizam predstavlja jedan sasvim funkcionalan i efikasan mehanizam. Ipak, ovaj način funkcionisanja ima nekoliko pogrešnih principa koji će katad dovesti do negativnih posledica.

Zašto perfekcionizam može biti štetan?

Postavljanje nerealno visokih ciljeva. Generalno postavljanje visokih ciljeva može biti korisno i motivišuće. Ipak, nekada ti visoki ciljevi nisu u skladu sa našim mogućnostima i to može doprineti razočarenju i odustajanju. Najbolja solucija je postaviti realno ostvariv cilj koji je u skladu sa sopstvenim mogućnostima. Perfekcionisti su skloni da postave nerealno visoke ciljeve, samim tim što žele da po svaku cenu budu najbolji i odrade sve savršeno. Kada u jednom trenutku uvide da ovo nije moguće oni postaju jako frustrirani.

Greške i neuspesi su neoprostivi. Osoba koja teži perfekcionizmu jako je osetljiva na greške. Svaka greška se doživljava katastrofalno i ireverzibilno jer se ona izjednačava sa ličnom nesposobnošću. Iako je pre toga bilo puno uspešnih situacija, to nije dovoljno da osoba shvati da ona nije nesposobna i beskorisna ako je u trenutnoj situaciji uradila nešto pogrešno.

Vredim onoliko koliko sam uspešan/-a. Kod osoba sa izraženim perfekcionizmom postoji izjednačavanje ličnih uspeha sa ličnom vrednošću. Osoba sebe percepira vrednom samo ako je uspešna. Kada doživi neuspeh dolazi do izražaja njen samokriticizam i doživljaj manje vrednosti. Obično se ovakavo interpretiranje neuspeha povezuje sa postavljanjem visokih zahteva od strane roditelja u detinjstvu i kritikovanja ukoliko se oni ne ispune. Kada je uspešno dete se hvali, oseća se prihvaćeno i voljeno a kada se desi neki neuspeh slede oštre kritike na račun detetove ličnosti i odbacivanje.

Perfekcionizam može u određenom trenutku dovesti do negativnih posledica po psihofizičko zdravlje. Naime, zahtev prema sebi da se bude najbolji i da se sve odradi besprekorno a pritom da bude i bez grešaka predstavlja posebnu vrstu pritiska za organizam. Česta pitanja koja osoba sebi postavlja jesu „Šta ako ne ispadne onako kako sam očekivao/-la?“, „Šta ako pogrešim?“ uvode osobu u stanje povišene anksioznosti, koja se pojačava sa postavljanjem sve viših ciljeva. Vremenom usled stalne napetosti i anksioznosti osoba se može osećati iscrpljenom, praznom i depresivnom. Često se lična zadovoljstva, relaksacija, uravnotežena ishrana i redovan san zanemaruju zarad postizanja uspeha, pa se pored emocionalnih problema mogu javiti i psihosomatski problemi. Obično osoba ne odustaje od principa perfekcionizma dok je organizam ne alarmira ovim problemima.

Za osobu koja je perfekcionista jako je važno da uvidi i negativne strane ove svoje osobine i odustane od nekih previsokih zahteva koje je sebi postavila. Za početak bi trebalo postaviti prioritete i neke stvari odraditi „dovoljno dobro“ ili „solidno“ a ne nužno savršeno. Dalje, shvatiti da nije katastrofa ako nekada pogreši i da to ne znači da je ona bezvredno i nesposobno biće već čovek koji greši a pogrešivost je svojstvo svakog čoveka. Da pokuša da obuzda svoj radoholizam u koji često perfekcionisti upadaju i da kroz relaksaciju i odmor pronađe načine da se mentalno odvoji od posla kako bi mogla bolje da obavlja nove zadatke.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

e-mail: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

Kako se izboriti sa perfekcionizmom

Kako se izboriti sa perfekcionizmom

Perfekcionizam ima dva aspekta. Prvi aspekt obuhvata tendanciju ka nerealistično visokim očekivanjima prema sebi, drugima i životu uopšte. Drugi aspekt obuhvata preveliku zaokupljenost sopstvenim „manama“ i greškama koje se javljaju pri nekoj najčeše profesionalnoj aktivnosti. Postoji tendencija ka fokusiranju na ono što smatrate da je loše i negativno, dok se pozitivne karakteristike zanemaruju.

Perfekcionizam može biti posledica niskog samopouzdanja. To je unutrašnja kritika na svaki vaš trud, koja vas ubeđuje da ništa nikada neće biti dovoljno dobro. Može vas dovesti do stresa, iscrpljenosti i sagorevanja. Svaki put kad vam vaš perfekcionizam poruči da je „trebalo“ , da ste „morali“, da „niste smeli“ uraditi nešto na određen način on vas „gura“ u anksioznost. Što ste veći perfekcionista, više ćete se osećati anksiozno.

Kako da prevaziđete disfunkcionalni perfekcionizam

Prevazilaženje perfekcionizma podrazumeva suštinsko menjanje vašeg stava prema sebi i prema životu uopšte. Prikazaćemo neke smernice koje vam mogu pomoći u tome.

Odustanite od ideje da vredite onoliko koliko ste postigli.  Spolja vidljiva dostignuća predstavljaju način na koji društvo meri „vrednost“ i „socijalni status“. Ali da li treba dopustiti društvu da vrednuje vas kao osobu? To je veštački konstruisan sistem vrednosti koji su verovatno i vaši roditelji preneli na vas. Suprotno tome, treba usvajati ideju da vi vredite samo zato što postojite kao i sva druga bića na ovoj planeti. Pokušajte da razvijate kod sebe težnju da vas ljudi prihvate zbog vas samih a ne zato što ste nešto postigli.

Prepoznajte i prevaziđite perfekcionistički način razmišljanja. Perfekcionizam se menifestuje između ostalog kroz način na koji se vi obraćate sebi. Tri načina razmišljanja su karakteristika perfekcionističkog stava: „Treba/Moram razmišnje“, „Sve-ili-ništa razmišljanje“ i „Preterana generalizacija“. Primeri za ova tri načina razmišljenja bi bili sledeći: „ Ja moram uraditi ovo kako treba.“, „Ne smem praviti greške“; „Sve je ovo pogrešno.“, „Ja ovo ne mogu uopšte uraditi kako treba“; „Ja uvek uradim stvari nakaradno“, „Ja nikada neću moći da uradim ovo“. Kada prepoznate ovakve rečenice u kojima se obično pojavljuju reči kao što su moram, treba da, uvek, nikad, sve, ništa potrebno ih je zameniti suprotnim rečenicama koje neće podržavati perfekcionizam. Te rečenice bi bile sledeće: „Uradiću najbolje što mogu“, „U redu je praviti greške“; „Nije sve loše. Postoje neki delovi koji su dobri a ne neki zahtevaju dodatnu pažnju“, „ Ako ovaj zadatak podelim na dovoljno male korake, moći ću da ga obavim“; „Jednostavno nije tačno da ja otaljam stvari.U ovom konkretnom slučaju, vratiću se i obaviti neophodne prepravke“, „Ako budem išao postepeno i ulagao trud, nakon nekog vremena postići ću ono što sam nameravao da uradim“. Nije lako odmah zameniti „perfekcionističke“ rečenice odnosno misli novim racionalnijim mislima. Pravi put ka tome je prepoznati ih, uvideti da su pogrešne i postepeno ih izbacivati i uključivati nove.

Prestanite da preuveličavate značaj malih grešaka.  Jedan od najproblematičnijih aspekata perfekcionizma je težnja ka fokusiranju na sitnim greškama. Perfekcionisti su skloni da budu veoma strogi prema sebi za malu, jednominutnu grešku kaja ima slabe ili nikakve posledice. Kad razmišljate o važnosti greškaka koje ste napravili danas, pokušajte da razmislite koliko će one biti važne za mesec dana? Ili za godinu dana? U 99.9 % slučaja, greške će biti zaboravljene u veoma kratkom vremenskom periodu. Nema pravog učenja bez grešaka ili zastoja. Ni jedan uspeh nije nikada postignut bez mnogo padova na tom putu.

Fokusirajte se na pozitivne aspekte. Baveći se malim greškama, perfekcionisti imaju tendenciju da zanemare pozitivna postignuća. Oni selektivno ignorišu sve ono pozitivno što su učinili. Da bi se izborili sa ovom tendencijom, potrebno je da na kraju dana zapišete ili rezimirate pozitivne stvari koji ste uradili ali samo pozitivne!  Čuvajte se veznika ALI u svojim rečenicama, on služi da bi umanjio pozitivne učinke. Na primer, „Bio sam dobar na današnjem sastanku sa novim klijentom ALI možda je trebalo da budem ubedljiviji.“ Naučite da tačku stavite pre svakog vašeg ALI.

Radite na postizanju ciljeva koji su realističniDa li su vaši ciljevi realistični ili ste ih postavili suviše visoko? Da li očekujete i od drugih da dostignu ciljeve koje ste vi sebi postavili? Nekada je jako taško prepoznati previsoke ili ti perfekcionističke ciljeve. Ponekad treba proveriti sa prijateljem ili terapeutom da li su ti ciljevi realno dostižni i da li je racionalno težiti njihovom ostvarenju. Ako očekujete previše od sebe i generalno sveta oko sebe, trebalo bi da oblikujete ciljeve tako da budu malo više u skladu sa ograničavajućim faktorima kao što su vreme, energija, i vaši resursi. Vaš organizam nije mašina koja će neumitno raditi na postizanju nerealnih ciljeva, samo zato da bi vi dobili potvrdu da više vredite. Prihvatite sopstvena ograničenja jer je to jedini znak da volite i poštujete sebe.

Posvetite se ličnim uživanjima i rekreaciji. Perfekcionizam čini ljude rigidnim i takvim da su skloni da poriču sopstvene želje koje bi ih odvukle od postavljenih ciljeva. Ovakva tendencija vodi do smanjenja vitalnosti i kreativnosti. Zadovoljstvo-nalaženje užitka u životu-suprotno je ovoj tendenciji. Da li sebe shavtate previše ozbiljno i ne dozvoljavate sebi da se zabavite, rekreirate, igrate i opustite? Probajte da odvojite vreme za relaksaciju, možete to početi tako što ćete svakog dana učiniti bar jednu stvar u kojoj ćete uživati.

Razvijte orjentaciju na proces.  Kada obavljate neku sportsku aktivnost da li igrate da biste pobedili ili da biste uživali u toj aktivnosti? Da li u životu,generalno, „igrate“ da biste pobedili, ispitujete granice sopstvene izdržljivosti po svaku cenu, ili uživate u svakom procesu koji obavljate tokom dana, nedelje,…? Većina ljudi, pogotovo s godinama, teže da iskoriste najbolje iz života-to najlakše postižu tako što vrednost usmeravaju na proces bavljenja nečim a ne na sam produkt ili uspeh. Ako se fokusirate na proces i uživate u njemu korak po korak ne misleći na krajnji rezultat i vaš učinak će biti mnogo kvalitetniji jer ćete se fokusirati na svaki deo toga što radite i nećete biti ometeni idejom o „velikom finalu“.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Donošenje odluka

Donošenje odluka

Donošenje odluka nekad može biti težak zadatak, naročito ako se odluke odnose na važne aspekte života i ako će ono što je odlučeno imati dugoročne posledice. Nekada je donošenje odluke izarazito lako i nedvosmisleno dok ponekad to može biti veoma složen proces.

Šta sve može uticati na donošenje odluka?

Na naše odluke uglavnom utiče više faktora odjednom, kao na primer: naše želje i nezadovoljeni motivi, emocionalno stanje u momentu odlučivanja, sistem vrednosti koji smo usvojili, način na koji sagledavamo sopstvene ambicije i sposobnosti, naša procena sredinskih uslova i prepreka itd.

Na teškoće u donošenju odluka mogu uticati: emocionalne blokade (konfuzija, strah, depresija), pasivnost i zavisnost od drugih, ambivalencija, konflikt dvostrukog odbijanja, pritisak sredine i sl. U ovom tekstu razmotrićemo neke od tipičnih faktora koji mogu otežavati donošenje odluka.

Tipične emocionalne blokade koje mogu ometati proces donošenja odluka

Emocionalne blokade su najčešći uzrok problema u odlučivanju. Tipična blokada nastaje usled straha. Osoba odlaže donošenje odluke jer se plaši mogućnosti greške. U osnovi ovog straha je verbalizovani ili neverbalizovani iracionalni zahtev prema sebi: Ja moram biti 100 % siguran da je moja odluka ispravna i ne smem ni pod kojim okolnostima pogrešiti. Ovo vrsta iracionalnog zahteva prema sebi proizilazi iz perfekcionističke životne filozofije koja podarazumeva set verovanja da osoba mora biti u svemu najbolja, nepogrešiva i besprekorna. Dok god razmišlja na ovaj način osoba će sumanjati u ispravnost svojih odluka jer retko kada (gotovo nikada) ne postoji garancija za posledice naših odluka. Polazeći od ovakvog stava osoba stvara sebi intenzivnu strepnju (anksioznost) koja vodi u izbegavanje (odlaganje donošenja odluke) i/ili stvaranje konfuzije. Dok god osoba sama sebi stvara anksioznost, on/ona usmerava svoju pažnju na brigu i razmišljanje o mogućim (i fantaziranim) negativnih ishodima umesto da razmišlja o mogućim alternativama i pozitivnim ishodima. Mnogo korisniji stav za donošenje odluka jeste prihvatanje mogućnosti da se pogreši jer i drugi ljudi ponekad greše. Odustajanje od zahteva za nepogrešivosti dovodi do redukcije anksioznosti. Pored straha, depresivno raspoloženje može otežavati donošenje odluka. Kada je osoba obeshrabrena, potištena ili opterećena osećanjima krivice teško da se može fokusirati na sam proces odlučivanja. U tom slučaju odlučivanje se može pretvoriti u depresivno ruminiranje (stalno ponavljanje crnih slutnji i zamišljanje negativnih ishoda). Generalna preporuka je da važne odluke, odluke koje mogu imati dalekosežne i dugoročne efekte ne treba donositi u afektivnom stanju (stanju kada je osoba besna, depresivna, preplašena itd.). Bolje je sačekati da to stanje prođe i onda razmisliti o svemu. Ljudi su skloni da razmišljaju u skladu sa aktuelnim raspoloženjem. Na primer: kada je neko potišten on/ona ima pesimističke misli, razmišlja o prošlim i budućim neuspesima i sl., teško da u tom raspoloženju može razmišljati pozitivno, konstruktivno ili razmišljati o svojim uspesima, željama i ciljevima.

Pasivnost i zavisnost od drugih može značajno otežavati donošenje odluka. Donošenje odluka pored svesti o sopstvenim željama podrazumeva i preuzimanje lične odgovornosti za moguće posledice, za moguće uspehe ili neuspehe. Preuzimanje odgovornosti za vlastiti život i vlastite odluke podrazumeva da osoba veruje da ima prava na lični izbor, pravo da traži i dobije ali i pravo da pogreši jer jer nesavršeno ljudsko biće. Upravo to nedostaje pasivnim i zavisnim osobama. Pasivne i zavisne osobe apriori odustaju od svojih želja i pravo odlučivanja prebacuju na drugog (obično osobe od kojih zavise ili sa kojom su u simbiotskom odnosu). Time što prepuštaju drugima ovaj zadatak imaju izvesnu kratkoročnu dobit koja proizilazi iz toga što ne moraju da ulažu nikakav napor koji može nositi odlučivanje kao ni odgovornost za posledice tih odluka. S druge strana ovakav stav ima negativne dugoročne posledice – odustajanje da se spoznaju i zadovolje vlastite, autentične, istinske želje, slabljenje samopouzdanja, pospešivanje zavisnosti od drugih, jačanje osećanja beznadežnosti i bespomoćnosti. Osoba koja prepušta donošenje odluka drugima, često zaboravlja na sebe i svoje želje, što se manifestuje kroz apatiju i konfuznost u prepoznavanju i saopšavanju onoga što žele ili ne žele. Prevazilaženje ovih problema podrazumeva učenje asertivnih veština.

Ambivalencija je stanje u kojem u isto vreme imamo u potpunosti suprotne emocije prema istom objektu ili cilju. Na primer: osoba želi da ode da živi u inostranstvu ali se ujedno toga i plaši, osoba hoće da prekine vezu ali se plaši usamljenosti itd. Ambivalencija često vodi u odlaganje. Ambivalentni konflikt se razerašava tako što osoba nastoji da razreši, preispita i prevaziđe negativne emocije koje ima prema objektu ili pokuša da pronađe adekvatne resurse za njihovo prevazilaženje. Na primer, osoba koja se plaši da bude usamljena, može razmišljati o tome kako da na kostruktivan način prevaziđe ili minimizira usamljenost (pronađe dodatne aktivnosti, pronađe nove prijatelje i sl.) ili prepispita svoje stavove o usamljenosti (da li je usamljenost zaista nešto što je užasno i nepodnošljivo ili je samo  neprijatno, ako je usamljen/na šta to govori o njemu/njoj i sl.).

Konflikt dvostrukog odbijanja je situacija kada osoba od dva zla mora izabrati jedno, obično manje. I ova vrsta konflikta može uvesti osobu u odlaganje jer šta god da odluči i uradi osobu ne čeka ništa prijatno. U ovim situacijama osoba treba da ima na umu da je razrešenje konflikta nagrada koju će dobiti, odnosno prestanak neprijatnog isčekivanja, premišljanja i odlaganja rešenja.

Pritisak sredine se odnosi na situacije kada za osobu značajni drugi vrše pritisak da osoba odluči u skladu sa njihovim željama i preporukama. Na primer: roditelji vrše pritisak na dete koju školu da upiše i sl. U ovakvim situacijama odlučivanje u skladu sa zahtevima sredine mogu osobu osloboditi pritiska i odgovornosti za posledice ali dugoročno gledano to nije konstruktivan način odlučivanja. Ako osoba donese odluku pod pritiskom sredine a kasnije ustanovi da to nije želela može se javiti ljutnja na sebe i samooptuživanje. Takođe treba imati na umu da niko drugi ne može da odluke donosi adekvatnije od vas samih iz razloga što vas niko toliko dobro ne poznaje (čak ni roditelji), nema jasan uvid u vaš unutrašnji svet želja, emocija i načina razmišljanja. Tako da i pored pritiska sredine najbolje je da odluke ipak donosite samostalno. Druge možete konsultovati ili saslušati ali neka vaše odluke budu samo vaše.

Kako da mudro donosite odluke?

I na kraju umesto zaključka, možemo izneti neke opšte preporuke kada je u pitanju donošenje odluka:

  • Ako donosite važne odluke sa dugoročnim posledicama uzmite u obzir sve dobiti i štete koje možete imati (primenite tehniku procene dobiti i štete)
  • Pored racionalnih argumenata jako je važno da u vašu kalkulaciju uključite i ono što osećate, nije dobro da ne poslušate vaše srce pre nego što donesete odluku. Nekada (ne uvek) vaše srce zna bolje šta je dobro za vas nego bilo kakva racionalna analiza ili mišljenje drugih osoba. Zato slušajte svoje srce.
  • Prepoznajte emocionalne blokade koje vas ometaju u odlučivanju i poradite na njima. Otklonite bar privremeno vaš perfekcionizam, strahove da možete pogrešiti ili konfuziju koju stvarate stavovima da nemate prava na ostvarenje vaših želja i ciljeva.
  • Preuzmite u potpunosti odgovornost za vaše odluke. Ako ste neku odluku doneli samostalno i iskreno nećete se posle kajati čak i da pogrešite. Pođite od stava da ljudi ponekad greše a pošto ste vi čovek/žena i vi možete pogrešiti čak i kada to ne želite.
  • Konsultujte se sa drugima, saslušajte njihova mišljenja i preporuke ali uvek odlučujte samostalno. U tom slučaju ćete se najmanje kajati ako pogrešite a bićete ponosni na sebe ako ste bili u pravu.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email:onlinepsihoterapija@gmail.com

skype:vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Sindrom sagorevanja

Sindrom sagorevanja

Sindrom sagorevanja (eng. Burnout syndrome) je posledica hroničnog, nagomilanog stresa i psihofizičke iscrpljenosti. Često se javlja kao posledica preteranog rada i konflikata na poslu (sagorevanje na poslu) mada se može javiti i u nekom drugom domenu života gde osoba doživljava hronični stres. Hroničan stres može dovesti do javljanja niza psihosomatskih tegoba (povišenog krvnog pritiska, glavobolja, konorarnih bolesti, povišenog lučenja hormona stresa, stomačnih tegoba, nesanice itd.) kao i psihičkih problema (intenzivne i hronične anksioznosti, besa, depresije, apatije, čestih promena raspoloženja, problema sa koncentracijom itd).

Najčešći uzroci sagorevanja su:

  • Kompulzivna (preterana i prisilna) želja za samodokazivanjem
  • Preterani rad i preteran osećaj odgovornosti i brige na poslu
  • Zanemarivanje sopstvenih potreba i želja
  • Pomeranje konflikta – osoba ne zna koji su stvarni uzroci njegovog/njenog konflikta, ne ume da ih jasno definiše i prepozna
  • Nedostatak prijatelja, socijalnih kontkata, hobija i interesovanja van posla
  • Poricanje problema – kada se priča o problemu osoba postaje cinična ili agresivna, osoba misli da poricanjem i izbegavanje kontroliše problem i sopstvena osećanja
  • Povlačenje – minimiziranje socijalnih kontakata, moguće konzumiranje alkohola ili psihoaktivnih supstanci
  • Depersonalizacija – život osobe postaje serija mehaničkih i rutinskih radnji, osoba se oseća apatično i ispražnjeno
  • Osećaj unutrašnje praznine usled nedostataka socijalnih kontakata, podrške i uživanja u životnim aktivnostima
  • Depresivnost

Šta dovodi do sagorevanja na poslu?

Konflikti na poslu ili porodici (u sredini kojoj je osoba svakodnevno izložena i uključena), hronično nezadovoljstvo i nezadovoljavanje želja prethode javljanju sindroma sagorevanja. Naglašavam da ovakva vrsta negativnih događaja prethodi a ne izaziva sindrom sagorevanja. Zašto? Zato što ne dolazi do sagorevanja kod svih osoba koje su izložene napornom radu, konfliktima i svakodnevnom stresu. Samo osobe sa određenim predispozicijama su sklone sagorevanju.

Karakteristike ličnosti osoba koje su sklone sagorevanju i hroničnom stresu?

Karakteristike koje osobu čine predisponiranom za sagorevanje su: sklonost anksioznosti i depresivnosti (emocionalna nestabilnost), sklonost osećanjima krivice i samooptuživanju, preterani perfekcionizami savesnost, nesigurnost u sebe i snažna potreba da se to kompenzuje putem samodokazivanja, emocionalna nepismenost (osobe koje ne umeju da izražavaju emocije, da govore o tome kako se osećaju, šta ih muči i da to podele sa drugima), odsustvo asertivnosti (agresivni ili pasivni stil komunikacije – osobe koje ili odustaju od svojih želja ili na frustracije reaguju agresivno), emocionalna praznina (nedostatak socijalnih veza, komunikacije u pratnerskim odnosima, usamljenost, nedostatak interesovanja), odsusutvo socijalne podrške.

Kako sprečiti sagorevanje na poslu?

Zbog toga što sagorevanje može imati negativne posledice na zdravlje osobe postoje brojni preventivni programi koje organizuju kompanije za svoje zaposlene, kako bi jačali prevenciju ovog sindroma. Šta sve treba preduzeti u svrhu prevencije i lečenja posledica sagorevanja:

Izbegavati preterani rad i preterano opterećenje na poslu – praktikovanje normalnog radnog vremena (ne više od 40 časova nedeljno), odmaranje tokom vikenda, nepraktikovanje poslovnih aktivnosti kod kuće. Na poslu treba obavljati svoje aktivnosti savesno i pošteno ali ne presavesno i sa preteranom brigom i nerealističnim i preuveličanim osećanjem lične odgovornosti.

Sticanje asertivnih veština komunikacije – učenje kako da izrazite drugima ono što želite ili ne želite, na način koji nije agresivan ili arogantan. Učenje da kroz komunikaciju izrazite svoja osećnja, želje i stavove kao i zaštitite sebe od agresivnih osoba. Učenje kako se konstruktivno rešavaju konflikti, kako u formalnoj komunikaciji (na poslu) tako i u neformalnoj (u prodici sa prijateljima i sl.).

Fizička aktivnost – odlasci u teretanu, svakodnevne šetnje ili trčanje, vožnja bickla, fubal ili neki drugi sport. Fizička aktivnost povećava vašu otpornost na stres, dovodi do lučenja endorfina i zdravog umora.

Učenje veština za postizanje relaksacije – učenje tehnika disanja, tehnike progresivne mišićne relaksacije, meditacije i sl.

Jačanje emocionalne pismenosti – učenje da se prepoznaju i imenuju soptvena osećanja i misli koje ih izazivaju, učenje da se priča o osećanjima, željama i potrebama, učenje veština upravljanja osećanjima.

Učenje adekvatnih strategija za nošenje sa stresom – smanjivanje perfekcionizma, učenje da se nosi sa negativnim mislima koje se uporno ponavljajuučenje tehnika za oslobađanje nagomilanog negativnog emocionalnog naboja.

Jačanje samopozdanja i samovrednovanja – učenje kako da promenom svog načina razmišljanja i aktivnim suprotstavljanjem ukorenjim negativnim, samoporažavajućim stavovima ojačajte samopouzdanje i prihvatite sebe. Ako želite da ojačate svoje samopouzdanje pogledajte moj program formula samopouzdanja.

Jačanje socijalnih veza, socijalne podrške i mreže prijatelja van posla – pronalaženje adekvatnog socijalnog kruga u kojem se osoba oseća prihvaćeno, pronalaženje osoba sa kojima se može ostvariti kvalitetna i ispunjujuća (sadržajna) komunikacija.

Pronalaženje aktivnosti koje osobu ispunjuju i dovode do zadovoljstva – pronalaženje hobija, neke aktivnosti koja osoba radi isključivo radi uživanja i praktikovanje takvih aktivnosti na dnevnom nivou.

Jačanje porodičnih odnosa – unapređenje odnosa sa bračnim partnerom, decom.

U našem savetovalištu uspešno pomažemo ljudima da prevaziđu simptome sagorevanja i posledice hroničnog stresa. Primenom metoda i tehnika kognitivno-bihevioralne i telesne psihoterapije, uspešno učimo naše klijente veštinama upravljanja stresa, asertivnosti, rešavanju problema i konflikata, veštinama relaksacije, socijalnim veštinama itd. Klijenti uče da saniraju posledice stresa ali i neophodne veštine koje trajno postaju njihovo vlasništvo, odnosno deo njihovog repertoara za reagovanje u budućim nepovoljnim okolnostima. Suština ovog tretmana je u tome da klijenti nauče da se uspešno i samostalno nose sa stresom u nekim budućim okolnostima i na taj način izbegnu sagorevanje.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com