Samopouzdanje u detinjstvu i adolescenciji

Samopouzdanje u detinjstvu i adolescenciji

Samopouzdanje, odnosno nedostatak istog, podrazumeva pozitivnu, odnosno negativnu sliku o sebi. To je naša svest o tome koliko vredimo, koju razvijamo vrednujući ono što jesmo, svoje postupke i ostvarene rezultate. Samopouzdana osoba prihvata i voli sve svoje vrline i mane. Stoji iza svojih grešaka i neuspeha, isto kao i iza uspeha. Možemo razlikovati unutrašnje i spoljašnje samopouzdanje. Unutrašnje podrazumeva osećaj zadovoljstva samim sobom, dok je spoljašnje u vezi sa našim veštinama i sposobnostima.

Samopouzdanje nije nasledno, ono se gradi, ali i ruši. Može varirati iz dana u dan, podložno je promenama koje proističu iz novih iskustava. Međutim, osnova koju nadograđujemo tokom sazrevanja stiče se u detinjstvu. Početkom adolescencije, deca postaju svesnija sebe, nastoje da razumeju sebe, pitaju se ko su oni zapravo. Svakako je to nešto čemu treba posvetiti pažnju budući da se loša slika koju razvijemo o sebi jako teško menja.

Samopouzdanje nije odraz samo vlastitih već i tuđih procena deteta. Sva iskustva u životu, kako pozitivna tako i negativna, utiču na sliku koju će dete razviti o sebi, a samim tim i na njegov pogled na različite situacije. Mišljenje koje dete ima o sebi povezano je sa opažanjem drugih osoba, situacija i celokupnog okruženja. Dete prihvata (intojektuje) mišljenje koje o njemu imaju osobe koje su mu važne i usvaja ih kao vlastita. Ako je dete prihvaćeno, poštovano i nagrađeno za svoje uspehe, podjednako će prihvatati svoje pozitivne i negativne strane.

Za razvoj samopouzdanja u detinjstvu bitne su dve komponente: osećaj da smo za nešto sposobni i osećaj da smo voljeni. To znači da dete koje dobija dobre ocene, ali izostaje pohvala od strane roditelja može razviti nisko samopouzdanje, isto kao i dete koje je u centru pažnje, ali ne postiže željene rezultate.

Uopšteno, možemo reći da samopouzdanje podrazumeva da očekujemo od sebe ono što možemo da ostvarimo, ne postavljajući zahteve ni koji su previsoki ni koji su preniski, da se hvatamo u koštac sa izazovima na koje nailazimo i da ostvarujemo svoje ciljeve, strpljivo, korak po korak. Međutim, nisko samopouzdanje koje nosimo iz detinjstva može uticati na pojavu različitih mentalnih problema kasnije tokom života – depresivnosti, anksioznosti, pasivnosti, problema u partnerskim odnosima.

Deca sa razvijenim vs. deca sa nerazvijenim samopouzdanjem

 Deca koja imaju razvijeno samopouzdanje su sigurnija u sebe i svoje sposobnosti. Optimistična su, otvorena, energična, odlučna. Lako stupaju u kontakte sa drugom decom i odraslima. Postižu uspehe u školi, sportskim aktivnostima, kreativna su. Znaju da se nose sa neuspesima i kritikama, i da ih pretvore u motivaciono sredstvo.

Deca niskog samopouzdanja su zatvorena i stidljiva, a na frustraciju mogu odgovoriti i agresijom. Izbegavaju nove i nepoznate situacije, posebno one gde su izloženi proceni, i lako odustaju jer im kritike i neuspesi teško padaju. Teško donose odluke, a kada donesu, smatraju da je pogrešna. Misle da nisu vredni pažnje, da se ne uklapaju sa vršnjacima iz svog odeljenja, da su svi bolji, lepši, pametniji od njih i teško ostvaruju komunikaciju sa njima. Smatraju da drugi imaju više sreće u školi, da su uspešniji sportisti, da su privlačniji suprotnom polu i slično. Imaju teškoću da iskažu svoje želje, potrebe, stavove. Ne umeju da postave granicu prema drugima. Kada im neko pokloni pažnju, u ponašanju se javljaju dve krajnosti: 1) stavljaju tu decu ispred sebe pa često postaju žrtve tih za koje pomisle da ih prihvataju – onih kod kojih je takođe u velikoj meri prisutna nesigurnost i unutrašnje nezadovoljstvo, što pokušavaju da prevaziđu omalovažavajući druge, slabije od sebe (to je posebno izražena crta kod tinejdžerki koje su sklone promiskuitetu, kao i kod dece koja ćute o vršnjačkom nasilju), ili 2) odbijaju poziv za druženje, potpuno se zatvaraju i izoluju zbog nepoverenja prema okolini i kako bi se zaštitili od mogućih negativnih iskustava – propuštajući tako i šansu da im se desi nešto lepo.

Skloni su perfekcionizmu. Zbog toga odustaju kada procene da ne mogu da dostignu savršenstvo, da ne mogu da pobede i budu najbolji, što vodi ka tome da pokazuju manje od svojih mogućnosti. Na primer, ne žele da se jave i odgovaraju kako bi ispravili lošu ocenu koju su dobili na kontrolnom. Pohvale i komplimente ne umeju da prihvate, već podcenjuju sebe. Izražena crta može biti i ljubomora prema drugoj deci.

Kako se nisko samopouzdanje održava?

 Proces introjekcije podrazumeva da tuđe mišljenje o nama samima usvajamo kao naše vlastito. Tako, na primer, dečak koje ne može da savlada geometriju i od roditelja, nastavnika i/ili drugara stalno čuje kako je glup, počinje i sam to o sebi da misli. Devojčica kojoj simpatija kaže da mu se ne sviđa, počinje o sebi da misli da je ružna. Tako nastaju takozvana negativna uverenja o sebi. Ona mogu da nestanu kada se doživi određeni uspeh. Međutim, što ih je više, počinjemo da ih doživljavamo kao svoje realne osobine, te je samopouzdanje sve krhkije, a eventualni uspeh počinje da se pripisuje sreći. Na osnovu negativnih uverenja, naša pažnja postaje selektivna i usmerava se samo na ono što je loše – dete koje je u odeljenju neprihvaćeno od strane jedne grupe učenika, smatra da ga ni drugi neće prihvatiti iako oni pokazuju inicijativu pa odbija da krene na ekskurziju ili da im se pridruži na odmoru. U vezi sa ovim primerom je i generalizacija, koja se javlja u našem mišljenju u vezi sa situacijama koje izazivaju nesigurnost, a na osnovu nekog prethodnog događaja ili donošenja uopštenih zaključaka. Tako dete može odustati od druženja jer ima stav ,,ako im priđem, i oni će me odbaciti’’.

U narednim tekstovima biće više reči o tome kako okruženje utiče na dečije samopouzdanje, kao i o nekim tehnikama za prevazilaženje nesigurnosti.

 

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Deset osnovnih principa pravog samopouzdanja

Deset osnovnih principa pravog samopouzdanja

U ovom tekstu navešću deset osnovnih prinicpa koje treba da razumete i primenite u praksi ako želite da postignete i održite trajno samopouzdanje. Pod samopouzdanjem podrazumevam pravo samopouzdanje a ne ono što se pod samopouzdanjem uobičajeno podrazumeva u laičkom shvatanju. Pročitajte u čemu je razlika između pravog i lažnog samopouzdanja ovde.

Ako budete razumeli i sledili navedene principe zaista ćete imati pravo samopouzdanje jer samopouzdanje je posledica toga kako se vi odnosite prema sebi, nezavisno od drugih, vaše prošlosti, crta ličnosti, vaših mana ili vrlina.

Osnovni principi pravog samopouzdanja

  1. Ne poredi se sa drugima – umesto poređenja sa drugima poredi svoje ponašanje sa svojim prethodnim ponašanjem ako je to svrsishodno i ako se iz toga može nešto naučiti.
  2. Ne traži odobravanje od drugih – osloni se na sebe i svoje resurse, prvo probaj da uradiš sve što možeš sam, nauči da učiš, budeš aktivan i rešavaš probleme sam.
  3. Ne odustaj od svojih želja ako ne moraš – uradi, izrazi i odbrani ono što želiš.
  4. Odustani od želja koje ne možeš da ostvariš – ako nešto ne ide pitaj sebe dva pitanja: Da li je ovo što želim realistično (da li to mogu da dobijem)? Da li mi je to neophodno da bi bih bio srećan i zadovoljan?
  5. Ne poistovećuj se sa svojim mislima, emocijama, željama, sećanjima i životnim iskustvom (životnom pričom) – budi uvek svestan svog postojanja sada i ovde nezavisno do toga kakav mentalni sadržaj doživljavaš u datom momentu, jer ti nisi mentalni sadržaj
  6. Nikada ne vrednuj sebe na osnovu nijednog kriterijuma – vrednuj i ocenjuj samo svoje ponašanje i postupke.
  7. Ne budi rigidan – budi fleksibilan i spreman da menjaš svoje ponašanje, navike i shvatanja u zavisnosti od zahteva sredine i ciljeva koje si sam sebi postavio.
  8. Ne opiri se negativnim osećanjima – prihvati negativna osećanja kao naučene, detinjaste i u suštini maladaptivne mentalne navike koje si sam stvorio kada si bio dete ili kada nisi razmišljao kao odrasla osoba. Svi tvoji ego strahovi su iluzija s toga ne moraš da ih shvataš ozbiljno, pusti ih da dođu i prođu a ti im se ne opiri, ne analiziraj ih i ne poistovećuj se sa njima.
  9. Ne forsiraj sebe niti druge ni u kom pogledu – beuzoslovno prihvati činjenicu da je svako tvorac svoj sreće i da svako ima svoj put. Nije tvoj zadatak da utičeš na to. Nemoj forsirati sebe na nešto što istinski ne želiš.
  10. Preuzmi odgovornost za sve što radiš ali ne krivi sebe za greške koje si napravio u prošlosti.

Kako ćeš se osećati kada postigneš pravo samopouzdanje?

Da li ćeš biti euofrišan, pun sebe, bolji od drugih? Ne, jer to nije samopouzdanje to je iluzija samopouzdanja koja te vraća u stanje depresije i razočaranja. Kada postigneš pravo samopouzdanje osećaćeš unutrašnji mir i slobodu. Tvoj život će ići sa lakoćom iako se u životu dešavaju i lepe i ružne stvari. Ako želiš da naučiš još o tome kako da dostigneš pravo samopouzdanje pogledaj moj program formula samopouzdanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Samopouzdanje mit ili realnost?

Samopouzdanje mit ili realnost?

Siguran sam da ste milion puta čuli nekoga da kaže: Ne mogu to da uradim jer nemam dovoljno  samopouzdanja … ili Ne mogu da nađem devojku jer sam izgubio samopouzdanje … ili Izgubio sam samopouzdanje i ne osećam se više dobro… itd.

Sve te izjave sugerišu da je samopouzdanje nešto što se može izgubiti, nešto što je dobro imati ili čak možda neophodno imati da biste uradili neke važne stvari u svom životu, bili uspešni i dobro se osećali. Da li je to zaista tako? Šta je zapravo samopouzdanje? Da li ste ikada razmislili o tome malo dublje?

Samopouzdanje se toliko često pominje u svakodnevnom govoru i životu (kao i reč ljubav), pri čemu svi su implicitno ubeđeni da kada se kaže reč samopouzdanje svi pod time podrazumevaju istu stvar (kao kada kažemo na primer reč drvo). Da li je to zaista tako? Da li samopouzdanje ima više značenja?

Da li se samopouzdanje može izgubiti? Kakva je osoba bez samopouzdanja? Kakva je veza između samopouzdanja i lične vrednosti? Da li je samopouzdanje crta ličnosti? Da li je samopouzdanje realnost ili kultruni mit? To su glavna pitanja kojima ćemo se baviti u ovom tekstu.

Prvo treba reći da u svakodnevnoj upotrebi reči samopozdanje ta reč ima više različitih značenja pa je i to jedan od razloga za stvaranje zabune šta je to uopšte samopouzdanje. Prvo i često upotrebljavano značenje koje ljudi pridaju samopouzdanju je sigurnost, lakoća i samouverenost sa kojom osoba izvodi neku veštinu ili radnju. Na primer neko je samopouzdan vozač, samopouzdan igrač, samopouzdan muzičar itd. U ovom slučaju pod samopouzdanjem se podrazumeva osećaj sigurnosti dok osoba izvodi neku radnju, dakle odsusutvo straha, sumnje i preispitavanja. Osoba je smirena i fokusirana jer dobro barata određenom radnjom ili veštinom koju je dugo vežbala i ponavljala. U ovom smislu osoba može biti samopouzdana dok izvodi jednu dobro uvežbanu veštinu i isto tako nesamopouzdana kada izvodi neku drugu veštinu koju nije tako dobro izvežbala i dovoljno automatizovala. Na primer osoba može jako dobro svirati klavir i osećati se nesigurno kada vozi automobil. U ovakvim slučajevima osoba svoju sigurnost ili nesigurnost pri izvođenju povezuje isključivo sa uvežbanošću date radnje ili veštine, iskustvom i ponavljanjem ali ne i sa vlastitiom ličnošću, odnosno ličnom vrednošću kako se to popularno kaže.

Ali šta se događa kada osoba ima izrazitu tremu pred i na javnom nastupu? Ili kada prilazi osobi suprotnog pola? Ili kada treba da bliskim osobama saopšti neke neprijatne stvari? Ili kada treba da se suprostavi autoritetu? Često u takvim situacijama neke osobe su sklone da zaključe da nemaju dovoljno samopouzdanja i da to govori nešto negativno o njihovoj ličnosti. Oni često zaključuju: Ako imam tremu to znači da nemam samopouzdanja što znači da nešto fali u mojoj ličnosti, nisam dovoljno dobar i sl. Dakle, osoba povezuje svoju nesigurnost u socijalnim odnosima sa nedostatkom samopouzdanja kao nekim vitalnim sastojkom zdrave i jake ličnosti. A da li je to zaista tako? Da li ovim osobama zaista nedostaje neki vitalan sastojak koji bi učinio njihovu ličnost boljom? Odgovor je izričito Ne. Ono što nedostaje ovim osobama su asertivne veštine. Dakle, opet veštine ne osobine ličnosti. Ove osobe su žrtve kulturnog mita kojem smo svi mi bili kontaminirani decenijama, pre svega putem medija. To je mit o samopouzdanju kao nekom čarobnom sastojku ili crti ličnosti koja neke osobe čini samouvrenim, srećnim, vrednim a one koje ga nemaju nesrećnim, manje vrednim i osuđenim na neuspehe. Vreme je da odbacimo taj toksični kulturni mit jer on potkrepljuje naše iluzije koje nas čine nesrećnim. Umesto verovanja da nemate samopouzdanja naučite veštine asertivne komunikacije i postanite direktni i iskreni u komunikaciji sa drugima, izražavajte slobodno vaše stavove i osećanja bez stida, straha i sumnje u sebe.

Zablude o samopouzdanju

Jedna od čestih iluzija u koju mnogi ljudi veruju jeste da je samopouzdanje onaj fenomalni osećaj koji osećamo kada nam nešto super ide, kada samo uspešni u nečemu, ostvarujemo neki cilj. Taj osećaj nema nikakve veze sa “samopouzdanjem”. Taj osećaj je osećaj zadovoljstva koji imamo kada konstatujemo da smo nešto dobro uradili, ostvarili neki cilj i uspeli u nečemu. Zadovoljstvo uspehom je čest pratilac i posledica uspeha a ne njegov nužni preduslov. Dok osoba ne ostvari određeni cilj ona ne mora da oseća zadovoljstvo. To znači da nije nužno da osećate zadovoljstvo, radost ili euforiju kada nešto radite da biste verovali da imate samopouzdanja jer tako nešto vam nije potrebno.

Druga česta zabluda u vezi samopouzdanja je mešanje samopouzdanja sa narcizmom. Mnogi misle da biti samopouzdan znači misliti o sebi sve najbolje, veličati sebe ili kako se to kaže parati nosem oblake. To je narcizam, odnosno lažna ubeđenost u sopstvenu superiornost, u ideju da ste bolji od drugih i da više vredite od drugih. Narcizam je laž jer ne odgovara realnosti i u isto vreme je patološka pojava jer se upravo iza ove narcističke fasade krije njena suprotnost (samoobezvređivanje, negativna slika o sebi, zavist, nisko samovrednovanje, praznina i depresija itd.). Dakle, samopouzdanje nije narcizam. Da biste se osećali sigurno nije vam neophodno a ni poželjno da mislite da ste bolji od drugih, da više vredite jer ćete se brzo uveriti da to nije istina pa kada se to desi osećate će se potišteno i/ili besno (na sebe i/ili druge). Pošto ne postoji lična vrednost kao objektivna kategorija to znači da samopouzdanje nema nikave veze sa ličnom vrednošću. Pojam lične vrednosti je takođe kulturni proizvod a ne deo objektivne realnosti. Svako je sebi bitan i teži da ima vrednost u sopstvenim očima kao i u očima osobi bitnih i/ili bliskih osoba. Ali to nema nikave veze sa nekim objektivnim kriterijumom. Svako vrednovanje podrazumeva postojanje nekog kriterijuma. Kada kažemo da nešto više vredi uvek se pitamo u odnosu na šta? U tom smislu nema objektivnog kriterijuma za vrednovanje nečije ličnosti dok postoje razni socijalni kriterijumi za vrednovanje nečijeg ponašanja, postignuća, stavova itd.

Mnogi ljudi veruju da kada osećaju socijalnu anksioznost, izrazitu tremu i stid da je to siguran pokazatelj da nemaju dovoljno samopouzdanja. Socijalna anksioznost nije pokazatelj da osoba nema samopouzdanja. To bi bio cirkularni zaključak. Nemam samopouzdanja zato što imam tremu a imam tremu zato što nemam samopouzdanja. Dakle to ne objašnjava ništa. Postojanje socijalne anksioznosti nije pokazatelj da osoba nema samopouzdanja već je to siguran pokazatelj da osoba sebe obezvređuje, sebe omalovažava i misli negativno o sebi, da pokušava da bude nešto što nije, forsira sebe da ostavi pozitivan utisak i dopadne se drugima itd. Taj neprijatni osećaj koji nazivamo socijalna anksioznost kada bi mogao da govori rekao bi osobi sledeće: Sada se osećaš loše jer sebe forsiraš da budeš nešto što nisi a to je nemoguće. Svaka anksioznost pa i socijalna je pokazatelj i posledica nekog unutrašnjeg konflikta koji je nerešiv u smislu da će jedna strana pobediti a druga kapitulirati. U unutrašnjem konfliktu obe strane su delovi ličnosti iste osobe tako da je kapitulacija ili pobeda jedne strane nad drugom nemoguća. U slučaju socijalne anksioznosti jedan deo ličnosti produkuje strah da neće biti prihvaćen onakav kakav jeste a drugi deo ličnosti forsira sebe da se ponaša na način koji to sakriva i čak šta više mora da ostavi dobar utisak kod publike, dobije odobravanje i pohvale koje bi trebale da ponište vlastite sumnje u sopstvenu vrednost (kompenzacija). Na taj način stvara se konflikt jer osoba tera sebe da radi oprečne i nespojive stvari u isto vreme i teži neostvarivim ciljevima. Razrešenje konflikta koji proizvodi socijalnu anksioznost ne sastoji se u pridobijanju što većeg odobravanja i prihvatanja od strane drugih nego se sastoji u odustajanju od dobijanju tih odgobravanja i bezuslovnog prihvatanja sebe. Bezuslovno prihvatanje sebe je pravo “samopouzdanje”.

Neki ljudi su skloni da nakon nekoliko proživljenih stresova i/ili životnih kriza zaključe da su izgubili samopouzdanje. Na primer neko je raskinuo dugogodišnju vezu, ostao bez posla ili ima neki drugi problem i onda zaključuje kako mu je opalo samopouzdanje. Kao da je samopouzdanje neki nevidljivi fluid koji može da fluktuira i varira u zavisnosti od toga šta osoba radi ili doživljava. Niz stresnih događaja može ljudima pokvariti raspoloženje ili ih čak uvesti u kratkotrajnu depresivnu epizodu, pad raspoloženja i motivacije ali to nipošto nije pad “samopouzdanja” već samo prolazna i normalna reakcija na nenormalne i neprijatne okolnosti. Dakle, nemojte povezivati samopouzdanje sa promenama u raspoloženju. Promene u raspoloženju su normalna stvar naročito ako osoba prolazi kroz izazovne, stresne ili jednostavno nove životne situacije. Promene u raspoloženju same po sebi ne ostavljaju negativne posledice po ličnost osobe stoga ih nemojte povezivati sa vlastitiom ličnošću.

Neki ljudi su skloni da veruju da je samopouzdanje u korelaciji sa brojem ostvarnih uspeha u životu. Ti ljudi su skloni da veruju da ako neko postiže uspehe on više vredi nego neko ko ih ne postiže ili ih postiže u manjem stepenu. Ove osobe su često sklone perfekcionizmu i zapravo nikada nisu zadovoljne sobom kakve god rezultate da ostvare (jer uvek može bolje). Dakle, kao kriterijum vlastite vrednosti osoba uzima sopstveno postignuće. Uspesi i neuspesi u nečemu skoro nikada nemaju veze sa ličnošću osobe već sa onim šta ta osoba radi, njenom strategijom, pristupom, motivacijom, znanjem, okolnostima itd. Verovati da su uspesi u vezi sa “samopouzdanjem” je štetno jer tada osoba neće biti u stanju da sagleda i menja ono što zaista treba promeniti da bi postigla željeni cilj.

Dakle ako je samopouzdanje kulturni mit i ne postoji u relanosti o čemu je onda tu zapravo reč? Možemo reći da na “samopouzdanje” možete gledati ovako:

Pravo samopouzdanje je odsusutvo anksioznosti, samoobezvređivanja i preisipitivanja sebe kao osobe koje dovodi do toga da se osoba ponaša spontano, autentično (onakva kakva zaista jeste) nestrahujući od tuđih potencijalno negativnih evaluacija (kritike, podsmevanja ili vređanja) što dovodi do toga da se osoba ponaša prirodno, oseća se smireno (bez anksioznosti i stida) i umesto da bude fokusirana na to šta drugi misle uglavnom je fokusirana na zadatak (radnju) koji obavlja u datom trenuntku.

Dosta ljudi zapravo ne shvata da je samopouzdanje samo koncept, kulturni mit, koji su ljudi skovali i u koji veruju. U odsustvu znanja o sebi, naročito u stresnim situacijama ljudi su skloni da poveruju u ovaj mit i tada ga oni ne vide kao koncept već kao opipljivu, objektivnu realnost. Ljudi su skloni da veruju u mit o samopouzdanju kao što veruju u postajanje gravitacije. Neki ljudi su čak i duboko ubeđeni da se odsustvo “samopouzdanja” može isto tako verno manifestovati i opažati kao i padanje jabuke sa grane. Ali oni ne vide da je reč o njihovom verovanju i tumačenju a ne o objektivnoj realnosti.

Na kraju možemo zaključiti sledeće:

  1. Samopouzdanje nije crta ličnosti jer osoba može biti samouverena kada izvodi jednu radnju a nesamouverena kada izvodi neku drugu radnju koju nije dovoljno uvežbala. Dakle samouverenost je stvar vežbe a ne ličnosti.
  2. Samopouzdanje je kulturni mit, koncept u koji možete ili ne morate verovati.
  3. Samopouzdanje nije narcističko veličanje sebe i verovanje da ste bolji ili više vredite od drugih.
  4. Samopouzdanje nije osećanje (zadovoljstva, sreće, euforije ili ushićenosti) koje imate kada vam nešto dobro ide ili ostvarujete neki dobar rezulat.
  5. Pošto samopouzdanje ne postoji u realnosti ne može se ni izgubiti.
  6. Osobe koje ne veruju u koncept samopouzdanja više sebe cene, manje su anksiozne i imaju više “samopouzdanja”.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Negativno mišljenje drugih i negativna  samoprocena

Negativno mišljenje drugih i negativna samoprocena

Ljudi su skloni da neprestalno u manjoj ili većoj meri vrše nekakvu vrstu procene kako bi mogli da funkcionišu u svom okruženju.  Procene koje mi pravimo su subjektivne i formiraju se na osnovu isključivo naše interpretacije spoljašnjih događaja. Pored procene nečega i nekoga, paralelno postoji i procena samog sebe ili tzv. samoprocena.  U našim prethodnim tekstovima govorili smo o tome da izražena negativna samoprocena stoji u osnovi niskog samovrednovanja. Osobe sa niskim samovrednovanjem obično previše značaja pridaju negativnom tuđem mišljenju, odnosno tome kako ih drugi ljudi procenjuju. Prema tome, njihova procena samog sebe stalno zavisi od tuđih procena, promenljiva je i uglavnom selektivna (više se uzimju u obzir negativne nego pozitine procene drugih).

Zašto je preterano pridavanje značaja tuđim procenama  besmisleno?

Sigurno ste do sada shvatili da je negativno mišljenje ili procena drugih ljudi o nama nešto što je subjektivno.  Ako previše pridamo značaja tuđem mišljenju i shvatimo ga kao neki objektivan sud o nama, onda ćemo stalno menjati sliku o sebi i sopstvenoj vrednosti. Poseban problem nastaje ako se zadržavamo na negativnim procenama, stalno ih revidiramo i govorimo sebi kako je ta i ta osoba bila u pravu . Ako se malo distancirate i shvatite da su tuđa mišljanja samo subjektivne procene koje možemo da uvažimo i o njima razmislimo ali ne i da koristimo kao objektivno merilo nas samih onda će slika koju imamo o nama samima postati stabilnija.

Slika o nama samima mora biti nepromenljiva u odnosu na spoljašnje događaje (uspeh/neuspeh, pozitivna/negativna tuđa mišljanja) i isključivo zasnovana na sagledavnju i prihvatanju sebe onakvima kakvi jesmo. Jasno je da postoje osobine koje više ili manje cenimo kod sebe. Svaki čovek može da registruje takve osobine. Važno je prihvatiti svoje dobre i loše strane, definisati šta je ono što autentično želimo, postaviti svoje ciljeve i upoređivati se samo sa sobom (a ne sa drugima što je česta greška). Naravno, informacije koje dobijamo od spolja treba uzeti u obzir ali ih nikako ne treba favorizovati i pridavati im veći značaj od onoga koji zaslužuju− to su  promenljive subjektivne procene drugih a ne objektivni sudovi.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Negativne samoprocene – siguran način za održavanje negativne slike o sebi

Negativne samoprocene – siguran način za održavanje negativne slike o sebi

Osobe koje imaju problema sa niskim samopouzdanjem obično su sklone da negativnu sliku o sebi održavaju učestalim negativnim samoprocenama. Negativne samoprocene  su misli koje se javljaju u situacijama kada ne uspemo da uradimo nešto u skladu sa svojim očekivanjima,  i sadrže visok nivo samokriticizma. Na primer, osoba često govori sebi kako je trebalo da uradi to i to a nije, razmišlja o sebi kao o „gubitniku“  i smatra da nikada neće ništa uraditi kako treba. Ovakvim razmišljem osoba održava negativnu sliku o sebi, oseća potištenost, krivicu,  povlači se, postaje pasivna i odustaje od novih mogućnosti.  Ono što je karakteristično za negativne samoprocene je da se one uzimaju „zdravo za gotovo“ kao nešto što je sasvim u redu te je prvi korak shvatiti da visoka doza samokriticizma u situacijama kada nam nešto ne ide nije dobar način da popravimo stvari.

Kako prestati sa negativnom samoprocenom?

Za početak važno je registrovati negativnu samoprocenu na licu mesta i nazvati je pravim imenom. Kada u nekoj situaciji ne uspete da uradite ono što ste očekivali obratite pažnju na samoprocenu. Pitajte se: Kako ja sebe procenjujem u ovoj situaciji? Kako sam/-u sebe osujećujem? Da li preterano kritikujem sebe? Zatim se zapitajte da li vam vaše negativne samoprocene nečemu koriste. Kako se osećate dok sebe procenjujete na negativan način? Da li pokušavate da rešavate problem ili se povlačite iz situacije?

Kada registrujete svoju negativnu samoprocenu i kada shvatite da vam ona samo donosi štetu (osećate potištenost,  krivicu,  stid,  želite da se povučete iz situacije i da ne rešite problem do kraja), pređite na sledeći korak. Sledeće što je važno da uradite jeste da fokus sa sebe pomerite na nalaženje alternativnih načina rešavanja problema ili shvatanja situacije. Možete se distancirati iz situacije tako što ćete sebe pitati: Šta bih ja predložio/-la kao rešanje ako bi se u istoj situaciji našao moj prijatelj? Sigurno ga ne biste kritikovali već ponudili realniji i konstruktivniji način da se nosi sa trenutnim teškoćama. Takođe, možete zamisliti šta bi neka osoba koja nema problema sa negativnom slikom o sebi uradila na vašem mestu. Npr. umesto da ostane pasivna i povuče se iz situacije ona bi se borila za ono što želi, ili umesto da neuspeh u određenoj situaciji gleda kao dokaz svoje nesposobnosti  ona misli o tome na kojim aspektima bi trebalo raditi da bi se situacija popravila. Usvojite alternativni način razmišljanja i ponašanja i primenite ga, kada to uradite i vaša osećanja će biti drugačija. Često se dešava da govorite sebi da ne možete da reagujete drugačije, ovo su isto tako osujećujuća razmišljanja jer vi možete i morate  reagovati i misliti drugačije kako biste promenili negativnu sliku o sebi.

Zapamtite nije dovoljno primeniti ove koreke samo jednom već svaki put kada registrujete da ste upali u zamku negativne samoprocene . Shvatite da dok god budete previše kritički razmišljali o sebi i svojim sposobnostima osećaćete se loše, zato promenite svoje navike u razmišljanju i budite sami sebi od koristi.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja