Naučite kako da prevaziđete preteranu brigu

Naučite kako da prevaziđete preteranu brigu

U svakodnevnom životu primorani smo da se suočavamo sa različitim problematičnim situacijama koje zahtevaju od nas da ih rešimo. Često ne možemo da smislimo rešenje za koje ćemo biti potpuno sigurni da je ispravno. U takvim trenucima se može javiti briga. Brigu karateriše lanac misli/slika kojima se najčešće predviđaju negativni ishodi situacija pri čemu dolazi do aktiviranja straha odnosno anksioznosti. Svi ljudi brinu i to je neosporna činjenica. Međutim, osobe koje preterano brinu:

• Zamišljaju sebe kako ne uspevaju da reše problem i kako zbog toga doživljavaju visok nivo uznemirenosti
• Neprestano “vrte” različita moguća rešenja situacije ne bi li našli savršeno
• Žele da budu potpuno sigurni da je rešenje problema adekvatno i ako nisu u potpunosti sigurni oni ga odbacuju
• Imaju osećaj bespomoćnosti jer ne znaju kako da prevaziđu problem
• Često brinu o problemima na čiji ishod mogu malo ili ni malo da utiču
• Briga kod njih postaje proces koji je opterećujuć, ponavlja se iz dana u dan, imaju utisak da je ne mogu kontrolisati, izaziva stalnu napetost, uznemirenost, umor, problem sa koncentracijom, spavanjem

Kako se održava preterana briga?

Osobe koje pretrano brinu mogu verovati da je briga korisna.Oni imaju uverenja da ukoliko predviđaju samo negativne ishode različitih situacija da će tako biti pripremljeni na najgore, da time što brinu pokazuju svoju odgovornost ili posvećenost, da se tako neće razočarati ako se desi nešto negativno i sl. Ova razmišljanja održavaju brigu i čine da se osoba oseća još više anksiozno, potišteno, i ne dovode do bilo kakvog rešenja. Ono što odžava brigu jeste i uverenje da moramo imati rešenje za koje smo u potpunosti sigurni da je adekvatno što u mnogim situacijama nije moguće. Takođe, ako verujemo da ne možemo rešiti problem odnosno da za to nismo sposobni briga se može nastavljati u nedogled.

Kako prevazići preteranu brigu?

Pre svega je bitno da zapitamo sebe koliko zaista možemo da utičemo na rešavanje nekog problema. Na primer, ako brinete o tome da li ćete zakasniti na posao onda treba da preduzmete sve moguće postupke koji će smanjiti mogućnost da se to desi (ustati dovoljno rano kako biste mogli da obavite sve što je neophodno pre polaska za posao, uračunati u to neke okolnosti koje se takođe mogu dogoditi- gužva u saobraćaju i sl.). Ipak, nekada se može desiti da ipak zakasnite. U tom slučaju razmislite šta biste mogli da uradite ako se to zaista dogodi. Koja su rešenja ako se ipak desi ono što je najgori scenario? Iako je ovo banalan problem ovako treba da postupate sa bilo kojom situacijom povodom koje ste zabrinuti. Preterana briga je rezultat sumnje u naše kapacitete da možemo da rešimo problem zato je najbolje da umesto da brinete date sebi neka moguća rešenja. Takođe, pomirite sa tim da ne možete predvideti sve situacije. Treba se fokusirati samo na ono što Vi možete da uradite povodom tog problema a ono što nije do Vas prosto nije vredno ni razmatrati.

Kod osoba koje preterano brinu često se dešava da i kada dođu do rešenja, briga ne prestaje ili pak brinu o problemima na čije rešenje ne mogu da utiču. Lanac misli/slika se i dalje nastavlja, napetost raste, strah raste, dolazi do opadanja efikasnosti, umora, oni imaju utisak da ne mogu podneti to emocionalno stanje u koje ih dovodi neprestana briga. Onda se javljaju misli koje su vezani za samu brigu kao proces, osoba ima utisak da ne može da kontroliše brigu i da će je briga dovesti u još gore emocionalno stanje koje neće moći da prevaziđe. U ovakvim situacijama govorimo o patološkoj brizi, zapravo to je briga koja nas ometa da normalno funkcionišemo (vise o tome pročitajte ovde).

Kada se briga automatizuje, odnosno postane proces koji se iznova i iznova dešava u našoj glavi i imamo utisak da se sam od sebe odvija i kao da nemamo vise kontrole nad njim onda je potrebno naučiti kako na pravi način ovaj proces da zaustavimo. U ovom kratkom videu prikazana je tehnika koja će vam omogućiti da smanjite preteranu brigu i oslobodite se napetosti koju vam ona donosi.

Mr Sanja Marjanović
dipl.psiholog i psihološki savetnik

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

Koliko traje tretman anksioznih poremećaja?

Koliko traje tretman anksioznih poremećaja?

Često pitanje koje nam postavljaju klijenti i pre samog početka psihološkog tretmana nekog od anksioznih poremećaja jeste koliko će taj tretman trajati. Odgovor na ovo pitanje nije tako jednostavan i zavisi od više faktora: kada se klijent obratio za pomoć odnosno koliko dugo su simptomi trajali pre nego što se javio za pomoć, da li kod osobe postoji genetska predispozicija za razvoj nekog od anksioznih poremećaja, vrste anksioznog poremećaja, da li kod osobe postoji više anksioznih poremećaja ili još neka vrsta poremećaja (komorbiditet), da li osoba koristi medikamente, koliko je sama osoba motivisana i uključena u sprovođenje instrukcija koje dobija od stručnog lica. U daljem tekstu razmotrićemo sve ove faktore ponaosob.

Period trajanja simptoma pre obraćanja stručnom licu

Nije isto ukoliko se osoba javi nakon nedelju/deset dana, pošto je doživela npr. prvi paniči napad ili primetila da su joj se javile opsesivne misli, ili ako se javi nakon šest meseci, godinu dana, nekoliko godina. Ako se javi na vreme, u slučaju da ne postoji komorbiditet odnosno neki drugi anksiozni poremećaj, depresija ili poremećaj ličnosti, tretman se može završiti i nakon tri do pet seansi. Ovde podrazumevamo tretman kognitivno-bihejvioralnom terapijom koja je terapija izbora za anskiozne poremećaje. Međutim, odlaganje obraćanja stručnom licu i pogrešno tretiranje simptoma pomažu da se poremećaj razvije, te je onda mnogo zahtevnije raditi na njegovom prevazilaženju. U tom slučaju tretman može trajati nokoliko meseci ili u nekim slučajevima par godina (opet ovo zavisi od nekih drugih otežavajućih faktora). Neki klijenti dolaze i dalje na tretman iako su se simptomi npr. paničnih napada smanjili ili su prestali jer se bave drugim problemima koji doprinose njihovoj generalnoj uznemirenosti. Treba imati na umu da terapija  anksioznih poremećaja često nije samo rad na razumevanju i otklanjanju simptoma kao što su povišena anksioznost i iracionalne misli već sveobuhvatni rad na menjanju načina ponašanja i obrazaca razmišljanja koji su doprineli da osoba pojača nivo distresa kod sebe i stvori uslove da se javi određeni anksiozni poremećaj (više o tome pročitajte ovde).

Genetska predispozicija za razvoj anksioznih poremećaja

Kod osoba koje su genetski predisponirane da razviju anksiozne poremećaje  (kod nekog u familiji postoji razvijen neki od anksioznih poremećaja) ovi poremećaji se mogu javiti pre dvadesete i generalno sporije napredaju u psihološkom tretmanu. Ipak, to ne znači da kod njih nema pomaka i da ne mogu prevladati simptome ovog poremećaja. Za aktiviranje genetske predispozicije zaslužni su spoljašnji stresni događaji. U psihološkom smislu, osobe koje su sklonije razvoju anksioznih poremećaja imaju povišen skor na crti ličnosti koja se naziva neuroticizam.

Vrsta anksioznog poremećaja i komorbiditet

Generalno, ako uzmemo u obzir sve anksiozne poremećaje, najlakši oblici su  specifične fobije i panični poremećaji kod kojih tretmani najčešće kratko traju. Neke spcifične fobije se  i ne tretiraju,  npr. ako osoba ima strah od zmije a živi u području gde se ova životinja retko sreće kod nje se neće ni javiti potreba za prevazilaženje ove fobije jer je ona ne ometa u svakodnevnom funkcionisanju. Panični poremećaji se, takođe, lako mogu prevazići ali uvek treba uzeti u obzir dužinu trajanja simptoma.  Brzina i uspešno prevazilazilaženje ovih i drugih poremećaja zavisi i od toga da li su se oni javili izolovano ili istovremeno postoji još neki poremećaj koji otežava i produžava tretman. Ovde dolazimo do pitanja komorbiditeta-često se neki poremećaji javljaju udruženo npr. panični poremećaj sa agorafobijom, generalizovani anksiozni poremećaj sa paničnim poremećajem, simptomi depresije se često mogu sresti uz anksiozne poremećaje (više o vezi anksioznih poremećaja i depresije pročitajte ovde), postojanje nekog od poremećaja ličnosti npr. zavisnog ili izbegavajućeg poremećaja ličnosti može značajno produžiti dužinu  tretmana.

Upotreba medikamenata

Medikamenti nisu nužno potrebni u tretmanu anksioznih poremećaja, međutim neki klijenti kada dođu na psihološki tretman već uzimaju određene medikamente. U terapiji ovih poremećaja obično se prepisuju anksiolitici i/ili antidepresivi. Ukoliko osoba već uzima medikamente, kroz rad sa psihologom ona polako, uz obavezan dogovor sa psihijatrom, kada se dostignu određeni efekti u psihoterapiji može početi da ih smanjuje. Nekada kada su simptomi anksioznosti toliko izraženi da osoba ne može da ih toleriše i nije u stanju da prihvati instrukcije koje dobija od psihologa ili sama želi da uzima medikamente, psiholog je upućuje psihijatru. Uzimanje, smanjivanje doze i ostavljanje lekova je takođe proces koji traje i njega treba uzeti u obzir kada se radi o tretmanu anksioznih poremećaja.

Motivisanost klijenta i poštovanje instrukcija

Nije dovoljno da osoba samo dolazi na seanse u određeno vreme, potrebno je da primenjuje instrukcije koje dobija od strane stručnog lica. Promena načina razmišljanja i ponašanja zahteva vreme i individualnu aktivnost i uključenost. Psiholog  je učitelj, instruktor i osoba koja pruža podršku a veliki deo je na samom klijentu . Nekada je osoba jako motivisana da reši problem ali joj složenost problema to otežava. Ipak, bitno je da osoba ima strpljenja i da ima realna očekivanja. Svaki pomak je važan, i svaki pomak treba da bude podstrek za dalje napredovanje. Isto tako, povremene padove ne treba shvatiti kao neuspeh već normalan događaj na putu ka ozdravljenju.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Anksioznost vs. anksiozni poremećaji

Anksioznost vs. anksiozni poremećaji

Anksioznost je emocija koja se javlja u situacijama koje su nam nove i izazovne, npr. razgovor za posao, sastanak sa malo poznatom ili nepoznatom osobom, ispitne situacije, i sl. Generalno to su one situacije čiji ishod ne znamo unapred a jako nam je važno da bude pozitivan. Na fiziološkom planu dolazi do ubrzanog lupanje srca, ubrzanog disanja, napetosti u mišićima, povećava se krvni pritisak. Ovakve reakcije na psihološkom nivou doživljavamo kao emociju straha. Iako su nam ove reakcije neprijatne one su zapravo tu kako bi oragnizam pripremirile da se adekvatno suoči sa novom situacijom-dobijamo više energije i fokusiraniji smo na predstojeća događanja. Na kognitivnom planu pored hipervigilnosti često postoje misli ili slike kojima se mentalno predstavlja ishod situacije koja je pred nama. Predviđanje negativnih ishoda (npr. ŠTA AKO+ne budu zadovoljni sa mnom, ŠTA AKO+padnem ispit) pojačava anksioznost i često može delovati ometajuće. Ipak, kada se osoba suoči sa nepoznatom situacijom i kada se ona završi, anksioznost prestaje i osoba nastavlja normalno da funkcioniše u svom okruženju.

Anksioznost u sklopu anksioznog poremećaja

Anksiozni poremećaji kao glavni simptom podrazumevaju anksioznost ali ona je intenzivna i kontinurana i često nije situaciono uslovljena (kao što je slučaj sa anksioznošću koja je normalna). Fiziološke reakcije koje se sreću kod anksioznih poremećaja podrazumevaju već pomenuto ubrzano lupanje srca, ubrzano disanje, mišićnu tenziju, smetnje u grudnom košu usled nepravilnog disanja i kontrakcije mišića, kao i intenzivnije simptome kao što su znojenje, blaga vrtoglavica, mučnina, trnjenje udova, zujenje u ušima koji se sreću kada se anksioznost intenzivira do nivoa panike. Ovi intenzivniji simptomi su karakteristični za panični poremećaj ali se mogu sresti i kod drugih anksioznih poremećaja u izuzetnim slučajevima (npr. osoba koja ima fobiju od leta avionom može imati panični napad kada se nađe u avionu). Od dodatnih fizioloških simptoma može  se javiti nesanica, glavobolja, dijareja, često mokrenje.

Vrste anksioznih poremećaja

Zvanično se izdvajaju sledeće velike grupe anksioznih poremećaja: panični poremećaj (sa ili bez agorafobije), generalizovani anksiozni poremećaj, opsesivno-kompulzivni poremećaj, fobijski anksiozni poremećaji (socijalna fobija, agorafobija i specifične fobije), po nekim podelama  postraumatski stresni poremećaj se takođe ubraja u anksiozne poremećaje. Ono što pravi najveću razliku između ovih poremećaja jeste misaoni sadržaj koji održava anksioznost a javlja se u formi ŠTA AKO+negativan ishod pri čemu je fokus na različitim sadržajima. Kod paničnog poremećaja  osoba donosi pogrešne zaključke o svojim intenzivnim telesnim senzacijama i njen karakteristični misaoni tok izgleda ovako: ŠTA AKO+doživim srčani udar, ŠTA AKO+izgubim kontrolu nad sobom, ŠTA AKO+se ugušim/srušim, Šta ako umrem/padnem u nestvest i sl. Za generalizovani anksiozni poremećaj karakterističan je isti način razmišljanja ali fokus je na mnogo širem spektaru životnih događaja. Ove osobe pored toga što predviđaju negativne ishode vezane za svoju sigurnost i zdravlje, često taj obrazac razmišljanja prenose i na razmišljanje o sigurnosti i zdravlju drugih obično bliskih osoba, ali i generalno na različita socijalna manje/više značajna pitanja. Ove osobe najveći deo vremena provode produkujući lanac ŠTA AKO+negativan ishod misli odnosno u brizi. Što se tiče fobija tu je sadržaj misli fokusiran na konkretnu situaciju koja za datu osobu predstavlja „opasnost“ npr., ŠTA AKO+se zaglavim u liftu, ŠTA AKO+ drugi misle da sam nesposoban/glup i sl. Kod opsesivno-kompulzivnog poremećaja  postoji podela po sadržaju opsesivnih misli unutar samog poremećaja. To su misli koje sadrže sumnju o sopstvenoj seksualnoj orjentaciji, religijskim uverenjima, svojoj savesnosti, odgovornosti prema drugima, povređivanju drugih i sl. Pa tako imamo misli tipa ŠTA AKO+sam ja homeseksualac, ŠTA AKO+povredim svoje dete, ŠTA AKO+otrujem svoje ukućane, ŠTA AKO+sam izneverio Boga i sl. Anksiozne misli su važan deo svakog anksioznog poremećaja jer pojačavaju i održavaju emociju straha. Kada osoba veruje ovim mislima i analizira ih, ona zapravo održava svoj poremećaj.

Anksiozni poremećaji su ometajući za osobu i onemogućavaju joj da normalno funkcioniše u svojoj sredini i obavlja svakodnevne obaveze. Ono što je važno jeste da se uz odgovarajući tretman ovi poremećaji mogu prevazići a kao i za sve vrste problema važno je da osoba što pre identifikuje šta joj se dešava i aktivira se kako bi rešila problem bilo putem knjiga samopomoći ili obraćanja stručnjaku.

Više tretmanu anksioznih poremećaja možete pročitati ovde.

Više o tome koliko traje tretman anksioznih poremećaja možete pročitati ovde.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt:064/ 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Normalna vs. patološka briga

Normalna vs. patološka briga

Svakodnevni životni problemi u socijalnom okruženju zahtevaju određenu dozu brige i anksioznosti. Npr., studnet brine da li će položiti ispit, zaposleni da li će efikasno obaviti određeni zadatak na poslu. I jedna i druga osoba doživljava izvestan stepen anksioznosti, napetosti, dok na fizološkom planu dolazi do rasta adrenalina koji im zapravo omogućava da završe zadatke do kraja i što je bolje moguće. Svi ljudi brinu i to je neosporna činjenica. Određeni stepen  brige nam omogućava da rešavamo probleme i efikasno funkcionišemo u svom okruženju. Međutim, ne brinu svi ljudi istim intenzitetom i to je ono što ovaj normalan proces čini patološkim.

Razlika između normalne i patološke brige

Brigu karakteriše lanac misli (i/ili ređe slika) kojima se predviđa negativan ishod određenih situacija i prate ga negativne emocije (najčešće anksioznost odn.strah). Iako je proces brige uobičajen za sve ljude, kontinuirana i intenzivna briga o različitim aspektima života može dovesti do razvoja generalizovanog anksioznog poremećaja. Postojanje generalizovanog anksioznog poremećaja (GAP) pored hronične brige, karakteriše još i osećaj nemogućnosti da se briga kontroliše ili zaustavi , intenzina anksioznost i uznemirenost, mišićna napetost, smanjena sigurnost u suočavanju sa svakodnevnim problemima, nesanica. Osobe koje pate od GAP-a za razliku od osoba koje nemaju ovaj poremećaj saopštavaju da im je mnogo teže da brigu kontrolišu ili da je zaustave. Sekundarno kod njih se javlja tzv. briga povodom brige koja predstavlja dodatni uzrok stresa–uviđajući da svoju brigu koja je intenzivna i frustrirajuća ne mogu da kontrolišu osobe se dodatno plaše ovog procesa i sve više gube sigurnost u sopstvene kapacitete da prevladaju neprijatno osećanja konstantnog straha i uznemirenosti. Briga prestaje da bude način da se neki problem efikasnije reši već postaje jedan disfunkcionalni proces koji osobu drži u stanju napetosti skoro svakog dana po čitav dan. Osoba brine o svemu, poslu, finansijama, interpersonalnim odnosima, ali i o problemima sa automobilom, mogućnosti da zakasni na sastanak i to skoro istim intenzitetom i gotovo neprestano.

Kako se održava hronična briga?

Razlog zbog kojih će neke osobe razviti GAP a neke ne, zavisi od određenih karakteristika ličnosti te osobe (stepena neuroticizma), i u skladu s tim razvijenim mehanizmima za savladavanje stresnih situacija. Takođe, veoma je važno kakva uverenja osoba ima o brizi. Osobe koje misle da je briga jako korisna i da samo ako brinu mogu da reše problem i na taj način pokazuju da su odgovorni prema sebi i prema drugima,postaće pre hronično zabrinute. Na početku je rečeno da izvestan stepen brige može biti koristan, ali on postaje besmislen u onom trenutku kada samo brinemo a ne rešavamo probleme. Pretpostavimo da student koji se sprema za ispit ima sledeći tok misli: „Šta ako dobijem teška pitanja?“, „Šta ako profesor bude neraspoložen“, „Šta ako mi postavi pitanje koje nije u literaturi?“ i sl. misli „ŠTA AKO+negativan ishod“. Na ovakav tok misli student može reagovati 1. tako što će usled intenzivnog straha odustati od izlaska na ispit ili 2. može reći sebi: „Rešenje ove situacije jeste da uradim ono što je do mene, naučiću jako dobro ono što postoji u literaturi koju imam, tako ću smanjiti mogućnost da nešto ne znam (znaću i laka i teška pitanja, a ako nešto znam  iako je profesor neraspoložen mala je verovatnoća da me obori), ako mi postavi pitanje koje nije u literaturi pokušaću da povežem sa onim što sam naučio, ako se to ne desi izaći ću sledeći put. Razlika između ova dva ishoda jeste nalaženje racionalnog rešenja, i uspešno savladavanje stresnih sitacija, umesto razvijanja negativnih ishoda u glavi koji će dovesti do bežanja iz različitih životnih situacija.

Kako prevladati brigu?

Kada osoba shvati da je briga disfunkcionalna i za nju beskorisna ali pritom ima osećaj da ne može da je kontroliše (u slučaju GAP) onda je važno da taj proces ne pothranjuje. S jedne strane, važno je da shvati da ne može da iskontroliše sve moguće negativne ishode i da od toga u startu odustane. Ne pokušava da potiskuje „ŠTA AKO“ misli već da prema njima zauzme drugačiji stav, označavajući ih kao difunkcionalne, besmislene i simptome anksioznosti a ne kao jedine i najverovatnije ishode događaja. Ne prelazi sa jedne na drugu ŠTA AKO misao, odnosno ne pravi lanac besmislica jer će to samo pojačavati anksioznost. Često je korisna i tehnika odlaganja brige, briga se odlaže na neko vreme, npr. brinuću o tome od 17 do 17:30h, vremenom osoba zaboravi da je ovo vreme odredila za brigu, ili to sve manje praktikuje. Hronična briga je štetna navika, koju što pre tako treba shvatiti i početi polako da je se odvikavate.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064/64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skype name: psihologsanja

Hronična briga kao simptom generalizovanog anksioznog poremećaja

Hronična briga kao simptom generalizovanog anksioznog poremećaja

Genralizovani anksiozni poremećaj (GAP) zvanično se definiše kao postojanje kontinuiranog i intenzivnog osećanja anksioznosti i brige povodom različitih događaja. Osoba procenjuje da je brigu nemoguće kontrolisati i najčeće ispoljava najmanje tri od sledećih simptoma:  osećaj uzemirenosti, lako umaranje, probleme u koncentraciji, mišićnu tenzija, poremećaj spavanja. Iako osobe koje imaju ovu vrstu problema pre govore o nekim drugim simptomima, hronična briga je zapravo ključna karakteristika ovog poremećaja.

Šta je hronična briga?

Svi mi manje ili više brinemo, te je brga nešto što je opšte prihvaćeno i normalno. Međutim, kada je briga hronična i ponavlja se iznova i iznova u velikom broju različitih situacija onda ona postaje disfunkcionalna. Kod osoba sa GAP-om briga može trajati od nekoliko minuta do nekoliko sati, osoba percepira da ne može da je kontroliše a osećanje anksioznosti se sve više intenzivira. Briga počinje spontano ali je problem u tome što se njeno trajanje svesno produžava jer postoji pogrešno uverenje da je briga korisna. Pa tako, osoba smatra da treba brinuti jer će se tako doći do rešenja ili prevenirati „katastrofa“, takođe osoba smatra da dok brine ona je bolje sebe pripremila za slučaj da se nešto desi. Na žalost, briga samo povećava senzitivnost i preokupiranost potencijalno ugrožavajućim informacijama iz sredine, a katastofični „scenariji“ koji se smišljaju u glavi tokom kontinuirane brige nanovo iniciraju i održavaju uznemirenost.

Brigu je nemoguće zabraniti

Međutim, pored toga što ove osobe veruju da je briga korisna oni  uviđaju da ih previše brige opterećuje i da ih ona može dovesti do toga da neće moći normalno da funkcionišu (više o pogrešnim uverenjim o brizi pročitajte ovde). Usled ovakvog uverenja osobe bivaju zabrinute što toliko brinu (javlja se tzv. briga povodom brige) te pokušavaju da svoju brigu kontrolišu i da „zabranjuju“ sebi da brinu. Zabranjivanje odn. supresija brige ne dovodi do rezultata, jer se sadržaji brige usled zabrane ponovo vraćaju što još više potkrepljuje uverenje da osoba nije u stanju da kontroliše svoju brigu i da će je ona potpuno preuzeti kontrolu nad njom.

Kako zaustaviti hroničnu brigu

Pre svega je važno shvatiti da je briga proces koji je beskorisan i da se njome ne rešava problem. Kada brinete o nečemu zapitajte se šta postižete brigom? Da li ćete brigom postići da se stvari poprave ili reše? Umesto da brinete u problemu preduzmite konkretne korake ka njegovom rešavanju, nekada ne možete odmah rešiti problem a nekada on nije pod vašom kontrolom to treba prihvatiti i pustiti da prođe neko vreme.

Dakle, prvo treba registrovati brigu kao nešto što je štetno i reći sebi „Stop, ponovo brinim a to je beskorisno“. Zatim, „Da li mogu da rešim sada ovaj problem?“ ako je odgovor „NE.“, onda se prosto prepustite stvarima koje možete da radite i  koje trenutno zavise od vas, možete raditi i abdominalno disanje kako biste se opustili i smanjili napetost koja je nastala usled preterane brige ili raditi bilo šta drugo što trenutno zavisi od vas. Takođe, umesto da unapred predviđate negativne ishode događaja, možete zamišljati pozitivan ishod situacije o kojoj brinete to je bar podjednako verovatno kao i negativan ishod jer i jedno i drugo je plod vaše imaginacije pri čemu vam prvi način razmišljanja donosi napetost i uznemirenje a drugi pozitivna ili umirujujuca osećanja i više energije za preduzimanje konstruktivnih aktivnosti. Svakako ishod koji ne zavisi direktno od vas će se odigrati već na neki način i kada se to desi onda treba time da se bavite pre toga nema apsolutno nikakvog smisla.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja