Svakodnevni životni problemi u socijalnom okruženju zahtevaju određenu dozu brige i anksioznosti. Npr., studnet brine da li će položiti ispit, zaposleni da li će efikasno obaviti određeni zadatak na poslu. I jedna i druga osoba doživljava izvestan stepen anksioznosti, napetosti, dok na fizološkom planu dolazi do rasta adrenalina koji im zapravo omogućava da završe zadatke do kraja i što je bolje moguće. Svi ljudi brinu i to je neosporna činjenica. Određeni stepen  brige nam omogućava da rešavamo probleme i efikasno funkcionišemo u svom okruženju. Međutim, ne brinu svi ljudi istim intenzitetom i to je ono što ovaj normalan proces čini patološkim.

Razlika između normalne i patološke brige

Brigu karakteriše lanac misli (i/ili ređe slika) kojima se predviđa negativan ishod određenih situacija i prate ga negativne emocije (najčešće anksioznost odn.strah). Iako je proces brige uobičajen za sve ljude, kontinuirana i intenzivna briga o različitim aspektima života može dovesti do razvoja generalizovanog anksioznog poremećaja. Postojanje generalizovanog anksioznog poremećaja (GAP) pored hronične brige, karakteriše još i osećaj nemogućnosti da se briga kontroliše ili zaustavi , intenzina anksioznost i uznemirenost, mišićna napetost, smanjena sigurnost u suočavanju sa svakodnevnim problemima, nesanica. Osobe koje pate od GAP-a za razliku od osoba koje nemaju ovaj poremećaj saopštavaju da im je mnogo teže da brigu kontrolišu ili da je zaustave. Sekundarno kod njih se javlja tzv. briga povodom brige koja predstavlja dodatni uzrok stresa–uviđajući da svoju brigu koja je intenzivna i frustrirajuća ne mogu da kontrolišu osobe se dodatno plaše ovog procesa i sve više gube sigurnost u sopstvene kapacitete da prevladaju neprijatno osećanja konstantnog straha i uznemirenosti. Briga prestaje da bude način da se neki problem efikasnije reši već postaje jedan disfunkcionalni proces koji osobu drži u stanju napetosti skoro svakog dana po čitav dan. Osoba brine o svemu, poslu, finansijama, interpersonalnim odnosima, ali i o problemima sa automobilom, mogućnosti da zakasni na sastanak i to skoro istim intenzitetom i gotovo neprestano.

Kako se održava hronična briga?

Razlog zbog kojih će neke osobe razviti GAP a neke ne, zavisi od određenih karakteristika ličnosti te osobe (stepena neuroticizma), i u skladu s tim razvijenim mehanizmima za savladavanje stresnih situacija. Takođe, veoma je važno kakva uverenja osoba ima o brizi. Osobe koje misle da je briga jako korisna i da samo ako brinu mogu da reše problem i na taj način pokazuju da su odgovorni prema sebi i prema drugima,postaće pre hronično zabrinute. Na početku je rečeno da izvestan stepen brige može biti koristan, ali on postaje besmislen u onom trenutku kada samo brinemo a ne rešavamo probleme. Pretpostavimo da student koji se sprema za ispit ima sledeći tok misli: „Šta ako dobijem teška pitanja?“, „Šta ako profesor bude neraspoložen“, „Šta ako mi postavi pitanje koje nije u literaturi?“ i sl. misli „ŠTA AKO+negativan ishod“. Na ovakav tok misli student može reagovati 1. tako što će usled intenzivnog straha odustati od izlaska na ispit ili 2. može reći sebi: „Rešenje ove situacije jeste da uradim ono što je do mene, naučiću jako dobro ono što postoji u literaturi koju imam, tako ću smanjiti mogućnost da nešto ne znam (znaću i laka i teška pitanja, a ako nešto znam  iako je profesor neraspoložen mala je verovatnoća da me obori), ako mi postavi pitanje koje nije u literaturi pokušaću da povežem sa onim što sam naučio, ako se to ne desi izaći ću sledeći put. Razlika između ova dva ishoda jeste nalaženje racionalnog rešenja, i uspešno savladavanje stresnih sitacija, umesto razvijanja negativnih ishoda u glavi koji će dovesti do bežanja iz različitih životnih situacija.

Kako prevladati brigu?

Kada osoba shvati da je briga disfunkcionalna i za nju beskorisna ali pritom ima osećaj da ne može da je kontroliše (u slučaju GAP) onda je važno da taj proces ne pothranjuje. S jedne strane, važno je da shvati da ne može da iskontroliše sve moguće negativne ishode i da od toga u startu odustane. Ne pokušava da potiskuje „ŠTA AKO“ misli već da prema njima zauzme drugačiji stav, označavajući ih kao difunkcionalne, besmislene i simptome anksioznosti a ne kao jedine i najverovatnije ishode događaja. Ne prelazi sa jedne na drugu ŠTA AKO misao, odnosno ne pravi lanac besmislica jer će to samo pojačavati anksioznost. Često je korisna i tehnika odlaganja brige, briga se odlaže na neko vreme, npr. brinuću o tome od 17 do 17:30h, vremenom osoba zaboravi da je ovo vreme odredila za brigu, ili to sve manje praktikuje. Hronična briga je štetna navika, koju što pre tako treba shvatiti i početi polako da je se odvikavate.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064/64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skype name: psihologsanja