Povezanost bazičnih strahova i fobija

Povezanost bazičnih strahova i fobija

Skoro svaka fobija, može poticati od jednog ili više bazičnih strahova. Takvi strahovi su: strah od gubitka kontrole, strah od smrti,povređivanja ili bola, strah od odbijanja, ismejavanja ili stida, strah od ograničavanja, strah od napuštanja, izolacije ili samoće i strah od nepoznatog.

Strah od gubitka kontrole. Svako traumatično iskustvo koje se na neki način kosi sa vašim očekivanjima uređenog i predvidivog načina života može prouzrokovati strah od gubitka kontrole. Ako su vas na primer, roditelji ostavili ili umrli tokom vašeg detinjstva, ne samo da ćete se osetati osetljivi na gubitak i napuštanje već će vas uznemiriti sve što može ličiti na to da gubite kontrolu. Doživljaj saobraćajne nesreće, prolaženje kroz tešku bolest, ili preživljavanje prirodne katastrofe mogu takođe uticati na formiranje straha od gubitka kontrole.

Strah od smrti, povređivanja ili bola. Traumatska iskustva u kojima ste imali blizak susret sa smrću, ili ste pretrpeli ranjavanje ili bol, mogu vas predisponirati za strah od bilo koje situacije koja može potencijalno voditi sličnom iskustvu. Često se dešava da smrt nekoga koji vam je blisak može voditi povećanju senzitivnosti i straha od smrti, i verovatno bilo koja situacija koja iole može biti povezana sa smrću. Strah ove vrste može stojati u osnovi zdravstenih fobija.

Strah od odbijanja, ismevanja ili stida. Odrastanje sa roditeljima koji su kritični ili kažnjavajući, može prouzrokovati osećaj bezvrednosti ili stida koje neka deca prenesu i na odraslo doba. Ako ste bili često zabrinuti oko toga da li ste prihvaćeni od strane majke i oca, možda još uvek hodete kroz život kao odrasla osoba sa preteranom brigom o tome da li ćete dobiti odobravanje od drugih, plašeći se kriticizma ili odbijanja. Ovakav strah je osnova većine socijalnih fobija.

Strah od ograničavanja. Odrastanje u disfunkcionalnoj porodici, u kojoj su roditelji bili fizički i li psihički zlostavljači, ili alkoholičari, može proizvesti strah od „nemogućnosti da se pobegde“. Dete nema izbora osim da trpi maltretiranja od strane odraslih. Pokazalo se da strah od bivanja u zatvorenom, bivanja u „klopci“ (u saobraćaju, liftu,itd.) može voditi poreklo od straha da budete „zarobljenji“ u trenutnoj životnoj situaciji. Možda osećate da ste zarobljenji na poslu, u braku, u samoći, zbog toga što niste potpuno postali svesni vašeg dubljeg osećaja „egzistencijalnog zarobljivanja“. Ovakav strah može ležati u osnovi nekih specifičnih fobija kao što su  strah od mostova, tunela, liftova, i drugih zatvorenih prostorija.

Strah od napuštanja, izolacije ili samoće. Često su ovi strahovi u vezi sa iskustvom gubitka  roditelja ili bliskih rođaka tokom detinjstva. Za neke ljude gubitak vodi hroničnom strahu od napuštanja i teškoći da ostanu sami. Takođe, moguće da je  bilo prilika kada su vas roditelji ostavljali same i kada ste postajali prilično zastrašeni takvim iskustvom. Isto tako često, strah od izolacije i samoće može poticati od toga što nikada niste bili vezani za nekog od svojih roditelja. Možda zato što su bili nehajni, nedostupni, ili agresivni odlučili ste da se povučete u sebe i sve prevazilazite samostalno još kao mali. Kasnije ste usled ovakvog iskustva verovatno razvili strah od izolacije i samoće.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Tehnika desenzitizacije in vivo za borbu protiv fobija

Tehnika desenzitizacije in vivo za borbu protiv fobija

Psihoterapijska tehnika desenzitizacije in vivo je najefektivnija, danas dostupna, tehnika u tretmanu fobija. Ranije smo govorili o imaginativnoj desenzitizaciji koja se takođe koristi kada su u pitanju fobije ali ova tehnika obično nije dovoljna i često predsravlja samo uvodni tretman za desenzitizaciju in vivo.

Desenzitizacija in vivo je krajnje jednostavna tehnika i bliska zdravorazumskom shvatanju koje govori da je najbolje savladati strah tako što ćemo se sa njime suočiti. Prema tome, desenzitizacija in vivo ili kako je često nazivaju i tehnika izlaganja predstavlja jednostavno izlaganje situaciji ili objektu od koga imamo strah, odnosno fobiju. Ono što se pak razlikuje u terapiji od uobičajenog izlaganja je da se izlaganje odgrava sistematski odnosno „korak po korak“. Takođe, efekti koji se ostvaruju ovom tehnikom ne nestaju nakon nekoliko nedelja ili meseci, ako ste jednom u potpunosti desenzitizirali sebe u realnoj životnoj situaciji, tako će ostati zauvek.

Desenzitizacije in vivo je tretman izbora za agorafobiju, socijalne fobije i mnoge druge jednostavne fobije. Veoma je korisna u prevazilaženju tzv. prostornih fobija sličnih agorafobiji, na primer- fobiji od šoping centara, od vožnje na otvorenim cestama, vožnje u javnom prevozu, vozu, avionu, itd. Socijalne fobije koje se uspešno tretiraju tehnikom izlaganja su strah od javnog nastupa, učestvovanje u socijalnim aktivnostima, polaganje ispita, strah od odlaska na sastanke. Jednostavne fobije u koje spadaju npr. strah od insekata ili strah od vode takođe se lako prevazilaze direktnim izlaganjem.

Za sve ovo tipove fobija poželjno je prvo vežbanje desenzitizacije kroz imaginaciju pre nego što se pređe na izlaganje u realnim situacijama (o desenzitizaciji kroz imaginaciju odn. o imaginativnoj desenzitizaciji govorili smo detaljnije u jednom od prethodnih tekstova). Kao i kod imaginativne desenzitizacije gde postoji  hijerarhija zastrašujućih situacija kroz koje prolazite na mentalnom planu, i kod desenzitizacije in vivo takođe mora postojati hijerarhija takvih situacija. Na primer, ako  imate fobiju od psa prvo ćete posmatrati psa vezanog ili u boksu na određenoj razdaljini, zatim ćete mu se sve više i više približavati, na kraju može doći i do toga da ćete ga dodirnuti,pomaziti i igrati se sa njim. Naravno, uz uslov da ste prošli sve prethodne korake.

No, iako je proces jednostavan proći kroz ovaj tretman nije upšte lako i prijatno, pa se dešava da mnogi odustanu u nekom trenutku.Terapija izlaganjem zahteva jaku posvećenost od strane klijenta. Ako budete ozbiljno voljni da uspete u svom oporavku onda ćete biti spremni da:

● Preuzmete rizik da se suočite sa situacijom koju ste izbegavali mnogo godina,

● Istolerišete unutrašnju neprijatnost pri ulasku u fobične situacije-čak i kada u iste ulazite postepeno,

● Ostanete dosledni i istrajni u primeni ove tehnike i dozvolite sebi dovoljno dugačak period da se potpuno oporavite (uobičajeno potpuni oporavak se može očekivati i nakon nekoliko meseci do godinu dana, ali ponekad se dešava i za mnogo kraće vreme).

Dakle, kao i u svemu za šta postavite cilj i ovde morate biti istrajni i voljni da prihvatite rizik i da istrpite izvestan stepen neprijatnosti. Na kraju ćete biti ponosni na svoj uspeh.

Sanja Marjanović

dipl. psiholog

Kako nastaju fobije

Kako nastaju fobije

Fobije predstavljaju istrajne i nerealistične strahove od specifičnih objekata, aktivnosti ili situacija, usled kojih dolazi do izbegavanja tih istih zastrašujućih objekata, aktivnosti ili situacija. Postoje tri karakteristike fobija koje ih izdvajaju od uobičajenih, svakodnevnih strahova. Prvo, strah od određenih objekata ili situacija opstaje u relativno dugotrajnom periodu. Drugo, postoji svest je je strah nerealističan, besmislen, iako to saznanje ne pomaže da se strah pod određenim okolnostima zaustavi. I treće, najbitnija karakteristika fobije je izbegavanje zastrašujućih situacija. Imati nerealistične strahove u vezi sa nečim nije fobija; ona počinje kada konstantno počnete da izbegavate predmet vašeg straha.

Predmet izbegavanja se razlikuje u zavisnosti od vrste fobije. Ako ste agorafobični izbegavaćete javna mesta, sa puno ljudi na primer, javne skupove, gužve na ulici, mostove, trgove. Ako imate socijalnu fobiju izbegavaćete situacije u kojima možete biti procenjivani od strane drugih, na primer, usmeno izlaganje pred publikom, zabave, intervjue za posao. Takođe, možete se plašiti određenih životinja, zubara, vožnje avionom-ove fobije spadaju u tzv.specifične fobije.

Kako nastaju fobije?

Postoje dva procesa koji doprinese nastanku fobija: proces uslovljavanja i trauma. Trauma nije uvek neophodan činilac fobija dok uslovljavanje jeste. Dva tipa uslovljavanja utiču na fomiranje fobija: 1) klasično emocionalno uslovljavanje  i 2) instumentalno uslovljavanje.

Kod klasičnog emocionalnog uslovljavanja, situacija koja je originalno bila neutralna počinje da izaziva strah ukoliko se jednom u njoj doživi jak napad panike. Na primer, ako ste vozač početnik i nalazite se na autoputu vozeći ka nekom nepoznatom mestu možete doživeti spontani napad panike. Po glavi vam se vrte uznemiravajuće misli ,,Kako sam dospeo ovde?“ ili ,,Šta ako napravim neki prekršaj?“, koje indukuju strah, srce počinje ubrzano da kuca, dah se skraćuje, telo vam podrhtava, počinje da vas hvata nesvestica. U tom trenutku vaš mozak stvara asocijaciju između situacije biti na autoputu i doživljaja panike odnosno anksioznosti. Veoma brzo povezaćete ovde dve stvari, odnosno naučićete da postoji veza autoput-doživljaj anksioznosti i simptomi koji ste jednom doživeli pojaviće se svaki sledeći put kada se nađete ili zamislite određenu situaciju. Slično, ako ste održali neki govor i pritom osećali visoku anksioznost, sledeća situacija javnog usmenog izlaganja odnosno, sama pomisao na nju će izazvati bojazan.

Klasično emocionalno uslovljavanje može razviti strah od određenih situacija ili objekata, ali ono samo nije dovoljan uslov za stvaranje fobija. Samo onda kada počnete da izbegavate situaciju ili objekat ,,učite“ da budete fobični. Jedan od osnovnih principa instrumentalnog uslovljavanja govori o tome da svako ponašanje koje je nagrađeno ima tendenciju da se ponavlja. Izbegavanje situacija koje vas čine anksioznim je jedan vid nagrade – sprečava javljanje anksioznosti. Svaki put kada izbegnete zastrašujuću situaciju, pratiće vas prijatan osećaj da ste izbegli i anksioznost ili panični napad, pa će se izbegavanje takvih situacija sve više ponavljati a izbegavajuće ponašanje postati redovan obrazac vašeg reagovanja. Ovo će vas navesti na zaključak da vam izbegavanje zaista koristi jer vas ,,čuva“ od nepodnošljivog osećanja anksioznosti.

Kako se leče fobije?

U psihoterapijskom procesu, zadatak psihologa je da klijenta nauči novim obrascima ponašanja koji su suprotni od onih koji sam praktikuje. Pa tako, iako je izbegavanje korisno na kraće staze, ono je opstruirajuće jer vam oduzima mogućnost da radite ono za većinu ljudi predstavlja rutinu i bitan način svakodnevnog funkcionisanja. Psihoterapijskim tehnikama se izbegavanje zastrašujućih sitacija pretvara u postepeno suočavanje sa njima i to na mentalnom nivou (tehnika imaginacije) a zatim i u realnim situacijama (izlaganje in vivo).

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Suočavanje sa strahom

Suočavanje sa strahom

Mnogi me pitaju da li je moguće pobediti strahove? U samoj formulaciji ovog pitanja sadržan je uzrok problema. Odgovor je NE. Strahove ne možemo pobediti, možemo ih samo prevazići. Zašto?

Ako govorimo o borbi, to podrazumeva da u konfliktu učestvuju bar dve strane. Pobeda jedne strane podrazumeva poraz druge. Znači ako govorimo o strahu, pobediti strah bi značilo izvojevati pobedu nad sobom, odnosno poraziti sebe. To je paradoksalno i stoga je nemoguće.

Strah je deo nas, deo onoga ko se plaši. Onaj ko se plaši je u isto vreme subjekat i objekat straha. Dakle, onaj ko misli da strahove može pobediti, zapravo ne priznaje strah, ne priznaje da je on/ona taj koji se plaši. Tu je reč o poricanju straha. Onaj ko ne priznaje svoj strah nastoji da ga potisne, suzbije ili eliminiše na sve moguće načine. Problem je u tome što se strah (kao ni jedno drugo osećanje) ne može potisnuti u potpunosti. Obično se dešava suprotno, što ga više potiskuje to vam se on više vraća u jednom ili drugom obliku. Znači, potiskivanje straha je apriori osuđeno na neuspeh.

Iracionalni, neurotski strahovi

U ovom tekstu govorimo o tzv. neurotskim, iracionalnim strahovima a ne tzv. realnim strahovima (kao što su strah da će nas pregaziti auto koji sumano ide ka nama i sl.). Neurotski strahovi su podjednako realni s tim što postoji razlika u objektu straha. Neurotski strahovi obično su strahovi od određenih ideja i misli u koje osoba veruje (a procenjuje ih kao ugoržavajuće, opasne po sebe) ili osećanja kojih se osoba plaši.

Kako prevazići strahove?

Ako ne možemo pobediti strah, ako ga ne možemo potisnuti, ako ne možemo pobeći od njega, šta onda možemo učiniti sa strahom? Bez obzira o kojoj vrsti straha je reč (fobijski strahovi, panika, slobodno lebdeći strah itd.) postoji samo jedan konstruktivan način za tretiranje straha. To je suočavanje. Za razliku od potiskivanja i negiranja, suočavanje sa strahom podrazumeva prihvatanje straha, odustajanje od izbegavanja i osvešćivanje onoga čega se bojimo.

Suočavanje sa strahom podrazumeva sledeće:

Promenu stava prema strahu – podrazumeva prihvatanje sledećih ideja: da strah nije opasan već samo neprijatan, da se može podneti, da strah sam po sebi ne dovodi do bolesti (telesne niti duševne), da se strah može prevazići jedino suočavanjem i izlaganjem a nikada izbegavanjem i potiskivanjem, da strah nije izraz slabosti a da je suočavanje sa strahom izraz hrabrosti, da je strah normalna pojava i deo ljudske prirode, da je strah prolazan.

Dolaženje do saznanja čega se zaista bojimo – mi se nikada ne bojimo situacija (kao što su vožnja liftom, povišen puls, visina, javni nastup, upoznavanje, intervju za posao itd.) već značenja koje pridajemo tim situacijama. Značenja (očekivanja, predviđanja, zaključivanja o posledicama) su ta koja nas zastrašuju a ne same situacije. To znači da se mi najčešće plašimo ideja u koje verujemo a ne neposredne realnosti koja nas okružuje. Kada jednom otkrijemo i izgovorimo te ideje onda smo u stanju da na njih utičemo, menjamo ih ili ih korigujemo.

Prihvatanje da se strah ispolji u celosti – podrazumeva izlaganje situacijama u kojima osećamo strah, dopuštanje da se strah pojavi i ostajanje u situaciji dok strah ne prođe. Na taj način dokazujemo sebi da strah sam po sebi nije opasan, da ga možemo podneti i da to ako se plašimo ne znači nužno i da je sama situacija opasna. Da bi smo mogli da se oslobodimo straha moramo ga pustiti da se pojavi i prestane. Ovu proceduru je potrebno dosledno ponavljati, sve dok strah u potpunosti prestane da se javlja u tim situacijama.

Usvajanje strategija za suočavanje sa strahom – učenje šta možemo sve preduzeti i učiniti dok se suočavamo sa strahom. Možemo korisiti neke od tehnika disanja koje uvode u relaksaciju, možemo tokom izlaganja osporavati ideje kojima stvaramo strah i zameniti ih idejama koje su realističnije i kojima se ohrabrujemo. Pogledajte programe samopomoći koji se tiču prevazilaženja napada panike i opsesivnih misli.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Specifične fobije

Specifične fobije

Specifične fobije podrazumevaju javljanje klinički značajne anksioznosti koja provocirana izlaganjem specifičnom objektu ili situaciji. Javljanje fobičnog straha (anksioznosti) često dovodi do izbegavajućeg ponašanja. Kriterijumi za dijagnostikovanje specifične fobije su:

Preteran i nerazuman strah koji se javlja ako se osoba izlaže specifičnom objektu ili situaciji (letenje, visina, životinje, injekcija, krv itd.)

Izlaganje specifičnoj draži provocira anksioznost koji se može ispoljiti kao napad panike

Osoba prepoznaje sopstveni strah kao preteran ili nerazuman

Objekti ili situacije se izbegavaju ili podnose u stanju anksioznosti ili preteranog stresa

Izbegavajuće ponašanje je disfunkcionalno

Kod osoba ispod 18 godina traje bar 6 meseci

Ne može se podvesti ni pod koju drugu vrstu straha

Neki od tipičnih objekata ili situacija koje mogu postati objekat specifičnih fobija su: pauk, lift, miš, pčela, bumbar, osa, golub, otvoreni prostor, visina, vrtoglavica, zatvoreni prostor, stepenice, nepoznate osobe, gužva, pijaca, robna kuća, voz, avion, letenje, aerodrom, voda, most, specifična vrsta hrane, gutanje, mrak, krv, povreda, igla, injekcija itd.

U nastanku, razvoju i održavanju specifičnih fobija značajnu ulogu imaju kognitivni faktori kao što su anticipacija (strašljivo isčekivanje) i greške u mišljenju (kognitivne distrozije). Pod anticipacijom se podrazumeva predviđanje telesnih promena (koje su sastavni deo emocionalne reakcije straha), opasnosti ili loših ishoda (“uješće me pas”, „lift će se zaglaviti” itd.). Najčešće greške u mišljenju koje održavaju fobični strah su: mišljenje u krajnostima (uopštavanje: svi, sve, sva, niko, uvek, nikad), skok na zaključak, emocionalno rezonovanje, užasavanje, ja to nemogu da izdržim itd.

Osobe koje imaju specifičnu fobiju preuveličavaju opasnost (preuveličavaju verovatnoću javljanja opasnosti) i imaju pogrešne interpretacije telesnih promena koje doživljavaju tokom susreta sa objektom fobije, potcenjuju sopstvene kapacitete i sposobnosti za izlazak na kraj sa opasnostima i potcenjuju pomoć sa strane.

U kognitivno bihejvioralnim terapijama rad sa specifičnim fobijama prolazi kroz nekoliko faza:

Uspostavljanje kooperativnog terapijskog odnosa – podrazumeva stvaranje radnog saveza između klijenta i terapeuta. Ova vrsta odnosa podrazumeva da klijent preuzme saradničku i aktivnu ulogu u rešavanju ovog problema. Od klijenta se očekuje da redovno dolazi na seanse, radi domaće zadatake, aktivno osporava svoja disfunkcionalna uverenja, sarađuje sa terapeutom u procesu postepnog izlaganja i sve što je naučio/la primenjuje u svakodnevnom životu (vanterapijskom setingu).

Definisanje terapijskih ciljeva – klijent i terapeut zajedno postavlju terapijske ciljeve. Terapijski cilj podrazumeva precizno definisanje koje su to situacije u kojima klijent doživljava fobični strah i kako bi klijent želeo da se oseća i ponaša u takvim situacijama umesto da oseća panični strah i da te situacije izbegava.

Kognitivna obrada problema – podrazumeva analizu klijentovog načina mišljenja koje se odnosi na anticipaciju, situacije u kojima je klijent suočen sa objektom fobije i njegovom/njenom stavu prema fobiji, strahu i telesnim senzacijama. U ovoj fazi terapijskog procesa klijent otkriva svoja disfunkcionalna uverenja kojima stvara i održava svoj strah.

Priprema za izlaganje – podrazumeva kognitivnu pripremu (klijent uči nov, samopomažući način mišljenja koji će mu/joj pomoći da ne stvara panični strah već sebe ohrabruje i bodri, ne oseća se bespomoćno i ne ozbegava situacije u kojima oseća strah) i ponašajnu pripremu (klijent uči šta je sve to što može da uradi u situaciji izlganja objektu fobije, kako da reguliše strah, kako da se odnosi prema telesnim senzacijama, šta da uradi u konkretnoj situaciji umesto izbegavanja itd.).

Postepeno izlaganje opasnosti – klijent u saradnji sa terapeutom sastavlja listu situacija u kojima oseća fobični strah. Zatim klijent ove situacije rangira od onih u kojima oseća najmanji strah do onih u kojima oseća najintenzivniji strah (pravi se rang lista situacija prema jačini straha na skali od 1 do 10). Na osnovu ove liste klijent i terapeut zajedno prave plan postepenog izlaganja. Cilj ovog postupka je da se klijent izlaže izazovnim ali nepreplavljujućim situacijama i na taj način postepeno prevladava strah koji oseća. Nakon svakog uspešnog izlaganja klijent se oseća više motivisano i ohrabreno. Strah se postepeno smanjuje i brže prolazi do potpunog prestanka.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog