Uticaj okruženja na dečije samopouzdanje

Uticaj okruženja na dečije samopouzdanje

Nivo samopouzdanja, osim što je u vezi sa tim kako sami sebe doživljavamo i vrednujemo, zavisi i od toga koliko su nam važna očekivanja ljudi iz okruženja. Tu dolazi do konflikta između dve komponente naše ličnosti – ,, stvarnog ja “ (ono što mi zaista jesmo) i ,, očekivanog ja “ (ono što drugi smatraju da treba da radimo, kako treba da se ponašamo, kako da izgledamo…). Ukoliko su one u velikoj suprotnosti, mi bivamo nezadovoljni i naše samopouzdanje se urušava.

Porodica i stilovi vaspitanja 

Primarna porodica i stilovi vaspitanja su jedan od glavnih faktora razvoja samopouzdanja (u nekom od narednih tekstova detaljno ćemo se osvrnuti na vaspitne stilove). Roditelji su prve osobe sa kojim dete ostvaruje interakciju, što je osnova za dalje funkcionisanje.

Uočeno je da topao i brižan odnos majke prema detetu već u prvim mesecima života utiče na to da dete sebe doživljava pozitivno, budući da se tada još uvek poistovećuje sa majkom. Takav odnos koji je pun ljubavi i prihvatanja omogućava detetu da razvija adekvatnu sliku o sebi. Roditelji koji su preterano strogi, često kažnjavaju decu, postavljaju nerealne zahteve, kao i oni koji su hladni i nezainteresovani za posledicu će kod svoje dece izazvati nesigurnost.

Roditelji bi trebalo od najranijeg detinjstva kod dece da podstiču razvoj socijalnih veština – da omoguće detetu druženje sa vršnjacima,da razgovaraju s njim o odnosima koje ima sa vršnjacima, da postavljanjem pitanja pomognu detetu da samo dođe do konstruktivnih rešenja određenih problema. Dete treba naučiti da se poredi jedino sa samim sobom, a to ćete učiniti tako što ga ni Vi sami nećete porediti sa drugima. Ako se dete stalno poredi sa najboljima, stvoriće sliku o sebi kao o neuspešnoj i nesposobnoj osobi. Omogućite detetu da se iskaže u različitim aktivnostima kako bi otkrila u čemu su dobra i udoživela uspeh. Ako im ne ide matematika, možda imaju talenta za pevanje, ples, crtanje, košarku. Nagrađujte njegov trud i zalaganje, a ne samo krajnji rezultat.

Potrebno je da dete razvije osećaj da ga volite bezuslovno. Svako dete je jako osetljivo na reči i grubost roditelja. I kada se ljutite zbog nekog neadekvatnog dečijeg postupka, dete mora znati da je voljeno i da ste Vi oslonac na koji uvek može da računa. Negujte toplu porodičnu atmosferu, izbegavajte svađe pred decom. Slušajte šta dete ima da Vam kaže, bez podcenjivanja i preuranjenih donošenja zaključaka. Kada kritikujete dete, radite to na sledeći način: 1) opišite ponašanje koje je kod Vas izazvalo ljutnju, 2) objasnite detetu zašto to nije prihvatljivo, 3) ali pokažite razumevanje i 4) stavite mu do znanja šta očekujete. Kritiku, dakle, usmerite ka ponašanju, a ne ka ličnosti deteta – umesto ,,Zao si i bezobrazan’’ recite ,,Nije u redu da ometaš sestru dok radi domaći’’; ili umesto ,,Nikada nećeš popraviti tu ocenu’’ recite ,,Znam da ćeš dati sve od sebe’’. Za svako vaspitanje neophodna su pravila, kontrola i doslednost, ali nemojte ići u krajnost koja će detetu uskratiti prostor da razvija samostalnost i dati mu poruku da nemate poverenja u njega i da je nesposobno. Kada donosite odluke koje se tiču njega, dajte mu pravo da bira između nekoliko opcija – kako želi da proslavi rođendan, šta želi da mu kupite od odeće, kako želi da postavi nameštaj u svojoj sobi.

Ako primetite da Vaše dete razvija neka pogrešna uverenja vezana za spoljašnji izgled, da usvaja pogrešne vrednosti, da ima pogrešnu percepciju sebe i sveta oko sebe, pomozite mu da izgradi zdraviju sliku, koja će pozitivno uticati i na samopouzdanje.

Bitna stavka u razvoju samopouzdanja je i sposobnost postavljanja i ostvarivanja ciljeva. Dete će tu životnu veštinu naučiti od Vas tako što ćete mu postavljati ciljeve koji su u skladu sa njegovim uzrastom i sposobnostima – koji ga neće demotivisati ukoliko su neostvarivi, odnosno ukoliko su ispod nivoa njegovih sposobnosti. Uključujte decu u aktivnosti koje podstiču saradnju, na primer, dajte starijem detetu zadatak da pomogne mlađem oko domaćeg.

Jako je važno da i sami budete optimistični, realni i da radite na svom samopouzdanju, kako bi deca u Vama imala pozitivan uzor.

 Nastavnici i sportski treneri

 Praksa pokazuje da deca koja ne razviju dobru komunikaciju sa autoritetima, počevši od vaspitača, preko učitelja, pa sve do nastavnika, i koja zbog toga stvore otpor prema instituciji (školi i učenju), uglavnom će postizati i lošiji uspeh. To posledično sužava i krug zanimanja kojim će moći kasnije da se bave.

Ako je učitelj/nastavnik prestrog, i postavlja zahteve koje dete ne može da ostvari, ono počinje da doživljava neuspehe i da gradi i usvaja sliku o sebi kao osobi koja ,,nije za školu’’. Ovde možemo pomenuti i prestroge trenere koji kod osetljive dece stvaraju otpor prema sportu. Mehanizmom introjekcije, negativna uverenja (o kojima više možete pročitati ovde) duboko se ukorenjuju i postaju sastavni deo ličnosti. Tako dete, a kasnije i odrastao čovek, počinje samog sebe da sputava i ograničava.

Stoga nastavnici, ma koliko želeli da izgrade autoritet, kako ne bi otišli u neku krajnost (autoritativnost) moraju raditi i na tome da individualno pristupaju svakom detetu.

 Vršnjačka grupa

Slika o sebi se formira i kroz odnose sa drugim osobama, ne samo sa članovima porodice. Sa polaskom u školu, deca počinju da se porede sa drugom decom, da uočavaju sličnosti i razlike između sebe i njih. Međutim, to postaje posebno izraženo tokom adolescencije kada mišljenje vršnjaka i status u vršnjačkoj grupi (prihvaćenost/odbačenost) postaju veoma važni, a neretko su i ključna tačka za kasnije vrednovanje sebe. Treba obratiti pažnju na to da se ipak postigne određena ravnoteža u uticajima odraslih i vršnjaka – tako što će poverenje između roditelja i dece već biti čvrsto ukorenjeno pre ulaska u pubertet i adolescenciju.

Samopouzdanje u ovom periodu je jedan od osnovnih uzroka uspeha, odnosno neuspeha. Nisko samopouzdanje u ovom periodu javlja gotovo kao redovna pojava, čak i onda kada nema konkretnog uzroka, i uglavnom se kasnije tokom sazrevanja prevaziđe (o razvoju niskog samopouzdanja kod dece i adolescenata više možete pročitati i ovde). Međutim, nikako ga ne treba zanemariti jer u određenom broju slučajeva u vezi je sa pojavom rizičnih ponašanja (o kojima više možete pročitati ovde), anksioznošću, depresijom, samopovređivanjem, pa, u najgorem slučaju, i suicidom.

Tokom adolescencije, deca se međusobno procenjuju na osnovu površnih karakteristika.

Fizički izgled postaje bitan, pa i najbitniji, faktor samopouzdanja, odnosno nesigurnosti. Budući da se putem medija naglašava važnost atraktivnog i provokativnog izgleda, posebno kod ženskog pola, tako se i kod mladih razvijaju nerealni standardi i očekivanja. Činjenica je i da su oni koji su ocenjeni kao ,,lepši’’, bolje prihvaćeni u društvu, jer se lepo i dobro poistovećuju. Veliki uticaj na samopouzdanje u ovom razdoblju imaju i društvene mreže, na šta ćemo se posebno osvrnuti u nekom od narednih tekstova.

Drugi važan faktor je sociekonomski status. Praksa pokazuje da deca iz srednjih i viših slojeva razvijaju viši nivo samopouzdanja nego njihovi siromašniji vršnjaci. To se prvo postiže kroz mogućnosti koje im se pružaju: mogu da se oprobaju u različitim aktivnostima, mogu da priušte privatne časove iz predmeta koji im ne ide, idu u bolje škole. Zatim, na samopouzdanje, odnosno na nesigurnost kod onih koji ne mogu da priušte, utiču i materijalne stvari – mobilni telefon, najnoviji model patika, markirana odeća, skupa šminka. U praksi su jako učestala surova zadirkivanja i podsmevanja na osnovu toga što je neko ,,kupio patike kod Kineza’’, zato što ima polovne udžbenike, glup telefon, nema novca za užinu. Međutim, još dalje od toga idu i uvrede na osnovu toga što neko nema mamu ili tatu ili zato što su mu roditelji razvedeni.

Ovakve stvari su gotovo nezamislive kod odraslih, ali kod dece empatija i socijalizacija nisu u dovoljnoj meri razvijene pa znaju da budu jako grubi jedni prema drugima. Uvređeno dete to veoma ozbiljno shvata i burno emotivno reaguje. Teško je objasniti mu da je takvo ponašanje drugih nezrelo i da zapravo govori o njima samima kada na takav način nekog povređuju.

Deci treba pomoći da nauče da uživaju u svojoj autentičnosti, u tome što po nečemu ,,iskaču iz kalupa’’, u tome što su svoja. Nema razloga da pate zbog nečeg što imaju drugi, jer i oni sami svakako imaju nešto svoje i drugačije.

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Rizična ponašanja u adolescenciji – II deo

Rizična ponašanja u adolescenciji – II deo

U prvom delu teksta bilo je reči o tome šta su rizična ponašanja i zašto ona nastaju,a dat je i prikaz nekih od tih ponašanja. U ovom delu nastavljamo sa prikazom rizičnih ponašanja u adolescenciji.

Tekst “Rizična ponašanja – I deo” možete pročitati ovde.

Bežanje od kuće i skitnja 

Bežanje od kuće se odnosi na svako duže udaljavanje od kuće bez znanja roditelja. Javlja se kao posledica želje za osamostaljivanjem – da bi živeli sa prijateljima, partnerom. Bežanju često prethode osećanje neshvaćenosti, doživljaj vršenja pritiska od strane roditelja, loša porodična atmosfera. Žele da kazne roditelje i izazovu osećaj krivice, ali to može biti i poziv u pomoć. Bežanju i skitnji podložne su emocionalno nestabilne osobe, vaspitno zapuštene, sa crtama impulsivnosti i agresivnosti. Tim činom oni roditeljima šalju neke od sledećih poruka: ,,bežim zbog preteranih zabrana, kontrole, nepoverenja’’; ,,bežim zbog straha od kazne za loše ocene i ponašanje’’; ,,bežim jer mi se ne sviđaju naši porodični odnosi’’; ,,bežim tamo gde osećam da me više vole’’; ,,bežim jer imam lične probleme sa kojima ne umem da se izborim (ljubavni problemi, loše društvo, odbačenost)’’.

Davanje mogućnosti adolescentu da iskaže svoje mišljenje, kao i uvažavanje tog mišljenja, doprinosi tome da se gradi odnos međusobnog poverenja i poštovanja adolescenta kao ličnosti.

Eksperimentisanje sa psihoaktivnim supstancama (PAS)

Starosna granica prvog kontakta sa PAS je sve niža. Prvi kontakt sa alkoholom deca najčešće imaju u porodici, kada probaju na nagovor roditelja i rodbine.

 

Uzroke ove pojave nalazimo u:

 

  • toleranciji društva prema pušenju, alkoholu i sve češće marihuani (sve popularniji među mladima su nargila barovi);
  • transgeneracijskom prenosu i učenju po modelu (mada, ima i slučajeva kada deca alkoholičara razvijaju otpor prema alkoholu);
  • pritisku vršnjaka i težnji da se ne izdvajaju iz društva;
  • radoznalosti, znatiželji, prevazilaženju dosade jer nemaju prosocijalne hobije i interesovanja;
  • bežanju od problema;
  • prevazilaženju psihičke napetosti, anksioznosti, stidljivosti, želji za opuštanjem i popravljanjem raspoloženja.

 

Praksa pokazuje da adolescenti konzumiranje cigareta vide kao odraz zrelosti, odraslosti, nezavisnosti. Kada je u pitanju alkohol, izražena pojava među mladima je da piju da bi se napili. Sve zastupljenija je i politoksikomanija, odnosno istovremeno kombinovanje više različitih PAS. Široko je zastupljeno neznanje da je delovanje PAS na nervni sistem i ponašanje nepredvidivo i da se od eksperimentalne upotrebe lako postaje konzument i zavisnik.

Uticaj roditelja i edukacija su ključna tačka na mlađem uzrastu, kada su odnosi još uvek neopterećeni turbulencijama. Kasnije, u adolescenciji, mnogo značajniji je uticaj vršnjaka i same dostupnosti PAS.

Rizično seksualno ponašanje

Kako se u adolescenciji formira polni identitet, mladi i eksperimentisanjem kroz seksualne odnose žele da pokažu svoju zrelost i autonomiju. Međutim, fizičku zrelost prati psihosocijalna nezrelost. Period adolescencije obeležen je nedostatkom znanja i iskustva za donošenje odgovornih odluka. Rizična seksualna ponašanja dovode do maloletničkih trudnoća, širenja polno prenosivih bolesti i seksualne viktimizacije. Iako porodica i škola nastoje da promovišu zdravo i odgovorno ponašanje (ili bi barem trebalo), vršnjaci i mediji šalju poruke koje požuruju seksualnu aktivnost.

Česta pojava je učestalo menjanje seksualnih partnera. Sklonost ka takvom ponašanju može biti način traženja objekta ljubavi, nadoknade uskraćivanja ljubavi od strane roditelja, pridobijanja pažnje i jačanja samopouzdanja (na pogrešan način). Posle ovakvih iskustava, osećaju se prazno i loše, ali to dalje produbljuje emocionalnu glad pa nalaze novog partnera u nadi da će zadovoljiti emotivne potrebe.

Sklonost krađi

 Kod dece koja su sklona krađi, još u predškolskom periodu uočavaju se problemi u funkcionisanju sa grupom vršnjaka, slaba kontrola nagona, nizak prag tolerancije, potpuna povučenost ili hiperaktivnost i agresivnost. Krađe napreduju od uzimanja novca iz kuće da bi dete kupilo slatkiše, preko krađa u školi i prodavnicama, pa do krađa automobila i imovine velike vrednosti.

Kada kradu deca iz porodica koje nemaju finansijskih poteškoća, to je način da kazne roditelje, istaknu se i budu prihvaćeni u društvu koje podržava takvo ponašanje, ili da prevaziđu dosadu i dožive uzbuđenje. Ponekad kradu deca čiji se roditelji razvode kako bi skrenuli pažnju na sebe. Međutim u takvim i sličnim stresnim situacijama, to može biti i kompenzacija za unutrašnji, emotivni nedostatak – oni zapravo kradu malo ljubavi i pažnje. Kod neke dece, krađa je čin uzimanja nečega što smatraju da treba da imaju i da im pripada, a nemaju jer roditelji ne pridaju važnost tome ili nisu u situaciji da priušte, pa su tako, na primer, u školama česte krađe telefona, patika, šminke.

Na prve krađe treba odmah reagovati, kako to ne bi bilo ponašanje koje postaje navika i teško se iskorenjuje u kasnijem periodu. Međutim, dešava se da roditelji dete nazovu lopovom, strogo ga kazne, a ono prihvati sliku o sebi kao lošoj i nepopravljivoj osobi. Roditelji bi trebalo da se potrude da otkriju šta muči dete, da mu pomognu, ukažu poverenje, posvete mu više vremena i pažnje. Ukoliko krađe postanu učestala pojava, trebalo bi da se obrate i za stručnu pomoć.

Maloletnička delinkvencija

Ovaj pojam obuhvata različite oblike asocijalnog, antisocijalnog, socio-patološkog i kriminogenog ponašanja. U širem smislu predstavlja kršenje društvenih i moralnih, a u užem smislu kršenje pravnih normi. Javlja se kao posledica narušenih porodičnih odnosa i čestih konflikata, izostajanja discipline još od najranijeg uzrasta, ličnih karakteristika, školskog neuspeha, nepovoljne društvene sredine i kulture, neadekvatne socijalizacije. Delinkvencija obuhvata sve prethodno navedene oblike ponašanja koji se učestalo ponavljaju – odbijanje prihvatanja i kršenje pravila u kući, školi, zajednici; krađe; učestvovanje u tučama, okrutnost, nasilje prema ljudima i životinjama; vandalizam i huliganizam; česti ukori i disciplinski postupci u školi; laži i manipulacije; razvijanje zavisnosti od psihoaktivnh supstanci; impulsivnost i ,,zavisnost od adrenalina’’;  izostanak empatije i griže savesti.

Uglavnom većina dece tokom odrastanja ispolji neki od oblika ponašanja koje krši norme. Međutim, ukoliko izostane adekvatna reakcija (što predstavlja potkrepljenje za ovakvo ponašanje) ili ako se i nakon kazne nastavi po starom, neophodno je potražiti pomoć stručnjaka.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Rizična ponašanja u adolescenciji – I deo

Rizična ponašanja u adolescenciji – I deo

Društveno neprihvatljivo – rizično – ponašanje je ponašanje koje ugrožava samog pojedinca, osobe iz okruženja i/ili imovinu. Predstavlja namerno nanošenje povreda drugima ili samom sebi. Neki od sinonima za rizično ponašanje su: antisocijalno, devijantno, delinkventno ponašanje, poremećaj ponašanja, vaspitna zapuštenost. Ova raznolikost termina upućuje na to da se radi o složenoj pojavi koja se ispoljava na mnogo načina.

Kada su u pitanju deca i mladi, korene takvog ponašanja nalazimo u vaspitanju, crtama ličnosti, obrazovanju, vršnjačkim grupama, kulturi, medijima, nepovoljnom okruženju u kom dete raste. Oni su posebno podložni svim tim uticajima. Različite situacije kojima deca tokom odrastanja budu izložena, mogu ih učiniti osobama rizičnog životnog stila, odnosno sa poremećajem ponašanja. Prepoznajemo ih po tome što se ne uključuju u prosocijalne aktivnosti, izbegavaju obaveze, skloni su lenjosti, konzumiranju psihoaktivnih supstanci, promiskuitetu, destruktivnosti, laganju, neposlušnosti i suprotstavljanju, skitnji, krađi.

Budući da je adolescencija period kada deca na putu da odrastu traže sebe, radoznala su i sklona eksperimentisanju. To je očekivani deo razvoja, ali ako dete nema usvojene granice i izgrađene moralne vrednosti, ukoliko izostane reakcija porodice i društva, takvo ponašanje će postati navika, učvrstiće se, prerašće u ozbiljno kršenje normi i izazivaće trajne nepovoljne posledice.

U daljem tekstu, sledi pregled ponašanja na koja treba posebno obratiti pažnju, te potražiti pomoć stručnog lica u rešavanju problema, što je najbolje učiniti čim se jave naznake takvog ponašanja, a to je često i pre same adolescencije.

Ispoljavanje agresivnosti

Agresivno ponašanje najčešće je izazvano besom koji proizilazi iz nesporazuma i pogrešnog uvida u međuljudske odnose. Uključuje i bihejvioralnu (ponašajnu), i kognitivnu (saznajnu) i emocionalnu komponentu, pa je to veoma stabilna crta ličnosti – agresivna deca često postaju agresivni odrasli. Već kod male dece, agresivnost se javlja u cilju odbrane ili borbe za nešto (otimanje oko igračaka). Ovakav način reagovanja nastavlja se kroz odrastanje ukoliko dete ne nauči veštine komunikacije i rešavanja sukoba bez primene sile. Za adolescente su karakteristični ljutnja, vika, bacanje stvari, nekontrolisani izlivi besa, psovanje, vređanje, grubost, pretnje usmerene ka roditeljima, autoritetima ili vršnjacima. Konflikti među vršnjacima su svakodnevna pojava. Svoju odgovornost za takvo ponašanje uglavnom negiraju. Česta rečenica koja se u praksi čuje kao opravdanje je ,,samo sam se malo šalio’’, ,,malo sam ga/je udario/udarila’’ ili ,,on/ona je mene prvi psovao/zadirkivao/zakačio u prolazu’’. Skloni su pasivno-agresivnom ponašanjuzaboravljaju, odlažu, odugovlače ono što treba da urade, prave se da ne čuju, u cilju nerviranja najčešće roditelja ili nastavnika.

Kada se agresija javlja nevezano za osećanje besa, ljutnje, straha, radi se o takozvanoj predatorskoj agresiji čiji je cilj neka lična dobit, i uglavnom ukazuje na psihopatske crte ličnosti.

U nekom od narednih tekstova detaljno ćemo se baviti agresivnim ponašanjem kod dece i adolescenata.

Sklonost laganju

Laganje kod dece predškolskog uzrasta, laži proističu iz toga što još uvek nisu razvijene sposobnosti razlikovanja fantazije i mašte od realnosti. To su bezopasne laži koje se prevazilaze sa urednim sazrevanjem. Adolescenti, s druge strane, često lažu svesno, namerno i sa određenim ciljem – da bi izbegli kaznu, da bi bili što bolje prihvaćeni, da bi nešto dobili, da bi skrenuli pažnju na sebe. Često daju socijalno prihvatljive odgovore da bi, na primer, izbegli raspravu sa roditeljima i da ne bi rušili sliku o sebi. Tako laži, ako ih zanemarujemo, postaju navika. Takođe, one mogu biti naučene i po modelu ponašanja roditelja – kada roditelj detetu koje ne želi da ide u školu zbog kontrolnog da opravdanje, on mu šalje poruku da je u redu lagati.

Na laži koje nisu svakodnevna pojava ne treba reagovati burno i prestrogo jer ih deca, kod koje inače laganje nije navika i karakterna crta, doživljavaju kao teret, grize ih savest i osećaju olakšanje kada dobiju priliku da isprave grešku.

Prkosno ponašanje

Kada adolescent odnos roditelja prema njemu doživljava kao vršenje pritiska i ako uvidi da ga roditelji i dalje posmatraju kao dete u koje nemaju poverenja da je sposobno da donosi ispravne odluke i izbore, javlja se suprotstavljanje. Što roditelji više budu nastojali da ga kontrolišu i proveravaju, javljaće se veći otpor i pobuna. Neki od oblika prkosnog ponašanja su: kontinuirani sukobi sa odraslima (roditeljima, nastavnicima) i doživljavanje odraslih kao neprijatelja; nekontrolisano vikanje i plakanje; odbijanje izvršavanja obaveza; teranje inata; namerno provociranje i ispitivanje mogućnosti prelaženja dozvoljenih granica.

Da bi komunikacija između dece i odraslih bila što adekvatnija, od najranijeg uzrasta treba raditi na razumevanju, predvidljivosti, doslednosti, postavljanju i primeni jasnih principa. Tako dete uči pravila, i uviđa moguće posledice kršenja istih. Umesto neprijateljskog odnosa i slike dve strane koje su u sukobu, odnosno odnosa nadređenosti i podređenosti, roditelj gradi sliku ličnog autoriteta, sa određenim granicama, ali i toplim odnosom.

Bežanje iz škole i školski neuspeh

 U periodu adolescencije, dolazi i do prvih neopravdanih izostanaka. Bežanje iz škole može biti manifestacija bežanja od odgovornosti, straha od neuspeha, prevelikih očekivanja od strane roditelja i kazne, neizgrađenih mehanizama suočavanja sa problemom i nošenja sa sopstvenim greškama. Takođe, može biti i posledica niskog samopouzdanja i treme, pa tako beže i ona deca koja su se spremila za odgovaranje, ali ne veruju u sebe. Mora se voditi računa o tome kako dete doživljava određenu stresnu situaciju (na primer, razvod roditelja) i koliko to demotivišuće utiče na njega. Još jedan od razloga može biti i dosada – bežanje iz škole i onda kada nema ispitivanja i kontrolnih jer obrazovanje ne posmatraju kao vrednost, na šta posebno treba obratiti pažnju.

Sve navedeno vodi ka lošim ocenama i ograničavanju perspektive za zanimanja u odraslom dobu. Tako i sami razvijaju negativnu sliku o sebi pa pribegavaju dokazivanju na neprihvatljiv način. Često se jedni drugima hvale lošim ocenama jer to doživljavaju kao bunt prema odraslima i obavezama koje nameće društvo.

Treba pomoći adolescentu da shvati da takvim kratkoročnim rešenjem sebi stvara dugoročnu štetu. Radne navike i veštine organizacije treba razvijati od najranijeg uzrasta (na primer, kroz obavljanje kućnih poslova u skladu sa uzrastom). Roditelji moraju imati realna očekivanja od svoje dece i poštovati njihove intelektualne kapacitete, pomoći detetu oko metoda i tehnika učenja, plana rada. Nezainteresovanost za dete i njegove školske obaveze je takođe nepoželjna.

Drugi deo teksta možete pročitati ovde.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Tehnike za prevazilaženje anksioznosti kod dece

Tehnike za prevazilaženje anksioznosti kod dece

Anksioznost je normalna reakcija organizma na predstojeću (realnu ili imaginarnu) opasnost, na događaje u budućnosti. Kod dece i adolescenata vezuje se za pojedine etape u razvoju – prati strahove koji su karakteristični za različite razvojne periode, a koji se uglavnom uspešno prevazilaze (na primer, strah od mraka i čudovišta). Kada anksioznost počne negativno da utiče na svakodnevno funkcionisanje, kada to postane intenzivan doživljaj, neprimeren za detetov uzrast, kada se ispoljava u neuobičajenim situacijama, potrebno je preduzeti određene mere. Roditelji bi trebalo da prepoznaju ove reakcije, da ih ne ignorišu i obrate se stručnom licu za pomoć.

Pristup koji se pokazao kao najefikasniji u radu sa decom koja ispoljavaju anksioznost jeste kognitivno-bihejvioralni. U okviru njega, razlikuju se bihejvioralne, kognitivne i kombinovane, kognitivno-bihejvioralne tehnike.

 

Bihejvioralne tehnike

 

Tehnika hijerarhije strahova, podrazumeva da dete i terapeut prave listu situacija koje izazivaju strah, hijerarhijski, od situacije koja izaziva najmanji do situacije koja izaziva najveći strah i najveći nivo anksioznosti. Dete zatim pristupa svakoj situaciji posebno. Važno je da se započne sa situacijama koje izazivaju samo minimalnu anksioznost. Cilj je da se dete postepeno oslobađa strahova. Na primer, ako se dete plaši psa, pomoći će mu da u parku roditelj prvi priđe i pomazi malog psa dok dete to posmatra i usvaja ponašanje svog modela, a zatim kada ga pozovete da i ono priđe, ono će to mnogo slobodnije uraditi.

 

Tehnika sistemske desenzitizacije podrazumeva da pozitivna emocionalna reakcija suzbija negativnu. To znači da situaciju koja izaziva nelagodna osećanja prati draž koja izaziva potpuno suprotan doživljaj. Na primer, to može biti relaksacija. Sistemska desenzitizacija podrazumeva tri koraka: trening relaksacije, hijerarhiju strahova, i uparivanje postepenog izlaganja situacijama koje izazivaju anksioznost sa relaksacijom. Relaksacija može podrazumevati progresivnu mišićnu relaksaciju, dijafragmatsko disanje i zamišljanje slika. Progresivna mišićna relaksacija koja se primenjuje u radu sa decom razlikuje se od one za odrasle po trajanju i po grupama mišića koji se uključiju. Još neke od strategija sistemske desenzitizacije su: hranjenje deteta omiljenom hranom u situaciji koja izaziva strah, pričanje omiljene priče, igranje neke igre koju dete voli, fizički kontakt sa roditeljem ili terapeutom (zagrljaj). Izlaganje situacijama koje izazivaju anksioznost može biti i na nivou zamišljanja u stanju relaksacije.

 

,,Flooding’’ tehnika, odnosno tehnika preplavljivanja uključuje naglo i produženo izlaganje dražima koje izazivaju strah s ciljem gašenja anksioznog odgovora. To se može izvesti uživo ili zamišljanjem. Od deteta se traži da oceni nivo anksioznosti i ostaje u prisustvu provocirajuće draži sve dok se nivo anksioznosti ne smanji.

Neki roditelji i stručnjaci veruju da je decu najlakše osloboditi straha preplavljivanjem, tako što će ga gurnuti u lift iako se plaši liftova, ili tako što ćete ga baciti u bazen iako se plaši vode. Neka deca to mogu doživeti kao igru, ali deca su različita i za neke od njih to može biti stres koji će ih potpuno obeshrabriti.

Tehnika učenja ponašanja u nepredvidljivim situacijama podrazumeva predviđanje događaja koji prethode anksioznoj reakciji i same anksiozne reakcije. Strategije su pozitivno potkrepljenje i kazna. Na primer, dete dobija nagradu kada stupi u interakciju sa dražima koje izazivaju strah, odnosno nagrada izostaje kada takve draži izbegava. Ova tehnika se često kombinuje sa tehnikom hijerarhije strahova. Koristi se u terapeutskom radu, ali je korisno da se primenjuje i u svakodnevnom životu i porodičnom okruženju.

Učenje ugledanjem na uzor (učenje po modelu) podrazumeva da dete posmatra ili zamišlja model koji se uspešno nosi sa situacijom koja kod deteta izaziva strah. Model može biti, na primer, osoba za koju je dete vezano, terapeut, lik iz crtanog filma ili priče, ili zamišljeni lik. Budući da kod mlađe dece apstraktno mišljenje nije još razvijeno, kod njih je efikasna samo metoda posmatranja modela.

 

Kognitivne tehnike

 

Iako bihejvioralne tehnike kada se primenjuju samostalno daju dobre rezultate u radu na prevazilaženju strahova koji nisu previše kompleksni, one mogu biti manje efikasne kada je reč o složenijim oblicima anksioznosti. U tim slučajevima, kognitivne strategije povećavaju šansu za pozitivan ishod. One podrazumevaju usvajanje određenih stavova i mišljenja, kao i rad na samopouzdanju.

Usvajanje stavova i mišljenja postiže se kroz pristupanje, odnosno suočavanje sa dražima koje izazivaju strah, dok ujedno, prvo terapeut (ili roditelj), a potom i dete verbalizuju svoja osećanja u datoj situaciji, kao i predloge za prevazilaženje nelagodnosti.

Nisko samopouzdanje uglavnom je posledica određenih grešaka u mišljenju, zaključivanju, viđenju stvari. Rad na samopouzdanju podrazumeva identifikovanje i praćenje situacija u kojima dolazi do nesigurnosti i čime je ona izazvana. Kada se te situacije identifikuju, dete sa terapeutom radi na usvajanju alternativnih načina ponašanja i postavljanja u datoj situaciji, u skladu sa drugačijim načinom posmatranja okolnosti.

Terapeut mora da vodi računa o tome koliko dete, s obzirom na svoj uzrast, može da razume i usvoji kognitivne tehnike. Takođe, i ovde se može naići na ograničenja usled nerazvijenosti apstraktnog mišljenja, čije usvajanje počinje tek oko desete godine života. Deca mlađeg uzrasta imaju nedovoljno razvijenu sposobnost identifikovanja i razumevanja svojih osećanja i iskljhučivo su orijentisana na sadašnjost.

Kognitivne tehnike se uglavnom ne primenjuju samostalno, već u kombinaciji sa bihejvioralnim.

Kognitivno-bihejvioralne tehnike

 

Uz pomoć integrisanih, kognitivno-bihejvioralnih strategija, dete uči: 1) da prepozna fiziološke simptome anksioznosti, 2) da izazove i modifikuje osećaj anksioznosti; 3) da razvije plan suočavanja sa situacijom koja izaziva nelagodu, i 4) da proceni svoju reakciju, i iskoristi navedene veštine u konkretnoj situaciji. Radi se još i na bihejvioralnom treningu, kroz učenje po modelu, igranje različitih uloga, relaksaciju, predviđanje situacija u kojima se može javiti strah, i primenu usvojenog ponašanja kroz različite situacije.

 

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Kako poremećeni porodični odnosi utiču na decu i adolescente

Kako poremećeni porodični odnosi utiču na decu i adolescente

Funkcija porodice je nesagledivo značajna. Značajnost se ogleda u emocionalnom, socijalnom, kognitivnom, moralnom, kulturnom razvoju svakog pojedinca. Kada dođe do konflikata između roditelja, to može dovesti do pojave problema u ponašanju kod dece.

Konflikti u svakoj porodici su normalna pojava. Međutim, u dezintegrisanim porodicama oni se ne razrešavaju i ne prevazilaze već postaju ,,hroničan“ problem. Članovi porodice se mogu truditi skladno da funkcionišu i da probleme ,,guraju pod tepih“, ali sve to može imati dugoročne negativne posledice.

Najčešće dolazi do razvoda ili razdvajanja roditelja, što još više umanjuje mogućnost obavljanja osnovnih porodičnih dužnosti. Što je dete mlađe, teže podnosi razvod i odvajanje od jednog od roditelja. Takođe, razvod je jako nepovoljna pojava i u kritičnim razvojnim fazama, kao što su pubertet i adolescencija. Doba adolescencije je već i samo po sebi takvo da su česte krize identiteta, autoriteta, seksualnosti.

Kako se dete može nositi sa problemom?

Kao odgovor na porodičnu situaciju koju dete ne prihvati i ne preradi na zdrav način, mogu se manifestovati razni problemi: asocijalnost i povlačenje u sebe; školski neuspeh kao rezultat smanjene pažnje i koncentracije, odnosno okupiranosti porodičnim problemom; smanjeno samopouzdanje i nesigurnost; agresivnost, kao rezultat učenja po modelu i kao usvojen način rešavanja konflikata; autoagresivnost, kao posledica ličnog kažnjavanja ukoliko dete pomisli da je ono za nešto krivo; druženje sa delinkventnim grupama, usled želje za prihvatanjem od strane drugih i traženjem sopstvenog identiteta, uz privlačenje pažnje grupe na pogrešan način; zloupotreba psihoaktivnih supstanci, kao negativan oblik bežanja od stvarnosti koju ne prihvata; i na kraju može se javiti čak i kriminalno ponašanje kao najteži oblik poremećaja u ponašanju.

Istraživanja pokazuju da kod dece i mladih sa različitim oblicima ispoljenih poremećaja u ponašanju preovladavaju različiti porodični problemi, u preko 40% slučajeva. Kod dece i mladih koji nisu ispoljili poremećaje ponašanja preovladava skladno porodično funkcionisanje. To potvrđuje značaj porodice u (ne)razvijanju poremećaja ponašanja.

Primeri iz prakse pokazuju da dete razvedenih ili rastavljenih roditelja, ma koliko  godina imalo, uvek želi da se roditelji pomire.

Više o poremećajima ponašanja kod dece pročitajte ovde.

Koje okolnosti negativno utiču na dete?

Porodične okolnosti koje mogu negativno uticati na dete ili adolescenta su: odsustvo jednog roditelja, pri čemu je od posebne važnosti da li je taj roditelj istog ili različitog pola kao i dete jer to može dosta uticati na formiranje identiteta; višegeneracijske porodice, polubraća/polusestre, i sl; razvod u detinjstvu, predadolescentskom ili adolescentskom periodu; inverzija uloga među roditeljima, kao i inverzija uloga roditelja i dece; supstituti roditelja; odnos roditelja prema deci – posesivnost, pasivnost, agresivnost i sl; neuroticizam; psihoticizam; haos – nepostojanje jasnih vrednosti, konfuzija autoriteta, različiti stilovi vaspitanja; devijantno funkcionisanje porodice; izolovanost; česte migracije; mešoviti brakovi između pripadnika različitih nacionalnosti; teška somatska oboljenja; loša finansijska situacija – siromaštvo i  nezaposlenost.

 Kako se porodica “bori“ sa pubertetom?

Kako će se porodica nositi sa pubertetlijom svakako da dosta zavisi od njenog prethodnog funkcionisanja. Roditelji mogu intenzivirati neke od roditeljskih uloga koje su već prevazišli, ili se pak distancirati od svojih uloga. Ni jedno od ova dva oblika ponašanja nije prihvatljivo, pa adolescent mora da se nosi sam sa svime, za šta nije još dovoljno zreo i spreman. Takođe, pojava poremećaja u adolescenciji može na površinu izvući potisnute konflikte, ali i pokrenuti nove. Čest slučaj u praksi je da jedan roditelj odgovornost za problematično ponašanje deteta prebacuje na drugog. Još neke od reakcija na detetovo neprihvatljivo ponašanje su: stavljanje uobičajenih razvojnih problema u centar pažnje, dramatizacija i prenaglašavanje brige; minimiziranje ili negiranje poremećaja i trud da se funkcioniše kao da je to samo prolazna faza; posmatranje problema van porodičnog konteksta i prebacivanje odgovornosti na vršnjake, školski sistem, neadekvatno okruženje. 

Kako da pomognemo? 

Sve prethodno navedeno, dakle, ukazuje da loši partnerski odnosi mogu biti faktor rizika za nastajanje, razvijanje i održavanje problema u ponašanju. Porodica je prvo i osnovno socijalno okruženje deteta, u kome se stiču prvi stavovi, formira karakter, usvajaju neophodne vrednosti, norme, prihvataju i uče razne uloge. Porodica koja ne ostvaruje svoj zadatak, i roditelji koji ne obavljaju svoje roditeljske uloge, odmažu svom detetu, a da često toga nisu ni svesni.

Ukoliko primetite da vaše dete teško podnosi i odbija da prihvati porodičnu situaciju, ili ako s druge strane potiskuje svoja osećanja u vezi sa tim, ukoliko VI osećate da ne držite sve pod kontrolom, a odgovaraćuja podrška stručne službe u školi izostaje, obratite se za pomoć stručnom licu. Takođe, i VI kao roditelji na zajedničkom zadatku da dete izvedete na pravi put, možete potražiti podršku u prevazilaženju problema.

Kao najuspešnije u radu sa decom pokazuju se intervencije usmerene, s jedne strane, ka smanjenju rizika za ispoljavanje poremećaja ponašanja i, s druge strane, ka jačanju sposobnosti da se rizicima odupre. To znači da se radi na poboljšanju socijalnih kompetencija i prosocijalnog ponašanja deteta, nasuprot antisocijalnom, kao i na preradi, razumevanju i prihvatanju situacije.  Dete se podučava veštinama nenasilne komunikacije i usmerava na pozitivne procese, jake strane i potencijale. Rezultati se postižu prvenstveno primenom individualizovanog pristupa.

 

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

Kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

Kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com