Uticaj okruženja na dečije samopouzdanje

Uticaj okruženja na dečije samopouzdanje

Nivo samopouzdanja, osim što je u vezi sa tim kako sami sebe doživljavamo i vrednujemo, zavisi i od toga koliko su nam važna očekivanja ljudi iz okruženja. Tu dolazi do konflikta između dve komponente naše ličnosti – ,, stvarnog ja “ (ono što mi zaista jesmo) i ,, očekivanog ja “ (ono što drugi smatraju da treba da radimo, kako treba da se ponašamo, kako da izgledamo…). Ukoliko su one u velikoj suprotnosti, mi bivamo nezadovoljni i naše samopouzdanje se urušava.

Porodica i stilovi vaspitanja 

Primarna porodica i stilovi vaspitanja su jedan od glavnih faktora razvoja samopouzdanja (u nekom od narednih tekstova detaljno ćemo se osvrnuti na vaspitne stilove). Roditelji su prve osobe sa kojim dete ostvaruje interakciju, što je osnova za dalje funkcionisanje.

Uočeno je da topao i brižan odnos majke prema detetu već u prvim mesecima života utiče na to da dete sebe doživljava pozitivno, budući da se tada još uvek poistovećuje sa majkom. Takav odnos koji je pun ljubavi i prihvatanja omogućava detetu da razvija adekvatnu sliku o sebi. Roditelji koji su preterano strogi, često kažnjavaju decu, postavljaju nerealne zahteve, kao i oni koji su hladni i nezainteresovani za posledicu će kod svoje dece izazvati nesigurnost.

Roditelji bi trebalo od najranijeg detinjstva kod dece da podstiču razvoj socijalnih veština – da omoguće detetu druženje sa vršnjacima,da razgovaraju s njim o odnosima koje ima sa vršnjacima, da postavljanjem pitanja pomognu detetu da samo dođe do konstruktivnih rešenja određenih problema. Dete treba naučiti da se poredi jedino sa samim sobom, a to ćete učiniti tako što ga ni Vi sami nećete porediti sa drugima. Ako se dete stalno poredi sa najboljima, stvoriće sliku o sebi kao o neuspešnoj i nesposobnoj osobi. Omogućite detetu da se iskaže u različitim aktivnostima kako bi otkrila u čemu su dobra i udoživela uspeh. Ako im ne ide matematika, možda imaju talenta za pevanje, ples, crtanje, košarku. Nagrađujte njegov trud i zalaganje, a ne samo krajnji rezultat.

Potrebno je da dete razvije osećaj da ga volite bezuslovno. Svako dete je jako osetljivo na reči i grubost roditelja. I kada se ljutite zbog nekog neadekvatnog dečijeg postupka, dete mora znati da je voljeno i da ste Vi oslonac na koji uvek može da računa. Negujte toplu porodičnu atmosferu, izbegavajte svađe pred decom. Slušajte šta dete ima da Vam kaže, bez podcenjivanja i preuranjenih donošenja zaključaka. Kada kritikujete dete, radite to na sledeći način: 1) opišite ponašanje koje je kod Vas izazvalo ljutnju, 2) objasnite detetu zašto to nije prihvatljivo, 3) ali pokažite razumevanje i 4) stavite mu do znanja šta očekujete. Kritiku, dakle, usmerite ka ponašanju, a ne ka ličnosti deteta – umesto ,,Zao si i bezobrazan’’ recite ,,Nije u redu da ometaš sestru dok radi domaći’’; ili umesto ,,Nikada nećeš popraviti tu ocenu’’ recite ,,Znam da ćeš dati sve od sebe’’. Za svako vaspitanje neophodna su pravila, kontrola i doslednost, ali nemojte ići u krajnost koja će detetu uskratiti prostor da razvija samostalnost i dati mu poruku da nemate poverenja u njega i da je nesposobno. Kada donosite odluke koje se tiču njega, dajte mu pravo da bira između nekoliko opcija – kako želi da proslavi rođendan, šta želi da mu kupite od odeće, kako želi da postavi nameštaj u svojoj sobi.

Ako primetite da Vaše dete razvija neka pogrešna uverenja vezana za spoljašnji izgled, da usvaja pogrešne vrednosti, da ima pogrešnu percepciju sebe i sveta oko sebe, pomozite mu da izgradi zdraviju sliku, koja će pozitivno uticati i na samopouzdanje.

Bitna stavka u razvoju samopouzdanja je i sposobnost postavljanja i ostvarivanja ciljeva. Dete će tu životnu veštinu naučiti od Vas tako što ćete mu postavljati ciljeve koji su u skladu sa njegovim uzrastom i sposobnostima – koji ga neće demotivisati ukoliko su neostvarivi, odnosno ukoliko su ispod nivoa njegovih sposobnosti. Uključujte decu u aktivnosti koje podstiču saradnju, na primer, dajte starijem detetu zadatak da pomogne mlađem oko domaćeg.

Jako je važno da i sami budete optimistični, realni i da radite na svom samopouzdanju, kako bi deca u Vama imala pozitivan uzor.

 Nastavnici i sportski treneri

 Praksa pokazuje da deca koja ne razviju dobru komunikaciju sa autoritetima, počevši od vaspitača, preko učitelja, pa sve do nastavnika, i koja zbog toga stvore otpor prema instituciji (školi i učenju), uglavnom će postizati i lošiji uspeh. To posledično sužava i krug zanimanja kojim će moći kasnije da se bave.

Ako je učitelj/nastavnik prestrog, i postavlja zahteve koje dete ne može da ostvari, ono počinje da doživljava neuspehe i da gradi i usvaja sliku o sebi kao osobi koja ,,nije za školu’’. Ovde možemo pomenuti i prestroge trenere koji kod osetljive dece stvaraju otpor prema sportu. Mehanizmom introjekcije, negativna uverenja (o kojima više možete pročitati ovde) duboko se ukorenjuju i postaju sastavni deo ličnosti. Tako dete, a kasnije i odrastao čovek, počinje samog sebe da sputava i ograničava.

Stoga nastavnici, ma koliko želeli da izgrade autoritet, kako ne bi otišli u neku krajnost (autoritativnost) moraju raditi i na tome da individualno pristupaju svakom detetu.

 Vršnjačka grupa

Slika o sebi se formira i kroz odnose sa drugim osobama, ne samo sa članovima porodice. Sa polaskom u školu, deca počinju da se porede sa drugom decom, da uočavaju sličnosti i razlike između sebe i njih. Međutim, to postaje posebno izraženo tokom adolescencije kada mišljenje vršnjaka i status u vršnjačkoj grupi (prihvaćenost/odbačenost) postaju veoma važni, a neretko su i ključna tačka za kasnije vrednovanje sebe. Treba obratiti pažnju na to da se ipak postigne određena ravnoteža u uticajima odraslih i vršnjaka – tako što će poverenje između roditelja i dece već biti čvrsto ukorenjeno pre ulaska u pubertet i adolescenciju.

Samopouzdanje u ovom periodu je jedan od osnovnih uzroka uspeha, odnosno neuspeha. Nisko samopouzdanje u ovom periodu javlja gotovo kao redovna pojava, čak i onda kada nema konkretnog uzroka, i uglavnom se kasnije tokom sazrevanja prevaziđe (o razvoju niskog samopouzdanja kod dece i adolescenata više možete pročitati i ovde). Međutim, nikako ga ne treba zanemariti jer u određenom broju slučajeva u vezi je sa pojavom rizičnih ponašanja (o kojima više možete pročitati ovde), anksioznošću, depresijom, samopovređivanjem, pa, u najgorem slučaju, i suicidom.

Tokom adolescencije, deca se međusobno procenjuju na osnovu površnih karakteristika.

Fizički izgled postaje bitan, pa i najbitniji, faktor samopouzdanja, odnosno nesigurnosti. Budući da se putem medija naglašava važnost atraktivnog i provokativnog izgleda, posebno kod ženskog pola, tako se i kod mladih razvijaju nerealni standardi i očekivanja. Činjenica je i da su oni koji su ocenjeni kao ,,lepši’’, bolje prihvaćeni u društvu, jer se lepo i dobro poistovećuju. Veliki uticaj na samopouzdanje u ovom razdoblju imaju i društvene mreže, na šta ćemo se posebno osvrnuti u nekom od narednih tekstova.

Drugi važan faktor je sociekonomski status. Praksa pokazuje da deca iz srednjih i viših slojeva razvijaju viši nivo samopouzdanja nego njihovi siromašniji vršnjaci. To se prvo postiže kroz mogućnosti koje im se pružaju: mogu da se oprobaju u različitim aktivnostima, mogu da priušte privatne časove iz predmeta koji im ne ide, idu u bolje škole. Zatim, na samopouzdanje, odnosno na nesigurnost kod onih koji ne mogu da priušte, utiču i materijalne stvari – mobilni telefon, najnoviji model patika, markirana odeća, skupa šminka. U praksi su jako učestala surova zadirkivanja i podsmevanja na osnovu toga što je neko ,,kupio patike kod Kineza’’, zato što ima polovne udžbenike, glup telefon, nema novca za užinu. Međutim, još dalje od toga idu i uvrede na osnovu toga što neko nema mamu ili tatu ili zato što su mu roditelji razvedeni.

Ovakve stvari su gotovo nezamislive kod odraslih, ali kod dece empatija i socijalizacija nisu u dovoljnoj meri razvijene pa znaju da budu jako grubi jedni prema drugima. Uvređeno dete to veoma ozbiljno shvata i burno emotivno reaguje. Teško je objasniti mu da je takvo ponašanje drugih nezrelo i da zapravo govori o njima samima kada na takav način nekog povređuju.

Deci treba pomoći da nauče da uživaju u svojoj autentičnosti, u tome što po nečemu ,,iskaču iz kalupa’’, u tome što su svoja. Nema razloga da pate zbog nečeg što imaju drugi, jer i oni sami svakako imaju nešto svoje i drugačije.

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Rizična ponašanja u adolescenciji – II deo

Rizična ponašanja u adolescenciji – II deo

U prvom delu teksta bilo je reči o tome šta su rizična ponašanja i zašto ona nastaju,a dat je i prikaz nekih od tih ponašanja. U ovom delu nastavljamo sa prikazom rizičnih ponašanja u adolescenciji.

Tekst “Rizična ponašanja – I deo” možete pročitati ovde.

Bežanje od kuće i skitnja 

Bežanje od kuće se odnosi na svako duže udaljavanje od kuće bez znanja roditelja. Javlja se kao posledica želje za osamostaljivanjem – da bi živeli sa prijateljima, partnerom. Bežanju često prethode osećanje neshvaćenosti, doživljaj vršenja pritiska od strane roditelja, loša porodična atmosfera. Žele da kazne roditelje i izazovu osećaj krivice, ali to može biti i poziv u pomoć. Bežanju i skitnji podložne su emocionalno nestabilne osobe, vaspitno zapuštene, sa crtama impulsivnosti i agresivnosti. Tim činom oni roditeljima šalju neke od sledećih poruka: ,,bežim zbog preteranih zabrana, kontrole, nepoverenja’’; ,,bežim zbog straha od kazne za loše ocene i ponašanje’’; ,,bežim jer mi se ne sviđaju naši porodični odnosi’’; ,,bežim tamo gde osećam da me više vole’’; ,,bežim jer imam lične probleme sa kojima ne umem da se izborim (ljubavni problemi, loše društvo, odbačenost)’’.

Davanje mogućnosti adolescentu da iskaže svoje mišljenje, kao i uvažavanje tog mišljenja, doprinosi tome da se gradi odnos međusobnog poverenja i poštovanja adolescenta kao ličnosti.

Eksperimentisanje sa psihoaktivnim supstancama (PAS)

Starosna granica prvog kontakta sa PAS je sve niža. Prvi kontakt sa alkoholom deca najčešće imaju u porodici, kada probaju na nagovor roditelja i rodbine.

 

Uzroke ove pojave nalazimo u:

 

  • toleranciji društva prema pušenju, alkoholu i sve češće marihuani (sve popularniji među mladima su nargila barovi);
  • transgeneracijskom prenosu i učenju po modelu (mada, ima i slučajeva kada deca alkoholičara razvijaju otpor prema alkoholu);
  • pritisku vršnjaka i težnji da se ne izdvajaju iz društva;
  • radoznalosti, znatiželji, prevazilaženju dosade jer nemaju prosocijalne hobije i interesovanja;
  • bežanju od problema;
  • prevazilaženju psihičke napetosti, anksioznosti, stidljivosti, želji za opuštanjem i popravljanjem raspoloženja.

 

Praksa pokazuje da adolescenti konzumiranje cigareta vide kao odraz zrelosti, odraslosti, nezavisnosti. Kada je u pitanju alkohol, izražena pojava među mladima je da piju da bi se napili. Sve zastupljenija je i politoksikomanija, odnosno istovremeno kombinovanje više različitih PAS. Široko je zastupljeno neznanje da je delovanje PAS na nervni sistem i ponašanje nepredvidivo i da se od eksperimentalne upotrebe lako postaje konzument i zavisnik.

Uticaj roditelja i edukacija su ključna tačka na mlađem uzrastu, kada su odnosi još uvek neopterećeni turbulencijama. Kasnije, u adolescenciji, mnogo značajniji je uticaj vršnjaka i same dostupnosti PAS.

Rizično seksualno ponašanje

Kako se u adolescenciji formira polni identitet, mladi i eksperimentisanjem kroz seksualne odnose žele da pokažu svoju zrelost i autonomiju. Međutim, fizičku zrelost prati psihosocijalna nezrelost. Period adolescencije obeležen je nedostatkom znanja i iskustva za donošenje odgovornih odluka. Rizična seksualna ponašanja dovode do maloletničkih trudnoća, širenja polno prenosivih bolesti i seksualne viktimizacije. Iako porodica i škola nastoje da promovišu zdravo i odgovorno ponašanje (ili bi barem trebalo), vršnjaci i mediji šalju poruke koje požuruju seksualnu aktivnost.

Česta pojava je učestalo menjanje seksualnih partnera. Sklonost ka takvom ponašanju može biti način traženja objekta ljubavi, nadoknade uskraćivanja ljubavi od strane roditelja, pridobijanja pažnje i jačanja samopouzdanja (na pogrešan način). Posle ovakvih iskustava, osećaju se prazno i loše, ali to dalje produbljuje emocionalnu glad pa nalaze novog partnera u nadi da će zadovoljiti emotivne potrebe.

Sklonost krađi

 Kod dece koja su sklona krađi, još u predškolskom periodu uočavaju se problemi u funkcionisanju sa grupom vršnjaka, slaba kontrola nagona, nizak prag tolerancije, potpuna povučenost ili hiperaktivnost i agresivnost. Krađe napreduju od uzimanja novca iz kuće da bi dete kupilo slatkiše, preko krađa u školi i prodavnicama, pa do krađa automobila i imovine velike vrednosti.

Kada kradu deca iz porodica koje nemaju finansijskih poteškoća, to je način da kazne roditelje, istaknu se i budu prihvaćeni u društvu koje podržava takvo ponašanje, ili da prevaziđu dosadu i dožive uzbuđenje. Ponekad kradu deca čiji se roditelji razvode kako bi skrenuli pažnju na sebe. Međutim u takvim i sličnim stresnim situacijama, to može biti i kompenzacija za unutrašnji, emotivni nedostatak – oni zapravo kradu malo ljubavi i pažnje. Kod neke dece, krađa je čin uzimanja nečega što smatraju da treba da imaju i da im pripada, a nemaju jer roditelji ne pridaju važnost tome ili nisu u situaciji da priušte, pa su tako, na primer, u školama česte krađe telefona, patika, šminke.

Na prve krađe treba odmah reagovati, kako to ne bi bilo ponašanje koje postaje navika i teško se iskorenjuje u kasnijem periodu. Međutim, dešava se da roditelji dete nazovu lopovom, strogo ga kazne, a ono prihvati sliku o sebi kao lošoj i nepopravljivoj osobi. Roditelji bi trebalo da se potrude da otkriju šta muči dete, da mu pomognu, ukažu poverenje, posvete mu više vremena i pažnje. Ukoliko krađe postanu učestala pojava, trebalo bi da se obrate i za stručnu pomoć.

Maloletnička delinkvencija

Ovaj pojam obuhvata različite oblike asocijalnog, antisocijalnog, socio-patološkog i kriminogenog ponašanja. U širem smislu predstavlja kršenje društvenih i moralnih, a u užem smislu kršenje pravnih normi. Javlja se kao posledica narušenih porodičnih odnosa i čestih konflikata, izostajanja discipline još od najranijeg uzrasta, ličnih karakteristika, školskog neuspeha, nepovoljne društvene sredine i kulture, neadekvatne socijalizacije. Delinkvencija obuhvata sve prethodno navedene oblike ponašanja koji se učestalo ponavljaju – odbijanje prihvatanja i kršenje pravila u kući, školi, zajednici; krađe; učestvovanje u tučama, okrutnost, nasilje prema ljudima i životinjama; vandalizam i huliganizam; česti ukori i disciplinski postupci u školi; laži i manipulacije; razvijanje zavisnosti od psihoaktivnh supstanci; impulsivnost i ,,zavisnost od adrenalina’’;  izostanak empatije i griže savesti.

Uglavnom većina dece tokom odrastanja ispolji neki od oblika ponašanja koje krši norme. Međutim, ukoliko izostane adekvatna reakcija (što predstavlja potkrepljenje za ovakvo ponašanje) ili ako se i nakon kazne nastavi po starom, neophodno je potražiti pomoć stručnjaka.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Rizična ponašanja u adolescenciji – I deo

Rizična ponašanja u adolescenciji – I deo

Društveno neprihvatljivo – rizično – ponašanje je ponašanje koje ugrožava samog pojedinca, osobe iz okruženja i/ili imovinu. Predstavlja namerno nanošenje povreda drugima ili samom sebi. Neki od sinonima za rizično ponašanje su: antisocijalno, devijantno, delinkventno ponašanje, poremećaj ponašanja, vaspitna zapuštenost. Ova raznolikost termina upućuje na to da se radi o složenoj pojavi koja se ispoljava na mnogo načina.

Kada su u pitanju deca i mladi, korene takvog ponašanja nalazimo u vaspitanju, crtama ličnosti, obrazovanju, vršnjačkim grupama, kulturi, medijima, nepovoljnom okruženju u kom dete raste. Oni su posebno podložni svim tim uticajima. Različite situacije kojima deca tokom odrastanja budu izložena, mogu ih učiniti osobama rizičnog životnog stila, odnosno sa poremećajem ponašanja. Prepoznajemo ih po tome što se ne uključuju u prosocijalne aktivnosti, izbegavaju obaveze, skloni su lenjosti, konzumiranju psihoaktivnih supstanci, promiskuitetu, destruktivnosti, laganju, neposlušnosti i suprotstavljanju, skitnji, krađi.

Budući da je adolescencija period kada deca na putu da odrastu traže sebe, radoznala su i sklona eksperimentisanju. To je očekivani deo razvoja, ali ako dete nema usvojene granice i izgrađene moralne vrednosti, ukoliko izostane reakcija porodice i društva, takvo ponašanje će postati navika, učvrstiće se, prerašće u ozbiljno kršenje normi i izazivaće trajne nepovoljne posledice.

U daljem tekstu, sledi pregled ponašanja na koja treba posebno obratiti pažnju, te potražiti pomoć stručnog lica u rešavanju problema, što je najbolje učiniti čim se jave naznake takvog ponašanja, a to je često i pre same adolescencije.

Ispoljavanje agresivnosti

Agresivno ponašanje najčešće je izazvano besom koji proizilazi iz nesporazuma i pogrešnog uvida u međuljudske odnose. Uključuje i bihejvioralnu (ponašajnu), i kognitivnu (saznajnu) i emocionalnu komponentu, pa je to veoma stabilna crta ličnosti – agresivna deca često postaju agresivni odrasli. Već kod male dece, agresivnost se javlja u cilju odbrane ili borbe za nešto (otimanje oko igračaka). Ovakav način reagovanja nastavlja se kroz odrastanje ukoliko dete ne nauči veštine komunikacije i rešavanja sukoba bez primene sile. Za adolescente su karakteristični ljutnja, vika, bacanje stvari, nekontrolisani izlivi besa, psovanje, vređanje, grubost, pretnje usmerene ka roditeljima, autoritetima ili vršnjacima. Konflikti među vršnjacima su svakodnevna pojava. Svoju odgovornost za takvo ponašanje uglavnom negiraju. Česta rečenica koja se u praksi čuje kao opravdanje je ,,samo sam se malo šalio’’, ,,malo sam ga/je udario/udarila’’ ili ,,on/ona je mene prvi psovao/zadirkivao/zakačio u prolazu’’. Skloni su pasivno-agresivnom ponašanjuzaboravljaju, odlažu, odugovlače ono što treba da urade, prave se da ne čuju, u cilju nerviranja najčešće roditelja ili nastavnika.

Kada se agresija javlja nevezano za osećanje besa, ljutnje, straha, radi se o takozvanoj predatorskoj agresiji čiji je cilj neka lična dobit, i uglavnom ukazuje na psihopatske crte ličnosti.

U nekom od narednih tekstova detaljno ćemo se baviti agresivnim ponašanjem kod dece i adolescenata.

Sklonost laganju

Laganje kod dece predškolskog uzrasta, laži proističu iz toga što još uvek nisu razvijene sposobnosti razlikovanja fantazije i mašte od realnosti. To su bezopasne laži koje se prevazilaze sa urednim sazrevanjem. Adolescenti, s druge strane, često lažu svesno, namerno i sa određenim ciljem – da bi izbegli kaznu, da bi bili što bolje prihvaćeni, da bi nešto dobili, da bi skrenuli pažnju na sebe. Često daju socijalno prihvatljive odgovore da bi, na primer, izbegli raspravu sa roditeljima i da ne bi rušili sliku o sebi. Tako laži, ako ih zanemarujemo, postaju navika. Takođe, one mogu biti naučene i po modelu ponašanja roditelja – kada roditelj detetu koje ne želi da ide u školu zbog kontrolnog da opravdanje, on mu šalje poruku da je u redu lagati.

Na laži koje nisu svakodnevna pojava ne treba reagovati burno i prestrogo jer ih deca, kod koje inače laganje nije navika i karakterna crta, doživljavaju kao teret, grize ih savest i osećaju olakšanje kada dobiju priliku da isprave grešku.

Prkosno ponašanje

Kada adolescent odnos roditelja prema njemu doživljava kao vršenje pritiska i ako uvidi da ga roditelji i dalje posmatraju kao dete u koje nemaju poverenja da je sposobno da donosi ispravne odluke i izbore, javlja se suprotstavljanje. Što roditelji više budu nastojali da ga kontrolišu i proveravaju, javljaće se veći otpor i pobuna. Neki od oblika prkosnog ponašanja su: kontinuirani sukobi sa odraslima (roditeljima, nastavnicima) i doživljavanje odraslih kao neprijatelja; nekontrolisano vikanje i plakanje; odbijanje izvršavanja obaveza; teranje inata; namerno provociranje i ispitivanje mogućnosti prelaženja dozvoljenih granica.

Da bi komunikacija između dece i odraslih bila što adekvatnija, od najranijeg uzrasta treba raditi na razumevanju, predvidljivosti, doslednosti, postavljanju i primeni jasnih principa. Tako dete uči pravila, i uviđa moguće posledice kršenja istih. Umesto neprijateljskog odnosa i slike dve strane koje su u sukobu, odnosno odnosa nadređenosti i podređenosti, roditelj gradi sliku ličnog autoriteta, sa određenim granicama, ali i toplim odnosom.

Bežanje iz škole i školski neuspeh

 U periodu adolescencije, dolazi i do prvih neopravdanih izostanaka. Bežanje iz škole može biti manifestacija bežanja od odgovornosti, straha od neuspeha, prevelikih očekivanja od strane roditelja i kazne, neizgrađenih mehanizama suočavanja sa problemom i nošenja sa sopstvenim greškama. Takođe, može biti i posledica niskog samopouzdanja i treme, pa tako beže i ona deca koja su se spremila za odgovaranje, ali ne veruju u sebe. Mora se voditi računa o tome kako dete doživljava određenu stresnu situaciju (na primer, razvod roditelja) i koliko to demotivišuće utiče na njega. Još jedan od razloga može biti i dosada – bežanje iz škole i onda kada nema ispitivanja i kontrolnih jer obrazovanje ne posmatraju kao vrednost, na šta posebno treba obratiti pažnju.

Sve navedeno vodi ka lošim ocenama i ograničavanju perspektive za zanimanja u odraslom dobu. Tako i sami razvijaju negativnu sliku o sebi pa pribegavaju dokazivanju na neprihvatljiv način. Često se jedni drugima hvale lošim ocenama jer to doživljavaju kao bunt prema odraslima i obavezama koje nameće društvo.

Treba pomoći adolescentu da shvati da takvim kratkoročnim rešenjem sebi stvara dugoročnu štetu. Radne navike i veštine organizacije treba razvijati od najranijeg uzrasta (na primer, kroz obavljanje kućnih poslova u skladu sa uzrastom). Roditelji moraju imati realna očekivanja od svoje dece i poštovati njihove intelektualne kapacitete, pomoći detetu oko metoda i tehnika učenja, plana rada. Nezainteresovanost za dete i njegove školske obaveze je takođe nepoželjna.

Drugi deo teksta možete pročitati ovde.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Pubertet i adolescencija

Pubertet i adolescencija

Pubertet i adolescencija su razdoblje kada dete postaje formirana ličnost. Na tom putu, često su isprepletane karakteristike potisnutog deteta i odraslog čoveka. Do promena ne dolazi kod svih mladih u isto vreme, svako dete ima svoj ritam rasta i sazrevanja. Početak i trajanje ove razvojne faze zavise od genetskih predispozicija, socioekonomskih faktora, načina ishrane, i sl. Savremeni način života dovodi do ubrzanog fizičkog i intelektualnog razvoja što rezultira, između ostalog, i time da se u pubertet i adolescenciju ulazi na sve ranijem uzrastu.

Između ova dva pojma postoji razlika, iako naizgled označavaju isti razvojni period. Pubertet prvenstveno podrazumeva fizičke promene, dok adolescencija obeležava psihičke promene koje prate telesne.

S obzirom na niz promena do kojih dolazi, u pubertetu se razlikuju tri faze:

  • Predpubertet, kada dolazi do ubrzanog rasta i pojave sekundarnih polnih karakteristika;
  • Pubertet u užem smislu, kada dolazi do prve menstruacije kod devojčica i prve ejakulacije kod dečaka;
  • Postpubertet, kada dolazi do zastoja u fizičkom rastu, ali se nastavlja razvoj polnih organa, te njihova puna zrelost predstavlja kraj ove faze.

Adolescencija počinje sa početkom puberteta, a završava se formiranjem identiteta, pa se tako i kroz adolescenciju mogu razlikovati tri faze:

  • Predadolescencija, odnosno faza opozicije, koja je obeležena drskim, prkosnim i buntovnim ponašanjem
  • Adolescencija u užem smislu, što podrazumeva težnju za osamostaljivanjem;
  • Postadolescencija, koja podrazumeva prihvatanje uloga odraslih, i formiranje kompletne ličnosti. Ova faza se završava tek oko 26. godine.

Pubertet i adolescencija su periodi velikih turbulencija, preosetljivosti, nesigurnosti, emocionalne nestabilnosti. Javljaju se veliki nemiri i stresovi, i često je vrlo komplikovano postaviti granicu između prihvatljivih i patoloških reakcija. Roditelji su često vrlo zbunjeni. Dolazi do velikih psihičkih promena, socijalnog razvoja, formiranja identiteta i samopouzdanja, intimnosti i seksualnosti. U daljem tekstu čemo se osvrnuti na ove pojave koje možemo smatrati očekivanim.

Psihološke promene

Ove promene podrazumevaju ubrzani intelektualni razvoj (razvoj apstraktnog mišljenja) i formiranje ličnosti. Adolescent razvija sposobnost razmišljanja o budućnosti, pa je često okupiran različitim planovima. Radije slušaju sebe nego druge jer stvaraju sliku ,,idealnog sveta’’, i sliku sebe kao posebnog, drugačijeg, jedinstvenog, kao nekog ko je u središtu pažnje svog okruženja koje ga bez prestanka kritički procenjuje (kaže se da imaju ,,zamišljenu publiku’’).

Počinju sve bolje da razumeju međuljudske odnose, da razvijaju veštine rešavanja problema, empatiju. Razvija se sposobnost razmišljanja u okvirima uzrok-posledica i sagledavanja svog ponašanja iz perspektive drugih osoba. Prihvataju pravila grupa kojima pripadaju, ali postaju svesni da se pravila mogu i kršiti.

Pred adolescentom je zadatak da prihvati svoje ,,novo’’ telo, da postane samostalniji, da prevaziđe konflikt zavisnost-nezavisnost, koji podrazumeva da sa jedne strane teško podnosi ,,zvocanje’’ roditelja, otvoreno im se suprotstvlja, a sa druge strane odsustvo podrške, nežnosti i zaštite doživljava burno. Okruženje je puno privlačnih mogućnosti, ali je ujedno i izvor opasnosti. Usled velikih hormonskih promena, česte su promene raspoloženja, pa se javlja problem kanalisanja agresije. Sport je dobar i poželjan način izbacivanja viška energije.

Fizički izgled postaje glavna preokupacija. Često fizičkim izgledom pokušavaju da skrenu pažnju na sebe (farbanjem kose, upadljivom šminkom, provokativnom garderobom) ili da postave granicu i pokažu različitost u odnosu na većinu (na primer, pankerskim ili darkerskim stilom oblačenja). Nagle telesne promene mogu dovesti i do toga da adolescent svoje telo počne doživljavati kao nešto tuđe, nepoznato.

Socijalni razvoj

Tokom ovog perioda odrastanja, mladi se sve više okreću ka vršnjacima i vršnjačkim grupama kojima žele da pripadaju. Ukoliko su te grupe prosocijalne, mladi razvijaju i dobijaju prostor da izražavaju svoje sposobnosti.

Neki od njih ne uspevaju svoje ponašanje da usklade sa pravilima koja postoje u školi, na ulici, među vršnjacima, u komunikaciji sa odraslima. To su uglavnom deca čiji roditelji su razvedeni ili je porodica dezorganizovana (hronične bolesti, bolesti zavisnosti, nasilje, emocionalna hladnoća, odsustvo pravila i discipline). To mogu biti i deca koja su često kažnjavana, i kada zaslužuju i kada ne zaslužuju, deca koja su ponižavana, podcenjivana. Oni svoje strahove rasterećuju na različite načine. Neki od njih se potpuno povlače u sebe, dok drugi reaguju agresivno. Dolazi do toga da ih prosocijalni vršnjaci odbacuju, da bivaju izbačeni iz škole, što dodatno produbljuje probleme. Vezuju se za određene grupe koje glorifikuju kršenje normi tako što im se potčinjavaju, što razvija prividan osećaj pripadnosti, nedodirljivosti, jedinstvenosti.

Moramo prihvatiti da je eksperimentisanje normalan deo odrastanja. Međutim, ako nema jasnih granica, dolazi do usvajanja navike takvog ponašanja, što vodi u probleme koji se održavaju i u odraslom dobu.

Formiranje identiteta i samopouzdanja

Identitet se formira onda kada dete sebe počne da doživljava kao ličnost koja se razlikuje od drugih po određenim osobinama i kada počne da osvešćuje svoje misli i osećanja. Taj proces je ključna tačka adolescencije – dete postaje individua, nezavisna odrasla osoba. Uviđa da roditelji nemaju odgovore na sva pitanja i postaje veoma kritično prema njima. Oprobava se u različitim ulogama tragajući za samim sobom. Na putu ka formiranju identiteta, prepreka mogu biti određeni događaji koji su za dete traumatični – bolest, smrt bliskih osoba, razvod roditelja, odbacivanje od strane vršnjaka.

Samopouzdanje predstavlja osećanje koje prati identitet – kako vidimo i vrednujemo sebe. U adolescenciji je kod većine mladih ono u padu. Nezadovoljni su prvenstveno zato što ne izgledaju onako kako bi želeli, što je usko povezano sa gubitkom samopouzdanja. Jako im je bitno kako ih drugi doživljavaju, posebno osobe do kojih im je stalo. U današnjem svetu, veliki uticaj na samopouzdanje, odnosno gubitak istog, imaju društvene mreže.

Koren niskog samopouzdanja je često i u porodičnim odnosima. Osećaj manje vrednosti razvija se kod dece čiji roditelji daju poruke da bi dete više voleli da je drugačije, pametnije, poslušnije, da su druga deca bolja. Takođe, samopouzdanje narušavaju i roditelji koji dete stavljaju u ,,sopstvene kalupe’’ i ne daju mu nikakvu slobodu odlučivanja, odnosno nemaju poverenja u njega.

Više o problemima sa samopouzdanjem u adolescenciji možete pročitati ovde.

Intimnost i seksualnost

Usled velikih hormonskih promena i porasta intelektualnih sposobnosti, jačaju i radoznalost i emocionalna pobuđenost mladih. Tako dolazi i do formiranja polnog identiteta. Javlja se interesovanje za suprotan pol, prve ljubavi, koje su često dramatične, burne, sklone idealizovanju i pod velikim uticajem mašte. Budući da je seksualno ponašanje mladih danas pod velikim uticajem medija i društvenog okruženja, veliku pažnju treba posvetiti edukaciji. Roditelji ne bi trebalo da izbegavaju tu temu.

Nije retkost da mladi nastoje da kroz seksualne interakcije grade svoj identitet misleći na osnovu toga da su poželjni, vredni, voljeni, popularni. Međutim, tako ulaze u promiskuitet i rizična ponašanja. Odgovorno seksualno ponašanje razvija se usvajanjem relevantnih znanja, stavova i razvijanjem samopouzdanja i samopoštovanja.

Više o problematičnim ponašanjima u adolescenciji možete pročitati ovde.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com