Zašto iznova ulazimo u ugrožavajuće odnose

Zašto iznova ulazimo u ugrožavajuće odnose

Neke osobe imaju tendenciju da iznova i iznova ulaze u odnose koji su za njih na neki način ugrožavajući. Biraju partnere/-ke koji su emotivno nestabilni, distancirani, nedostupni, hladni, egoistični, čak i agresivni. Ovakav fenomen Frojd je nazivaorepeticionom kompulzijom pri čemu osoba pokušava da kroz partnerske odnose popravi one koji su postojali sa jednim od roditelja (suprotnog pola) a koji su na neki način bili ugrožavajući-obacivanje, ostavljanje, omalovažavanje, zanemarivanje ili zlostavljanje.

Dakle, osobe imaju tendenciju da biraju ili ostaju u odonosima za koje svesno znaju da ih ugrožavaju kako bi kroz ove odnose “popravili” stare koji su nastali u detinjstvu između njih i roditelja. U novim odnosima oni pokušavaju da uspeju ono što nisu sa svojim roditeljima-pridobiju ljubav osobe koja ih odbija. Na neki način smatraju da će moći da promene osobu sa kojom su i da će osetiti ljubav koju nisu dobili u primarnoj porodici. Ovo se naravno ne dešava- iako osoba uporno pokušava da se dokaže da je vredna pažnje i ljubavi njen narcistični partner to ne uviđa.

Postojanje ugrožavajućih odnosa u primarnoj porodici može dovesti do toga da se osoba na neki način navikne na takve interakcije i da ostvaruje slične odnose kasnije jer je to obrazac koji joj je poznat i prema tome lakše prihvatajući. Dodatno, osoba može imati uverenje da ne zaslužuje drugačiji “tretman” usled sniženog samopouzdanja koje je posledica kontinuiranog nipodištavanja i zanemarivanja.

Kada je u primarnoj porodici postojalo iskustvo zanemarivanja, napuštanja, odbacivanja ili čak zlostavljanja pored toga što osoba može ponavljati ovakav obrazac u kasnijim odnosima sa partnerom ona može takođe uraditi sasvim suprotno-može bežati od bilo kakvog vezivanja plašeći se da se traumatični obrazac ne ponovi ili može težiti preteranom vezivanju i trženju ljubavi (često bivajući preterano posesivna i ljubomora) kako bi kompenzovala nedostatak ljubavi u detinjstvu. Ovakve traume mogu u interakciji sa strukturom ličnosti da dovedu do nastanka različitih poremećaja ličnosti i u sklopu njih različitih disfunkcionalnih ponašanja-preteranog konzumiranja psihoaktivnih supstanci, samopovređivanja ili agresije prema drugima.

Kako odustati od ugoržavajućih odnosa

Iako osoba iznova pravi istu grešku ona je često svesna da radi protiv sebe i da je to što radi ugrožavajuće po njeno psihofizičko zdravlje. Prvi korak ka menjanju ovoh obrasca ponašanja jeste svest o tome da osoba ima pravo i da može da ostavri odnose koji su adekvatni. Jako je bitan rad na građenju samopouzdanja i vraćanju sigurnosti u sebe i sopstvene sposobnosti-osoba treba da shvatiti da to što je drugi odbacuju ili su je odbacivali nije problem njene adekvatnosti već limitiranosti drugih da pruže bliskost. Takođe, potrebno je menjati pogrešna uverenja o tome kako odnos treba da izgleda i razviti veštine da se prihvate i uvaže sopstvene emocije i želje. Odustajanje od starih obrazaca ponašanja, čak i ako su oni ugrožavajući, je uvek težak proces ali ono što se dobije na kraju je vredno tog napora.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 0646493417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Koje su uobičajene negativne emocije koje se javljaju nakon raskida

Koje su uobičajene negativne emocije koje se javljaju nakon raskida

Raskid emotivne veze sa partnerom/-kom predstavlja jedan od nezaobilaznih stresnih životnih događaja. Kao i svaki stresni događaj i ovaj je praćen nizom negativih emocija – tugom, povređenošću, besom, strahom i ponekad krivicom. Mešavina i intenzitet ovih emocija stvaraju visok nivo neprijatnosti i bola te zbog toga neke osobe doživljavaju raskid kao nešto što je preplavljujuće i nepodnošljivo i izbegavaju da izađu iz disfunkcionalne veze ili se zadovoljavaju površnim emotivnim odnosima. Ipak, da bismo mogli da naučimo kako da gradimo kavalitetne emotivne odnose moramo biti spremni da se suočimo sa neprijatnošću koju donose negativne emocije nakod raskida, i prihvatimo svaku kao sastavni deo jednog procesa koji ima ograničeni „rok trajanja“.

Tuga

Tugovanje nakon raskida je proces koji se apsolutno mora dogoditi. To je prirodan proces koji na početku može izgledati dramatično i veoma intenzivno, pa nekima može ličiti da su upali u depresiju; postoji pad u raspoloženju, plačljivost i razdražljivost, gubitak interesovanja, otežano obavljanje svakodnevnih aktivnosti, nesanica, gubitak apetita. Ipak, ovaj period se završava nakon nekoliko nedelja i vremenom gubi na intenzitetu. Ukoliko period tugovanja izostane i ako se tuga negira, potiskuje, to može samo pogoršati situaciju jer će se svakako tuga i i neraspoloženje pojaviti u nekom trenutku (pa čak i nakon nekoliko meseci). Dakle, nemojte bežeti od emocije tuge ma koliko vam to izgledalo trenutno nepodonošljivo i neprijatno, imajte na umu da je prirodno da se tako osećate i da će proći vremenom. Ipak, postoje različiti faktori zašto ovaj period kod nekih ljudi traje duže a kod nekih kraće, npr. važno je koliko je veza bila duga i koliko su emocije bile dubinske, kakva je osoba po strukturi ličnosti (npr. osobe koje su zavisnog karaktera ne mogu da funkcionišu bez podrške bliskih ljudi, pa im često raskid sa partnerom izgleda kao da su potpuno izgubile stabilnost i sposobnost da bilo šta samostalno urade), kakve mehanizme prevladavanja osoba koristi (npr. da li upada u manično ponašanje negirajući tugu obavljajući sve životne aktivnosti kao da se ništa nije dogodilo i čak preteruje u tome), kao i da li je osoba ranije u svom životu imala iskustvo raskida/ostavljanja od strane bliskih osoba. U ovom periodu važno je imati podršku bliskih ljudi, porodice i prijatelja, ali u suštini najvažnije je osloniti se na svoje resurse i nastojati da se postepeno vraćate u one aktivnosti koje se tiču vas samih i koje su bile manje/više zanemarene u vezi.

Povređenost

Ova emocija se takođe često javlja nakon raskida, posebno u situacijama kada raskid nije usledio kao obostrana želja oba partnera već kada jedan od partnera odluči da raskine. Razlozi za ostavljanje mogu biti više ili manje eksplicirani, najčešće se dešava da je postojao neki problem koji se dugo nije rešavao ili je njegovo rešavanje bilo bezuspešno pa jedan od partnera raskid vidi kao jedini mogući izlaz, neretko partner/-ka već imaju ili planiraju da stupe u vezu sa trećom osobom, ili su otkriveni u prevari. Kada se nešto ovako dogodi obično se ostavljani partner oseća iznevereno i ne može sebi da objasni zašto se osoba u koju je toliko emotivno uložio tako ponela. Osećanje povređenosti je produkt uverenja i očekivanja da partner/-ka apsulutno ne sme da donese takvu odluku jer mi nismo to zaslužili i zato što nam takvim ponašanjem može naneti bol. Ovakvo razmišljanje nije racionalno, partner/-ka apsolutno sme da vas ostavi bez obzira koliko ga/je volite, koliko ste mu/joj pažnje,vremena i emocija poklonili. Prema tome, prirodno je da budemo razočarani u bivšeg partnera/-ku i da nastavimo dalje, ali ne i da osećamo povređenost koja je intenzivnija od razočarenja i može nas blokirati da ulazimo u emotivne odnose sa drugim partnerima kako ponovo ne bismo bili povređeni.

Bes

Ova emocija ima sličnu osnovu kao osećanje povređenosti. Besni smo na partnera jer nije pravedno što nas je ostavio, i što je to učinio na ovaj ili onaj način i to baš u ovom trenutku, to ga čini lošim čovekom i sl. Bes obično implicira i želju za osvetom, nekada osveta ostane samo na nivou mašte a nekada se zaista i realizuje. Postoji i bes na sebe, obično smo besni na sebe jer nismo ranije primetili da su se partner/-ka „čudno“ ili „drugačije“ ponašali, i trebalo je da mi budemo ti koji će izaći iz veze, trebalo je da na vreme obezbedimo sebi rezervu i sl. Bes kao i osveta takođe nemaju smisla, naravno da ćete biti nezadovoljni što se sve tako odigralo ali ne morate biti besni (o razlici između besa i nezadovoljstva možete pročitati ovde). Bes vas čini samo još više besnim, to je negativno osećanje koje pre svega ima fiziološki loše posledice (npr. povišeni krvi pritisak), takođe svoj bes možete preneti na druge ljude, na potencijalne partnere (kad ste besni i/ili povređeni možete stvoriti generalizacije tipa „ svi muškarci/žene nevreni/-e“ i sl.). Prihvatite činjenicu da su postojali problemi koji se nisu rešavali i da je prosto moguće da partner/-ka poželi da izađe iz veze, razmslite koji su bili ključni momenti u kojima je trebalo da reagujete a niste, ali o tome razmišljate racionalno i sa težnjom da izvučete pouku a ne prekoravajući sebe.

Strah

Ovde se pre svega misli na strah od samoće. Osoba kojoj se dogodio raskid može očekivati da nikada više neće naći partnera/-ku, da i ako je nađe to neće biti isto, verujući da je moguće voleti samo jednom u životu. Ovakavo katastrofično razmišljanje može vas odvesti u stanje anksioznosti i očaja. Istina je da vi ne možete predvideti šta će se dogoditi, da ste trenutno pod uticajem negativnih emocija i da ste skloni da razmišljate katastrofično, da postoji toliko ljudi na ovoj planeti sa kojima možete imati toliko toga zajedničkog i da je stoga moguće biti zaljubljen više puta samo ako to sebi dozvolite (ne vodeći se pogrešnim mitom o „jednoj ljubavi za ceo život“). Sa druge strane, samoća može doneti mnogo toga korisnog-npr. ostaje vam puno vremena za druženje sa prijateljima, upoznavanje novih ljudi, uključenju u nove aktivnosti, širenju interesovanja što nekako niste baš uspevali da postignete dok ste bili u vezi.

Krivica

Ovo osećanje može postojati kod jednog od partnera kada razmišlja o tome da izađe iz veze koja je disfunkcionalna a to ne radi da ne bi „povredio/-la“ drugu osobu, može se javiti kada parter/-ka preuzme odgovornost da on/ona bude taj/ta koji će raskinuti pa se nakon raskida javi krivica jer vidi kako „ostavljena“ osoba pati ili osoba sebe krivi jer je možda mogla uraditi još nešto u vezi a ona se završila. U bilo kakvoj od navedenih situacija krivica predstavlja disfunkcionalno osećanje i samo vas uvodi u veće emotivne probleme. Ostajući u disfunkcionalnoj vezi samo zbog osećanja krivice, čini vas sve manje prisutnim i iskrenim prema partneru u tom odnosu. Katad će partner/-ka primetiti da „stvari“ ne funkcionišu baš najbolje. Prema tome, ako izađete iz disfunkcionalnog odnosa vi nikoga ne povređujete više nego da ostajete u njemu bez „davanja sebe“. I na kraju, moguće je da ste mogli neke stvari uraditi drugačije ali nakon raskida nema smisla razmišljati o tome. Pre nego što dođe do raskida potrebno je pričati o nekim problemima i načinima kako da se oni reše, ali nekada nema inicijative i truda sa druge strane tako da prosto i da ste hteli niste mogli ništa da uradite.

Raskid jeste jedan od jako neprijatnih događaja u životu baš usled mešivine svih ovih negativnih emocija koje se pojave manje/više momentalno. Ali, imajte na umu da ova lavina može da se svakako može da se preživi i prevlada i da ćete moći kroz određeni period ponovo da funkcionišete sasvim normalno.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Depresija vs. normalana reakcija na stresni događaj

Depresija vs. normalana reakcija na stresni događaj

Često se dešava da ljudi pogrešno protumače sopstveno duševno stanje i preteraju u „samodijagnostikovanju“. Iako je važno imati uvid u sopstvene emocije i sveobuhvatno funkcionisanje, pogrešna samodijagnoza može negativno uticati na vas stvarajući strah, napetost i opsesivnu zabrinutost. Najčešće se ovakve greške javljaju u slučaju kada se kratkotrajno sniženo raspoloženje ili normalan proces tugovanja poistovete sa kliničkom depresijom.

Razlika između depresije i normalnog procesa tugovanja

U simptome kliničke depresije spadaju:1) sniženo raspoloženje tokom skoro celog dana, skoro svakog dana, 2) gubitak interesovanja ili zadovaljstava za životne aktivnosti, 3) značajan gubitak (ili povećanje) telesne mase ili promene u apetitu, 4) osećanje bespomoćnosti i krivice, 5) smanjena koncentracija, 6) nesanica ili preterano spavanje, 7) psihomotorni nemir ili usporenost, 8) umor ili gubitak energije i 9) misli o smrti ili samoubistvu. Za dijagnozu kliničke depresije ne moraju biti prisutni svi simptomi osim prva dva.

Slične simptome ljudi mogu doživljavati nakon velikih životnih stresnih događaja kao što su gubitak bliske osobe (smrt, raskid ili razvod) , u nekim slučajevima i gubitak posla, mesta stanovanja. Najizraženiji simptomi su svakako vezani za gubitak bliskih osoba i posledica takvih događaja jeste proces tugovanja koji pored sniženog raspoloženja i osećanja tuge mogu pratiti nesanica, gubitak apetita, smanjena produktivnost. Važna razlika između kliničke depresije i normalnog procesa tugovanja jeste u tome što za tugovanje postoji specifičan okidač (vezan za objekt tugovanja). Na primer, osoba se nakon gubitka oseća bolje kada je u društvu prijatelja ili porodice ali ako je nešto podseti na bivšeg partnera (npr. pesma, neko mesto i sl.) stanje joj se pogorša, može da brizne u plač i sl. Simptomi kliničke depresije su intenzivniji i dugotrajniji (iako proces tugovanja zavisi od osobe do osobe i može trajati po nekoliko meseci) i iako mogu biti izazvani spoljašnjim okidačima to ne mora biti uvek slučaj, a na promenu raspoloženja spoljašnji događaji mogu imati malog ili skoro nikakvog udela.

Zašto se tugovanje poistovećuje sa depresijom

Verovatni razlog zbog kojeg se tugovanje poistovećuje sa depresijom je doživanjaj duševnog bola koji osoba obično doživljava kao nepodnošljiv. Ipak, gubitak i obavezni prateći proces tugovanja je sastavni deo života, tuga je neprijatna emocija ali to je normalna reakcija na gubitak i problem se dešava ukoliko ona izostane. Dakle, ukoliko osoba pokušava da negira tugu ona blokira jednu normalnu reakciju te je veća verovatnoća da će u budućnosti biti depresivna ili anksiozna (npr. doživeti panični napad). Često se dešava da se proces tuguvanja želi sprečiti medikamentima ali pomoć ove vrste je kratkotrajna i održava sliku sopstvene bespomoćnosti. Važan korak je prihvatiti tugu iako je teška i neprijatna (ali se može preživeti) i na taj način proći kroz još jedan neminovan životni proces. Togovanje će proći vremenom sa ili bez psihološke pomoći (s tim što pomoć psihologa može koristiti u formiranju strategija lakšeg prevazilaženja ovog prirodnog emotivnog procesa).

Šta se još tumači kao depresija

Pored procesa tugovanja, osobe često protumače kratkotrajni pad raspoloženja kao depresiju. Dnevni padovi u raspoloženju su normalne pojave i često mogu nastati usled umora, prevelikog stresa i sl. Važno je da oni nisu perzistentni i intenzivni i da ne dovode do sveopšteg pada interesovanja i aktivnosti.

Za kraj, ako imate bilo kakve sumnje u vaše stanje obratite se stručnom licu kako biste proverili šta je u pitanju i smanjili nepotrebni pritisak. Ponekad je i lažna uzbuna bolja nego pogrešno samodijagnostikovanje.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

Da li je osećenje odbačenosti realno?

Da li je osećenje odbačenosti realno?

Nemali broj puta još tokom odrastanja dešavalo nam se da osetimo da smo odbačeni od strane drugih; prijatelja, simpatije, nastavnika, devojke/dečka, neko i od roditelja. U odraslom dobu, najteže nam pada da budemo odbačeni od emotivnog partnera, bilo u fazi udvaranja, bilo nakon dugogodišnjeg zabavljanja ili braka. Osećanje odbačenosti deluje na nas snažno obično je to osećaj kao da smo ostali sami na svetu, da nema nade, da smo manje vredni i da zbog toga i ne zaslužujemo da budemo voljeni i prihvaćeni. Dakle, nakon toga što sebi protumačite i osetite da ste bili odbačeni, počinjete da manifestujete niz depresivnih reakcija… Da li uopšte ima smisla osećati se odbačenim?!

Ne odbacujte sebe!

Postoje dve faze osećanja odbačenosti. Prva faza je osoba X vas je odbacila, a druga faza je vi ste odbacili sebe. Prema tome, mi možemo biti ostavljeni ili, ako hoćete, odbačeni od strane drugih ali da ujedno ne odbacujemo sami sebe. Onog trenutka kada odbacimo sami sebe počinje da se javlja to teško osećanje odbačenosti, a ne kada to drugi urade. To što niste prihvaćeni od nekog drugog ne znači da manje vredite i da ne možete nikada biti srećni. Vaša sreća ne zavisi od toga da li će vas drugi prihvatiti ili odbaciti već samo i jedino od toga koliko vi sebe prihvatate. Ne odustajte od sebe, dozvolite sebi da iznova počnete jer jedino vi upravljate sopstvenim osećanjima.

Osećanje manje vrednosti i odbačenost

U osnovi osećanja odbačenosti je zapravo osećanje manje vrednosti koje odbačena osoba ima i razvija. Uobičajeno je da osobe koje se osećaju odbačeno prihvataju tuđe kritike „zdravo za gotovo“ jer se to uklapa u njihovu negativnu sliku o sebi. Postoji tendencija da onog ko ih je odbacio stavljaju iznad sebe i smatraju ga superiornim, a sebe inferiornim u odnosu na njega. Važno je znati da odnosi među ljudima nisu nikakav vid takmičenja i da ne pobeđuje onaj ko prvi ode ili ko se kratko zadržava. Često oni koji ne mogu da se zadrže u nečemu duže imaju strah od vezivanja, odnosno odbacivanja, pa prema tome ne zaslužuju nikakvo posebno vrednovanje, te su njihove „pobede“ kratkog daha.

Kao što smo već napomenuli u prethodnom tekstu, nemoguće je svideti se svakome jer se ni vama ne dopadaju svi ljudi. Odbacivanje treba prihvatiti kao sastavni deo života. Od odbacivanja možete i dobiti jer shavtite da osobe koje su vas odbacile zapravo i nisu bile neke srećne kombinacije za vas. Svakodnevno nešto/nekog odbacujemo ili prihvatamo i često se to dešava a da ne primetimo, ono što je važno je da ne odbacimo sebe jer mi smo jedina osoba koja realno to može.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

Zašto je nakon raskida bolje biti neko vreme sam

Zašto je nakon raskida bolje biti neko vreme sam

Neki ljudi su skloni da odmah nakon raskida ili već pre raskida pronađu novog dečka/devojku kako ne bi bili sami. Zašto je nekim ljudima problem da budu sami nakon raskida? Da li je biti sam posle raskida zaista neizdrživo? Da li to nešto govori o osobi koja je raskinula? Da li se to isplati činiti? To su pitanja na koja ću odgovoriti u ovom tekstu.

Ljudi koji su skloni da odmah nakon raskida traže novog parnera ili ga već pronađu pre nego što raskinu se zapravao užasavaju samoće. Za njih biti sam je nešto što je užasno, nešto što se ne može izdržati.

Čega se ljudi užasavaju kada je u pitanju samoća?

Posle raskida sledi tugovanje a tuga je neprijatno osećanje. Neki ljudi se užasavaju tuge, pogrešno misleći da će ih tuga preplaviti, da će biti toliko tužni da neće više biti zainteresovani za druge, za život i sl. To naravno nije tačno. Tuga se obično javlja u talasima a ne svaki dan i nije preplavljujuća. Što više sebi dozvolimo da tugujemo, tuga sve više prolazi, napetost i bol se smanjuju a u nama se stvara prostor za radost i nova iskustva.

Ideje da će ostati sami najviše se užasavaju osobe koje veruju u ideje da je užasno biti sam, da su osobe koje nemaju dečka/devojku jadne, da oni ne mogu biti srećni i smireni ako nema druge osobe koja će to učiniti za njih i sl. Ove i slične ideje uvode osobu u osećanje očaja nakon raskida. Problem naravno nije u raskidu već u tim idejama.

Najveći problem da budu sami posle raskida imaju osobe koje izlaze iz prve duge veze (pre toga nisu imali veze ili nisu imali dugu vezu) i/ili osobe koje imaju pasivno-zavisni pristup životu. Osobe koje nemaju u svom iskustvu iskustvo raskida nakon duže veze su uplašeni da nakon tolikog vremena provedenog u vezi neće biti u stanju da tolerišu usamljenost, tugu i osećanja koja imaju prilikom sećanja na momente provedene sa bivšim/bivšom. Osobe koje su sklone pasivno-zavisnoj životnoj filozofiji su osobe koje su navikle da njihovo raspoloženje, osećanja, aktivnosti i smisao budu regulisani od strane drugih ljudi, najčešće bliskih osoba u koje spada i dečko/devojka. Ove osobe nisu nikada sebi dozvolile da nauče da upravo one same mogu regulisati svoje raspoloženje i upravljati svojim osećanjima i željama.

Izbegavanje raskida ili panično tražnje novog dečka/devojka odmah nakon raskida je manevar koji služi da bi se izbegle sve neprijatnosti koje raskid nosi sa sobom. Te neprijatnosti su osećanje tuge, usamljenost, ponekad i razočaranje, nezadovoljstvo. Ove emocije iako su neprijatne one su zdrave, jer nam pomažu da prebolimo gubitak i nastavimo dalje. Sasvim je prirodno da se tako osećamo nakon raskida, a bilo bi sasvim neprirodno i čudno da ne osećamo ništa od toga nakon raskida (to bi onda značilo da uopšte nismo ni bili vezani za osobu sa kojom smo bili u vezi). Sva ta neprijatna osećanja su podnošjiva i prolazna ako im dozvolimo da se pojave i odu, odnosno ako ih prihvatimo i izrazimo, bez da sebe dodatno uznemiravamo. Potiskivanje ovih osećanja ili njihovo poricanje mogu osobu uvesti u anksioznost ili depresiju.

Posle raskida (to naročito važi za raskid posle duge veze) je dobro biti sam neko vreme. Zašto? Svako ljudsko biće ima neke emocije i svakoj osobi je potrebno neko vreme da te emocije izrazi, prihvati i obradi kako više ne bio/bila emocionalno vezan/na za osobu sa kojom je raskinuo/la i da bi sredio/la svoje utiske i doživljaje. Nakon raskida sledi tugovanje odnosno emocionalno razvezivanje. To je proces koji mora trajati neko vreme.  Što je veza bila duža (a samim tim vezanost za tu osobu je veća i jača) taj proces će trajati duže. Što osoba sebi više dozvoli da tuguje to će taj proces kraće trajati.

Proces razvezivanja nije tako bolan proces kao što neki zamišljaju, to je samo proces u kome je osobi potrebno da ne bude u kontaktu sa tom osobom, da dozvoli sebi da tuguje i preboli raskid. Taj proces se odvija postepeno i pored tugovanja podrazumeva da se osoba polako navikne na život bez te osobe i da ponovo pronađe nove rutine, interesovanja i aktivnosti koje će sada obavljati samostalno bez bivšeg dečka/devojke. Dopuštanje da se taj proces odigra i završi je važno ako osoba želi da se smiri, preboli gubitak, emocionalno se odveže i sačuva svoje samopouzdanje. Kako neko može zadržati samopouzadanje ako veruje u iracionalne ideje da ne može živeti bez druge osobe, da ne može biti srećan/na ako nije u vezi i sl.

Ljudi mogu biti sasvim srećni i zadovoljni čak i kada su sami i kada nemaju partnera. Razlog za to je što mogu pronaći smisao u raznim drugim aspektima života i aktivnosti koje obavljaju. Iako je ljubav važan aspekt života svakako nije jedini. Ako ste sami, nemate parnera duže vreme i zbog toga se osećate usamljeno i nezadovoljno to ne znači da nužno morate biti nesrećni, depresivni ili besni. Ako osećate da imate prazninu u vašem životu, ako primećujete da imate nedostatak sadržaja odaberite aktivan pristup i osmislite svoj život. Budite kreativni, otkrijte nove aktivnosti, pronađite neka nova interesovanja, pronađite neke nove prijatelje, bavite se nekim sportom ili jogom, pronađite neku intelektualnu aktivnost koja će okupirati vašu pažnju, izlazite i družite se. Na taj način pokazaćete sebi da vi možete biti sasvim zadovoljni i dobro raspoloženi čak i kada nemate partnera, kada nemate vezu. Pokazaćete sebi da Vi upravljate vašim raspoloženjem i da vam nije neophodan dečko/devojka da vas usreći. Ako zauzmete ovakav aktivan stav, bićete pozitivniji, zadovoljniji i imaćete više inicijative u narednoj vezi. Na taj način zadržaćete svoje samopouzdanje i postaćete manje zavisni od drugih što će doprineti da sa drugima više uživate.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com