Anksioznost i unutrašnji govor

Anksioznost i unutrašnji govor

Unutrašnji govor je ono što mi govorimo sebi i kako se sami sebi obraćamo u određenim situacijama. Ovaj govor je obično automatski i suptilan, pa teže možete primetiti kako on utiče na vaše raspoloženje i osećanja. Vi reagujete pre nego što ste primetili šta ste sebi „reklli“ pre reagovanja. Obično kada ste relaksirani, odmarate se i pokušate da analizirate šta ste sebi rekli možete da primetite vezu između unutrašnjeg govora i vaših osećanja. Ono što je važno je da možete da naučite da se u svakom trenutku zaustavite i obratite pažnju ili zabeležite svoj unutrašnji negativni monolog.

Koje su karakteristike unutrašnjeg govora

Unutrašnji govor se javlja u telegrafskoj formi. Jedna kratka reč ili slika sadrži čitavu seriju misli, sećanja, ili asocijacija. Na primer, ako osetite da vam srce lupa brže nego obično možete reći sebi, „O, ne!“. Implicitno sa ovim automatskim „O,ne“ je povezana čitava serija asocijacija koja uključuje strah od paničnog napada, sećanja na prošle panične napade, i misli kako da izbegnete trenutnu situaciju. Identifikovanje unutrašnjeg govora može omogućiti da otkrijete nekoliko različitih misli iz samo jedne reči ili slike.

„Anksiozni“ unutrašnji govor je uglavnom iracionalan, nema osnova u realnosti ali skoro uvek zvuči kao nepirkosnovena istina. Razmišljanje šta-ako…(se ne snađem prvog dana na poslu, ne ostavim dobar utisak na sastanku, mi se zaveže jezik na ispitu) može voditi tome da očekujte najgore moguće ishode situacija u kojima ste, a koje se vrlo verovatno neće ni dogoditi. Ipak, kako se asocijacije veoma brzo nadovezuju jedna na drugu, vaša predpostvaka da će se dogoditi nešto loše postaje neprikosnovena istina koja se ne dovodi u pitanje već automatski prihvata.

Posledice negativnog unutrašnjeg govora

Negativni unutrašnji govor vodi do izbegavanja različitih životnih situacija. Kažete sebi da je biti na koncertu sa puno ljudi opasno i isti izbegavate. Možete čak i u svojoj glavi konstruisati sliku katastrofe koja se može dogoditi u takvoj situaciji. Ukratko, „anksiozni“ unutrašnji govor dovodi do izbegavanja situacija, izbegavanje dovodi do „anksioznog“ unutrašnjeg govora i tako u krug.

Unutrašnji govor može inicirati ili otežati panični napad. Panični napad obično počinje sa simptomima povećanog fiziološkog uzbuđenja, kao što su ubrzano lupanje srca, stezanje u grudima, ili znojenje dlanova. Biološki, to je prirodni odgovor organizma na stres, ne postoji ništa neobično i opasno u vezi sa tim. Ipak, ovi simptomi vas mogu podsetiti na prošli panični napad. Umesto da dopustite fiziološkim reakcijama vašeg organizma da se razvijaju, dostignu vrhunac i povuku nekim svojim ritmom vi sebe zastrašujete da ćete imati mnogo intenzivniji panični napad zastrašujućim unutrašnjim govorom: „ O ne, ovo se dešava ponovo!“, „Šta ako izgubim kontrolu?“, „Moram što pre pobeći odavde!“ ili „ Moram se boriti sa ovim simptomima i naterati ih da odu“. Zastrašujući unutrašnji govor otežava da fiziološki simptomi nestanu svojim tokom. Mnogo lakše ćete prebroditi napad ukoliko sebi govorite: „Mogu da prihvatim ono što se dešava iako je neprijatno“, „ Pustiću svoje telo da prođe kroz ovaj proces neometano“, „Ovo će proći“, „Prošao sam kroz ovo i ranije moći ću i sada“.

Negativni unutrašnji govor predstavlja lošu naviku. Mi nismo rođeni sa predizpozicijom zastrašujućeg unutrašnjeg govora mi smo naučili da mislimo na takav način. Kao što možemo da zamenimo loše navike u ponašanju, npr. pušenje ili intenzivno ispijanje kafe, sa pozitivnim navikama življenja npr. bavljenje sportskim aktivnostima i zdravom ishranom isto tako možemo zameniti nezdravo razmišljanje sa mnogo pozitivnijim, podržavajućim načinom razmišljanja. Treba imati na umu da učenje drugačijeg načina razmišljanja zahteva isto toliko upornosti i vežbe kao i učenje novih navika u ponašanju.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Rano porodično iskustvo i anksiozni poremećaji

Rano porodično iskustvo i anksiozni poremećaji

U prošlom tekstu govorili smo generalno o uzročnicima anksioznih poremećaja i naglasili da ne postoji jedan suštinski uzorak od kojeg sve zavisi. Takođe, bilo je reči o tome da oni mogu biti biološki i psihološki  tj. da osoba može biti predisponirana genetski za neki poremećaj ali da će on uslediti ako postoji okidač iz sredine. Ipak, najvažnija činjenica koju smo istakli da bez obzira šta su mogući uzroci anksioznih poremećaja to ne treba da vas zabrinjava i sudeluje u vašoj motivaciji da uz adekvatan psihoterapijski tretman rešite vaš problem.

U narednom delu teksta prikazaćemo neke okolnosti u porodici koje bi mogle usloviti razvoj anksioznih poremćaja a posebno su  relevantne za probleme sa agorafobijom ili socijalnom fobijom.

Roditelji su smatrali da treba biti ekstremno oprezan kada je u pitanju spoljašnji svet

Roditelji osoba koje imaju fobije i sami imaju fobije ili da su preterano plašljivi i anksiozni. Obično su izrazito zabrinuti za potencijalnu opasnost koja se može dogoditi njihovom detetu. Njihove rečenice najčešće glase ovako: „ Ne izlazi napolje na kišu-zaradićeš prehladu“, „Ne gledaj TV toliko puno, uništićeš vid“, „Budi oprezan“ iznova i iznova za sve i svašta što dolazi iz spoljnog sveta. Što više oni imaju preterano oprezan stav prema svetu, sve više će dete percepirati svet kao jedno „opasno“ mesto. Kada naučite da napolju vreba opasnost iz svakog ugla, automatski oduzimate sebi mogućnost da istražite novinu i da preuzimate rizik što je jedan od značajnih činilaca prilagođavanja i opstanka. Ono što se pak razvija je tendencija za preteranom brigom za sebe i sopstvenu sigurnost.

Roditelji su prekomerno kritični i postavljaju visoke standarde

Kada dete odraste sa kritikujućim roditeljima koji su usput i perfekcionisti ono nikada neće biti sigurno da li je ono što ono radi adekvatno i da li je to dovoljno da bude prihvaćeno od strane drugih. Uvek postoji neka sumnja da li ste „dovoljno dobri“ ili da li vredite dovoljno, a onda kao rezultat toga stalno pokušavate da zadovoljite svoje roditelje kako biste zadobili njihovu naklonost i prihvatanje. Kao odrasla osoba, možete razviti preteranu težnju da zadovoljite ovoga puta ne samo roditelje nego i sredinu u kojoj ste- vaši prioriteti su ,,izgledaj dobro“, „budi pristojan“, „budi primeran“ na uštrb vaših autentičnih osećanja i onoga šta zaista želite. Odrasranje je uvek jedno nesigurno tlo, ako postanete previše zavisni od određenih osoba ili mesta, možete sebi oduzeti mogućnost da ulazite u nove javne ili socijalne situacije gde postoji mogućnost da se osramotite i osetite neadekvatno. Obično se dešava da intrenalizujete vrednosti svojih roditelja i postanete preterani perfekcionisti i jako kritični prema sebi i prema drugima.

Emocionalna nesigurnost i zavisnost

Sve do svoje četvrte ili pete godine, deca su zavisna od svojih roditelja a posebno od svojih majki.Sve što u tom periodu stvori nesigurnost može voditi preteranoj zavisnosti i prvrženosti kasnije. Preterani kriticizam i  perfekcionistički standardi su uobičajeni razlozi nesigurnosti kod osoba koje kasnije razvijaju anksiozne poremećaje. Ipak, iskustva zanemarivanja, odbacivanja, napuštanja kroz razvod ili smrt roditelja, psihofizičko zlostavljanje,mogu proizvesti bazičnu nesigurnost (kao i emocionalnu zavisnost) koja formiraju dobru osnovu za anksiozne poremećaje.

Odrastanje u porodici u kojoj su jedan ili oba roditelja alkoholičari takođe predstavlja rizik za pojavu anksioznosti u odraslom dobu. Neka istraživanja ukazuju da su karakteristike odraslih koji su bili deca alkoholičara 1) opsesivna kontrola, 2) izbegavanje osećanja, 3) teškoća da se ostvari poverenje u druge, 4) prevelika odgovornost, 5) sve ili ništa način razmišljanja, 6) preterana težnja da se zadovolji drugi na uštrb svojih potreba. Iako sva deca alkoholičara ne razviju anksiozne poremećaje, slične karakteristike se viđaju kod mnogih osoba koje imaju problema sa napadima panike i/ili fobijama.

Roditelji nipodištavaju izražavanje osećanja i asertivnost

Kao dete vam može biti uskraćivano da slobodno izražavate svoje želje i da budete kažnjavani zbog toga, kao što možete biti kažnjavani kada izražavate ljutnju ili tugu.  Vremenom možete razviti potpunu restrikciju svega što ima veze sa izražavanjem osećanja i sopstvenih potreba. Ovakvo ponašanje vremenom može dovesti do toga da pod određenim stresom iskusite anksioznost ili čak paniku. Takođe, supresija osećanja može voditi i depresiji i pasivnosti u kasnijem periodu života. U oba slučaja, učenje kako da izrazite svoja osećanja i kako da postanete asertivni odnosno da izražavate svoje želje a da se ne osećati krivim zbog toga može pozitivno uticati na vas.

Ako patite od neke vrste anksioznih poremećaja moguće je da ćete se „pronaći“ u nekoj od gore navedenih stavki isto tako moguće je da nemate anksiozne poremećaje i da se isto pronađete u ovom tekstu. Ono što se dogodilo u vašem okruženju kada ste bili deca može uticati na vaš trenutni problem ali ta činjenica je samo nešto što objašnjava neke procese ali NIKAKO ne treba biti povod da mislite da su probelemi nerešivi i da ste zauvek osuđeni na povišenu anksioznost zbog vaše rane porodične istorije.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Uzroci anksioznih poremećaja

Uzroci anksioznih poremećaja

Ako se borite sa nekim od anksioznih poremećaja (generalizovani anksiozni poremećaj, panika, fobija, opsesivno-kompulsivni poremećaj), verovatno ste se zapitali šta uzrokoje takav vid problema. Na primer, zapitate se „Zašto imam panične napade?,  Da li je to nešto urođeno ili je poteklo usled načina vaspitanja, stresnih događaja i situacija?, Šta pokreće razvoj fobija?, Zašto se plašim nečega za šta znam da nije opasno?, Šta uzrokuje opsesivnost i kompulsivnost?“

Simptomi anksioznih poremećaja obično izgledaju iracionalni i neobjašnjivi tako da je prirodno postaciti pitanje „Zašto?“. Ali pre nego što detaljnije uđemo u priču o uzrocima, treba reći da postoje dve glavne ,,stvari“ koje treba imati na umu. Prvo, iako vam informacije o uzroku anksioznoh poremećaja daju uvid u to kako se oni razvijaju, takvo znanje vam nije neophodno da problem koji  imate i prevaziđete. Na efikasnost  raznovrsnih psihoterapijskih tehnika koje smo opisivali u našim dosadašnjim tekstovima kao što su relaksacija, desenzitizacija, zamena iracionalnih uverenja racionalnim, suočavanje sa emocijama,  ne utiče poznavanje uzroka vašeg problema. Drugim rečima, nije vam neophodno da trošite energiju i vreme na to da saznate zašto imate određeni problem koliko je bitno da aktivno radite na njegovom rešavanju. Ovo je česta greška koju klijenti prave kada žele da se pozabave svojim problemom pa to može biti jako opterećujuće za njih i otežavti proces oporavka. Drugo, možete biti zabrinuti oko toga da postoji samo jedan uzrok vašeg problema i konstantno tragati za njim iako postoji više faktora koji ga mogu izazvati. Ovo je karakteristika ljudskog uma da uvek traga za jedim, suštinskim uzročnikom i ako njega otkrije onda je problem rešen. Dakle, bez obzira da li se nosite sa paničnim napadima, socijalnom fobijom, generalizovanim anksioznim poremećajem, ili opsesivno-kompulsivnim poremećajem ne postoji jedan uzrok čijim otkrićem i eliminacijom ćete rešiti problem. Problemi sa anksioznim poremećajima počivaju na uzročnicima koji se nalaze na različitim nivoima. Ti nivoi obuhvataju genetsku predispoziciju, porodični “background“ i način vaspitanja, učenje putem uslovljavanja, skorašnje stresne događaje i sitaucije, način razmišljanja i lični sistem uverenja, mogućnost da izrazite svoja osećanja, itd.

Neki stručnjaci u oblasti anksioznih poremećaja zagovaraju tezu o postojanju jednog uzročnika, te u takvim slučajevima imamo ili one za koje je uzrok isključivo biološki ili one za koje je uzrok isključivo biološki. Biološka struja smatra da do anksioznih poremećaja dolazi ulsed biološkog odnosno fiziološkog disbalansa u organizmu ili mozgu. Pa je tako postojala tendencija da se panični i opsesivno-kompulsivni poremećaji tretiraju isključivo na biološkom nivou odnosno medikamentima čiji je uticaj biohemijski.

Korisno je zanti da fiziološke disfunkcije mogu biti značajni za panične napade ili opsesivno-kompulsivne poremećaje jer to ima izvesne implikacije na tretman ovih poremećaja. Ali, to ne znači da je uzrok ovih poremećaja isključivo biološki. Postavlja se pitanje: „ Šta je uzrok psiholoških poremećaja kako takvih jer problem anksioznosti vidimo kao psihološki problem?“ Moguće je da hronični stres, psihološki konflikti ili potisnuti bes kao psihološki faktori utiču na pokretanje određene fiziologije u organizmu koja iznosi određeni poremećaj na svetlo.

Sa druge strane, orjentacija isključivo na psihološke uzročnike je takođe jednostrana i pogrešna. Ovde se zastupa teza da su, na primer, socijalna fobija ili generalizovani anksiozni poremećaj prouzrokovani razvojem u haotičnoj, nesređenoj porodici u kojoj je bilo zapostavljanja, psihofizičkog zlostavljanja te je to uzrokovalo nesigurnost ili stid kod osobe koja je razvila simptome fobije i anksioznosti. Iako može biti tačno da je vaše porodično okruženje značajno doprinelo vašem tekućem stanju, nije racionalno pomišljati da je to jedini uzrok vašeg problema. Kao što verovatno možete da zaključite iz iskustava ljudi koje ste sretali u životu i njihovih porodičnih priča, ne važi pravilo da sva deca iz disfunkcionalnih porodica razvijaju anskiozni ili neki drugi psihološki poremećaj. Prema tome, zaključak koji možemo da donesemo je da postoji 1) genetska predispozicija za razvoj anksioznog poremećaja, i 2) određeni porodični uslovi čija neadekvatnost utiče na ubrzani razvoj ovog problema.

Da sumiramo, ne postoji isključivo biološki ili psihološki uzrok anksioznih poremećaja. Fiziološki disbalans može biti podstaknut stresom ili nizom psiholoških faktora; psiholoških problema, nečega što se nalazi spolja i nema veze sa onim što čovek nosi u svom nasleđu. Ne postoji način da se izmeri koji od ovih faktora utiče prvi ili koji je suštinski. Ovo saznanje nam pomaže da u tretmanu ovakvih poremećaja imamo pristup problemu na nekoliko različitih nivoa; biološkom, ponašajnom, emocionalnom, mentalnom, interpersonalnom. Sa druge strane, za osobe koje imaju anksiozne poremećaje ovo saznanje ne treba da utiče na brigu o tome da li su oni svojim nasleđem zarobljeni u sopstvenom problemu ili obrnuto da li je njihova ne tako sjajna porodična situacija doprinela da ostanu u psihološkom smislu neadaptibilni. Fokus treba staviti na rešavanje problema a razmatranje o uzrocima ostaviti stručnjacima.

Sanja Marjanović

dipl. psiholog

 

Bespomoćnost – uzrok strahova, depresije i zavisnosti

Bespomoćnost – uzrok strahova, depresije i zavisnosti

Osećanje bespomoćnosti je veoma važna tema jer se tiče mnogih drugih emocionalnih problema. Dosta se govori o strahovima, panici, depresiji i sličnim problemima, a veoma malo o osećanju bespomoćnosti. Osećanje bespomoćnosti može biti u osnovi nekih emocionalnih problema, pre svega problema sa anksioznošću (napadi panike, fobije itd.), depresijom i preteranom zavisnošću od drugih.

Osećanje bespomoćnosti je posledica procene osobe da ne raspolaže ponašanjima, snagom, mogućnostima ili nekim drugim resursima kojima bi mogla odbraniti i zaštiti sebe u situacijama koje procenjuje kao opasne i ugrožavajuće po svoj psihofizički integritet. Jednom rečju osoba ne veruje u vlastite kapacitete i snage da se izbori sa opasnošću (bilo spoljašnjom, bilo onom koja dolazi iznutra – iz same osobe). Kao posledica ovakve procene osoba se oseća bespomoćno što obično biva praćeno paničnim strahom u situaciji za koju osoba procenjuje da je opasna ili depresijom kada osoba nije u datoj situaciji ali razmišlja o tome kako nikada neće prevazići taj problem.

Svako od nas se bar nekada u životu (naročito u detinjstvu) osećao bespomoćno, ali su neki ljudi ipak više skloni ovom osećanju nego neki drugi. Pre svega treba reći da svi kada smo bili deca smo zaista i bili bespomoćni i potpuno zavisni od roditelja u svakom smislu (fizičkom, emocionalnom, egzistencijalnom). Da, deca su zaista bespomoćna, ne umeju da se odbrane od jačih od sebe, ne umeju da se sama staraju o sebi, potrebna im je emocionalna podrška, nemaju razvijenu sposobnost apstraktnog i kritičkog mišljenja, ne umeju da rešavaju probleme, nemaju dovoljno životnog iskustva itd. Sve te funkcije u detinjstvu obavljaju roditelji i druge važne osobe iz detetove okoline.

Ako roditelji brinu o detetu dete se neće osećati bespomoćno iako to zaista jeste, jer će dete osećati da je sigurno, voljeno i zaštićeno zahvaljujući brizi i ponašanju roditelja ili osoba koje brinu o detetu. Dete često opaža roditelje kao svemoćna bića (deca su sklona da se dive roditeljima i da im pripisuju natprirodne moći koje oni naravno nemaju). Međutim ako roditelji zanemaruju dete, odsutni su, ostavljaju dete samo, uskraćuju mu ljubav (na neadekvatan način), ne znaju kako dete da smire (već i sami paniče i gube kontrolu), tuku, vređaju i zlostavljaju decu, onda će se kod deteta javiti intenzivna i preplavljujuća osećanja bespomoćnosti. Pošto dete ne zna šta da radi sa ovim osećanjima, moraće da ih odcepi, potisne, kako bi preživelo. To će kod detata ostaviti negativne posedice po psihološki razvoj ličnosti.

Šta je suprotnost osećanju bespomoćnosti?

Sušta suprotnost osećaju bespomoćnosti je osećaj snage i vere u sebe (osećaj i vera da mogu sam/sama da se odbranim, prevaziđem nelagodnosti i frustracije). Upravo ovo će nedostajati osobama koje nisu imale adekvatno vaspitanje u detinjstvu (ljubav, podršku i prisustvo roditelja). Ove osobe će u kriznim situacijama biti sklone da veruju da ne mogu da se same i na uspešan način suoče sa opasnostima i nedaćama koje život nosi. Upravo to verovanje ih čini slabim, zbog čega su ove osobe sklone paničnom strahu, depresivnosti i pretaranoj zavisnosti od drugih (stalnom traženju zaštite, podrške itd.). Kako bi se odbranile od osećaja bespomoćnosti ove osobe su sklone izbegavanju situacija u kojima postoje izvesne opasnosti ili potencijalne frustracije. To naravno značajno osiromašuje njihov život.

Ko je sklon (predisponiran) da se oseća bespomoćno?

Osobe koje su preživele neka intenzivna traumatska iskustva (ratove, silovanje, nasilništvo i sl.), osobe koje su bile zanemarivane ili zlostavljanje u porodici, koje su preživele rane separacije od roditelja (odlazak roditelja na put, duži boravci u bolnici, smrt roditelja i sl.) ali i osobe koje su prezaštićivane u svojim porodicama. Prezaštićivanje jednako doprinosi predisponiranosti za osećanje bespomoćnosti kao i zanemarivanje. Roditelji koji prezaštićuju svoju decu, čine sve za njih, stalno su im na usluzi, rešavaju sve njihove probleme a deca to koriste (jer im to prija). Neki roditelji to rade bez svesne namere misleći da tako čine dobro svojoj deci, dok neki roditelji to čine namerno (mada to često poriču) ne bili učinili svoju decu zavisnom od njih i tako ublažili svoje strahove od samoće, usamljenosti, praznine i nedostatka smisla života. Kada se deca naviknu na ovakav tretman ona će sama početi da očekuju takav tretman i van kuće tj. u realnom životu (očekivaće isti tretman od strane dečka ili devojke, prijatelja, nastavnika, kolega, poslodavaca itd), što je naravno nerealistično . U isto vreme ove osobe implicitno će potkrepiti i učvrstiti svoju nesamostalnost, osećaj  da ne mogu sami i da su im za sve potrebni drugi ljudi. Zbog toga ove osobe imaju veoma nisku frustracionu toleranciju i na najmanje nelagodnosti reaguju anksioznošću, besom, depresivnoću, panikom, izbegavanjem i sl.

Dakle imamo dve krajnosti a isti rezultat – sklonost osećanju bespomoćnosti. Jedna grupa ljudi se oseća bespomoćno jer kada su bili deca su zaista i bili bespomoćni (zanemarivani, ostavljani ili zlostavljani) ili im se kasnije u životu dogodila serija veoma negativnih događaja (ratovi, nasilje i sl.) što ih je dovelo do toga da razviju sklonost bespomoćnom reagovanju. S druge strane su ljudi koji su prezaštićivani u porodici i koji su zbog toga razvili preteranu zavisnost od drugih, nisku frustracionu toleranciju, nepoverenje u sebe, svoje snage i kapacitete.

Besmopomoćnost je u osnovu nekih vrsta depresije

Istraživanja su pokazala da ljudi koji su skloni bespomoćnosti i depresivnom reagovanju na sasvim specifičan način donose zaključke o svojim uspesima i neuspesima. Ovi ljudi su skloni da svojim neuspesima pripišu uzroke koji su unutrašnji (dolaze iz ličnosti, tiču se crte ličnosti ili sposobnosti), stabilni (ne menjaju se tokom vremena) i generalni (odnose se i na druge situacije a ne samo na situaciju u koj je osoba doživela neuspeh). Procene sopstvenog uspeha, osobe sklone depresiji i bespomoćnosti procenjuju sasvim suprotno, pripisuju ih spoljašnjim, nestabilnim (promenljivim) i specifičnim (za konkretnu situaciju vezanim) okolnostima. Kod osoba koje nisu sklone depresivnosti i osećanjima bespomoćnosti, situacija je obrnuta. Ovakva sklonost ka iskrivljenom i pesimističkom zaključivanju o ličnim uspesima i neuspesima naziva se depresivni atribucioni stil. Na primer, student koji ima ovakav atribucioni stil biće sklon da kada padne ispit svoj neuspeh pripiše nedostatku sposobnosti (Nisam dovoljno pametan) što predstavlja uzrok koji je unutrašnji (tiče se ličnosti a ne situacije), stabilan (sposobnosti se ne manjaju tako lako) i generalan (manjak intelektualnih sposobnosti može biti problem za snalaženje i u drugih životnim situacijama). Ovakva vrsta, stil zaključivanja vodi pojedinca u osećanja bespomoćnosti, pasivnost i depresiju. Kada osobama koje su zaista klinički depresivne ukažete na neke životne uspehe koje su oni ostvarili u svom životu oni su skloni da te uspehe objašnjavaju srećnim okolnostima a ne ličnim odlikama. Smatra se da ovakav način mišljenja stvara i održava depresiju. S toga su psihoterapijske intervencije usmerene na prepoznavanje i promenu ovakvih pesimističkih obrazaca u zaključivanju.

Kako se izboriti sa osećanjem bespomoćnosti?

Prvo što radimo na psihoterapiji identifikujemo kojoj grupi ljudi pripada klijent i u zavisnosti od toga biramo strategiju rada. Ono što je generalna strategija u rešavanju ovog problema jeste da klijent stekne uvid u to zašto se oseća bespomoćno, u kojim situacija, kako stvara i održava to osećanje. Sledeći korak je učenje klijenta alternativnim načinima mišljenja i ponašanja u tim i sličnim situacijama. Učimo klijente kako da dokažu sebi da imaju snage, da im drugi ljudi nisu neophodni da bi prevazišli frustracije i opasnosti i šta je to što mogu da urade u konkretnim situacijama kako bi se odbranili, zaštitili ili rešili neki problem itd. Takođe, učimo klijente veštinama rešavanja problema, jer klijenti koji su skloni bespomoćnosti su skloni da probleme ne rešavaju, skloni su pasivnosti, odlaganju i izbegavanju. Bespomoćnost je karakteristična za decu ali ne bi trebalo da bude hronično stanje odraslih. Odrasli imaju puno resursa i mogućnosti za prevazilaženja raznih problema u raznim životnim situacija (jer raspolažu životnim iskustvom, apstraktnim i kritičkim mišljenjem, fizičkom snagom, novcem itd.). Mi učimo naše klijente, da te resurse pronađu u sebi i upotrebe ih i tako pokažu sebi da imaju snage i kapaciteta da se bore i urade mnogo toga dobrog za sebe.

Emocionalni rezon kao razlog održavanja bespomoćnosti

Jedan od razloga zašto se osećaj bespomoćnosti održava kod nekih klijenata jeste tzv. emocionalni rezon. Emocionalni rezon je jedna od grešaka, distrozija  u mišljenju. Osoba veruje da ako se oseća na određen način (na primer plaši se) da je to tačna i nepromenljiva karakterstika same situacije (osoba na osnovu svog stanja zaključuje da je situacija strašna, opasna) a ne unutrašnji doživljaj koji je posledica subjektivne procene realnosti (koja može biti pogrešna ili preterana). Na primer: osoba veruje: Ako se osećam bespomoćno to znači (to je dokaz) da sam JA bespomoćan/na (ne mogu ništa da uradim u ovoj situaciji i to će verovatno biti slučaj i u budućim i sličnim situacijama). Da li je to zaista tako? Da li ako se osećam slabo i uplašeno zaista ne mogu ništa da uradim? Naravno da nije tačno. Prvo mogu sebi objasniti da to što se osećam bespomoćno ne znači da sam bespomoćna osoba ili da sam bespomoćan/na sada i ovde. Reč je o načinu reagovanja na nelagodnosti i opasnosti koje sam naučio/la u detinjstvu ili skorašnjoj prošlosti. Ali sve što sam naučio/la u prošlosti mogu sada i da promenim. To je proces, nije lako ali mogu.

Kako da uverite sebe da niste bespomoćni?

Pokažite sebi da niste više bespomoćni (iako ste nekada bili u prošlosti). Ubedite sebe argumentima, dokazima u realnosti i vašom praksom u realnim situacijama da više ne morate biti bespomoćni. Uradite procenu dobiti i štete (pročitajte tekst o tome na ovom sajtu) i uvidite da li vam se i dalje isplati da budete bespomoćni. Osmislite šta sve konkretno možete uraditi da bi ste rešili neki problem, prevazišli neku frustraciju ili opasnost. Neka to bude samo delo vaše akcije. Tako će te postepno povrati osećaj snage (koju već sada imate u sebi ali je ne prepoznajete) i vere u sebe.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

Uzroci anksioznosti i napada panike

Uzroci anksioznosti i napada panike

Napad panike je intenzivni i neočekivani talas anksioznosti koji izgleda kao da se javlja van vaše kontrole i uključuje sledeće simptome: ubrzani rad srca, probadanje u grudima i otežano disanje, vrtoglavicu, nesvesticu, pojačano znojenje, drhtanje ruku, nogi ili celog tela, osećaj da se gubi kontakt sa realnošću (depersonalizacija) i strah od nadolazeće opasnosti kao što je umiranje, strah od ludila, strah od potpunog gubitka kontrole.

Nelagodnost koja je posledica anksioznosti/paničnih napada može uzrokovati strah od ponovnog ulaženja u situaciju u kojoj ste prvobitno doživeli anksioznost/panični napad. To je naročito slučaj ako je u pitanju situacija iz koje ne možete odmah izaći, kao što je na primer vožnja u kolima na autoputu, vožnja liftom, stajanje u redu u prodavnici i sl. Pošto želite da izbegnete buduće napade panike, vi počinjete da izbegavate te situacije za koje se plašite da biste u njima ponovo mogli da doživete panični napad ili intenzivnu anksioznost. Ono čega se vi stvarno plašite nije specifična situacija, kao što je na primer prodavnica, lift ili autoput, već mogućnost da ponovo doživite panični napad u toj situaciji.

Anksioznost ili panični napadi mogu biti slabi, umereni ili intenzivni u zavisnosti od broja situacija koje izbegavate i stepena restrikcije koju sebi namećete u tim situacijama. U nejgorem slučaju vi možete postati potpuno zatvoreni u kući (agorafobija). Agorafobičarima je potrebna „sigurna osoba“ i „sigurno mesto“ gde se oni mogu osećati oslobođeno od straha ili panike. U najekstremnijem slučaju, agorafobičar ne može napustiti to sigurno mesto bez paničnog straha. U najvećem broju slučajeva anksioznosti/napada panike postoji veliki broj situacija i mesta van kuće u kojima se osoba ne oseća anksiozno i postoji samo nekoliko specifičnih fobogenih situacija.

Drugi sekundarni problem (pored izbegavajućeg ponašanja) koji razvijaju osobe koje imaju problem sa anksioznošću/paničnim napadima je zavisnost i depresija. Biti sa nekim kome verujete (vaša „sigurna osoba“) sprečava vas da učestvujete u aktivnostima ili budete na mestima u kojima biste želeli da budete sami. Možete postati zavisni od te osobe, preko mere koju biste želeli. Depresija se razvija zbog osećanja bespomoćnosti u vezi sa nemogućnošću da kontrolišete vaše panične reakcije a naročito zbog nemogućnosti da budete na mestima ili radite stvari koje drugi ljudi rade sa lakoćom. Tokom vašeg oporavka od anksioznosti/paničnih napada razvićete veći stepen samo-dovoljnosti i optimističniji i vedriji pogled na život.

Najčešći uzroci i okidači napada panike, agorafobije i anksioznosti

Sada ću navesti neke od najčešćih uzroka javljanja naksioznosti ili napada panike. Neke vrste stresnih događaja često pretstavljaju okidač za prvi panični napad. Takav događaj može biti zadnja kap u čaši, jer u većini slučajeva postoji dugogodišnje akumulirani stres. Među najčešćim precipitirajućim događajima (okidačima) su:

Značajan lični gubitak – gubitak značajne osobe usled smrti ili razvoda, gubitak posla, gubitak finansijskih sredstava ili gubitak zdravlja.

Značajna životna promena – bilo koja kvalitativno značajna promena u životu kao što je ženidba/udaja, dolazak dece na svet, završetak fakulteta, promena posla, preseljenje itd.

Upotreba supstanci i droga – nije neuobičajeno da se prvi panični napad dogodi nakon preteranog unosa kofeina u organizam. Isto tako panični napad može biti iniciran upotrebom kokaina, amfetamina, LSD-a, visokih doza marihuane kao i usled skidanja sa sedativa i trakvilizera.

Glavni uzroci operišu, deluju sada i ovde i oni održavaju anksioznost i napade panike. Ti primarni uzroci su:

Fobično izbegavanje – nastavljanje izbegavanja součavanja sa vašom fobijom je glavni način njenog održavanja. Očigledno je da je to izbegavanje veoma nagrađujuće, nagrada je pošteđivanje sebe osećanja anksioznosti. Mišljenje o bekstvu iz fobijske situacije vam neće pomoći sve dok nastavite da izbegavate direktno suočavanje.

Anksiozni unutrašnji govor – unutrašnji govor je ono što govorite sami sebi unutar svog uma. Taj govor može biti do te mere automatizovan i suptilan da ga uopšte ne primećujete sve dok ne obratite pažnju na njega. Izjave koje govorite sebi počinju sa rečima: Šta ako? Kao na primer: Šta ako doživim panični napad ponovo? Ovakve izjave stvaraju još veću anksioznost. Šta ako izgubim kontrolu nad sobom dok vozim? Šta će ljudi misliti o meni ako postanem anksiozan dok stojim u redu u prodavnici? Ovakva vrsta unutrašnjeg govora anticipira pogoršanje. Zajednički naziv za ovu vrstu govora je briga. Možete naučiti da prepoznate vaš unutrašnji govor koji provocira anksioznost, zaustaviti ga i zameniti ga podržavajućim i smirujućim izjavama o sebi.

Obuzdavanje osećanja – supresovanje osećanja ljutnje, frustracije, tuge ili uzbuđenja može doprinositi javljanju stanja slobodno-lebdeće anksioznosti. Slobodno-lebdeća anksioznost je slučaj kada se osećate neodređenu anksioznost i ne znate zašto se tako osećate. Možda ste primetili da kada izrazite osećanja ljutnje ili se dobro isplačete, osećate se smireno i spokojno. Izražavanje osećanja ima jasan fiziološki efekat koji dovodi do redukovanja nivoa stresa i anksioznosti.

Nedostatak asertivnosti – da biste izražavali osećanja pred drugim ljudima važno je da razvijete asertivni stil komunikacije. Asertivnost, najprostije rečeno je izražavanje sebe na direktan, otvoren (iskren) način. To podrazumeva zdrav balans između submisivnosti (kada se plašite da tražite ono što želite) i agresivnosti (kada zahtevate i pretite drugima). Osobe koje su sklone anksioznosti i fobijama često se ponašaju submisivno. One izbegavaju da direktno traže ono što žele i plaše se da izraze jaka osećanja, naročito ljutnju. Često oni se plaše izlaganja pred drugima zbog toga što se plaše da li će odražati pred drugima sliku prijatne i dobre osobe. Oni mogu biti uplašeni da će asertivna komunikacija udaljiti njihovu sigurnu osobu, od koje zavisi njihovo bazično osećanje sigurnosti. Naučiti da se bude asertivan i da se direktno komuniciraju potrebe i osećanja je krucijalno za prevladavanje anksioznosti ili napada panike.

Nedostatak veština za brigu o sebi – ono što je slično za većinu osoba koje pate od nekog anksioznog poremećaja je jako osećanje nesigurnosti. Ovo je posebno slučaj u agorafobiji, gde potreba da se bude blizu sigurnog mesta ili sigurne osobe može biti veoma jaka. Ovakva vrsta nesigurnosti nastaje u zavisnosti od različitih uticaja iz detinjstva kao što su: zanemarivanje od strane roditelja, odbacivanje, zlostavljanje, prezaštićivanje, perfekcionizam, alkhololizam ili zavisnost od droga u porodici. Pošto ove osobe nikada nisu dobile konzistentnu i pouzdanu negu kao deca, one kao odrasle osobe imaju manjak kapaciteta da adekvatno vode računa o svojim potrebama. Ove osobe ne znaju kako da vole sebe i da brinu o sebi, one pate od niskog samopoštovanja i mogu se osećati anksiozno i preplavljeno kada se suočavaju sa zahtevima i dužnostima odraslih. Ovaj nedostatak veština za brigu o sebi podupire anksioznost. Najbolji način da izađete na kraj sa posledicama zloupotrebe od strane roditelja i deprivacije jeste da postanete dobar roditelj samom sebi.

Visoko stresan život – upravljanje stresom smanjuje vulnerabilnost za panične napade i anksioznost uopšte. Usvajanje koncepata i veština relaksacije, vežbanja, ishrane, unutrašnjeg govora, otkrivanja disfunkcionalnih uverenja i osećanja, i asertivnosti doprineće da smanjite stres u vašem životu.

Nedostatak smisla i osećanja svrhe – imao sam česta iskustva da su ljudi osetili oslobođenje od anksioznosti i fobija kada je njihov život dobio svrhu, smisao i direkciju. Sve dok ne pronađete nešto što je veće od ličnog samozadovoljenja – nešto što vašem životu daje smisao i svrhu – možete biti podložni osećanjima dosade, nedostatka smisla, ograničenosti, zato što ne shvatate šta bi ste sve mogli biti. To osećanje ograničenosti može biti potencijalna hrana (osnova) za anksioznost, fobije, čak i panične napade.

Kako da sami prevaziđete napade panike?

Radeći sa stotinama klijenata kojima sa pomogao da prevaziđu napade panike napravio sam sjajan i delotovran program za prevazilaženje napada panike. Program se naziva Kako da sami, lako i zauvek prevaziđete napade panike. U ovom programu naučiću vas kako da prevaziđete napde panike korak po korak. Program se pokazao kao veoma uspešan u praksi i do sada je pomogao mnogima da sami prevaziđu napade panike.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com