Strah od gubitka kontrole

Strah od gubitka kontrole

Strah od gubitka kontrole je redovni pratilac i sastavni deo mnogih anksioznih poremećaja (pre svega: napada panike i opsesivno – komplusivnog poremećaja). U osnovi straha od gubtika kontrole je pogrešna, netačna procena osobe da će u nekom trenutku izgubiti kontrolu nad svojim ponašanjem i/ili emocijama što predstavlja uvod u ludilo, uvod u duševnu bolest. Osoba se plaši mentalne dezintegracije.

Što je strah koji osoba oseća jači to je osoba sklonija da veruje da će doći do gubitaka kontrole, što stvara dodatni strah i može kulminirati napadom panike ili intenzivnom anksioznošću. Postoje dva aspekta ideje o gubitku kontrole, gubitak kontrole u ponašanju i verovanje osobe da gubi kontrolu nad osećanjima.

Da li osoba zbog straha može izgubiti kontrolu nad svojim ponašanjem?

Gubitak kontrole nad ponašanjem podrazumeva verovanje osobe da ako se prepusti nadolazećem strahu, odustane od brige ili ruminativnih misli da će izgubuiti kontrolu nad sopstvenim ponašanjem, odnosno da će učiniti nešto što inače ne bi učinila. Osobe koje pate od opsesivno – kompulsivnog poremećaja ponekada zamišljaju da će uraditi nešto što je u potpunosti suprotno njihovom moralnom sistemu vrednosti i toga se jako plaše (npr: zamišljaju da će uzeti kuhinjski nož i povrediti drugog ili sebe). Ovakve slutnje se nikada ne obistine kod osoba koje imaju opsesivno – kompulsivni poremećaj.

Zašto se javljaju ovakve zastrašujuće misli, fatazije o gubitku kontrole?

Funkcija ovakvih misli i fantazija jeste samozastrašivanje i održanje preterane, rigidne kontrole soptvenog ponašanja i osećanja. Osobe koje pate od ovog poremećaja duboko veruju da moraju kontrolisati sve, svoje misli, osećanja i ponašanja, jer i sama pomisao na nešto loše može predstavljati uvod u realizaciju i ponašanje istog (ova vrsta verovanja se bazira na verovanju u omnipotentnost, svemoć sopstvenih misli). Kada pričamo o gubitku kontrole nad ponašanjem treba istaći da se ona nikada ne javlja kod osoba koje su pate od anksioznih poremećaja ili nekog drugog neurotskog sindroma. Gubitak kontrole nad ponašanjem moguć je samo kod osoba sa teškim (psihotičnim) duševnim ili neurološkim bolestima, koje podrazumevaju postojanje genetske vulnerabilnosti (postojanje takvih poremećaja u bližoj ili daljoj porodici) ili oštećenja mozga. Takođe važno je istaći da čak i u veoma specifičnim stanjima ne dolazi do gubitka kontrole nad ponašanjem. Ovde mislim na stanja kao što su: hipnotički trans, regresija, preplavljenost nekim afektom, alkoholisano stanje itd. U svim ovim stanjima osoba nikada ne uradi nešto što inače ne bi uradila u normalnim okolnostima. Na primer, sklonost agresivnim ispadima u alkoholisanom stanju ili u stanju kada je osoba u afektu nije posledica gubtika kontrole već sklonosti ovoj vrsti ponašanja koja može biti podstaknuta uzimanjem alkohola ali ne i izazvana njome. Ljudi ne čine nikada nešto što nije u skladu sa njihovim moralno-vrednosnim sistemom.

Da li osoba treba da kontroliše emocije?

Drugi aspekt verovanja u ideju o gubitku kontole odnosi se na kontrolu emocija. Osoba koja oseća intenzivnu anksioznost ili paniku, ima ideju da nije u stanju da kontroliše svoje emocije i da se može desiti iznenadna provala neprijatnih emocija koje osoba ne želi da doživi i kojih se plaši.

Strah od gubitka kontrole nad emocijama je takođe posledica pogrešnog uverenja da prihvatanje neprijatnih emocija i odustajanje od njihovog suzbijanja vodi u ludilo i mentalnu dezintegraciju. Uverenje osobe da gubi kontrolu nad sopstvenim osećanjima je inicirano naviranjem osećanja koja je osoba do sada uporno izbegavala, potiskivala ili poricala.

Prihvatanje i suočavanje sa tim neprijatnim emocijama je jedini način za njihovo integrisanje. Da bi se osoba prepustila i prihvatila ova osećanja neophodno je da prvo prestane da ih se plaši. Da bi osoba prestala da se plaši svojih osećanja bitno je da shvati da prepuštanje osećanjima ne predstavlja gubitak kontrole niti uvod u ludilo.

Rigidna kontrola osećanja (potiskivanje, poricanje itd.) dovodi do stvaranja hroničnih tenzija, napetosti i anksioznosti. Rešenje predstavlja zamena rigidne kontrole fleksibilnijom. To znači da osoba može da nauči da u nekim situacijama (za koje procenjuje da su bezbedne i adekvatne za izražavanje osećanja) izrazi i prihvati ono što oseća a u nekim drugim situacijama to ne čini (u onim situacijama u kojima procenjuje da bi izražavanje osećanja bilo neadekvatno ili štetno).

U radu sa klijentima mi učimo klijente kako da izražavaju i prihvate svoja osećanja kojih se plaše i na taj način ih osveste i integrišu. Integracija i prihvatanje ovih osećanja dovodi do redukcije anksioznosti i straha od gubtika kontrole. Strah od gubitka kontrole je samo pokazatelj da je kontrola koju osoba praktikuje suviše rigidna i neodrživa. S toga osoba može naučiti jedan zreliji i fleksibilniji vid kontrole koji ne podrazumeva strahovanja od gubitka kontrole i hroničnu anksioznost.

Kako da pomognete sami sebi i oslobodite se straha od gubitika kontrole?

Ako imate zastrašujuće misli i fantazije, osećaj da ćete izgubiti kontrolu a želite sami da ih prevaziđete pogledajte program za prevazilaženje opsesivnih misli. Tamo ćete naći skup veoma jednostavnih i moćnih tehnika koje ako budete primenjivali na sebi svakodnevno moći ćete da se oslobodite straha od gubitka kontrole kao i svih drugih iracionalnih srahova.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

 

Suočavanje sa strahom

Suočavanje sa strahom

Mnogi me pitaju da li je moguće pobediti strahove? U samoj formulaciji ovog pitanja sadržan je uzrok problema. Odgovor je NE. Strahove ne možemo pobediti, možemo ih samo prevazići. Zašto?

Ako govorimo o borbi, to podrazumeva da u konfliktu učestvuju bar dve strane. Pobeda jedne strane podrazumeva poraz druge. Znači ako govorimo o strahu, pobediti strah bi značilo izvojevati pobedu nad sobom, odnosno poraziti sebe. To je paradoksalno i stoga je nemoguće.

Strah je deo nas, deo onoga ko se plaši. Onaj ko se plaši je u isto vreme subjekat i objekat straha. Dakle, onaj ko misli da strahove može pobediti, zapravo ne priznaje strah, ne priznaje da je on/ona taj koji se plaši. Tu je reč o poricanju straha. Onaj ko ne priznaje svoj strah nastoji da ga potisne, suzbije ili eliminiše na sve moguće načine. Problem je u tome što se strah (kao ni jedno drugo osećanje) ne može potisnuti u potpunosti. Obično se dešava suprotno, što ga više potiskuje to vam se on više vraća u jednom ili drugom obliku. Znači, potiskivanje straha je apriori osuđeno na neuspeh.

Iracionalni, neurotski strahovi

U ovom tekstu govorimo o tzv. neurotskim, iracionalnim strahovima a ne tzv. realnim strahovima (kao što su strah da će nas pregaziti auto koji sumano ide ka nama i sl.). Neurotski strahovi su podjednako realni s tim što postoji razlika u objektu straha. Neurotski strahovi obično su strahovi od određenih ideja i misli u koje osoba veruje (a procenjuje ih kao ugoržavajuće, opasne po sebe) ili osećanja kojih se osoba plaši.

Kako prevazići strahove?

Ako ne možemo pobediti strah, ako ga ne možemo potisnuti, ako ne možemo pobeći od njega, šta onda možemo učiniti sa strahom? Bez obzira o kojoj vrsti straha je reč (fobijski strahovi, panika, slobodno lebdeći strah itd.) postoji samo jedan konstruktivan način za tretiranje straha. To je suočavanje. Za razliku od potiskivanja i negiranja, suočavanje sa strahom podrazumeva prihvatanje straha, odustajanje od izbegavanja i osvešćivanje onoga čega se bojimo.

Suočavanje sa strahom podrazumeva sledeće:

Promenu stava prema strahu – podrazumeva prihvatanje sledećih ideja: da strah nije opasan već samo neprijatan, da se može podneti, da strah sam po sebi ne dovodi do bolesti (telesne niti duševne), da se strah može prevazići jedino suočavanjem i izlaganjem a nikada izbegavanjem i potiskivanjem, da strah nije izraz slabosti a da je suočavanje sa strahom izraz hrabrosti, da je strah normalna pojava i deo ljudske prirode, da je strah prolazan.

Dolaženje do saznanja čega se zaista bojimo – mi se nikada ne bojimo situacija (kao što su vožnja liftom, povišen puls, visina, javni nastup, upoznavanje, intervju za posao itd.) već značenja koje pridajemo tim situacijama. Značenja (očekivanja, predviđanja, zaključivanja o posledicama) su ta koja nas zastrašuju a ne same situacije. To znači da se mi najčešće plašimo ideja u koje verujemo a ne neposredne realnosti koja nas okružuje. Kada jednom otkrijemo i izgovorimo te ideje onda smo u stanju da na njih utičemo, menjamo ih ili ih korigujemo.

Prihvatanje da se strah ispolji u celosti – podrazumeva izlaganje situacijama u kojima osećamo strah, dopuštanje da se strah pojavi i ostajanje u situaciji dok strah ne prođe. Na taj način dokazujemo sebi da strah sam po sebi nije opasan, da ga možemo podneti i da to ako se plašimo ne znači nužno i da je sama situacija opasna. Da bi smo mogli da se oslobodimo straha moramo ga pustiti da se pojavi i prestane. Ovu proceduru je potrebno dosledno ponavljati, sve dok strah u potpunosti prestane da se javlja u tim situacijama.

Usvajanje strategija za suočavanje sa strahom – učenje šta možemo sve preduzeti i učiniti dok se suočavamo sa strahom. Možemo korisiti neke od tehnika disanja koje uvode u relaksaciju, možemo tokom izlaganja osporavati ideje kojima stvaramo strah i zameniti ih idejama koje su realističnije i kojima se ohrabrujemo. Pogledajte programe samopomoći koji se tiču prevazilaženja napada panike i opsesivnih misli.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com