Strah od gubitka kontrole: Zašto nas plaši i kako ga razumeti?
Strah od gubitka kontrole je čest i intenzivan pratilac mnogih anksioznih poremećaja, naročito napada panike i opsesivno-kompulzivnog poremećaja. U svojoj suštini, ovaj strah proizlazi iz pogrešnog uverenja da bi osoba, u nekom trenutku, mogla izgubiti kontrolu nad sobom – nad svojim ponašanjem ili emocijama – što tumači kao uvod u mentalni slom ili „ludilo“.
Što je osećaj straha jači, to se čini verovatnijim da će do gubitka kontrole doći. Tako nastaje začarani krug: osoba se uplaši da će izgubiti kontrolu, što pojačava strah, a to dodatno učvršćuje uverenje da je gubitak kontrole neizbežan.
Može li strah zaista dovesti do gubitka kontrole nad ponašanjem?
Jedan od najčešćih oblika ovog straha je verovanje da će osoba učiniti nešto neprihvatljivo ili opasno ako „pukne“. Kod opsesivno-kompulzivnog poremećaja, osoba može imati neželjene misli o tome da bi mogla nauditi sebi ili drugima, iako nikada ne bi tako nešto zaista učinila.
Važno je znati da se ovakav gubitak kontrole ne dešava kod osoba koje pate od anksioznih poremećaja. Ovakve zastrašujuće misli nisu opasne po sebi, niti su znak da će osoba izgubiti razum. One su posledica uznemirenosti, a ne predznak opasnosti.
Pravi gubitak kontrole nad ponašanjem javlja se samo kod osoba sa ozbiljnim mentalnim ili neurološkim oboljenjima – poput psihotičnih poremećaja – a za to obično postoje jasne biološke predispozicije ili oštećenja.
Čak i u specifičnim stanjima poput hipnoze, jake afektivne reakcije ili alkoholisanosti, osoba ne čini ono što nije već deo njenog karaktera. Nasilno ponašanje u alkoholisanom stanju, na primer, nije posledica samog alkohola, već latentne agresivnosti koja tada izlazi na površinu.
Zašto se javljaju ovakve misli i fantazije?
Ove misli i slike služe jednoj vrsti unutrašnjeg samozastrašivanja – pokušaju da se održi stroga unutrašnja kontrola. Osobe koje ih imaju često veruju da moraju apsolutno da nadziru svoje misli, osećanja i ponašanja, jer im se čini da će čak i sama pomisao na nešto „pogrešno“ dovesti do njegove realizacije.
Ovo verovanje u „svemoć misli“ stvara dodatni pritisak i otežava funkcionisanje. Ipak, misli nisu opasne. One nemaju moć da se same od sebe pretvore u dela. Osoba je ta koja odlučuje o svom ponašanju – a sama pojava uznemirujuće misli ne znači gubitak kontrole.
Da li osoba može izgubiti kontrolu nad emocijama?
Drugi oblik straha odnosi se na osećanja. Osoba se plaši da će je preplaviti teskoba, panika, tuga ili bes, i da će to dovesti do emotivnog sloma. Ima utisak da će „eksplodirati“ ili „puknuti“ ako prestane da se bori protiv neprijatnih emocija.
U stvarnosti, ono što se dešava jeste pojava potisnutih osećanja – emocija koje su dugo bile ignorisane, poricane ili potiskivane. To nisu emocije koje izmiču kontroli – to su osećanja koja traže da budu primećena, prihvaćena i izražena.
Prepuštanje emocijama ne vodi u ludilo, već u olakšanje. Suočavanje sa sobom ne znači gubitak razuma, već početak emocionalnog oslobađanja.
Šta bi bilo rešenje kod ovog straha?
Rešenje nije u rigidnoj kontroli emocija, već u učenju fleksibilnijeg odnosa prema njima. Osoba može naučiti da u nekim situacijama dozvoli sebi da izrazi ono što oseća, a u drugim situacijama odluči da to odloži – ne iz straha, već iz zrelosti i procene.
Ovaj fleksibilan pristup smanjuje unutrašnju napetost i omogućava osećaj veće stabilnosti. Nije poenta da emocije uvek budu pod savršenom kontrolom, već da znamo da ih možemo izdržati, razumeti i ispratiti bez panike.
Strah od gubitka kontrole je zapravo signal da je način na koji pokušavamo da sve držimo pod kontrolom – previše krut. Umesto toga, možemo razviti unutrašnju sigurnost koja ne zavisi od kontrole svega, već od poverenja u sopstvenu sposobnost da podnesemo ono što osećamo i mislimo.
Strah od gubitka kontrole, bilo da se odnosi na ponašanje ili emocije, zapravo nije pokazatelj stvarne opasnosti, već rezultat pogrešnih uverenja i rigidne potrebe za stalnom samokontrolom. Osobe koje se suočavaju s ovim strahom često pokušavaju da suzbiju emocije i misli, verujući da ih samo potpuna kontrola može zaštititi od „ludila“ ili neželjenog ponašanja. Ipak, ironija je u tome što upravo ta kruta kontrola stvara hroničnu napetost i održava anksioznost.
Možda će vas zanimati kako da prevaziđete strah od gubitka kontrole.
Kognitivno-bihevioralna terapija (KBT) pomaže osobama da prepoznaju i preispitaju svoja disfunkcionalna uverenja, nauče kako da se suoče sa svojim emocijama bez straha i razviju fleksibilniji način razmišljanja i ponašanja. Kroz KBT, osoba stiče veštine koje joj omogućavaju da živi slobodnije i bez stalne unutrašnje borbe za „potpunu kontrolu“.
Suočavanje, a ne izbegavanje, jeste ključ promene –uz stručno vođenje, ta promena je i te kako moguća. Ukoliko prepoznajete kod sebe ovaj strah ili želite da unapredite svoju ličnost i funkcionisanje, kod nas u savetovalištu možete zakazati termin za psihološko savetovanje ili psihoterapiju. U svakodnevnom radu primenjujemo principe KBT i REBT psihoterapije.
Autor:
Aleksandra Tasić
Master klinički psiholog i KBT psihoterapeut u superviziji
Kontak za online savetovanje: onlinepsihoterapija@gmail.com
20 thoughts on “Strah od gubitka kontrole”
tekst je odlican, da sam u Bg-u…trk kod vas 🙂 hehe, ali nisam… volela bih da popricam s vama… da vam predstavim svoj problem, nikom ne mogu potpuno da kazem sve, jer me je strah da se ne uplase od mene 🙂 zanima me kako mogu stupiti u kontakt s vama, da li preko mail-a mogu da popricam s vama, ili drugacije, veliki pozdrav!
Kad sam vam poslala poruku, videla sam to u glavnom meniju, vazi, javicu se kada budem htela da zakazem, kada budem imala svoj net 🙂 …. samo ne mogu da verujem koliko se bolje osecam od juce kada sam procitala vas tekst, dobila sam pre nedelju dana taj opsesivno – kompulsivni poremećaj, tako odjednom, danonocnu uznemirenost,da li je moguce da mi bude ovoliko bolje posle samo sedam dana, jer citam da ljudi pate od anksioznosti dugo vremena, mozda mi opet dodju ti tezi trenuci, ali ne znam, hehe, u svakom slucaju puno vas pozdravljam i hvala! 🙂
upravo o ovmome sto pise u ovom tekstu ja patim od toga da ne izgubim kontrolu nad sobom kak mogu preko telefona da se skontaktira sa vama pozdrav
Da vas pitam, poslala sam juce ujutru mail na vasu adresu, pitala sam nesto u vezi savetovanja preko telefona, jos uvek mi niko nije odgovorio, vidim da ovde odgovarate, pa me zanima da li ce mi uskoro biti odgovor na mail-u, razumem da imate dosta posla verovatno 🙂 ali sam nestrpljiva pa sam samo htela da znam koliko se otprilike ceka na to, izvinite, mozda sam dosadna ali unapred hvala 🙂 Pozdrav!
imala sam problema sa strahom od gubitka kontrole… mogu reci da se super nosim s tim….ali vremenom osecaj krivice je nekako postao izrazeniji, cak i izmisljeni osecaji krivice su tu… svesna sam da emocije veoma brzo odgovaraju na svaku stvarnu ili izmisljenu krivicu, ali kako to vise dokazati sebi … imate li neke tekstove o tome
pozdrav!
Postovana, evo linka ka našem tekstu u kome se govori o osećanju krivice : http://vaspsiholog.com/2011/03/osecanje-krivice/. Srdacan pozdrav.
Vaš psiholog
Procitao sam Vase clanke vezane za OKP .Da ja sam vrlo emotivan (ajde i intelekt je ok-mada sam od osoba koja ne zna da se hvali – spadam u izuzetno moralne cistunce ,sada se pogotovo drzim toga ) uklapam se u ‘plodno tle’. Imam 55 g. Bilo je i ranije nekih
‘misli’ ali kao izvor su bile stvarni problemi ali sam sve racionalno i strpljivo resavao,dakle
problem pa resavanje (zdrava situacija) Pre tri meseca sam imah strah da jednom kolegi nisam nesto nazao ucinio pricom(Naravno bezrazlozno-vracao sam sliku i analizirao sta ja tu imam).Od tada pocinju analize sta je bilo , da li je bilo od pre 30.g. do danas (da li sam nekom, nesto lose ucinio, da li sam imao vezu ili nisam da li sam platio neso ili nisam)Dakle od 30g, pa na ovamo .Usadio sam strah pri odlasu u radnju da li sam platio dovoljno (uvek brojim pare i evidentiram) Zapisume sva razamisljanja i to mi pomaze da predjem Pre tri nedeljeImam Dakle moji problemi nisu ;Da cu..’ nego ‘Da li sam..’ dakle uvek posle strah i misli sto je meni tezi problem.Misli nisu nesto intezivne dok nisu pocele da se odnose na decu da cu ima ja nesto staviti u jelo…. strasno mi je i kad ovo pisem. Misao dodje uvek POSLE npr posle kuvanja
(bacio sam paradjaz koji sam kuvao pre neki dan da budem siguran. Znam da je to glupost
(samohran sam roditelj srednjoskolske dece) Zadnjih meseci dok radim na racunaru ( time se bavim) gledao sam cesto Poaro-a (u pauzama)i to sam sigurno preterao 90% epozada su trovanja.Izuzetno sam savestan i odan deci ( izuzetno) sto je verovatno pogodno tle sa onim
‘moralni cistunac-takvo mi je vaspitanje.Jako mi tesko padaju misli ‘Dali sam nesto uradio deci’
Izuzetno su mi bolne jer sve mogu da podnesem sto se mene tice ali ne i dece. Ne mogu da ne obracam paznju na te misli Jedino mi ostaje racionalno da ih razgradjujem i mislim da je to najbolje.Problem je samo u tome sto su to misli ‘Unazad’ dakle da li sam a ne da li cu (kao vecina komentara i Vasih saveta. Dakle posle 30 min posle 1 sata …’
misao : npr posle kuvanja misao saniper ..i igranka pocinje 1. strah 2 analiza da li sam ga dirao
,kuda sam se kretao ako nekako prezivim i predjem preko toga idem dalje . kao sto sam napomenuo za kuvani paradajz njega sam bacio da se ne bih suocavao cele godine i preispitivao.Znam da je glupost ali ajd…
Postyo sam ga bacioi sada sam nasao nesto drugo u glavi lomljeno staklo zamislite …. idiot
Misli ne drze dugo ali da sam ja u pitanju ni po brige ali deca..
Znam da nisam ali ipak Da li ja mogu biti opasnost za tu decu ?
Postovani, problem koji ste izneli zahteva opsezniji razgovor. Ukoliko ste u mogucnosti, bilo bi dobro da se javite za psiholosko savetovanje kako bismo obradili razlicita pitanja koja Vas zanimaju i radili na resenju problema sa OKP-om. Srdacan pozdrav. Sanja Marjanovic, dipl.psiholog
Poštovani,
nisam u vašoj blizini pa d amogu da dodjem do vas pa bih vam iznela svoj problem ukratko ako biste bili ljubazni da mi odgovorite.
pročitala sam par tekstova, veoma dobro i nadahnjujuce napisano.
ja sam osetila prvi panicni napad pre 3 godine kada sam se vratila u rodni grad nakon studija. imala sam cvrstu vezu i nicim izazvano jedne noci, bas sa deckom sam bila i osetila da preplavljuje osecaj uznemirenosti. morala sam odmah d aupalim svetlo, trajalo je 10 minuta, ni toliko. sledeci jos jaci se desio nakom 3 meseca i to par dana nego sto sam se za stalno vratila u rodni grad. pre toga sam stalno vagala sta da radim, nisam bila sigurna u svoju odluku. kada sam se vratila, 2 meseca sam imala osecaj mucnine u stomaku, anksioznost je bila jako izrazena i to po celi dan cini mi se . onda sam se ustalila na poslu, i se je to proslo.
sledeci put sam osetila anksioznosti kada sam se udala, bila sam trudna tada, zelela sam taj brak, bila sa ovaj put sigurna u svoju odluku, a osecaj se javio nako 2 meseca od udaje. e onda sam ja pocel ada tumacim soje snove kao stvarne i da se preispitujem svasta, od rodjenja cini mi se do danas. i tako, uhvatio me je strajh od ludila i gubitka kontrole, i to je traja +lo do januara do marta prosle godine. uspevala sam na neke periode da kazem sebi: alo bre. sta vise lupas, sve je ok, batali te glupe misli i teraj dalje. krenulo je kao strah od homofobije nakon jednog sna a onda dok sam citala d aje i to jedna umisljena glupost ja sam procitala kako ljudi pate od ne znam cega sve i onda uobrazila ovaj pomenuti strah od ludila.
posle je sve mirovalo, evo i sada nije tako hvala Bogu ali ponekad mi opet tako nesto padne na pamet i to kada sam najraspolozenija. sada imamo jednu diivnu bebu, opbozavamo je i nama je super hvala Bogu ali smo se skoro preselili u nas stan. i pocinjem da hvatam sebe da kada mislim o nekim lepim stvraima ja nakon par minuta divnih misli pomislim da to moze da prodje , da je zivot besmislen i plasim se d mi sve izgubi smisao i i ako sam u sustini pozitivac i uvek sam bila vesela i vedrog duha, kazem ja sebi da ne treba tako da razmisljam ali nekada sa prepustim na kratko iako to ne zelim.
nemojte mi zameriti, probacu sama da izvucem neki zakljucak, da li meni svaka promena u zivotu tako tesko pada da imam osecaj da gubim kontrolu i da ce ne znam sta da se desi? iako sam mislila da lako prihvatam novonastale situacije izgleda da ipak nije tako, da li sam ja osoba kojoj reba duzi perdiod za privikavanje na nove situacije i da li ce ikada prestati ? ovo pitanje je sigurno postavljeno milion puta 🙂
ovo uopste nije ukratko ispalo ali ovo mi je doslo izgleda kao pola terapije, ja se jako bolje osecam sto sam ovo znela onako kako se odvijalo. prosle godine kad a su mi se prvi puta javile te crne misli, ja sam rekla muzu, on me je bodrio i pricao kako to prodje nije to nista i bio mi je velika podrska. a drugarici kada sam se pozalila ona mi ej rekla kako se njoj u isto vreme javio strah od cinjenje nazao sebi i da se takve crni misli jvaljale i nasim drugaricam sto je mene zaprepastilo. bilo mi je lakse sto nisam jedina ali nisam mogla da verujem kako se to ne vidi ana njima. i sada se ponekad pitam da li se zaista dobro osecaju kada tako izgledaju ili i druge ljude nesto muci kao mene na trenutke ali to ne pokazuju.
ispade moj tkst duzi od vaseg, ukratko mi recite ( ne mora ovako ukratko kao sto sam ja:) ) da li je ovo blazi vid poremencaja anksioznosti, da li to prolazi, da li treba da pijem nesto. inace imam averziju od tableta za „raspolozenje“ i opustanje, sve mislim da cu da se navucem i da ce mi to biti uvod u celozivotnu zavisnost.
hvala unapred sto cete ovo procitati a jos vise ako mi odogovorite
Postovani,imam 16 godina i htela bih ukratko da pitam pa mi vi predlozite da li mi treba neki razgovor ili nesto.Ovako ja stvarno mislim da imam ovaj problem,jer sam izuzetno impulsivna osoba,javlja mi se osecaj kao da cu da izgubim kontrolu iako bas i ne dodje do toga.Iskreno uvek se desi kad najmanje ocekujem i tad sam se totalno poludela pocela sam da se derem ko nenormalna na svog brata i tako sve i uz to dranje sam pocela i da placem i sve mi se zivo izmesalo..posle sam se jedva smirila.Ovo je jedan od incidenata bilo ih je jos ali ovaj je bio najveci napad koliko ja znam,da ne zalazimo u detalje.Samo sto ja jednostavno znam da to moze da mi se desi jer uvek potiskujem emocije i sve drzim u sebi,niko me ne shvata,i tako kad se sve nakupi ja jednostavno puknem.Tako i u skoli kad se desi nesto sto me mnogo iznervira,ne mogu da sedim u ucionici jer cu da udarim nekog i uvek odem u wc i tamo disem duboko i pokusavam da se smirim.Znam da imam problem sa kontrolisanjem besa ali ne mogu to da zaustavim,jednostvno me obuzme postanem druga osoba i nisam svesna koga cu i kako da povredim.I opet su pocele da mi se javljaju cesce ovakve misli i mislim da ce u skoli doci do nekog velikog ispada..Nadam se da mozete da mi kazete nesto povodom ovoga i sta treba da radim.Hvala!
Postovani mislim da patim od aniksioznosti.Imam 28 godina i epilepsiju 10 godina tad sam i imala samo dva napada pijem eftil 1 uvece…Prvi napad panike sam imala pre 2godine u kasnu noc sam se probudila sa lupanjem srca,nemirom u zelucu i jakim pistanjem u usima…Pre toga sam dosta jela i pila alkohol… Od tad sam na oprezu ali sam znala kako da regulisem simptome tj da ne obratim paznju na njih.. Do pre par dana kad sam uvrtela sebi u glavu iako sam svesna da mi se pricinilo tj neki predmet da cu oboleti od sizofrenije… To sam prevazisla,ali sam procitala da ljudi koji piju eftil su skloni samoubistvu…. Mene je to poprilucno uplasilo…. Imam te prisilne misli sta ako uzmem noz pa se povredim ili nekog povredim…Naravno da ja to nikad ne bih ucinila i da bih trebala da prestanem da citam svasta sa neta..Te misli mogu da kontrolisem ali me opet plase.Plasim se bukvalno sta ako mi padne mrak na oci izgubim kontrolu…Ja taj lek pijem tolike godine malu dozu mislim da nije moguce jer ga mnogi piju vise.Inace sve normalno radim,vesela sam,smejem se malo me muci razdvojenost od decka i sto puno radim.Sta vi mislite?
Pozz pitanje sta su neuroloski bolesti? i koje pripadaju.. Citala sam da okp i anksioznost se smatra kao neuroloska bolest . Mozda je i pogresna informacija.. Pozz
I da li je tacno da halucinacije mogu biti
Simptom anksioznost koji sam tagodje procitala u isti tekst.. A koliko znam halucinacije su simptom dusevnw bolesti
Postovani
Molim vas za bilo kakav savet!
prolazim kroz pkao!imala sam panicni napad koji mi je od ranije poznat,kojo je trajao par min i nestao,ali od tog trenutka sam ubedjena da umirem i sve vreme sam u iscekivanju.te misli ne mogu da kontrolisem i gotovo imam osecaj da je kraj.nemam snage ni za sta niti mogu da funkcionisem,jako sam uplasena i non stop oscekujem najgore.cini mi se cak i kad citam o anksioznosti i pn da to nije to,cini mi se kod mene je drugcije,svake secunde imam utisak da cu umreti i sve tako i krug!jesu li to simptomi psihicki ili se samnom stvarno nesto desava i postoji mogucnost da se to desi?cak sam razvila i slike u glavi kako sve to izgeda i bojim se onda da cu mozda umreti bas zato sto mislim da hocu!ne smem ni da zaspim a dok sam budna svake secunde se borim sa tim ,a i kad zaspim psecam isto,budim se uplasena i stalno sa tim nekim groznim osecajem koji me ne napusta.ne bih znala ni kako da ga opisem tuga ,bol,unutrasnji vrisak,napetost ili slicno!cak i kad pokusam objasniti sebi ok ovo nije znak umiranja i nece se nista desiti,spustim tenziju ali je taj osecaj ili EMOCIJA Jos uvek prisutna i plasi me iznova!i sve tako u krug!inace kada je sve to pocelo pre 4dana odmah sam pocela sa uzimanjem PAROXATA40,trenutna doza 10mg,jer sam ga zbog idtog pila godinama i prekinula pre otprilike mesec i po dana!i najgore od svega je sto vec imam iskustva sa time a sada mi se cini ne to nije to ,nisam ja to tako intenzivno dozivljavala i bila u takvom grcu,a opet mislim da bas tako jesam!dodatni me plasi misao da AD nece delovati da ovo nece prestati,i vise neznam kako da se nosim sa tim!mislite li da ce paroxat uraditi svoje bar sto se ovog dozivljaja svakodnevnog tice?iovo je cini mi se ne izdrzljivo a nemam kuda iz svoje koze!molim vas za bilo kakav odg.je li sve ovo vec poznato i da li ste se susreli nekad sa takvim slucajem?ili ovo nema veze sa slicnim poremecajima?nigde nisam procitala da se kod nekoga manifestuje kao osecaj umiranja,i da je toliko intenzivan?hvsla puno unapred
Poštovana,
Na osnovu opisa koji ste dali, najverovatnije je da se radi o opsesivnim mislima koje su se razvile kao simptom povišene anksioznosti. Detaljnije o tom problemu pročitajte ovde.
Srdačan pozdrav!
Postovani,
Posljednja 4 dana osjecam jaku anksioznost, tacnije strah od ludila, tj.sizofrenije. Konstantno mislim o simptomima sizofrenije i trazim ih kod sebe, jako sam preplasena, ne znam.je li to neki uvod u psihozu, posto kao jedan momak se stalno plasio od sizofrenije i da to doktori nisu prepoznali u ranoj fazi i na kraju je i dobio(majka mu je sizofrenicar). Da li imate neki savjet za mene? Makar kako da se smirim na trenutke, uskoro idem kod psihijatra. Hvala, oprostite
Poštovana Ana,
Strah od psihoze se, neretko, sreće kao mentalni simptom povišene anksioznosti. Javlja se kao posledica negativne interpretacije, odnosno katastrofizacije simptoma povišene anksioznosti koja sama po sebi nikada ne može dovesti do šizofrenije. Kod momka čiji primer navodite postojala je genetska predispozicija, koja je, u interakciji sa sredinskim činiocima, bitan faktor u razvoju psihoze.
Detaljnije o strahu od psihoze možete pročitati ovde. Ukoliko strah nastavi da Vas ometa u svakodnevnom funkcionisanju, najbolje bi bilo da se nama ili drugom stručnom licu obratite za psihološku pomoć.
Srdačan pozdrav!
Postovani,
Zadnjih 5 dana imam nenormalan strah od ludila, tj.od psihoza i dusevnih poremecaja. Za sve sto uradim, mislim, kazem, apsolutno za sve, umislim da je to mozda neki spori uvod u psihozu, sizofreniju itd. Google me izlude, ja vise ne znam ni sta sam ni ko sam, ni da l’ sam normalna niti da li nisam. Inace bolujem od anksioznosti od 15.godine i sve mi je super bilo dosad, sada imam 22 godine, i uvijek sam se lijecila. Imala sam neke stresove oko kolokvijuma i neku malu bolest (upalu besike). Medjutim, moja jedna poznanica ( koja nije dr) mi je rekla da sam hipohonder, i ja kako sam progooglala sta je to, videla sam da je to uvod u psihoze neke i ja sam.se citava isprepadala i istraumirala. Nakon toga, usledio je niz kopanja po forumima, moze li ovo stanje da predje u sizo, ili ne, mogu li razviti psihozu ili ne. Pa, jao, onda jedni kazu ovako, jedni onako. Pa onda sam se prebacila na neke poremecaje licnosti, pa vise ne znam ni gde sam sta trazila. Jako se plasim za sebe i svoje psihicko zdravlje, da daleko bilo ne skrenem definitivno. Jer npr.ako sedim i radim nesto, meni dodje u glavu kao misao sta ako sad pocnem da haluciniram i dodjem pa izbodem nekog. Ili npr.sta ako od ovolikog straha zavrsim u bolnicu, kvrcne mi nesto i bude gotovo. Ili npr.ako vidim.nekog coveka pomislim nesto apsolutno bizarno, i cim pomislim to, dobijem.enorman strah, prebacujuci tu misao na to sta ako je ovo neki uvod u psihozu.Inace, imam ambicije da zavrsim faks, ne zelim da mi se ovo desava sad bas kad sam pri kraju. Mozete li mi reci, je li bas ovo stanje nikako ne moze da predje u sizofreniju ili neku psihozu? Posto ima mali milion misljenja, ovako, onako, i ja se sva isprepadam. A Vi zaista imate iskustva…Niko mi u porordici nikad od toga nije bolovao, niti sam ja ikad videla kako izgleda i ponasa se sizofrenicna osoba. Ali nikako sebe da uverim da sam ok, da sam svesna svega. Moram da dodam da nisam bezvoljna niti tuzna, ja sam vesela osoba, volim da se zezam i smejem, samo hocu da ta misao nestane iz moje glave, jer mi pravi pakao od zivota. Inace, moja mama je anksiozna osoba, i imala je napade panike. Hvala Vam puno
Poštovana Dea,
Sve što ste opisali su isključivo simptomi povišene anksioznosti. Bitno je da se u vezi sa takvim stvarima konsultujete sa stručnim licima, jer ćete na internetu naći mnogo informacija koje pišu laici, i osobe koje takođe svoju anksioznost katastrofiraju i boje se da je u pitanju psihoza. Tekst o strahu od ludila kao simptomu povišene anksioznosti pročitajte ovde. Ukoliko se stanje ne poboljša, najbolje bi bilo da se nama ili nekom drugom stručnom licu javite za psihološku pomoć.
Srdačan pozdrav!
Postovani, da li opsesivne misli koje traju od detinjstva, mogu preci u neku dusevnu bolest.
Naime tada su trajale kratko i nestajale,
Medjutim zadnjih godina su bas uporne, s tim sto sada imam i napade panike.
Da napomenem sada imam 32godine i bila bih vam zahvalna na odgovoru,da li ovo stanje moze da preraste u psihozu i sl obzirom da dugo traje