Koliko zaista vrediš?

Koliko zaista vrediš?

Velika većina savremenih ljudi vrednuje sebe i često pita sebe koliko vredim? Vrednovanje u tom klasičnom smislu se bazira ne upoređivanju sa drugima. Upoređivanje se uvek odvija na osnovu nekog kriterijuma. Na primer, ljudi se često porede sa drugima u pogledu toga koliko atraktivno izgledaju, koliko imaju novca, kakav im je status u društvu, koliko su uspešni u nečemu, koliko imaju fanova, koliko im je lepa žena ili muž i sl. To su tipični kriterijumi koje ljudi koriste kako bi vrednovali sebe.

Šta je problem sa takvim načinom vrednovanja?

Problem je tu tome što takav način vrednovanja sebe urušava osobi samopouzdanje i čini da se osoba oseća hronično manje vrednom i / ili neispunjenom, nezadovoljnom. Opisani kriterijumi za poređenje i samovrednovanje su u osnovi takmičarski jer se zasnivanju na tome ko ima više, ko je lepši, uspešniji i sl. To je pogrešan način razmišljanja koji dolazi iz kapitalističkog miljea. Upravo u najrazvijenijim kapatalističkim društvima ljudi najviše pate od psihičkih poremećaja jer svesno ili nesvesno slede filozofiju takmičenja sa drugima i vrednovanja sebe na osnovu toga koliko nečega imaju ili nemaju. Takav pristup nužno vodi u depresiju manjeg ili većeg intenziteta.

Šta je alternativa tome?

Prvo treba reći da svaka osoba vredi bez obzira koliko je lepa, pametna ili koliko ima novca. Svi ljudi vrede i treba da postoje bez obzira na individualne i socijalne razlike. Treba da postoje svi ljudi a ne samo oni koji su u nečemu superiorni. U svakom slučaju niko nije superioran u svemu. Primer za to su oni autistični genijalci za matematiku i fiziku. Dakle, svi vrede i svi zaslužuju da postoje i to je svačije prirodno pravo. Niko ne mora to da zasluži.

Ko kome vredi ili ne to je stvar procenjivača? Koliko vredim mojim bližnjima? Koliko vredim svojim prijateljima? Koliko vredim svojim kolegama? Koliko vredim nekome sa ulice ko me ne poznaje uopšte? Verovatno ne isto, zar ne?

Svakome vredim u različitom stepenu jer je moja vrednost za njih stvar njihove subjektivne procene i njihove motivacije (toga da li imaju neku korist od mene). Šta to govori o meni i mojoj vrednosti? Pa ništa. Dakle, nemojte bazirati vrednovanje sebe na osnovu toga kako vas vrednuju drugi.

Koliko ja vredim sam sebi? Sebi vredim najviše jer to mi je sve što imam i to treba da podelim sa drugima.

Nikada ne vrednujte sebe kao osobu nego vrednujete samo svoje postupke

To je jako važno pravilo. Nikada ne vrednujete sebe kao osobu. Vrednujte svoje ponašanje. Osoba, odnosno to što nazivamo JA je nešto apstraktno, to je samo ideja, generalizacija koja ne postoji u realnosti. Ideja da smo mi neka celovima zaokružena i nepromenjiva persona je iluzija jer se mi stalno menjamo. Ako vrednujete sebe umesto svog ponašanja vi nužno pravite grešku preterane generalizacije i propuštate priliku da identifikujete i promenite tačno ona ponašanja koja možete i trebate promeniti.

Da li treba da uveravam sebe da vredim?

Ne treba sebe da uveravate u nešto što je očigledno. Vredite kao i svako drugo ljudsko biće ni više ni manje i zato odustanite od poređenja i vrednovanja sebe. Budite ono što jeste bez obzira kome se to sviđa a kome ne sviđa. Šta god da radite uvek će biti nekog kome se sviđate i nekog kome se nesviđate. Ipak najveći broj ljudi vas ni nepoznaje i biće ravnodušni prema vama. Ne trudite se da nikoga fascinirate, samo radite od srca ono što želite i to će vas ispuniti. Ispunjenje uvek dolazi iznutra a ne spolja. Da li to znači da ne treba da vrednujem ništa? Ne znači. Vrednujete svoje ponašanje.

Kako da vrednujete svoje ponašanje?

Pitajte sebe da li ovo što činim mi koristi ili šteti? Da li mi to pomaže da postignem svoje ciljeve ili ne? Da li ovo što radim je u skladu sa mojim moralno-vrednosnim sistemom i mojom vizijom života koji želim? Kako ovo što radim utiče na druge? Mislite i na druge, budite empatični, ne mislite samo na sebe i svoje ciljeve.

Kako je korisno da vrednujemo svoje ponašanje?

Ako zaista želite da vrednujete “sebe” na koristan način probajte na način koji ću sada opisati. Postoji jedan dobar kriterijum na osnovu kojeg to možete učiniti. Koji je to kriterijum? Vrednim onoliko koliko pomažem drugima.

Pitajte sebe koliko dajem drugima, koliko doprinosim društvu, svojim prijateljima, kolegama, porodici, klijentima, komšijama, društvu? Koliko ono što radim i činim doprinosi da se drugi osećaju bolje? Koliko moj rad koristi drugima, mojoj porodici, deci, klijentima?

Poredite se sa sobom a ne sa drugima. Pitajte sebe, da li sam napredovao u odnosu na pre? Da li se razvijam ili propadam? Da li učim nove stvari? Da li se menjam nabolje ili ostajem rigidan? Da li se prilagođavam promenama ili tvrdoglavo se opirem?

Ako želite da saznate još nešto o tome kako da razvijete svoje samopouzdanje pogledajte moj program formula samopouzdanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Samokritičnost vs. Samoobezvređivanje

Samokritičnost vs. Samoobezvređivanje

U ovom tekstu razjasnićemo u čemu je razlika između zdrave i nezdrave forme samokritičnosti. Suštinska razlika između njih je u predmetu same kritike. U slučaju zdrave samkoritičnosti osoba kritički preispituje, evaluira i procenjuje sopstveno ponašanje, postupke i/ili ciljeve, dok u slučaju smoobezvređivanja (nezdrava forma samokritičnosti) osoba kritikuje sebe kao osobu.

Samokritičnost je neophodna kako bi osoba mogla da menja svoja ponašanja ili ciljeve koje je izabrala. Osoba kritički procenjuje svoje ponašanje i procenjuje da li je to ponašanje vodi ka željenom cilju, da li je ponašanje u skladu sa usvojenim sistemom vrednosti, da li su odabrani ciljevi adekvatni, realistični, socijalno prihvatljivi i sl. Na taj način osoba prepispitujući svoje postupke može da ih menja, koriguje i usklađuje sa aktuelnim promenama. Samokritičnost je često motovisana nekim nezadovoljstvom ili zabrinutošću osobe koje nastaju kada osoba opaža diskprepancu između željenog i aktuelnog stanja. Preispitivanje vlastitog ponašanja je tada korisno jer predstavlja uvod u  željene promene.

Suprotno tome samoobezvređivanje predstavlja nezdravu formu samokritičnosti i prevashodno je usmereno na kritiku i obezvređivanje vlastite ličnosti. Osoba sklona samoobezvređivanju obezvređuje sebe kao osobu (misli da je manje vredna, neadekvatna, loša i sl.) kada stvari ne idu onako kako je ona zamislila, kada ne postiže željeni cilj, ne ponaša se u skladu sa usvojenim sistemom vrednosti i sl. Osoba krivi i optužuje sebe za neželjene ishode i nalazi uzroke tih ishoda u vlastitoj ličnosti (crtama ličnosti, karakteru, temperamentu, inteligenciji). Na taj način osoba stvara negativna nezdrava osećanja kao što su bes na sebe, osećaj krivice, ego anksioznost (u narodu poznata kao “osećaj manje vrednosti”) i potištenost.

Šta je u osnovi nezdrave samokritičnosti?

U osnovi samoobezvređivanja leži greška preterane generalizacije. Osoba na osnovu postupka koji opaža kao loš zaključuje da je on ili ona loša (neuspešna, zla, neodgovorna i sl.) osoba. Posledica toga može biti pad motivacije i javljanje negativnih nezdravih osećanja. Samoobezvređivanje uvek vodi stvaranju anksioznosti jer nijedna osoba ne želi da ima negativnu sliku o sebi.

Preterana, nezdrava kritičnost prema sebi stvara depresiju

Osobe sklone samoobezvređivanju su osobe sklone depresiji. To su najčešće osobe koje su bile jako kritikovane, omalovažavane ili ponižavane od strane roditelja i/ili značajnih drugih osoba tokom odrastanja. Samoobezvređivanju mogu biti slokne i osobe koje su preživele neku vrstu seksualnog, psihičkog i fizičkog nasilja u porodici ili van nje.

Perfekcionizam je vid nezdravog samokriticizma

Neke osobe razvijaju sklonost ka perfekcionizmu kao protivtežu negativnoj slici o sebi. Zahtevom moram biti savršen u stvarima koje radim oni pokušavaju da kompenzuju vlastiti osećaj ego anksioznosti u čijoj osnovi je samoobezvređivanje i destruktivna samokritika. Problem je u tome što je savršenost nedostižna i što se osoba ne može odreći negativne slike o sebi tako što će je poricati. Pravi izlaz iz tog začaranog kruga podrazumeva odustajanje kako od samobezvređivanja tako i od kompenzacije u formi perfekcionizma.

Zašto je samoobezvređivanje štetno?

Kao što znamo mi ne možemo menjati vlastitu ličnost, temperament ili sposobnosti u značajnoj meri (to naročito važi za odraslo doba kada su ličnost i identitet već uveliko formirani). Zbog toga što ako opažamo uzroke svojih neuspeha u vlastitoj ličnosti postaćemo pasivni i nećemo imati motivaciju da nešto menjamo u našem ponašanju. Suprotno tome samokritičnost vodi do promene u ponašanju i ne pospešuje javljanje ego anksioznosti.

Kako da transformišemo samoobezvređivanje u samokritičnost?

Tako što učimo klijente kako da evaluiraju svoje ponašanje a da istovremeno odustanu od evaluacije vlastiog selfa, ličnosti ili karaktera. Kod klijenata razvijamo usvajanje bezuslovnog samoprihvatanja koje nikako ne isključuje samokritičnost kao zdravu i adaptivnu formu autoregulacije.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Negativno mišljenje drugih i negativna  samoprocena

Negativno mišljenje drugih i negativna samoprocena

Ljudi su skloni da neprestalno u manjoj ili većoj meri vrše nekakvu vrstu procene kako bi mogli da funkcionišu u svom okruženju.  Procene koje mi pravimo su subjektivne i formiraju se na osnovu isključivo naše interpretacije spoljašnjih događaja. Pored procene nečega i nekoga, paralelno postoji i procena samog sebe ili tzv. samoprocena.  U našim prethodnim tekstovima govorili smo o tome da izražena negativna samoprocena stoji u osnovi niskog samovrednovanja. Osobe sa niskim samovrednovanjem obično previše značaja pridaju negativnom tuđem mišljenju, odnosno tome kako ih drugi ljudi procenjuju. Prema tome, njihova procena samog sebe stalno zavisi od tuđih procena, promenljiva je i uglavnom selektivna (više se uzimju u obzir negativne nego pozitine procene drugih).

Zašto je preterano pridavanje značaja tuđim procenama  besmisleno?

Sigurno ste do sada shvatili da je negativno mišljenje ili procena drugih ljudi o nama nešto što je subjektivno.  Ako previše pridamo značaja tuđem mišljenju i shvatimo ga kao neki objektivan sud o nama, onda ćemo stalno menjati sliku o sebi i sopstvenoj vrednosti. Poseban problem nastaje ako se zadržavamo na negativnim procenama, stalno ih revidiramo i govorimo sebi kako je ta i ta osoba bila u pravu . Ako se malo distancirate i shvatite da su tuđa mišljanja samo subjektivne procene koje možemo da uvažimo i o njima razmislimo ali ne i da koristimo kao objektivno merilo nas samih onda će slika koju imamo o nama samima postati stabilnija.

Slika o nama samima mora biti nepromenljiva u odnosu na spoljašnje događaje (uspeh/neuspeh, pozitivna/negativna tuđa mišljanja) i isključivo zasnovana na sagledavnju i prihvatanju sebe onakvima kakvi jesmo. Jasno je da postoje osobine koje više ili manje cenimo kod sebe. Svaki čovek može da registruje takve osobine. Važno je prihvatiti svoje dobre i loše strane, definisati šta je ono što autentično želimo, postaviti svoje ciljeve i upoređivati se samo sa sobom (a ne sa drugima što je česta greška). Naravno, informacije koje dobijamo od spolja treba uzeti u obzir ali ih nikako ne treba favorizovati i pridavati im veći značaj od onoga koji zaslužuju− to su  promenljive subjektivne procene drugih a ne objektivni sudovi.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Izjednačavanje sopstvene vrednosti i profesionalnog uspeha

Izjednačavanje sopstvene vrednosti i profesionalnog uspeha

Neki ljudi su skloni da sebe vrednuju s obzirom na to koliko su u životu postigli u svojoj profesiji. Samo kada rade nešto društveno „korisno“ i po mogućstvu to rade bolje od drugih oni smatraju sebe korisnim, vrednim i značajnim. Uverenje da morate postati potpuno kompetentni i uspešni u onome što radite i ako to ne postanete onda ste bezvredni je iracionalno i uvodi vas u niz neprijatnih osećanja kao što su očajanje, mržnja i bes prema sebi, strah od neuspeha i veoma malo i to trenutnog zadovoljstva.

Zašto profesionalni uspeh izjednačavamo sa sopstvenom vrednošću?

Kako se stvara mehanizam koji doprinosi tome da sebe cenimo samo u odnosu na svoje lične uspehe? Obično je to neki obrazac koji se javio u prošlosti, gde ste u porodici dobijali pohvale i odobravanje samo ako nešto uradite dobro a ne zato što ste takvi kakvi jeste i što vredite bez obzira da li ste najbolji u odeljenju iz matematike, sporta ili da li ste briljirali na takmičenju recitatora. Ipak, roditelji su skloni da pohvaljuju isključivo uspehe a kažnjavaju zbog neuspeha i tada obično dodadaju epitete vašoj ličnosti, u prvom slučaju ste pametni i vredni ljubavi u drugom ste glupi i beskorisni. Nekako se ove poruke „usade“ u naš sistem i postaju deo naših uverenja, vrednosnih aršina i mi se prosto povedemo za time kao da je to jedini i pravi način funkcionisanja. Kada odrastemo nije nam potrebno da nam neko govori i hvali naš rad da bismo znali da vredimo onda kada smo uspešni, to je mehanizam koji se sam okida u nama i pohvale sa strane su nam manje ili više značajne jer mi imamo svoj ideal kome težimo: da budemo savršeni u onome što radimo.

Zašto je ovakvo izjednačavanje štetno?

Vratimo se sada na početak teksta i na iracionalno uverenje koje vas uvodi u teskobu i stvara vam sitna zadovoljstva. Dakle, moram postati potpuno kompetentan i uspešan u onome što radim inače ja sam beznačajan. Ovakvo razmišljanje vas uvodi dalje u nemoguću misiju: 1. stalno moram postizati najbolje rezultate, 2. uvek moram biti bolji od drugih, 3. moram raditi 20 sati dnevno i što manje se baviti drugim stvarima ako želim da uspem. Nemoguće je uvek ostvariti najbolji rezultat to se ne dešava ni visoko talentovanim stvaraocima koji imaju i uspona i padova u svojoj karijeri. Ne možete biti uvek bolji od drugih zato što će uvek postojati neko ko je ispred vas i koji takođe želi biti isto to. Nekada ljudi koji vole svoj posao, mogu da se zanesu i rade po skoro 20 sati dnevno, ipak njima je motivacija drugačija ne želja za uspehom već želja za radoznalošću, otkrivanjem i sve vreme dok rade osećaju zadovoljstvo. Ne treba se iscrpljivati raditi do krajnjih granica izdržljivosti samo zato što tako treba jer jedino tako možete uspeti ako to ne prija vašem organizmu. Takođe, ovakvo razmišljanje vam može doneti nezadovoljstvo svaki put kada ne obavite nešto kako ste zamislili-savršeno, možete razviti mržnju prema sebi jer vam se dogodilo nešto nedopustivo, i strah da će se tako nešto opet dogoditi. Ako vam se ovo događa upali ste u zamku disfunkcionalnog perfekcionizma (više o tome pročitajte ovde).

Kada postignete izvestan uspeh osećate da vredite više u stvari to nije tačno jer vi vredite i bez toga što znamo nešto o vašim postignućima, vi ste vredni kao osoba i kao ljudsko biće. Pored toga što se bavite vašom profesijom, vi možete biti i dobar roditelj, dobar komšija, dobar prijatelj, dobar građanin planete i zbog toga ste vredni. Ono što radite to je samo nešto čime se vi bavite i kroz šta zadovoljavate vašu radoznalost, iskorišćavate vaše potecijale ali to vas ne čini boljim čovekom.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja