Oslobodite se zavisnosti od preteranog razmišljanja

Oslobodite se zavisnosti od preteranog razmišljanja

Ljudi koji žive u zapadnoj kulturi su zavisni od preteranog razmišljanja. Razvili su naviku da stalno o nečemu misle, sve analiziraju i traže skrivena značenja. Ovakva vrsta analitičkog mišljenja je korisna kada se bavite biznisom, pravite neki plan ili strategiju rada, procenjujete rizik za investiranje i sl. Problem nastaje kada ljudi primene ovakav način razmišljanja na vlastiti self. Tada počinju da sebe evaluiraju, stalno se preispituju i pronalaze negativne aspekte vlastite slike o sebi. Osoba koja razmišlja o sebi kao osobi tretira sebe kao objekat i distancira se od sebe i svojih doživljaja. Takva vrsta disocijacije može postati problematična jer osoba postaje previše analitična a premalo obraća pažnju na ono što autentično oseća i želi. Ta podvojenost vodi stvaranju unutrašnjeg konflikta i anksioznosti. Samoposmatranje je štetna navika. Samoposmatranje stvara i održava anksioznost i ruminaciju.

Postoje momenti kada je mnogo bolje da ne razmišljate o niočemu i svoju pažnju usmerite na sadašnji ternutak i ono što trenutno osećate, šta god to bilo. Na taj način dolazite u kontakt sa sobom, sa onim što vi zaista jeste a ne sa onim što vi mislite da jeste. Kada dođete u kontakt sa isitinskim selfom, onim delom vas koji oseća i koji živi u sadašnjem trenutku u stanju ste da bude srećni i spokojni. Sreća i spokoj postaće deo vaše svakodnevnice ako se budete držali ove nove navike.

 Sreća i radost življenja nisu stvar vaših uspeha i pozitivnih dešavanja već pre stvar načina življenja i odnosa prema sebi. Smanjite preterano razmišljanje, naučite sebe da prestanete da razmišljate o sebi jer to je zaista štetna navika. Umesto da razmišljate o sebi prepusite se sadašnjem trenutku i onome što doživljavate sada, šta god to bilo. Ako trenutno ne doživljavate nikava osećanja i to je uredu. Povremeni momenti tišine prijaće vašem uzburkanom umu.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog

 

Prihvatanje nasuprot poricanju

Prihvatanje nasuprot poricanju

Osnovni preduslov za razvoj pozitivnog stila življenja i optimističkog stava prema životu jeste prihvatanje realnosti onakvom kakva jeste. To znači bezuslovno prihvatanje i dobrog i lošeg. Realnost je takva da nužno uključuje i dobro i loše, dakle nije crno bela već sadrži u sebi čitav spektar nijansi. Razvoj pozitivnog mišljenja ne podrazumeva negaciju i poricanje negativnih osećanja, problema i negativnih okolnosti jer one predstavljaju sastavni deo života.

Pozitivno orijentisana osoba s vremena na vreme oseća negativna osećanja, suočava se sa nepovoljnim okolnostima i ima probleme kao i svaka osoba na ovoj planeti. Život je takav da u sebi nosi radost ali i frustraciju i bol. Frustracije i prepreke na putu nisu uzrok ljudske patnje i negativizma. Same po sebi one ne mogu od nekoga napraviti negativistu i depresivnu osobu.

Zašto frutracija ne vodi automatski u depresiju?

Kako znamo da frustracija ne vodi automatski u depresiju? Znamo zato što nisu svi ljudi depresivni a svi imaju probleme, neki čak veoma teške pa opet ne upadaju u depresiju. Dakle, prvi korak na putu ka stvaranju trajno pozitivnog odnosa prema sebi i životu jeste priznanje da problemi i prepreke postoje. Optimistična osoba konstatuje i priznaje postojanje problema i negativnih okolnosti i ne pokušava da te probleme ignoriše ili izbegava. Samim tim što ih priznaje i ne izbegava ona nastoji da ih reši. Probleme vidi kao izazove i normalan sastavni deo života.

Optimistična osoba je svesna problema i traga za rešenjima. Njen fokus je na rešenjima, na onome što može da uradi a ne na onome što ne može. Zbog toga optimistična osoba je proaktivna, cilju usmerena i motivisana da problem reši. Optimistična osoba je osoba koja ima samopouzdanje.

Kako da se nosite sa negativim osećanjima

Pored nošenja sa problemima važno je naglasiti da ako želite da postane i ostanete pozitivni morate naučiti kako da se nosite sa negativnim osećanjima. Prvi korak u tom procesu jeste da ih priznate, osvestite i dozvolite sebi da ih doživite. To je pomalo kontraintuitivno jer ljudi po automatizmu teže da izbegnu neprijatnosti i bol.

Kada su u pitanju negativna osećanja tu važi jedan paradoks. Što više pokušavate da poreknete, supresujete ili zaustavite negativna osećanja (kao što su strah, ljutnja, tuga, stid i sl.) to ona postaju još intenzivnija, traju duže i odvlače vašu pažnju koju biste mogli usmeriti na nešto konstruktivnije.

Zašto je to tako? Da bismo odgovorili na to pitanje moramo shvatiti osnovnu funkciju osećanja. Osećanja su naš subjektivni i autentični vid reagovanja na svet u kojem živimo. Još preciznije rečeno na svet onakav kako ga mi percipiramo. Negativna osećanja nam šalju poruku da to što radimo više ne radimo da prekinemo sa tim a pozitivna osećanja nam šalju signal da nastavimo sa onim što radimo. Naša osećanja nam daju korisnu informaciju o onome što radimo i mislimo. To je zato što su nasuprot mislima osećanja uvek odraz naših autentičnih uverenja i stavova koje imamo prema sebi, drugima i svetu uopšte.

Ono što osećamo je pokazatelj naše motivacije, onoga što zaista želimo i onoga što ne želimo. Zato je jako važno da slušamo sopstvena osećanja. Postoje situacije kada naša osećanja nisu u skladu sa onim što želimo i u skladu sa onim čemu svesno težimo. Tada smo često skloni da zaključimo da su ta osećanja naš neprijatelj, naša unutrašnja prepreka. Ali to zapravo nikada nije tako. Ono što ne valja je naša interpretacija tih osećanja. Naše tumačenje poruke koje nam donosi neko osećanje može biti pogrešno.

Na primer, zamislimo osobu koja želi da ostavi dobar utisak na nekom javnom nastupu a u isto vreme ima veoma izraženu tremu. Osoba je slona da pomisli da baš ta trema je sprečava u nameri da ostavi dobar utisak i onda pokušava da tremu kontroliše, ignoriše ili zaustavi. Kao posledica toga trema se još pojačava i kada se to desi nekoliko puta osoba zaključuje da bespomoćna, da nije u stanju da kontroliše svoje emocije i počinje da izbegava javne nastupe kako bi sebe zaštitila od emocionalnog bola i neuspeha. Ali o čemu se tu zapravo zaista radi? Da li je trema zaista neprijatelj ili ona predstavlja korisnu informaciju koja osobi može pomoći da ostvari svoj cilj, da ima dobar javni nastup? Sada se sigurno pitate kako trema može nekome da pomogne da ima dobar javni nastup? Može ako pravilno protumačite šta je to što trema želi da vam kaže. Postojanje treme može ukazivati da osoba nije u dovoljnoj meri uvežbala ono što prezentuje, da nije još uvek dovoljno kompetentna i da treba da više vežba i bolje se spremi za javno izvođenje. Često parališuća trema govori osobi da osoba sebe forsira da bude nešto što nije ili da radi nešto što ne može da ostvari. Odustajanje od forsiranja i zahteva da bude nešto što nije osobu oslobađa od treme. Najsigurniji način da osoba ostavi dobar utisak na druge jeste da bude autentična, da govori, misli i izražava ono u šta zaista veruje i ponaša se u skladu sa onim što je u skadu sa njenim identitetom. Kada osoba sebe forsira da bude nešto što nije ona upravo radi suprotno i njeni pokušaji su unapred osuđeni na neuspeh. Kada bi trema mogla da govori ona bi rekla osobi: Budi ono što jesi, budi autentičan. Problem je u tome što mi ponekad  ne razumemo poruke koje nam šalju naša osećanja naročito u slučaju kada je reč o neprijatnim osećanjima kao što su strah, tuga, stid, ljutnja itd. Često smo skloni da negativno okarakterišemo sebe, druge ili svet a da ni ne pokušamo da razmemo šta se zaista dešava unutar nas.

Dakle, ako želite da budete pozitivni budite konstruktivni. Uvek prihvatite svoja osećanja bez obzira da li su ona neprijatna ili prijatna. Uvažite ih i nastojte da ih razumete. Pitajte se šta mi govore moja osećanja u kom smeru da nastavim dalje?

Osećanja su prolazna ako im se one opirete

Druga važna stvar koju treba reći je da su osećanja po svojoj prirodi prolazna, kratkotrajana stanja. Naučna istraživanja su pokazala da neko osećanje kada se javi traje od 60 do 90 sekundi pod uslovom da osoba prihvata to osećanje, ne pokušava da ga zaustavi ili kontroliše. Kada negativna osećanja postanu hronična i traju satima ili čak danima to je siguran znak da radimo nešto pogrešno. Nerazumemo sebe. Neprihvatamo svoja osećanja. Pokušavamo da pobegnemo od njih. Mi možemo pobeći od gotovo svega osim od sopstvenih osećanja jer osećanja su u nama, ona su deo nas a sami od sebe ne možemo pobeći niti to treba da činimo.

Kada osetite neko negativno osećanje šta je najbolje da uradite?

Konstatujte da je osećanje prisutno, imenujte ga i fokusirajte svu svoju pažnju na to što osećate, pre svega u telu. Fokusirajte i osetite sve što osećate u datom momentu uključujući sve senzacije koje osećate u telu. Dok ste fokusirani na to osećanje recite sebi osećam … (strah, tugu, stid itd.). Nemojte u tom momentu pokušavati da analizirate zašto se osećate tako kako se osećate. Ostavite analizu za kasnije. Analizirajte kada osećanje prestane a ne dok traje. Što se više fokusirate na osećanje to će ono brže da prođe. Kada prođe možete misliti o tome.

Analiziranje vs. doživljavanje

Analiziranje sa jedne strane i osećanja (doživljaji) sa druge strane isključuju jedni druge. Mi nemamo kapacitet da u isto vreme i analiziramo i doživljavamo nešto. Jedino što možemo je da prebacujemo pažnju sa jednog procesa na drugi u realnom vremenu. Što više mislimo analitički o nekom događaju to je doživljaj koji imamo u vezi tog događaja slabiji i obrnuto. Na primer, da li možete da razmišljate o tome koiliko vam se spava, da pitate sebe kada ćete zaspati i koliko ste odmakli daleko u tom procesu i da u isto vreme padnete u san? Teško da možete, što više mislite manje vam se spava. Isto važi i u seksu, što više mislite manje ste fokusirani na doživljaje i prijatne senzacije i samim tim imate manje intenzivan doživljaj. Isto važi u sveri bilo kog doživljaja.

Znači da ako želimo da osećanje doživimo u svom punom intenzitetu porebno je da se fokusiramo na doživljaj a ne na analizu. Isključite misli i osetite osećanje, mislićete o tome kasnije. Zašto je to bitno? Pa zato što ako što više dopustite sebi da doživite neko osećanje (uključujući i negativna osećanja) to će ono brže proći. Kasnije kada osećanje nestane moćićete da hladne glave razmislite o svemu. Poznato je da ljudi najbolje misle i donose najbolje odluke kada su hladne glave.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

 

Zašto „pozitivno mišljenje“ često ne pomaže u rešavanju emocionalnih problema?

Zašto „pozitivno mišljenje“ često ne pomaže u rešavanju emocionalnih problema?

Često ste imali priliku da čujete razne savete tipa: mislite pozitivno i tako ćete se osećati. Drugim rečima, ako mislite pozitivno dobro će te se osećati što implicira da ne morate ništa da uradite, ništa da promenite kod sebe, da ne morate da ulažete nikakve napore i izlažete sebe nepotrebnoj frustraciji dok se suočavate i nastojite da rešite neki vaš emocionalni problem koji vas muči. Ovakve ideje su veoma popularne širom sveta, ali u isto vreme one nažalost ne daju željene efekte.

Ali odakle onda tolika popularnost i ogromna zainteresovanost ljudi širom sveta za ovu vrstu „samopomoći“? Uzrok takve popularnosti leži u jednom od osnovnih aspekata ljudske prirode, a to je težnja čoveka ka zadovoljstvu. Svi mi težimo da se što češće osećamo prijatno, da obezbedimo sebi što više zadovoljstva i u isto vreme izbegnemo što više bola, nezadovoljstva i patnje. Zbog takve težnje, nekada smo skloni da poričemo realnost, da izbegavamo da se suočimo sa neprijatnim aspektima našeg svakodnevnog života, da odlažemo rešavanje problema, kako bi sebe poštedeli bola i frustracije sa kojom ponekad ne znamo šta da radimo.

Jedan od načina da se to „postigne“ jeste tzv. „pozitivno mišljenje“. Mislite pozitivno, zatražite od univerzuma šta želite i to ćete i dobiti, bez i malo truda, napora i frustracije. Mnogi ljudi znaju da je to u potpunosti iracionalna ideja i da stvari u životu ne funkcionišu na taj način ali se ipak slepo drže takvih ideja. Zašto? Jednostavno zato što ponekad misle da je tako lakše (dakle, manje bolno).

Ponekad je lakše zatvoriti oči, ignorisati realnost, optuživati druge i sl., nego priznati sebi da se ponekad život ne odvija onako kako smo sebi zacrtali i onako kako mi to želimo. Zatvaranje očiju pred realnošću donosi nam privremeno olakšanje (dakle zadovoljstvo, zbog trenutnog odlaganja bola) ali dugoročno gledano od toga nemamo nikakvu dobit, jer naši problemi ostaju nerešeni, a kako vreme prolazi naš strah da se suočimo sa sobom i sopstvenim problemima raste i nagriza nas iznutra.

Zašto „pozitivno mišljenje“ često ne funkcioniše?

Iz nekoliko razloga. Prvo, često naše pozitivno mišljenje nije u vezi sa realnošću, dakle nije realistično, život nas demantuje i mi ubrzo shvatamo da se stvari neće promeniti samo zato što mi to želimo (a ništa ne preduzimamo u isto vreme).

Drugo, često ne verujemo u to što mislimo iako je to pozitivno. Ideje u koje ne verujemo, iza kojih ne stojimo svojim bićem, ideje koje ne osećamo (ideje koje nemaju prateću emocionalnu reakciju) nas ne mogu dovesti do promene. Čak šta više, nekada se trudimo da mislimo pozitivno a u isto vreme (negde u pozadini) čvrsto verujemo baš suprotno, mislimo negativno i pesimistično, imamo loša predviđanja, obezvređujemo sebe i sl. I onda kad shvatimo da pozitivno mišljenje često ne dovodi do onoga što želimo, duboko se razočaramo.

Takođe, jedan od razloga zašto su ljudi (iako su po svojoj prirodi i racionalna bića) skloni da poriču realnost, jeste i činjenica da se nekada stvari u životu odvijaju upravo na onaj način kako mi to želimo, dakle pozitivno, što posledično dovodi do jačanja uverenja da je to posledica naših želja i nekakve „magijske moći“ naših misli i osećanja. Ali istina je upravo suprotna. Naše misli mogu uticati jedino na naša osećanja i ponašanja ali ne i na događaje u spoljnjem svetu, naše misli imaju veliku moć da utiču na nas same ali opet ne na neki magičan način. Ako sebe primoravamo da mislimo pozitivno, postoji opasnost da se brzo razočaramo (a ponekad i obezvredimo) kada se stvari ne odvijaju onako kako mi to želimo. Dakle, to često ne koristi.

Šta je alternativna pozitivnom mišljenju?

Pa šta je onda alternativa, da mislimo negativno i pesimistički? Naravno da ne. Jedina prava alternativna tzv. „pozitivnom mišljenju“ jeste racionalno mišljenje. Dakle, pozitivno mišljenje će vam doneti dugoročnu korist samo ako je pored toga što je pozitivno ujedno i racionalno (odnosno realistično, logično i samopomažuće). Racionalnost je jedan deo ljudske prirode, svako od nas veći deo svog života razmišlja i ponaša se racionalno, ali ne uvek, jer su ljudi zbog drugih aspekata ljudske prirode (kao i raznih uticaja vaspitanja i kulturnih normi) skloni da razmišljaju, osećaju i ponašaju se iracionalno.

Misliti racionalno znači biti realističan, ne zatvarati oči pred činjenicama, lošim stvarima koje se događaju pred našim očima, prihvatati i suočiti se sa životnim nedaćama, ma koliko one ponekad bile bolne. Misliti racionalno, znači misliti na način koji nam koristi, koji nam pomaže da ostvarimo svoje ciljeve, ispunimo svoje želje i osećamo se što je moguće bolje. Misliti racionalno znači i misliti logično. Na primer, ako Ja želim da drugi ljudi budu dobri i pristojni prema meni jer sam Ja većim delom dobar i pristojan prema njima iz toga nužno ne proizilazi da tako i mora biti, misliti da ako nešto želiš tako mora i biti, ne samo da je iracionalno, štetno i samoosujećujuće već je i nelogično, ovakva vrsta zaključka ne podleže pravilima logike.

Zašto je poželjno misliti racionalno?

Zato što je takva vrsta mišljenja samopomažuća, jer nam pomaže da poštedimo sebe nepotrebne patnje i da od svojih frustracija, bola i nezadovoljstva ne skliznemo u depresiju, očaj, hronična strahovanja i patnju. Može se reći da je bol neizbežan (jer su frustracije sastavni deo života) ali je patnja ipak stvar izbora. Onaj ko ne želi da pati, suočiće se sa bolom, frustracijama i životnim nedaćama i nastojaće da pronađe rešenja za svoje probleme, jer svaki problem ima neko rešenje (ali nažalost ne uvek i idealno rešenje). Za suočavanje sa životnim problemima nažalost nije dovoljna samo dobra volja, želja i pozitivno mišljenje, potrebno je pre svega biti realističan, racionalan, sagledati stvari iz više uglova, razmisliti o mogućim alternativama, tragati za rešenjima i uporno, hrabro i dosledno ulagati napor da promenimo naše iracionalne ideje (kako u mislima tako i praksi) koje nam donose mnogo više štete nego koristi. To je lako reći, ali sprovesti često nije lako, ali je svakako moguće.

Misliti racionalno ne znači biti hladan i nemati osećanja, istina je baš suprotna. Ako neko razmišlja racionalno on ponekad može biti tužan, zabrinut, nezadovoljan, čak i veoma frustriran (a ponekad i srećan, radostan, zadovoljan) ali ne i depresivan, preplašen, besan i očajan. Racionalno razmišljanje nas može poštedeti destruktivnih osećanja poput depresije i panike, koja nam nanose bol i sprečavaju nas da ostvarimo željene ciljeve. Misliti racionalno ne znači odreći se svojih osećanja (bilo prijatnih, bilo neprijatnih) već samo znači odustati od iracionalnih zahteva koji počinju sa treba, mora, neophodno mi je i sl., i te apsolutističke zahteve zameniti očekivanjima, željama i preferencijama. Na primer, ako nešto želimo i očekujemo (čak jako želimo) neće nam biti svejedno ako se naše želje ne ostvare, ali ako razmišljamo racionalno a stvari se ne odvijaju onako kako smo očekivali, bićemo samo razočarani, može nam biti žao, možemo biti čak i frustrirani (ponekad i veoma frustrirani), ali kada ta osećanja prođu, počećemo da konstruktivno razmišljamo kako da rešimo problem i ostvarimo svoje želje ili pak promenimo svoje ciljeve. Ali ako razmišljamo iracionalno, po prinicipu, ovo mi je nepohodno, bez toga ne mogu da živim i zato to moram imati, kada to nešto što mislimo da nam je neophodno ne dobijemo, osećaćemo se besno, depresivno ili ćemo se uspaničiti, što će značajno smanjiti naše kapacitete da nešto konstruktivno preduzmemo i rešimo probleme koji nas muče.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com