Racionalni vs. Iracionalni strahovi

Racionalni vs. Iracionalni strahovi

Strah je veoma važna emocija zahvaljujući kojoj ljudi i životinje preživljavaju izbegavajući opasne situacije koje bi mogle dovesti jedinku do povrede ili čak do fatalnog ishoda (smrti). Strah je naš čuvar, čuvar naše bezbednosti i sigurnosti, da nije tako mi ne bismo preživeli kao vrsta. Da nije straha ljudi bi radili razne rizične i opasne aktivnosti. Ljudi se razlikuju po tome koliko su spremni da rizikuju i koliko su njihove procene rizika racionalne ili iracionalne. To ima značajne implikacije u svim važnim sverama života, kao šti su zdravlje, ljubav, posao i sl.

Iracionalni i racionalni strahovi

Da li je strah racionalan ili iracionalan ne zavisi od toga koliko je intenzivan već od toga do kakvih posledica može doći ako osoba stvarno uradi nešto čega se boji i što izbegava. Hrabri ljudi nisu oni koji nemaju strah već oni koji i pored straha urade ono čega se plaše jer procenjuju da im je to potrebno i da posledice toga neće biti previše ugrožavajuće i/ili nepopravljive. Racionalna procena rizika uvek podrazumeva procenu dobiti i štete.

Iako je neosporno da je strah naš zaštitnik postavlja se pitanje da li je to zaista uvek tako? Da li je prisustvo straha uvek pouzdani pokazatelj da smo u opasnosti? Jednostavno da li su strah i opasnost ista stvar? Odgovor je da nisu. Odnos između straha i stvarne opasnosti je dosta složeniji. Zamislimo da su strah i opasnost dva skupa koja se međusobno seku deleći jedan zajednički deo.

U takvom odnosu imamo tri situacije:

  1. opasne situacije kojih se osoba ne plaši (jer ne uviđa njihovu stvarnu opasnost),
  2. situacije kojih se osoba plaši a te situacije uopšte nisu opasne (tzv. iracionalni strahovi) i
  3. opasne situacije kojih se osoba zaista plaši (tzv. racionalni strahovi).

Strahovi koji nam pomažu da izbegnemo opasne situacije su racionalni strahovi. Racionalan strah nas tera da pogledamo levo i desno kada prelazimo ulicu, da odemo kod lekara kada nas nešto boli, da ne stavljamo ruku na vrelu ringlu, da izbegavamo situacije gde možemo izgubiti podlogu i pasti i sl. Jednom rečju racionalni strahovi nam pomažu da preživimo i stoga su nam neophodni. Racionalni strahovi su plod učenja, odnosno stečenog iskustva. Kako ljudi nauče da ne stavljaju ruku na vrelu ringlu, tako što probaju.

Nasuprot tome, postoje brojne situacije kojih se osoba ne plaši a koje su opasne i štetne za nju. Na primer osoba može raditi razne stvari koje štete njenom zdravlju i nemati pritom nikakav strah. Na primer, osoba puši tri kutije cigareta na dan znajući koliko je to opasno za organizam a pritom to radi bez ikakvog straha i zabrinutosti za svoje zdravlje. Postoje ljudi koji se bave takozvanim ekstremnim sportovima u okviru koji se osoba izlaže opasnim situacijama i rizicima a osoba u tome pronalazi zadovoljstvo, uživa u izlučenom adrenalinu. U ovom slučaju osoba daje primat uživanju, zadovoljstvu u odnosu na opasnost i rizik.

S druge strane postoje situacije kada se osoba plaši situacija koje zaista nisu opasne. Na primer osoba ima strah od javnog nastupa, strah od odbacivanja i kritike, strah od zatvorenog ili otvorenog prostora, strah od odvajanja od određene osobe ili grupe, strah od bolesti od koje osoba ne boluje, strah od goluba, bubašvabe i drugih bezopasnih objekata, strah od neuspeha, strah od uspeha, strah od igle itd. Ovde je reč o takozvanim iracionalnim, neurotskim strahovima.

Ono što je zajedničko svim iracionalnim strahovima, bez obzira na objekat straha jeste sledeće:

  1. svi ovi strahovi se odnose na neku hipotetičku budućnost, na nešto što bi moglo da se desi a ne dešava se sada u ovom trenutku
  2. svi ovi strahovi baziraju se na imaginaciji, odnosno zastrašujućim slikama i fantazijama (koje stvara um osobe) a ne realnosti
  3. svi ovi strahovi imaju simboličko značenje (na primer: osoba se ne plaši lifta, već značenja da se iz lifta ne može pobeći lako i odmah)
  4. imaju limitirajući uticaj na osobu (limitiraju njenu slobodu, raspoloženje, lični razvoj, kapacitet za ljubav)
  5. njihov koren je u psihi osobe a ne u spoljašnjoj realnosti (svi iracionalni strahovi su iracionalni jer njihov uzrok ne leži u spoljašnjim uzrocima, spoljašnje situacije su samo okidači jer po svom značenju osobu asociraju na unutrašnji konflikt)
  6. pokazatelj su da osoba ima unutrašnji konflikt
  7. da osoba pokušava da kontroliše, supresuje i/ili izbegne strah i/ili druga neprijatna osećanja kao štu su bes, bol, krivica, stid i sl.
  8. osećaj bespomoćnosti, nemoći, osećaj nemanja kontrole nad strahom
  9. osoba po pravilu nije svesna šta je stvarni uzrok i značenje straha koji oseća
  10. osoba pokušava da se izbori sa strahom, da ga zaustavi ili pobegne iz situacija u kojima se on javlja

Zašto su iracionalni strahovi iracionalni?

Iracionalni strahovi su iracionalni zato što osoba ne razume njihovu stvarnu prirodu, poreklo i značenje. Osoba ne zna kako da se nosi sa njima, što joj dodatno produbljuje osećaj nemoći, bespomoćnosti i odsustva kontrole.

Kojim jezikom govore iracionalni strahovi?

Iracionalni strahovi su podsvesne prirode i govore jezikom podsvesnog uma a to je jezik simboličkog značenja, jezik metafora. To je razlog zašto je njihovo manifestno značenje tako nerazumljivo i iracionalno kritičkom, analitičkom umu. Izvor ovih strahova je u psihi osobe što znači da je i rešenje za njih tamo, unutar osobe a ne u spoljašnjem svetu. Ovi strahovi su u osnovi svih blokada koje osoba ima u sebi. Ovi strahovi sprečavaju osobu da se menja, razvija, ima potpnu slobodu i moć nad sobom i svojim životom.

Kako prevazići iracionalne strahove?

Na psihoterapiji mi pomažemo osobama da prevaziđu i trajno se oslobode svojih iracionalnih strahova. Taj proces se sastoji iz sledećih faza:

  1. preuzimanje odgovornosti za strah (osoba uviđa da sama stvara i održava svoje strahove i kada to shvati imaće moć da ih prevaziđe)
  2. razumevanje značenja, odnosno porekla straha
  3. bezuslovno prihvatanje straha (prevazilaženje otpora prema strahu, odustajanje od borbe, supresije, kontrole, izbegavanja i sl.)
  4. suočavanja sa strahom, na seansi i u svakodnevnim situacijama u kojima se strah spontano javlja

Sve vrste iracionalnih strahova se mogu prevazići ako klijenti žele da sarađuju i pridržavaju se onoga što je neophodno u procesu terapije. Ključni preduslov za uspeh psihoterapije je postojanje motiva, odnosno namere osobe da prevaziđe strah i preuzimanje lične dogovornosti.

Dužina psihoterapijskog procesa zavisi pre svega od:

  1. da li je klijent spreman da 100% sarađuje
  2. koliko ima snažan motiv da strah prevaziđe
  3. koliko dugo je izbegavao da se suoči sa strahom
  4. da li pored straha ima i neke dodatne poremećaje (kao što je na primer neki od poremećaja ličnosti)
  5. da li konzumira psihoaktivne supstance

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

Email: onlinepsihoterapija@gmail.com

Skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

 

 

Suočavanje sa strahom

Suočavanje sa strahom

Mnogi me pitaju da li je moguće pobediti strahove? U samoj formulaciji ovog pitanja sadržan je uzrok problema. Odgovor je NE. Strahove ne možemo pobediti, možemo ih samo prevazići. Zašto?

Ako govorimo o borbi, to podrazumeva da u konfliktu učestvuju bar dve strane. Pobeda jedne strane podrazumeva poraz druge. Znači ako govorimo o strahu, pobediti strah bi značilo izvojevati pobedu nad sobom, odnosno poraziti sebe. To je paradoksalno i stoga je nemoguće.

Strah je deo nas, deo onoga ko se plaši. Onaj ko se plaši je u isto vreme subjekat i objekat straha. Dakle, onaj ko misli da strahove može pobediti, zapravo ne priznaje strah, ne priznaje da je on/ona taj koji se plaši. Tu je reč o poricanju straha. Onaj ko ne priznaje svoj strah nastoji da ga potisne, suzbije ili eliminiše na sve moguće načine. Problem je u tome što se strah (kao ni jedno drugo osećanje) ne može potisnuti u potpunosti. Obično se dešava suprotno, što ga više potiskuje to vam se on više vraća u jednom ili drugom obliku. Znači, potiskivanje straha je apriori osuđeno na neuspeh.

Iracionalni, neurotski strahovi

U ovom tekstu govorimo o tzv. neurotskim, iracionalnim strahovima a ne tzv. realnim strahovima (kao što su strah da će nas pregaziti auto koji sumano ide ka nama i sl.). Neurotski strahovi su podjednako realni s tim što postoji razlika u objektu straha. Neurotski strahovi obično su strahovi od određenih ideja i misli u koje osoba veruje (a procenjuje ih kao ugoržavajuće, opasne po sebe) ili osećanja kojih se osoba plaši.

Kako prevazići strahove?

Ako ne možemo pobediti strah, ako ga ne možemo potisnuti, ako ne možemo pobeći od njega, šta onda možemo učiniti sa strahom? Bez obzira o kojoj vrsti straha je reč (fobijski strahovi, panika, slobodno lebdeći strah itd.) postoji samo jedan konstruktivan način za tretiranje straha. To je suočavanje. Za razliku od potiskivanja i negiranja, suočavanje sa strahom podrazumeva prihvatanje straha, odustajanje od izbegavanja i osvešćivanje onoga čega se bojimo.

Suočavanje sa strahom podrazumeva sledeće:

Promenu stava prema strahu – podrazumeva prihvatanje sledećih ideja: da strah nije opasan već samo neprijatan, da se može podneti, da strah sam po sebi ne dovodi do bolesti (telesne niti duševne), da se strah može prevazići jedino suočavanjem i izlaganjem a nikada izbegavanjem i potiskivanjem, da strah nije izraz slabosti a da je suočavanje sa strahom izraz hrabrosti, da je strah normalna pojava i deo ljudske prirode, da je strah prolazan.

Dolaženje do saznanja čega se zaista bojimo – mi se nikada ne bojimo situacija (kao što su vožnja liftom, povišen puls, visina, javni nastup, upoznavanje, intervju za posao itd.) već značenja koje pridajemo tim situacijama. Značenja (očekivanja, predviđanja, zaključivanja o posledicama) su ta koja nas zastrašuju a ne same situacije. To znači da se mi najčešće plašimo ideja u koje verujemo a ne neposredne realnosti koja nas okružuje. Kada jednom otkrijemo i izgovorimo te ideje onda smo u stanju da na njih utičemo, menjamo ih ili ih korigujemo.

Prihvatanje da se strah ispolji u celosti – podrazumeva izlaganje situacijama u kojima osećamo strah, dopuštanje da se strah pojavi i ostajanje u situaciji dok strah ne prođe. Na taj način dokazujemo sebi da strah sam po sebi nije opasan, da ga možemo podneti i da to ako se plašimo ne znači nužno i da je sama situacija opasna. Da bi smo mogli da se oslobodimo straha moramo ga pustiti da se pojavi i prestane. Ovu proceduru je potrebno dosledno ponavljati, sve dok strah u potpunosti prestane da se javlja u tim situacijama.

Usvajanje strategija za suočavanje sa strahom – učenje šta možemo sve preduzeti i učiniti dok se suočavamo sa strahom. Možemo korisiti neke od tehnika disanja koje uvode u relaksaciju, možemo tokom izlaganja osporavati ideje kojima stvaramo strah i zameniti ih idejama koje su realističnije i kojima se ohrabrujemo. Pogledajte programe samopomoći koji se tiču prevazilaženja napada panike i opsesivnih misli.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Dijafragma i izražavanje emocija

Dijafragma i izražavanje emocija

Dijafragma je snažan mišić koji učestvuje u disanju. Pokretanje dijafargme omogućava kretanje donjeg dela grudnog koša. Bez pokretanja dijafargme nema dubokog disanja, da bi smo udahnuli punim plućima neophodno je pomerati dijafragmu. Disanje “stomakom“ je zapravo disanje dijafragmom.

Koja je funkcija stezanja dijafragme?

Kod nekih ljudi dijafragma je mekana i pokretljiva a kod nekih je tvrda i nepokretna. Ljudi često toga nisu ni svesni. Kad je ovaj mišić nepokretan i tvrd možemo konstatovati da postoji mišićna blokada. Funkcija ove blokade je u ograničavanju disanja. Ograničavanjem disanja smanjuje se kapacitet za doživaljavanje i izražavanje osećanja. Blokada dijafragme je najčešće u vezi sa blokiranjem i izražavanja bola i plakanja. Osobe koje blokiraju dijafragmu veoma plitko udišu i plitko izdišu jer pri disanju pokreću samo gornji deo grudi. Ograničavanjem disanja sprečava se prodor intezivnijih osećanja i njihovo izražavanje.

Kako da proverite da li je vaša dijafragma pokretljiva?

Dijafragma je mišić koji se nalazi ispod rebara u donjem delu grudnog koša. Napripajte ovaj mišić prstima, masirajte ga i dodirujte prstima. Ako pri masaži osećate bol znači da je vaša dijafragma stegnuta. Sada stavite ruku na stomak i sa svakim udisajem pokrećite stomak naviše a sa izdahom naniže. Da li vam to lako polazi za rukom? Ako vam je ovaj način disanja težak dijafragma vam je blokirana.

Vežbe za otklanjanje stezanja dijafragme

Sada ću opisati jednu vežbu kojom lako možete razmrdati dijafragmu. Sedite na tvrdu podlogu ispravljenih leđa. Dište isključivo kroz nos. Sa udahom ispupčite dijafragmu ka spolja a sa izhadom je uvucite ka unutra. Ovi ritmički pokreti treba da budu praćeni udahom i izdahom. Ponavljajte ove pokrete ritmično i bez pauza, zadržavanja daha ili dijafragme. Radite ovi vežbu pet minuta. Sada kada ste malo razmrdali dijafragmu, kleknite na pod i rukama dodirujte podlogu, zauzmite položaj mačke ili psa (sve četiri su na podu). Sada sa udahom ispupčite dijafragmu ka spolja, izvijte vrat, podignite glavu i gledajte ka plafonu. Sa izadahom spustite i povucite dijafragmu ka unutra, uvucite stomak, spustite glavu i savijte vrat ka sebi, ka grudima. Ponavljate ovaj ciklus bez pauza. Radite ovu vežbu oko pet minuta.

Druga vežba je tzv vežba mrtve bube. Lezite na leđa na tvrdoj podlozi (podu, madracu ili strunjači). Ruke stavite pored tela a glava nek vam bude na podlozi. Opustite ruke, ramena i vrat. Sada podignite obe noge, tako da vam noge budu pod uglom od 90 stepeni u odnosu na telo. Neka vam noge budu blago savijene u kolenima a stopala paralelna sa plafonom. Kada ste zauzeli ovu poziciju dišite dubokom stomakom. Udah može biti na nos a izdah na usta. Nemojte prekidati disanje. Posle izvesnog vremena osetićete vibracije u nogama. Kada osetite ove vibracije nemojte ih sputavati već se u potpunosti prepustite. Nastavite sa dubokim i ritmičkim disanjem stomakom. Dozvolite da se vibracije iz nogu prenesu na stomak i dijafragmu. Ako uspete u tome dijafragma će početi da vibrira. Ako ne uspete u tome prvi put ne morate odustati, to znači da vam je potrebno neko vreme da prepustite vibracijama i otpustite blok u dijafragmi i nogama. Kada uspete da se prepustite vibracijama možete dodati svemu tome i ispuštanje zvuka. Sa svakim izdahom otvorite usta i istovremeno sa izdahom ispuštajte zvuk. Nek zvuk bude spontani neka prati vibracije koje osećate.

Opisane vežbe su u potpunosti bezbedne i stimulišu pokretljivost dijafragme. Oslobađanje dijafragmatskog bloka može dovesti do oslobađanja tuge. Spontano, autentično i duboko izražavanje tuge nije moguće sa nepokretnom dijafragmom. Duboko izražavanje tuge podrazumeva javljanje jecaja i ritmičkih pokreta dijafragme.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com