Tugovanje vs. očajavanje

Tugovanje vs. očajavanje

Tuga pretstavlja normalnu reakciju na gubitak drage osobe ili objekta za koji smo emocionalno vezani. U osnovi tuge je psihički bol koji kada se izrazi i prihvati donosi olakšanje. Tugovanje nam pomaže da nastavimo dalje da živimo iako je došlo do gubitka. To je funkcija tuge i zbog toga tuga je korisna i zdrava emocija.

Šta je suprotnost tugi?

Suprotnost tugi je očaj. Očajavanje takođe može biti pokrenuto gubitkom ali za razliku od tuge očaj nije zdrava reakcija. Očajavanje je depresivna reakcija koja osobi ne pomaže da preboli gubitak. Tuga uvek traje ograničeno vreme dok osoba može očajavati godinama, pa čak i ceo život.

U osnovi očajavanja kao nezdrave emocije stoji neprihvatanje psihičkog bola i nove, neprijatne realnosti. Osoba koja očajava zapravo poriče neprijatnu realnost što dovodi do stvaranja unutrašnjeg konflikta. Unutrašnji konflikt stvara unutrašnju tenziju, anksioznost i napetost. Razrešenje konflikta se ogleda u prihvatanju realnosti i psihičkog bola. Osoba koja je u očaju se oseće nemoćno i bespomoćno ne zato što oseća jak psihički bol nego zato što ne želi da ga prihvati pa se bori sa njim. Borba sa bolom je daleko neprijatnija nego sam bol. Borba sa bolom je nešto što može trajati do kraja života. Prihvatanje bola dovodi do olakšanja.

Jedan od faktora koji ometa prihvatanje bola jeste zamišljanje (imaginacija) zastrašujućih, katastrofičnih scenarija o budućnosti. Jedan deo uma se buni i ne želi da prihvati gubitak i bol, i zato stvara zastrašujuće fantazije koje osobu motivišu da se bori sa bolom umesto da mu se prepusti i prihvati ga. Ljudi po pravilu teže da izbegnu neprijatna iskustva ali prolazak kroz bol je nezaobilazni deo procesa tugovanja i prevazilaženja gubitka.

Kako da prihvatite bol i prestanete da očajavate?

Prvo, nemojte se opirati da osetite tugu i bol. Kad god osetite potrebu da plačate dozvolite sebi da izrazite tugu i bol. Ako plakanje ne prestaje, odnosno ako plačete danima onda ne tugujete, nego očajavate. Očajavanje uvek traje duže, i uključuje zamišljanje strašne budućnosti, samosažaljevanje, osećaj nemoći i besmisla.

Osećaj besmisla nije uzrokovan gubtikom i tugom nego neprihvatanjem gubitka i iracionalnim uverenjima povodom gubitka. Besmisao je posledica uverenja da je život besmislen sa gubitkom. To je odluka. Osoba može da osvesti i promeni tu odluku. Nikada nije besmisleno živeti, život sam po sebi ima smisao. Besmisao potiče od toga da živite u stalnoj borbi sa sobom, u borbi sa bolom. To je zaista naporno, teško i besmisleno.

Preboleti gubitak može biti jako teško, naročito kada je u pitanju gubitak člana porodice. To je proces koji može biti dugačak i težak ali ne mora biti praćen depresijom. Gubitak sam po sebi ne dovodi do depresije. Mnogi ljudi nastave svoj život dalje, prihvate tugu, prihvate gubitak i ne postanu depresivni. Depresivna reakcija je signal da je osoba gubitkom voljene osobe izgubila delimično smisao svog života i to dovodi do javljanja osećaja praznine i besmisla. Iako gubitak može biti jako težak udarac životu i ličnom itegritetu, gubitak ne bi trebalo opažati kao gubitak smisla života. U psihoterapijiskom procesu mi možemo pomoći klijentu da osvesti i promeni svoje odluke koje je doneo u momentu gubitka, pomoći da prihvati tugu i nastavi da živi bez depresije.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapija

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

 

Nemoć kao glavni sastojak psihičke patnje

Nemoć kao glavni sastojak psihičke patnje

Nemoć, bespomoćnost, slabost, predaja, panika, očaj, anksioznost, odustajanje sve su to sinonimi za psihičku patnju, sinonimi za depresiju. Nemoć nikada nije stvarna ona je posledica i konstrukcija naše percepcije, načina na koji vidimo, razumemo i doživljavamo sebe i spoljašnji svet. Naša percpecija je uvek posledica tačke gledišta koju svesno ili nesvesno zauzimamo. Problem nastaje kada nismo svesni tačke gledišta iz koje percipiramo realnost jer tada mi ustvari ne pravimo razliku između realnosti i naše percepcije te realnosti. Postoje tehnike putem kojih možemo postati svesni bilo koje tačke gledišta i na taj način biti u kontroli relanosti koju kreiramo a to je upravo suprtonost nemoći. Kada percipiramo nemoć onda smo u ulozi žrtve.

Da li smo zaista nemoćni?

U realnom životu ljudi su retko kada, skoro nikada nemoćni. Uvek mogu nešto da urade, preduzmu i učine nešto dobro za sebe i druge. Ali postoje situacije kada se osećamo nemoćnim, gotovo potpuno paralisanim, očajnim, bespomoćnim, uspaničenim.

Nemoć nastaje kada Ja percipiram da ne mogu nešto meni važno da promenim, kada ne mogu da delujem u pravcu za koji verujem da mi je potreban, kada ne mogu da rešim problem i oslobodim se patnje.

Percepcija nemoći nastaje iz dva razloga:

Odsustva vere u sebe – većina ljudi ne veruje u sebe, bar ne u dovoljnom stepenu. Zašto? Zato što verovati u sebe znači biti svestan da sam Ja sam i uzrok i posledica svega što osećam, doživljavam, mislim i radim u svom životu. To važi i za prošlost, sadašnjost i budućnost. Ako sam Ja sam uzrok onda samo Ja mogu da promenim onaj deo moje subjektivne realnosti koji mi smeta. Da bih bio gospodar vlastite sudbine moram preuzeti 100% odgovornost za sve što sam stvorio. Većina ljudi to ne čini jer prvo ne veruje da ono što oseća je vlastiti proizvod. Drugi razlog je zato što ne zna kako da se nosi sa tim prozivodima. Te dve stvari učim klijente na terapiji. Kako da preuzmu odgovornost i kako da se oslobode vlastitih negativnih produkata.

Unutrašnji konflikt – je konflikt sa samim sobom. To je konflikt između onoga što bih Ja želeo da budem i onoga što Ja ne bih a verujem da Jesam. U unutrašnjem konfliktu nijedna od strana ne može da pobedi i nadvlada onu drugu jer zapravo obe strane su deo iste celine, istog Ja. Unutrašnji konflikt pretstavlja večitu borbu koja iscrpljuje i stvara osećaj nemoći, naročito ako ta borba potraje. Nakon godina provedenih u konfliktu sa sobom osećaj nemoći se nagomilava a u isto vreme nagomilava se i broj unutrašnih konflikta jer svi oni nastaju iz istih razloga. Poste dva razloga zašto nastaju svi unutrašnji konflikti. Prvi je sama ideja da je konflikt neizbežan. Ta ideja je iluzorna. Na terapiji učim klijente kako da promene svoju percepciju sebe od konfliktne, one koja fragmentira ka integrativnoj, onoj koja leči, oslobađa od patnje. Drugi razlog je povezan sa prvim i odnosi se na identifikovanje sa negativnim aspektima ličnog iskustva. Dokle god osoba ne uviđa razliku između sebe i svojih iskustva (emocija, misli, uverenja, sećanja) ona će biti njihov rob jer je sa njima nesvesno identifikovana. Kada osoba na terapiji nauči da se ne identifikuje sa tim iskustvima ona postaje slobodna i stvara se mogućnost za prevazilaženje svih unutrašnjih konflikata koje osoba nesvesno stvara. Nebiti identifikovan sa nekim iskustvom znači biti svestan razlike između iskustva i kreatora tog iskustva. Kada osoba postane svesna da je sama kreator svog iskustva ona postaje svesna da je njena kreacija bila samo jedna od mogućih u datoj situaciji. Biti kreator je suprotno biti žrtva, biti nemoćan.

Kada naiđemo na neku tešku životnu situaciju, da li nužno moramo biti nemoćni?

Pa ne, zato što uvek imamo bar tri mogućnosti:

  1. Uđemo u datu situaciji i menjamo je ako je to u našoj moći. Menjamo uslove sredine koji nam smetaju koji stoje kao prepreka ka cilju. To je ono što ljudi prvo žele i prvo pokušaju da urade.
  2. Ako prva opcija nije moguća možemo otići iz situacije i pronaći neku novu sredinu koja nam pomaže da dođemo do cilja.
  3. Ako nijedna od dve gore navedene opcije nije moguća možemo jednostavno prihvatiti nepromenljivost situacije i saznanje da nećemo moći da ostvarimo željeni cilj i onda nastavimo dalje, bez tog cilja ili sa novim alternativnim ciljem.

Ako želite da se oslobodite osećanja nemoći zakažite vaš termin savetovanja putem skajpa i ja ću vas naučiti neke veoma jednostavne i moćne tehnike koje kada budete koristili nećete se više nikada osećati nemoćno.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

Bespomoćnost – uzrok strahova, depresije i zavisnosti

Bespomoćnost – uzrok strahova, depresije i zavisnosti

Osećanje bespomoćnosti je veoma važna tema jer se tiče mnogih drugih emocionalnih problema. Dosta se govori o strahovima, panici, depresiji i sličnim problemima, a veoma malo o osećanju bespomoćnosti. Osećanje bespomoćnosti može biti u osnovi nekih emocionalnih problema, pre svega problema sa anksioznošću (napadi panike, fobije itd.), depresijom i preteranom zavisnošću od drugih.

Osećanje bespomoćnosti je posledica procene osobe da ne raspolaže ponašanjima, snagom, mogućnostima ili nekim drugim resursima kojima bi mogla odbraniti i zaštiti sebe u situacijama koje procenjuje kao opasne i ugrožavajuće po svoj psihofizički integritet. Jednom rečju osoba ne veruje u vlastite kapacitete i snage da se izbori sa opasnošću (bilo spoljašnjom, bilo onom koja dolazi iznutra – iz same osobe). Kao posledica ovakve procene osoba se oseća bespomoćno što obično biva praćeno paničnim strahom u situaciji za koju osoba procenjuje da je opasna ili depresijom kada osoba nije u datoj situaciji ali razmišlja o tome kako nikada neće prevazići taj problem.

Svako od nas se bar nekada u životu (naročito u detinjstvu) osećao bespomoćno, ali su neki ljudi ipak više skloni ovom osećanju nego neki drugi. Pre svega treba reći da svi kada smo bili deca smo zaista i bili bespomoćni i potpuno zavisni od roditelja u svakom smislu (fizičkom, emocionalnom, egzistencijalnom). Da, deca su zaista bespomoćna, ne umeju da se odbrane od jačih od sebe, ne umeju da se sama staraju o sebi, potrebna im je emocionalna podrška, nemaju razvijenu sposobnost apstraktnog i kritičkog mišljenja, ne umeju da rešavaju probleme, nemaju dovoljno životnog iskustva itd. Sve te funkcije u detinjstvu obavljaju roditelji i druge važne osobe iz detetove okoline.

Ako roditelji brinu o detetu dete se neće osećati bespomoćno iako to zaista jeste, jer će dete osećati da je sigurno, voljeno i zaštićeno zahvaljujući brizi i ponašanju roditelja ili osoba koje brinu o detetu. Dete često opaža roditelje kao svemoćna bića (deca su sklona da se dive roditeljima i da im pripisuju natprirodne moći koje oni naravno nemaju). Međutim ako roditelji zanemaruju dete, odsutni su, ostavljaju dete samo, uskraćuju mu ljubav (na neadekvatan način), ne znaju kako dete da smire (već i sami paniče i gube kontrolu), tuku, vređaju i zlostavljaju decu, onda će se kod deteta javiti intenzivna i preplavljujuća osećanja bespomoćnosti. Pošto dete ne zna šta da radi sa ovim osećanjima, moraće da ih odcepi, potisne, kako bi preživelo. To će kod detata ostaviti negativne posedice po psihološki razvoj ličnosti.

Šta je suprotnost osećanju bespomoćnosti?

Sušta suprotnost osećaju bespomoćnosti je osećaj snage i vere u sebe (osećaj i vera da mogu sam/sama da se odbranim, prevaziđem nelagodnosti i frustracije). Upravo ovo će nedostajati osobama koje nisu imale adekvatno vaspitanje u detinjstvu (ljubav, podršku i prisustvo roditelja). Ove osobe će u kriznim situacijama biti sklone da veruju da ne mogu da se same i na uspešan način suoče sa opasnostima i nedaćama koje život nosi. Upravo to verovanje ih čini slabim, zbog čega su ove osobe sklone paničnom strahu, depresivnosti i pretaranoj zavisnosti od drugih (stalnom traženju zaštite, podrške itd.). Kako bi se odbranile od osećaja bespomoćnosti ove osobe su sklone izbegavanju situacija u kojima postoje izvesne opasnosti ili potencijalne frustracije. To naravno značajno osiromašuje njihov život.

Ko je sklon (predisponiran) da se oseća bespomoćno?

Osobe koje su preživele neka intenzivna traumatska iskustva (ratove, silovanje, nasilništvo i sl.), osobe koje su bile zanemarivane ili zlostavljanje u porodici, koje su preživele rane separacije od roditelja (odlazak roditelja na put, duži boravci u bolnici, smrt roditelja i sl.) ali i osobe koje su prezaštićivane u svojim porodicama. Prezaštićivanje jednako doprinosi predisponiranosti za osećanje bespomoćnosti kao i zanemarivanje. Roditelji koji prezaštićuju svoju decu, čine sve za njih, stalno su im na usluzi, rešavaju sve njihove probleme a deca to koriste (jer im to prija). Neki roditelji to rade bez svesne namere misleći da tako čine dobro svojoj deci, dok neki roditelji to čine namerno (mada to često poriču) ne bili učinili svoju decu zavisnom od njih i tako ublažili svoje strahove od samoće, usamljenosti, praznine i nedostatka smisla života. Kada se deca naviknu na ovakav tretman ona će sama početi da očekuju takav tretman i van kuće tj. u realnom životu (očekivaće isti tretman od strane dečka ili devojke, prijatelja, nastavnika, kolega, poslodavaca itd), što je naravno nerealistično . U isto vreme ove osobe implicitno će potkrepiti i učvrstiti svoju nesamostalnost, osećaj  da ne mogu sami i da su im za sve potrebni drugi ljudi. Zbog toga ove osobe imaju veoma nisku frustracionu toleranciju i na najmanje nelagodnosti reaguju anksioznošću, besom, depresivnoću, panikom, izbegavanjem i sl.

Dakle imamo dve krajnosti a isti rezultat – sklonost osećanju bespomoćnosti. Jedna grupa ljudi se oseća bespomoćno jer kada su bili deca su zaista i bili bespomoćni (zanemarivani, ostavljani ili zlostavljani) ili im se kasnije u životu dogodila serija veoma negativnih događaja (ratovi, nasilje i sl.) što ih je dovelo do toga da razviju sklonost bespomoćnom reagovanju. S druge strane su ljudi koji su prezaštićivani u porodici i koji su zbog toga razvili preteranu zavisnost od drugih, nisku frustracionu toleranciju, nepoverenje u sebe, svoje snage i kapacitete.

Besmopomoćnost je u osnovu nekih vrsta depresije

Istraživanja su pokazala da ljudi koji su skloni bespomoćnosti i depresivnom reagovanju na sasvim specifičan način donose zaključke o svojim uspesima i neuspesima. Ovi ljudi su skloni da svojim neuspesima pripišu uzroke koji su unutrašnji (dolaze iz ličnosti, tiču se crte ličnosti ili sposobnosti), stabilni (ne menjaju se tokom vremena) i generalni (odnose se i na druge situacije a ne samo na situaciju u koj je osoba doživela neuspeh). Procene sopstvenog uspeha, osobe sklone depresiji i bespomoćnosti procenjuju sasvim suprotno, pripisuju ih spoljašnjim, nestabilnim (promenljivim) i specifičnim (za konkretnu situaciju vezanim) okolnostima. Kod osoba koje nisu sklone depresivnosti i osećanjima bespomoćnosti, situacija je obrnuta. Ovakva sklonost ka iskrivljenom i pesimističkom zaključivanju o ličnim uspesima i neuspesima naziva se depresivni atribucioni stil. Na primer, student koji ima ovakav atribucioni stil biće sklon da kada padne ispit svoj neuspeh pripiše nedostatku sposobnosti (Nisam dovoljno pametan) što predstavlja uzrok koji je unutrašnji (tiče se ličnosti a ne situacije), stabilan (sposobnosti se ne manjaju tako lako) i generalan (manjak intelektualnih sposobnosti može biti problem za snalaženje i u drugih životnim situacijama). Ovakva vrsta, stil zaključivanja vodi pojedinca u osećanja bespomoćnosti, pasivnost i depresiju. Kada osobama koje su zaista klinički depresivne ukažete na neke životne uspehe koje su oni ostvarili u svom životu oni su skloni da te uspehe objašnjavaju srećnim okolnostima a ne ličnim odlikama. Smatra se da ovakav način mišljenja stvara i održava depresiju. S toga su psihoterapijske intervencije usmerene na prepoznavanje i promenu ovakvih pesimističkih obrazaca u zaključivanju.

Kako se izboriti sa osećanjem bespomoćnosti?

Prvo što radimo na psihoterapiji identifikujemo kojoj grupi ljudi pripada klijent i u zavisnosti od toga biramo strategiju rada. Ono što je generalna strategija u rešavanju ovog problema jeste da klijent stekne uvid u to zašto se oseća bespomoćno, u kojim situacija, kako stvara i održava to osećanje. Sledeći korak je učenje klijenta alternativnim načinima mišljenja i ponašanja u tim i sličnim situacijama. Učimo klijente kako da dokažu sebi da imaju snage, da im drugi ljudi nisu neophodni da bi prevazišli frustracije i opasnosti i šta je to što mogu da urade u konkretnim situacijama kako bi se odbranili, zaštitili ili rešili neki problem itd. Takođe, učimo klijente veštinama rešavanja problema, jer klijenti koji su skloni bespomoćnosti su skloni da probleme ne rešavaju, skloni su pasivnosti, odlaganju i izbegavanju. Bespomoćnost je karakteristična za decu ali ne bi trebalo da bude hronično stanje odraslih. Odrasli imaju puno resursa i mogućnosti za prevazilaženja raznih problema u raznim životnim situacija (jer raspolažu životnim iskustvom, apstraktnim i kritičkim mišljenjem, fizičkom snagom, novcem itd.). Mi učimo naše klijente, da te resurse pronađu u sebi i upotrebe ih i tako pokažu sebi da imaju snage i kapaciteta da se bore i urade mnogo toga dobrog za sebe.

Emocionalni rezon kao razlog održavanja bespomoćnosti

Jedan od razloga zašto se osećaj bespomoćnosti održava kod nekih klijenata jeste tzv. emocionalni rezon. Emocionalni rezon je jedna od grešaka, distrozija  u mišljenju. Osoba veruje da ako se oseća na određen način (na primer plaši se) da je to tačna i nepromenljiva karakterstika same situacije (osoba na osnovu svog stanja zaključuje da je situacija strašna, opasna) a ne unutrašnji doživljaj koji je posledica subjektivne procene realnosti (koja može biti pogrešna ili preterana). Na primer: osoba veruje: Ako se osećam bespomoćno to znači (to je dokaz) da sam JA bespomoćan/na (ne mogu ništa da uradim u ovoj situaciji i to će verovatno biti slučaj i u budućim i sličnim situacijama). Da li je to zaista tako? Da li ako se osećam slabo i uplašeno zaista ne mogu ništa da uradim? Naravno da nije tačno. Prvo mogu sebi objasniti da to što se osećam bespomoćno ne znači da sam bespomoćna osoba ili da sam bespomoćan/na sada i ovde. Reč je o načinu reagovanja na nelagodnosti i opasnosti koje sam naučio/la u detinjstvu ili skorašnjoj prošlosti. Ali sve što sam naučio/la u prošlosti mogu sada i da promenim. To je proces, nije lako ali mogu.

Kako da uverite sebe da niste bespomoćni?

Pokažite sebi da niste više bespomoćni (iako ste nekada bili u prošlosti). Ubedite sebe argumentima, dokazima u realnosti i vašom praksom u realnim situacijama da više ne morate biti bespomoćni. Uradite procenu dobiti i štete (pročitajte tekst o tome na ovom sajtu) i uvidite da li vam se i dalje isplati da budete bespomoćni. Osmislite šta sve konkretno možete uraditi da bi ste rešili neki problem, prevazišli neku frustraciju ili opasnost. Neka to bude samo delo vaše akcije. Tako će te postepno povrati osećaj snage (koju već sada imate u sebi ali je ne prepoznajete) i vere u sebe.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

O povređenosti

O povređenosti

Samo onaj ko nije voleo nije bio povređen. Onaj koji nije patio ne zna šta je ljubav. Ko u vodu nije kročio nije ni naučio da pliva. Odricanje od ljubavi zbog straha od povređenosti prevelika je cena. Vezati se za nekoga, osećati bliskost, privrženost, jedinstvo, deliti sve sa drugim, biti posvećen drugom, najlepše je osećanje koje čovek/žena može doživeti. Biti otvoren za drugog nužan je preduslov svake istinske ljubavi.

Mnogi ljudi se upravo toga plaše, jer biti otvoren istovremeno znači biti i ranjiv. Otvoriti se u potpunosti prema drugom biti spreman za davanje i primanje ljubavi, razmenu osećanja i ostvarenje istinskog emotivnog kontakta pobuđuje u nama ono za čim najviše žudimo ali i ono čega se najviše plašimo, a to je upravo strah od povređivanja, odbacivanja, izdaje i prevare.

Mnogi od nas bili su povređeni, izdani i na svojoj koži osetili bol, bes i razočaranje (kako u svojoj porodici tako i u partnerskim vezama). Jedino što je gore od toga jeste potpuno zatvaranje, zbog straha od povređivanja. Ko to učini postaje sam sopstveni tamničar i zatvorenik samoće, praznine i apatije. Dakle, pitanje je kako biti otvoren za druge, otvoren za ljubav a u isto vreme nositi se sa strahovima od povređivanja?

Povređenost je nezdravo i disfunkcionalno osećanje kojim sebe samoporažavamo i nanosimo sebi nepotreban i suvišni bol. Činjenica da nas je neko ostavio, prevario ili izneverio dovoljno je loša i bolna da bi sebe dodatno opterećivali povređenošću. Treba naglasiti da osećanje povređenosti nije direktna posledica činjenice da se neko loše (ili čak veoma loše) poneo prema nama, već je pre svega posledica naših iracionalnih verovanja da se tako nešto nije smelo nipošto dogoditi upravo nama. Povreda je nešto što mi uvek doživljamo veoma lično, nešto što je direktno i namerno bilo usmereno protiv nas odnosno naše ličnosti. Ali takav stav često nije realističan. I ti drugi (naši partneri, prijatelji, članovi porodice) koji nas mogu izneveriti imaju sopstvene emocionalne probleme i upravo zbog toga se mogu ponašati na način koji smo skloni da doživljavamo kao povredu i odbacivanje. Takvi događaji su svakako loši i ne mogu nas ostaviti ravnodušnim.

Ali zapitajte se, ako vas neko ostavi, izneveri ili uradi nešto što niste očekivali od osobe sa kojom ste prethodno ostvarili odnos poverenja i emotivne bliskosti, da li je to užasno, nepodnošljivo i neizdrživo ili samo loše (ponekad i veoma loše)? Kada vas neko ostavi ili izneveri da li je nužno da reagujete besom, povređenošću ili očajanjem? Ne, zato što bes, očajanje ili povređenost (osećanja koja obično idu u paketu) nisu direktna posledica odbacivanja, već posledica vaših uverenje, vašeg načina razmišljanja o tome.

Ako verujete da je odbacivanje, pronevera vašeg poverenja, nešto nepodnošljivo i užasno, zapitajte se kako će te se osećati kada tako razmišljate? Umesto da sebe uvodite u osećanja besa, očaja i povređenosti, možete naučiti kako da na odbacivanja reagujete na racionalan, samopomažući način. Umesto da budete povređeni možete odabrati da budete tužni i razočarani. Tuga i razočaranje su neprijatne ali ujedno i zdrave emocije koje vam pomažu da prebolite gubitak, zadržite sopstveno samopoštovanje, ne optužujete druge, preispitate sve aspekte nepovoljnog događaja i kada odtugujete nastavite dalje svoj život. Dok kog ste povređeni i besni vi zapravo sprečavate sebe da prebolite gubitak i nastavite dalje.

Stoga, odaberite da budete razočarani i tužni, dozvolite sebi da prebolite gubitak jer je to osnova da ostanete jaki, otvoreni za ljubav, bliskost i građenje neke buduće i kvalitetnije veze.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com