Kako se osloboditi preteranog osećanja krivice

Kako se osloboditi preteranog osećanja krivice

Osećanje krivice se javlja kada ne postupimo u skladu sa nekim svojim moralnim načelima i/ili nanesemo štetu drugima. Ovo osećanje  se formira tokom normalnog procesa socijalizacije, kroz njega učimo da korigujemo svoje ponašanje. Krivica je znak da smo uradili nešto što je imalo negativne posledice za nas ili za druge, upozorava nas da treba da rezimiramo svoje ponašanje kako ne bismo pravili iste greške.

Da li je loše osećati krivicu?

Osećanje krivice nije samo po sebi loše, ukoliko je: realno, ne traje dugo, uključuje prihvatanje sebe kao pogrešivog bića i vodi korekciji ponašanja odnosno učenju iz sopstvenih postupaka. Ukoliko osećanje krivice postane cilj sam za sebe, odnosno ukoliko osoba stalno razmišlja o tome šta je uradila ili nije uradila i oseća se loše povodom toga onda je ono nezdravo. Ovakav začarani krug uvodi osobu u stanje apatije, straha, bespomoćnosti i samokažnjavanja. Patološko osećanje krivice je jedan od simptoma depresije (više o tome pročitajte ovde). Suprotno preteranom osećanju krivice je stanje potpunog odsustva krivice koje je patološko i karakteristično je za psihopatiju.

Kako se osoloboditi preterane krivice?

 

Realnost krivice

Prvo pitanje na koje treba odgovoriti jeste: Da li je realno da se osećam krivim povodom nečega? Na ovo pitanje ćete dobiti odgovor tako što ćete proveriti da li je neki vaš postupak  nameran i da li ste bili svesni negativnih posledica koje bi taj postupak mogao proizvesti (npr. devojka nema nameru da povredi osećanja svog partnera time što se tajno viđa sa nekim drugim ali zna da bi njegova osećanja bila povređena povodom toga). Ako ne postoji ni jedna od ove dve komponente onda je krivica nerealna. Isto tako, treba razmisliti o tome u kojoj meri neki vaš postupak ili ponašanje zavisi od vas a koliko od drugih ljudi/spoljašnjih okolnosti. Ako neko ponašanje ne zavisi samo ili većim delom od vas onda ne možete biti krivi za to. Npr. ako vas partner optužuje da stalno kasnite na sastanke a pritom vas redovno duže zadržavaju na poslu i upadate u špic u saobraćaju onda ne možete preuzeti odgovornost i osećati se krivim povodom kašnjenja.

U međuljudskim odnosima postoji opasnost da neko zloupotrebi vaše osećanje krivice i počne da manipuliše njime u svoju korist. Više o tome pročitajte ovde.

Prihvati sebe kao pogrešivo biće

Ako vam se dogodi da prekršite sopstvena pravila i uradite nešto što je imalo negativne posledice po druge, to znači da ste pogrešili i da niste savršeni. Ni jedno ljudsko biće nije savršeno, svi smo pogrešivi, zašto biste baš Vi bili izuzetak? Ako Vam se desi da pogrešite prihvatite grešku, prihvatite da ste krivi povodom nekog postupka, ali oprostite sebi i potrudite se da se to više ne dogodi. Isto tako zatražite oproštaj od osobe koja je pretrpela posledice nekog vašeg pogrešnog postupka, možda nećete dobiti taj oproštaj ali to nije ni važno, važno je da pokažete da ste svesni svoje odgovornosti i da se kajete. Kada ovo uradite ne vrtite više u glavi situaciju povodom koje ste osetili krivicu, stavite je ad acta, i nastavite dalje sa svojim životom.

Učite iz svojih postupaka

Kao što je navedeno na početku krivica ima za cilj da nas upozori da radimo nešto pogrešno, nešto što nije u skladu sa nama. Nije problem ako ste prekršili svoja pravila, to je nešto što se dešava i što sme da se dešava. Međutim, ako vas to uvodi u preterano osećanje krivice onda je važno da takva ponašanja korigujete, da uradite nešto povodom toga, da obećate sebi da u sledećoj situaciji nećete postupi na isti način. Ovo je najbolji način da se do kraja izborite sa svojim osećanjem krivice.

Budite iskreni prema sebi, ne bežite od svojih negativnih osećanja, prihvatite odgovornost za svoje postupke ali budite realni i kada je u pitanju procena tuđe odgovornost. Prihvatite sebe kada grešite jer ste pogrešivi kao i svi ljudi ali naučite da izvučete najbolje iz svojih grešaka.

Mr Sanja Marjanović

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Koje su uobičajene negativne emocije koje se javljaju nakon raskida

Koje su uobičajene negativne emocije koje se javljaju nakon raskida

Raskid emotivne veze sa partnerom/-kom predstavlja jedan od nezaobilaznih stresnih životnih događaja. Kao i svaki stresni događaj i ovaj je praćen nizom negativih emocija – tugom, povređenošću, besom, strahom i ponekad krivicom. Mešavina i intenzitet ovih emocija stvaraju visok nivo neprijatnosti i bola te zbog toga neke osobe doživljavaju raskid kao nešto što je preplavljujuće i nepodnošljivo i izbegavaju da izađu iz disfunkcionalne veze ili se zadovoljavaju površnim emotivnim odnosima. Ipak, da bismo mogli da naučimo kako da gradimo kavalitetne emotivne odnose moramo biti spremni da se suočimo sa neprijatnošću koju donose negativne emocije nakod raskida, i prihvatimo svaku kao sastavni deo jednog procesa koji ima ograničeni „rok trajanja“.

Tuga

Tugovanje nakon raskida je proces koji se apsolutno mora dogoditi. To je prirodan proces koji na početku može izgledati dramatično i veoma intenzivno, pa nekima može ličiti da su upali u depresiju; postoji pad u raspoloženju, plačljivost i razdražljivost, gubitak interesovanja, otežano obavljanje svakodnevnih aktivnosti, nesanica, gubitak apetita. Ipak, ovaj period se završava nakon nekoliko nedelja i vremenom gubi na intenzitetu. Ukoliko period tugovanja izostane i ako se tuga negira, potiskuje, to može samo pogoršati situaciju jer će se svakako tuga i i neraspoloženje pojaviti u nekom trenutku (pa čak i nakon nekoliko meseci). Dakle, nemojte bežeti od emocije tuge ma koliko vam to izgledalo trenutno nepodonošljivo i neprijatno, imajte na umu da je prirodno da se tako osećate i da će proći vremenom. Ipak, postoje različiti faktori zašto ovaj period kod nekih ljudi traje duže a kod nekih kraće, npr. važno je koliko je veza bila duga i koliko su emocije bile dubinske, kakva je osoba po strukturi ličnosti (npr. osobe koje su zavisnog karaktera ne mogu da funkcionišu bez podrške bliskih ljudi, pa im često raskid sa partnerom izgleda kao da su potpuno izgubile stabilnost i sposobnost da bilo šta samostalno urade), kakve mehanizme prevladavanja osoba koristi (npr. da li upada u manično ponašanje negirajući tugu obavljajući sve životne aktivnosti kao da se ništa nije dogodilo i čak preteruje u tome), kao i da li je osoba ranije u svom životu imala iskustvo raskida/ostavljanja od strane bliskih osoba. U ovom periodu važno je imati podršku bliskih ljudi, porodice i prijatelja, ali u suštini najvažnije je osloniti se na svoje resurse i nastojati da se postepeno vraćate u one aktivnosti koje se tiču vas samih i koje su bile manje/više zanemarene u vezi.

Povređenost

Ova emocija se takođe često javlja nakon raskida, posebno u situacijama kada raskid nije usledio kao obostrana želja oba partnera već kada jedan od partnera odluči da raskine. Razlozi za ostavljanje mogu biti više ili manje eksplicirani, najčešće se dešava da je postojao neki problem koji se dugo nije rešavao ili je njegovo rešavanje bilo bezuspešno pa jedan od partnera raskid vidi kao jedini mogući izlaz, neretko partner/-ka već imaju ili planiraju da stupe u vezu sa trećom osobom, ili su otkriveni u prevari. Kada se nešto ovako dogodi obično se ostavljani partner oseća iznevereno i ne može sebi da objasni zašto se osoba u koju je toliko emotivno uložio tako ponela. Osećanje povređenosti je produkt uverenja i očekivanja da partner/-ka apsulutno ne sme da donese takvu odluku jer mi nismo to zaslužili i zato što nam takvim ponašanjem može naneti bol. Ovakvo razmišljanje nije racionalno, partner/-ka apsolutno sme da vas ostavi bez obzira koliko ga/je volite, koliko ste mu/joj pažnje,vremena i emocija poklonili. Prema tome, prirodno je da budemo razočarani u bivšeg partnera/-ku i da nastavimo dalje, ali ne i da osećamo povređenost koja je intenzivnija od razočarenja i može nas blokirati da ulazimo u emotivne odnose sa drugim partnerima kako ponovo ne bismo bili povređeni.

Bes

Ova emocija ima sličnu osnovu kao osećanje povređenosti. Besni smo na partnera jer nije pravedno što nas je ostavio, i što je to učinio na ovaj ili onaj način i to baš u ovom trenutku, to ga čini lošim čovekom i sl. Bes obično implicira i želju za osvetom, nekada osveta ostane samo na nivou mašte a nekada se zaista i realizuje. Postoji i bes na sebe, obično smo besni na sebe jer nismo ranije primetili da su se partner/-ka „čudno“ ili „drugačije“ ponašali, i trebalo je da mi budemo ti koji će izaći iz veze, trebalo je da na vreme obezbedimo sebi rezervu i sl. Bes kao i osveta takođe nemaju smisla, naravno da ćete biti nezadovoljni što se sve tako odigralo ali ne morate biti besni (o razlici između besa i nezadovoljstva možete pročitati ovde). Bes vas čini samo još više besnim, to je negativno osećanje koje pre svega ima fiziološki loše posledice (npr. povišeni krvi pritisak), takođe svoj bes možete preneti na druge ljude, na potencijalne partnere (kad ste besni i/ili povređeni možete stvoriti generalizacije tipa „ svi muškarci/žene nevreni/-e“ i sl.). Prihvatite činjenicu da su postojali problemi koji se nisu rešavali i da je prosto moguće da partner/-ka poželi da izađe iz veze, razmslite koji su bili ključni momenti u kojima je trebalo da reagujete a niste, ali o tome razmišljate racionalno i sa težnjom da izvučete pouku a ne prekoravajući sebe.

Strah

Ovde se pre svega misli na strah od samoće. Osoba kojoj se dogodio raskid može očekivati da nikada više neće naći partnera/-ku, da i ako je nađe to neće biti isto, verujući da je moguće voleti samo jednom u životu. Ovakavo katastrofično razmišljanje može vas odvesti u stanje anksioznosti i očaja. Istina je da vi ne možete predvideti šta će se dogoditi, da ste trenutno pod uticajem negativnih emocija i da ste skloni da razmišljate katastrofično, da postoji toliko ljudi na ovoj planeti sa kojima možete imati toliko toga zajedničkog i da je stoga moguće biti zaljubljen više puta samo ako to sebi dozvolite (ne vodeći se pogrešnim mitom o „jednoj ljubavi za ceo život“). Sa druge strane, samoća može doneti mnogo toga korisnog-npr. ostaje vam puno vremena za druženje sa prijateljima, upoznavanje novih ljudi, uključenju u nove aktivnosti, širenju interesovanja što nekako niste baš uspevali da postignete dok ste bili u vezi.

Krivica

Ovo osećanje može postojati kod jednog od partnera kada razmišlja o tome da izađe iz veze koja je disfunkcionalna a to ne radi da ne bi „povredio/-la“ drugu osobu, može se javiti kada parter/-ka preuzme odgovornost da on/ona bude taj/ta koji će raskinuti pa se nakon raskida javi krivica jer vidi kako „ostavljena“ osoba pati ili osoba sebe krivi jer je možda mogla uraditi još nešto u vezi a ona se završila. U bilo kakvoj od navedenih situacija krivica predstavlja disfunkcionalno osećanje i samo vas uvodi u veće emotivne probleme. Ostajući u disfunkcionalnoj vezi samo zbog osećanja krivice, čini vas sve manje prisutnim i iskrenim prema partneru u tom odnosu. Katad će partner/-ka primetiti da „stvari“ ne funkcionišu baš najbolje. Prema tome, ako izađete iz disfunkcionalnog odnosa vi nikoga ne povređujete više nego da ostajete u njemu bez „davanja sebe“. I na kraju, moguće je da ste mogli neke stvari uraditi drugačije ali nakon raskida nema smisla razmišljati o tome. Pre nego što dođe do raskida potrebno je pričati o nekim problemima i načinima kako da se oni reše, ali nekada nema inicijative i truda sa druge strane tako da prosto i da ste hteli niste mogli ništa da uradite.

Raskid jeste jedan od jako neprijatnih događaja u životu baš usled mešivine svih ovih negativnih emocija koje se pojave manje/više momentalno. Ali, imajte na umu da ova lavina može da se svakako može da se preživi i prevlada i da ćete moći kroz određeni period ponovo da funkcionišete sasvim normalno.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

KBT i REBT

KBT i REBT

Kognitivno-bihejvioralna terapija (skraćeno CBT, eng. Cognitive Behavioral Therapy) je oblik psihoterapije koji naglašava važnost uloge mišljenja (kognicije) u onome šta osećamo i kako se ponašamo. Naša osećanja i ponašanja su pod direktnim uticajem našeg mišljenja. Ukoliko doživljavamo osećanja koja ne želimo ili se ponašamo na način koji ne želimo, možemo identifikovati razmišljanja koja uzrokuju naša osećanja i ponašanja i naučiti kako da ih zamenimo razmišljanjima koja vode reakcijama koje želimo.

Glavne karakteristike KBT terapija

KBT je zasnovana na kognitivnom modelu emocionalnih reakcija – kognitivno-bihejvioralna terapija je zasnovana na naučnoj činjenici da naše misli uzrokuju naša osećanja i ponašanja, a ne spoljašnje stvari same po sebi, kao što su ljudi, situacije ili događaji. To znači da mi možemo promeniti način na koji mislimo sa ciljem da se osećamo i delujemo bolje iako se situacija povodom koje smo reagovali nije promenila.

KBT je kratkotrajna terapija sa dugoročnim efektima – kognitivno-bihejvioralna terapija spada među “najbrže” terapije po postizanju željenih psihoterapijskih rezultata. Prosečan broj susreta koje klijent ima sa psihoterapeutom (bez obzira na vrstu problema) je oko 16. Drugi oblici psihoterapije, kao što je na primer psihoanaliza, mogu trajati godinama.

Dobar terapijski odnos je neophodan za efektivnu psihoterapiju, ali nije dovoljan za terapijsku promenu – neke psihoterapijske škole pretpostavljaju da je glavni razlog zbog kojeg je ljudima bolje postojanje pozitivnog odnosa između psihoterapeuta i klijenta. Kognitivno-bihejvioralni terapeuti veruju u važnost dobrog, pouzdanog i saradničkog odnosa, ali smatraju da to nije dovoljno. KBT terapeuti veruju da se klijenti menjaju kada nauče da misle i ponašaju se drugačije.

KBT podrazumeva zajednički rad psihoterapeuta i klijenta – kognitivno-bihejvioralni terapeut teži da nauči šta klijent želi od svog života (njegove ciljeve) i da mu zatim pomogne da postigne te ciljeve. Terapeutova uloga je da sluša, razume, podučava i ohrabruje, dok je klijentova uloga da govori, uči i koristi ono što je naučio u svom svakodnevnom životu.

KBT je strukturisana i direktivna terapija – kognitivno-bihejvioralni terapeuti imaju specifičan program rada za svaki susret sa klijentom. Specifične tehnike / koncepti se uče tokom svakog susreta. KBT je fokusirana na pomaganje klijentu u postizanju ciljeva koje je klijent sam postavio. U tom smislu KBT je direktivna. Ipak, KBT terapeuti ne govore svojim klijentima šta da rade – oni radije uče klijente kako da rade.

KBT je bazirana na edukativnom modelu – KBT je zasnovana na naučno podržanoj pretpostavci da je većina emocionalnih i ponašajnih reakcija naučena tokom života. Zbog toga je cilj psihoterapije da pomogne klijentu da se oduči od svojih neželjenih reakcija i da nauči nove načine reagovanja, kako bi se osećao bolje i ostvario željene ciljeve.

U KBT terapiji klijentima se zadaju domaći zadaci – uloga domaćih zadataka u KBT-u je da se klijenti aktivno uključe u rad na sopstvenim problemima, da ono što su naučili na psihoterapiji, testiraju i primene u svakodnevnom životu, da uvežbavaju nove načine razmišljanja i ponašanja koji će ih dovesti do željenog terapijskog cilja.

Racionalno-emotivno bihejvioralna terapija (REBT)

REBT je jedna vrsta kognitivno-bihejvioralne terapije, čiji je osnivač američki psiholog Dr Albert Ellis. REBT je sveobuhvatan pristup pomaganja ljudima da promene svoje disfunkcionalne emocije i ponašanja, pokazujući im kako da postanu svesni i promene svoja uverenja i stavove kojima stvaraju neželjena psihička stanja (kao što su panika, depresija, stid, krivica, bes itd). Proces promene je edukativan, tako da omogućava klijentima da pomažu sami sebi čak i kada prestanu da dolaze na psihoterapiju. U procesu učenja klijenata kako da upravljaju svojim mislima, emocijama i ponašanjima, REBT terapeuti koriste brojne psihoterapijske tehnike, uključujući razumevanje životne filozofije svojih klijenata, empatiju i strategije rešavanja problema.

U osnovi REBT-a leži šest osnovnih principa

Osećamo ono šta mislimo, odnosno mišljenje najviše određuje ljudske emocije. Ne čine nas događaji sami po sebi tužnim, ljutim ili anksioznim, već nas ono što mi govorimo sebi o tim događajima uvodi u naša emocionalna stanja. Na primer: ljudi koji su socijalno anksiozni nisu uznemireni zbog ponašanja drugih ljudi, već sami sebe uznemiravaju govoreći sebi da će ih drugi odbaciti, povrediti ili biti zli prema njima, te da oni ne mogu podneti takvo njihovo ponašanje.

Mi uznemiravamo sebe pogrešnim razmišljanjem. Naši emocionalni poremećaji uzrokovani su disfunkcionalnim razmišljanjima kao što su preterivanje, crno-belo razmišljanje, pojednostavljivanje, rigidno mišljenje, preterane generalizacije, skakanje na zaključak, itd.

Menjanje našeg razmišljanja promeniće naša osećanja i ponašanja. Pošto nas misli uznemiravaju, neophodno je raditi na promeni naših uverenja o sebi, drugima i svetu. Na primer: umesto da sebi govori da će ga razgovor sa osobama suprotnog pola samo dovesti do odbacivanja i da je to užasno, klijenta možemo ohrabriti da testira u realnosti da li je to zaista toliko užasno kao što to on ili ona pretpostavljaju.

Iracionalna uverenja imaju različite uzroke. Albert Ellis je često isticao da ljudska bića lako usvajaju iracionalna uverenja. Međutim, iako okolina, kultura i genetika igraju značajnu ulogu u razvijanju iracionalnih uverenja, mi smo ti koji imamo tendenciju da sami sebe uznemiravamo na različite načine povodom raznih situacija koje ocenjujemo kao loše i preteće.

Iako iskustvo iz prošlosti može biti značajno za učenje iracionalnih uverenja, REBT smatra važnim uočavanje načina na koje mi sada uznemiravamo sebe svojim uverenjima. REBT uči klijente kako da otkriju uverenja o sebi, drugima i svetu koja su naučili u prošlosti i procene da li su ona tačna i korisna u sadašnjosti.

Uverenja se mogu menjati. Pošto su ljudi prirodno skloni da razvijaju iracionalna uverenja, menjanje uverenja je nekada teško i zahteva upornost, zbog čega je REBT vrlo aktivna i direktivna psihoterapija.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com